×

我們使用cookies幫助改善LingQ。通過流覽本網站,表示你同意我們的 cookie policy.


image

Pojačalo, Podcast EP063: Stefan Lalić (3)

Podcast EP063: Stefan Lalić (3)

S druge strane, koristimo koštunjavo voće kao što je lešnik, badem, pistać, kvalitetni kokosov kremi i tako dalje, tako dalje, jer opet, kao i za ukus, ne bi imalo smisla ako bi pored svega toga dodavali nešto hemije da čisto sve bude kako treba kada je ukus upitanju. Tako da opet, ideja je bila da u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno dobar ukus. Ne napraviti maksimalno zdrav kolač, već u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno ukusan kolač.

Ivan Minić: Napravili ste prve kuglice za vas, napravili ste prve kuglice za prijatelje, shvatili ste da to “pije” vodu i da ljudi to, osim što su vam prijatelji, to im se zapravo sviđa i sad treba napraviti taj skok. Kako je došlo do prve prodaje?

Stefan Lalić: Bili smo na nekom skupi, neka promocija knjige, više se i ne sećam, te smo doneli kuglice, gde je jedna devojka odmah rekla da hoće da naruči za rođendan. To je bila prva prodaja. Nakon prve (prodaje), došle su i druge, napravili smo stranicu na Instagramu, koja na početku nije ličila ni našta, što je isto važna tema da se kaže. Dakle, ne čekaj da sve bude savršeno i da imaš savršen dizajn, strategiju ili šta god, da bi kao jednog dana počeo i da sve bude strava. Napravili smo neku stranicu i krenuli da slikamo, hajde da kačimo pa ćemo u međuvremenu da unapređujemo taj kvalitet stranice. Tako je nekako krenulo. Mi nismo imali ni kutiju, ne znam da li to znaš. Imali smo u kutiji za picu. Bukvalno, kutija za picu, tu su kuglice, pa sam se ja onda setio i pisao neke poruke koje se rimuju. Neko ima nick na Instagramu ovakav ili neko intersovanje, pa mu ja onda napišem porukicu. Ljudi koji su naručivali od nas tada, pre tri godine, se sigurno sećaju toga. Taj fazon smo kasnije nastavili sa ovom kutijom, koja ima neki kartončić, pa kad ima vremena, napiše se neka porukica. Tako da opet, nismo imali čak ni kutiju, nego smo iskoristili kutija koja postoji i koja košta 25 dinara. Bili smo u fazonu – hajde da vidimo šta će s ovim da se desi. Znači, klasično smo se vodili lean startup modelom, sa minimalno nekog reskiranja da vidimo i opipamo tu neku potrebu. Mislim da je, kada sam razmišljao malo o našem razgovoru, jedna jako bitna stvara zašto mislim da smo mi ovde gde smo sada to zato što mi nismo nekako ovaj proizvod napravili samo iz našeg problema. Mislim, jesmo, ali taj problem je postojao i na tržištu. I ti i ja imamo nekih milion problema koje bi voleo da rešiš, ali taj problem nije toliko veliki na tržištu. E, nama se desilo suprotno. Problem koji smo mi imali, nekako smo mi mapirali tržište – da, to je ogroman problem na tržištu jer ne postoji nešto (ili bar tada nije postojalo), što je zdravo i ukusno. ‘Ajde da nešto uradimo po tom pitanju. I to je to.

Ivan Minić: Dobro, to je ono da kažeš – inception faza biznisa. Ali da bi sve to imalo nekog smisla, potrebno je bilo da se napravi i brending, i da se napravi kompletna ambalaža, da se napravi i malo ozbiljnija proizvodnja, sa svim uslovima koji se tu ispunjavaju. To je sad neki proces i to je neka investicija koja nije beskonačna, ali jeste investicija i sada je već to nešto gde ti presecaš da li je ozbiljno ulaziš u to ili ne, ili si onaj super lik koji ume da napravi kuglice, pa te pitaju da li možeš da napraviš za rođendan. Kako ste to presekli, kako ste se odlučili za to?

Prvi koraci i prvi izazovi sa kojima se suočava neko ko započinje proizvodnju hrane

Stefan Lalić: Prva stvar, mislim da tih izazova, kao što i sam znaš, ima toliko i nikada ne prestaju. Bez obzira koliko tvoj biznis raste, uvek će ih biti – da li je vreme za sledeći korak, jeste ili nije i kad će on da dođe. U našem slučaju, ta test faza je, pošto smo bili nezvanični, trajala je šest ili sedam meseci. Dakle, mi smo bili fokusirani na društvene mreže, da napravimo nešto. Napravili smo najbolji mogući proizvod, u međuvremenu smo napravili kutije i, hajde da vidimo kolika je ta potreba zaista na tržištu, šta mi zaista možemo da uradimo sa ovim jednim proizvodom. Prodaje su se dešavale, nekako se tržište širilo, naš brend je dolazio do što većeg broja ljudi, i nakon šest meseci kada smo razmišljali da i dalje ne postoji nešto tako. Mislim da smo mi prva zdrava poslastičarnica na Balkanu, nisam siguran ali istraživao sam i nisam našao ništa dugo. Tada smo se pitali da li je vreme za to. U odnosu na sve te informacije koje smo dobijali, broj porudžbina je najbitniji od svega i to što su se ljudi vraćali. Broj klijenata je opet negde nas ubedio da to tržište postoji i da će sve više i više raste. Tako smo odlučili da posle sedam meseci skupimo investiciju, što znači – pozajmiš od babe, prijatelja, drugara i to nešto što smo uštedeli jer smo sve što smo prodavali do tada stavljali sve pare “na gomilu”. I tako smo otvorili prvi lokal.

Ivan Minić: I šta to podrazumeva od radova koji treba da se dese? Imali smo za sada jednu osobu koja nam je ispričala svoju proceduru pravljenja mini proizvodnje koja ispunjava sve standarde, i tako dalje. Voleo bih da mi to kažeš iz svog ugla, jer svako u to ulazi na drugačiji način i na drugačiji način dolazi do informacija. Svako pravi svoje greške, a mislim da su te greške jako dragocene, jer mnogi ljudi kada ulaze u to misle da ako pogreše, to je neka fatalna greška. Nije ništa fatalno, sve se ispravi, sve se reši. Čak i u tim nekim razgovorima sa inspektorima, ljudi nisu nerazumni, nisu kreteni, tako može da se napravi svako rešenje.

Stefan Lalić: Jeste, razumeju sve.

Ivan Minić: Šta je u vašem slučaju sve to podrazumevalo?

Stefan Lalić: Pa da smo pogrešili, jesmo, ali smo kao i za sve što radimo trudili da se toliko dobro informišemo da te greške budu što manje ili što bezazlenije. U suštini, naravno nakon osnivanja firme, postoji ta neka sanitarna inspekcija, pogotovo ako tvoj lokal ima proizvodnju u sebi mora da bude smisleno napravljen – da ima neki protok tih dobara koja ulaze ili proizvoda koji izlaze. Pored toga, možemo da pričamo još dva sata koliko dozvola postoji – poljoprivredna, sanitarna, ova, ona, koje ti kao neko ko se bavi proizvodnjom hrane treba da imaš. Ali, da… veliki problem svega toga jeste što te informacije ne postoje na jednom mestu. To je nešto što država verovatno treba da reaguje. Nego, ti od knjigovođe čuješ jednu stvar, pa onda odeš u tu neku inspekciju, odeš, na primer, do sanitaraca da ih pitaš da li je tvoj nacrt dobar, pa ti oni kažu još pet stvari; pa onda odeš i napraviš reklamu, zakačiš je, pa odeš u opštinu i oni ti kažu da ti treba pet projekata bi to i dalje bilo legalno, i tako dalje, tako dalje. Tako da je činjenica da ne postoji sve objedinjeno na jednom mestu je bezveze. Ali, s druge strane, postoji toliko ljudi koje možeš da pitaš nešto. Evo, ovom prilikom, ako neko ima slična pitanja neka nam pošalje mail ili šta god, pomoći ćemo koliko možemo.

Ivan Minić: Dakle, nije baš jednostavno, ali za sve postoji rešenje.

Stefan Lalić: Naravno.

Ivan Minić: Čak i za stvari koje napraviš neku grešku u planiranju, i to je rešivo, i to postoji. E, sad… završiš ti to sve, napraviš projekata da bude onakav kakav treba, imaš nekoliko zadataka koji su pred tobom. Jedan od njih je da formiraš šta ti je set proizvoda sa kojima ideš, da to ne bude previše komplikovano i zbog nabavke, i zbog svega, a da zadovoljava potrebe kupaca, a sa druge strane, treba da nađeš nekog ko će da radi tu pored tebe. A, ta tema je…

Stefan Lalić: Dolazimo do highlighta… � � Ivan Minić: Ta tema je apsolutno ogroman problem svima . Hajde da krenemo od toga šta je set proizvoda koji nudiš i zašto baš tako . Stefan Lalić: To smo uradili pre nego što smo uzimali lokal . Mislim da neka strategija mora da postoji – šta ću da prodajem, zašto ću da prodajem i torte i namaz, i palačinke i tako dalje; ili u našem slučaju zašto nećemo sladoled . Jer, krenuli smo sladoled te prve godine, međutim, videli smo koliko nam problema pravi, a opet sa druge strane nismo uspeli da napravimo proizvod koji po mom mišljenju i po Jecinom mišljenju nije toliko zadovoljavajući . Znači, nećemo da radimo dokle god se uslovi ne poprave da, kao što je slučaj sa drugim proizvodima koji su maksimalno kvalitetni i ukusni, napravimo dobar i sladoled . Ta neka strategija treba da dođe unapred i, po mom mišljenju, recepti bi trebalo da budu spremni . Naravno, mi smo dodavali proizvode vremenom, kao što su kapkejkovi, i kao što su možda još neki, ali smo imali raznovrsnost . Na primer, mafini su testasti, neko voli to . Palačinke su ovakve, torte i kuglice su nam i dalje osnova prodaje . Kuglice, to su nam prvi proizvodi . Tako da smo gledali da osoba koja voli da jede slatkiše može da dođe i da više-manje uvek proba neki drugi ukus ili neku drugu teksturu . Ivan Minić: Da, to ste rešavali i time i što kuglice imaju “x” ukusa . Stefan Lalić: Da, i stalno dodaješ ukuse . Ivan Minić: Daje ti mogućnost da iskombinuješ neke stvari, vidiš šta ti se od kombinacija svidelo i da spremiš nešto od tih nekih drugih stvari što ima tu kombinaciju kao bazu . A baza su, sastojci koji idu unutra su nešto što može da ide svuda, tako da je to zaokruženo negde . Nemaš sad sastojak koji ide sad samo na jedno i ne nabavljaš ga nikad . Vrlo je bitno da nemaš puno otpada, posebno u stvarima koje su skupe . Ovde je dobar deo namirnica prilično skup . Stefan Lalić: Sad sam se setio avokada . 🙂 Ali, dobro… to su donekle stvari koje se planiraju, koje su neizbežne i koje svi imaju, tako da to nije neka strašna stva r. A, da… što se tiče namirnica, jeste, na jednom mestu poručujemo veliku većina namirnica i to nije ništa što je nedostupno, tako da je sve to coo l. Ivan Minić: Kvalitet sirovina je zadovoljavajući sve vreme ili imate problem a? Stefan Lalić: Ja mislim da je to stvar na koju ne možemo mi da utičem o. Mi dobijamo ono što se uvoz i. Insistiramo, imamo mnogo dobru saradnju sa ljudima, isto je porodična firma u pitanju, koji nam dopremaju namirnice, i insistiramo da to bude kvalitetn o. Kada nešto nije dobro, mi vratimo i nema nikakvih problema, niko se ne ljuti, dobijemo nešto nov o. Da, insistiramo da sve što koristimo bude što kvalitetnij e. Ono što je, kao kokosovo ulje, uvek isto uzimamo uvek najkvalitetnije moguć e. Ono čemu se kvalitet menja, kao što je na primer lešnik, gledamo da uzmemo što bolje, jer sve se to odražava na uku s. Ivan Minić: Previše je faktora koji utiču i potrebno je balansirati stal no Stefan Lalić: I jednom kada napraviš grešku… Hiljadu puta sam do sada čuo priču kako ljudi kažu – “I dalje se niste promenili, ne možemo da verujemo ”. Opet to polazi iz filozofije, a voleo bih sada da kažem malo o tom e. Znaš za Sinek u? E, onda sam ja malo razmišljao o tome kada sam to video, i shvatio da jedna stvar, bar ja nisam čuo da neko priča o njoj, možda postoji u nekoj knjizi koju nisam čitao ili šta li već; ali u našem slučaju postoji nešto što sam ja nazvao “filozofija biznisa”, a to je – šta taj kolač predstavlja za te ljude koji ga kupuj u? OK, mi se bavimo kao proizvodnjom i prodajom kolača, a šta u stvari mi radimo, zašto neko jede kolač ili još dublje – zašto ljudi jed u. Mislim, naravno, ljudi moraju da jedu i biraju energiju, ali zašto ljudi biraju da jedu nešto kvalitetno i ukusno, šta je ta hrana koju oni biraju i spremni da plate “x” dinara, šta oni predstavlja za njih.


Podcast EP063: Stefan Lalić (3) Podcast EP063: Stefan Lalić (3)

S druge strane, koristimo koštunjavo voće kao što je lešnik, badem, pistać, kvalitetni kokosov kremi i tako dalje, tako dalje, jer opet, kao i za ukus, ne bi imalo smisla ako bi pored svega toga dodavali nešto hemije da čisto sve bude kako treba kada je ukus upitanju. Tako da opet, ideja je bila da u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno dobar ukus. Ne napraviti maksimalno zdrav kolač, već u okviru zdravih namirnica napraviti maksimalno ukusan kolač.

Ivan Minić: Napravili ste prve kuglice za vas, napravili ste prve kuglice za prijatelje, shvatili ste da to “pije” vodu i da ljudi to, osim što su vam prijatelji, to im se zapravo sviđa i sad treba napraviti taj skok. Kako je došlo do prve prodaje?

Stefan Lalić: Bili smo na nekom skupi, neka promocija knjige, više se i ne sećam, te smo doneli kuglice, gde je jedna devojka odmah rekla da hoće da naruči za rođendan. To je bila prva prodaja. Nakon prve (prodaje), došle su i druge, napravili smo stranicu na Instagramu, koja na početku nije ličila ni našta, što je isto važna tema da se kaže. Dakle, ne čekaj da sve bude savršeno i da imaš savršen dizajn, strategiju ili šta god, da bi kao jednog dana počeo i da sve bude strava. Napravili smo neku stranicu i krenuli da slikamo, hajde da kačimo pa ćemo u međuvremenu da unapređujemo taj kvalitet stranice. Tako je nekako krenulo. Mi nismo imali ni kutiju, ne znam da li to znaš. Imali smo u kutiji za picu. Bukvalno, kutija za picu, tu su kuglice, pa sam se ja onda setio i pisao neke poruke koje se rimuju. Neko ima nick na Instagramu ovakav ili neko intersovanje, pa mu ja onda napišem porukicu. Ljudi koji su naručivali od nas tada, pre tri godine, se sigurno sećaju toga. Taj fazon smo kasnije nastavili sa ovom kutijom, koja ima neki kartončić, pa kad ima vremena, napiše se neka porukica. Tako da opet, nismo imali čak ni kutiju, nego smo iskoristili kutija koja postoji i koja košta 25 dinara. Bili smo u fazonu – hajde da vidimo šta će s ovim da se desi. Znači, klasično smo se vodili lean startup modelom, sa minimalno nekog reskiranja da vidimo i opipamo tu neku potrebu. Mislim da je, kada sam razmišljao malo o našem razgovoru, jedna jako bitna stvara zašto mislim da smo mi ovde gde smo sada to zato što mi nismo nekako ovaj proizvod napravili samo iz našeg problema. Mislim, jesmo, ali taj problem je postojao i na tržištu. I ti i ja imamo nekih milion problema koje bi voleo da rešiš, ali taj problem nije toliko veliki na tržištu. E, nama se desilo suprotno. Problem koji smo mi imali, nekako smo mi mapirali tržište – da, to je ogroman problem na tržištu jer ne postoji nešto (ili bar tada nije postojalo), što je zdravo i ukusno. ‘Ajde da nešto uradimo po tom pitanju. I to je to.

Ivan Minić: Dobro, to je ono da kažeš – inception faza biznisa. Ali da bi sve to imalo nekog smisla, potrebno je bilo da se napravi i brending, i da se napravi kompletna ambalaža, da se napravi i malo ozbiljnija proizvodnja, sa svim uslovima koji se tu ispunjavaju. To je sad neki proces i to je neka investicija koja nije beskonačna, ali jeste investicija i sada je već to nešto gde ti presecaš da li je ozbiljno ulaziš u to ili ne, ili si onaj super lik koji ume da napravi kuglice, pa te pitaju da li možeš da napraviš za rođendan. Kako ste to presekli, kako ste se odlučili za to?

Prvi koraci i prvi izazovi sa kojima se suočava neko ko započinje proizvodnju hrane

Stefan Lalić: Prva stvar, mislim da tih izazova, kao što i sam znaš, ima toliko i nikada ne prestaju. Bez obzira koliko tvoj biznis raste, uvek će ih biti – da li je vreme za sledeći korak, jeste ili nije i kad će on da dođe. U našem slučaju, ta test faza je, pošto smo bili nezvanični, trajala je šest ili sedam meseci. Dakle, mi smo bili fokusirani na društvene mreže, da napravimo nešto. Napravili smo najbolji mogući proizvod, u međuvremenu smo napravili kutije i, hajde da vidimo kolika je ta potreba zaista na tržištu, šta mi zaista možemo da uradimo sa ovim jednim proizvodom. Prodaje su se dešavale, nekako se tržište širilo, naš brend je dolazio do što većeg broja ljudi, i nakon šest meseci kada smo razmišljali da i dalje ne postoji nešto tako. Mislim da smo mi prva zdrava poslastičarnica na Balkanu, nisam siguran ali istraživao sam i nisam našao ništa dugo. Tada smo se pitali da li je vreme za to. U odnosu na sve te informacije koje smo dobijali, broj porudžbina je najbitniji od svega i to što su se ljudi vraćali. Broj klijenata je opet negde nas ubedio da to tržište postoji i da će sve više i više raste. Tako smo odlučili da posle sedam meseci skupimo investiciju, što znači – pozajmiš od babe, prijatelja, drugara i to nešto što smo uštedeli jer smo sve što smo prodavali do tada stavljali sve pare “na gomilu”. I tako smo otvorili prvi lokal.

Ivan Minić: I šta to podrazumeva od radova koji treba da se dese? Imali smo za sada jednu osobu koja nam je ispričala svoju proceduru pravljenja mini proizvodnje koja ispunjava sve standarde, i tako dalje. Voleo bih da mi to kažeš iz svog ugla, jer svako u to ulazi na drugačiji način i na drugačiji način dolazi do informacija. Svako pravi svoje greške, a mislim da su te greške jako dragocene, jer mnogi ljudi kada ulaze u to misle da ako pogreše, to je neka fatalna greška. Nije ništa fatalno, sve se ispravi, sve se reši. Čak i u tim nekim razgovorima sa inspektorima, ljudi nisu nerazumni, nisu kreteni, tako može da se napravi svako rešenje.

Stefan Lalić: Jeste, razumeju sve.

Ivan Minić: Šta je u vašem slučaju sve to podrazumevalo?

Stefan Lalić: Pa da smo pogrešili, jesmo, ali smo kao i za sve što radimo trudili da se toliko dobro informišemo da te greške budu što manje ili što bezazlenije. U suštini, naravno nakon osnivanja firme, postoji ta neka sanitarna inspekcija, pogotovo ako tvoj lokal ima proizvodnju u sebi mora da bude smisleno napravljen – da ima neki protok tih dobara koja ulaze ili proizvoda koji izlaze. Pored toga, možemo da pričamo još dva sata koliko dozvola postoji – poljoprivredna, sanitarna, ova, ona, koje ti kao neko ko se bavi proizvodnjom hrane treba da imaš. Ali, da… veliki problem svega toga jeste što te informacije ne postoje na jednom mestu. To je nešto što država verovatno treba da reaguje. Nego, ti od knjigovođe čuješ jednu stvar, pa onda odeš u tu neku inspekciju, odeš, na primer, do sanitaraca da ih pitaš da li je tvoj nacrt dobar, pa ti oni kažu još pet stvari; pa onda odeš i napraviš reklamu, zakačiš je, pa odeš u opštinu i oni ti kažu da ti treba pet projekata bi to i dalje bilo legalno, i tako dalje, tako dalje. Tako da je činjenica da ne postoji sve objedinjeno na jednom mestu je bezveze. Ali, s druge strane, postoji toliko ljudi koje možeš da pitaš nešto. Evo, ovom prilikom, ako neko ima slična pitanja neka nam pošalje mail ili šta god, pomoći ćemo koliko možemo.

Ivan Minić: Dakle, nije baš jednostavno, ali za sve postoji rešenje.

Stefan Lalić: Naravno.

Ivan Minić: Čak i za stvari koje napraviš neku grešku u planiranju, i to je rešivo, i to postoji. E, sad… završiš ti to sve, napraviš projekata da bude onakav kakav treba, imaš nekoliko zadataka koji su pred tobom. Jedan od njih je da formiraš šta ti je set proizvoda sa kojima ideš, da to ne bude previše komplikovano i zbog nabavke, i zbog svega, a da zadovoljava potrebe kupaca, a sa druge strane, treba da nađeš nekog ko će da radi tu pored tebe. A, ta tema je…

Stefan Lalić: Dolazimo do highlighta… � � Ivan Minić: Ta tema je apsolutno ogroman problem svima . Hajde da krenemo od toga šta je set proizvoda koji nudiš i zašto baš tako . Stefan Lalić: To smo uradili pre nego što smo uzimali lokal . Mislim da neka strategija mora da postoji – šta ću da prodajem, zašto ću da prodajem i torte i namaz, i palačinke i tako dalje; ili u našem slučaju zašto nećemo sladoled . Jer, krenuli smo sladoled te prve godine, međutim, videli smo koliko nam problema pravi, a opet sa druge strane nismo uspeli da napravimo proizvod koji po mom mišljenju i po Jecinom mišljenju nije toliko zadovoljavajući . Znači, nećemo da radimo dokle god se uslovi ne poprave da, kao što je slučaj sa drugim proizvodima koji su  maksimalno kvalitetni i ukusni, napravimo dobar i sladoled . Ta neka strategija treba da dođe unapred i, po mom mišljenju, recepti bi trebalo da budu spremni . Naravno, mi smo dodavali proizvode vremenom, kao što su kapkejkovi, i kao što su možda još neki, ali smo imali raznovrsnost . Na primer, mafini su testasti, neko voli to . Palačinke su ovakve, torte i kuglice su nam i dalje osnova prodaje . Kuglice, to su nam prvi proizvodi . Tako da smo gledali da osoba koja voli da jede slatkiše može da dođe i da više-manje uvek proba neki drugi ukus ili neku drugu teksturu . Ivan Minić: Da, to ste rešavali i time i što kuglice imaju “x” ukusa . Stefan Lalić: Da, i stalno dodaješ ukuse . Ivan Minić: Daje ti mogućnost da iskombinuješ neke stvari, vidiš šta ti se od kombinacija svidelo i da spremiš nešto od tih nekih drugih stvari što ima tu kombinaciju kao bazu . A baza su, sastojci koji idu unutra su nešto što može da ide svuda, tako da je to zaokruženo negde . Nemaš sad sastojak koji ide sad samo na jedno i ne nabavljaš ga nikad . Vrlo je bitno da nemaš puno otpada, posebno u stvarima koje su skupe . Ovde je dobar deo namirnica prilično skup . Stefan Lalić: Sad sam se setio avokada . 🙂 Ali, dobro… to su donekle stvari koje se planiraju, koje su neizbežne i koje svi imaju, tako da to nije neka strašna stva r. A, da… što se tiče namirnica, jeste, na jednom mestu poručujemo veliku većina namirnica i to nije ništa što je nedostupno, tako da je sve to coo l. Ivan Minić: Kvalitet sirovina je zadovoljavajući sve vreme ili imate problem a? Stefan Lalić: Ja mislim da je to stvar na koju ne možemo mi da utičem o. Mi dobijamo ono što se uvoz i. Insistiramo, imamo mnogo dobru saradnju sa ljudima, isto je porodična firma u pitanju, koji nam dopremaju namirnice, i insistiramo da to bude kvalitetn o. Kada nešto nije dobro, mi vratimo i nema nikakvih problema, niko se ne ljuti, dobijemo nešto nov o. Da, insistiramo da sve što koristimo bude što kvalitetnij e. Ono što je, kao kokosovo ulje, uvek isto uzimamo uvek najkvalitetnije moguć e. Ono čemu se kvalitet menja, kao što je na primer lešnik, gledamo da uzmemo što bolje, jer sve se to odražava na uku s. Ivan Minić: Previše je faktora koji utiču i potrebno je balansirati stal no Stefan Lalić: I jednom kada napraviš grešku… Hiljadu puta sam do sada čuo priču kako ljudi kažu – “I dalje se niste promenili, ne možemo da verujemo ”. Opet to polazi iz filozofije, a voleo bih sada da kažem malo o tom e. Znaš za Sinek u? E, onda sam ja malo razmišljao o tome kada sam to video, i shvatio da jedna stvar, bar ja nisam čuo da neko priča o njoj, možda postoji u nekoj knjizi koju nisam čitao ili šta li već; ali u našem slučaju postoji nešto što sam ja nazvao “filozofija biznisa”, a to je – šta taj kolač predstavlja za te ljude koji ga kupuj u? OK, mi se bavimo kao proizvodnjom i prodajom kolača, a šta u stvari mi radimo, zašto neko jede kolač ili još dublje – zašto ljudi jed u. Mislim, naravno, ljudi moraju da jedu i biraju energiju, ali zašto ljudi biraju da jedu nešto kvalitetno i ukusno, šta je ta hrana koju oni biraju i spremni da plate “x” dinara, šta oni predstavlja za njih.