Psihološki podcast #3 - Sandra Zgodić: Volontirati - davati i(li) dobivati? - YouTube (2)

i onda tu dolazimo do empatije, do toga da ja mogu vidjeti kako je tebi u tvojim cipelama i samim time stvara se osjećaj suosjećanja, znači zašto bi ja nekog maltretirala, omalovažavala

smijala mu se, ako ništa drugo je tu u konačnici, ako razumijem da njemu jednostavno nije dobro,

mislim grižnja savjesti i sve ostalo i to je cijeli onda koncept emocija koji se može javiti kod čovjeka.

Zašto ne učimo to toliko, mislim voljela bi pitat nekog od tih glavnih u našoj državi,

ali očito još nismo spremni za to.

Da, da pa definitivno se ne radi sustavno na tome,

jedino što znam je da su bili neki projekti emocionalnog opismenjavanja djece,

to je ajde neki početak toga, iako slažem se, definitivno bi trebali više raditi na tome,

a općenito recimo da sad postoji netko tko nije empatičan, niti ga tako nešto zanima

recimo da ono ne vidi svrhu u tome zašto bi ja bio empatičan znači ja sam takav kakav jesam,

boli me briga za to što netko drugi misli, kako...

postoje li neke dobrobiti empatije koje su nekako univerzalne, što misliš? Pa mislim da da, jer mi ne razmišljamo da se i mi možemo naći u lošim situacijama, znači mi nismo zdravi, dobri, najbolji i sad mi moramo suosjećat samo s drugima. Znači nama se mogu događat stvari i nama se može dogodit sad, ovo je banalni primjer, da zakasnimo na posao jer nam je član obitelji bolestan i nešto trebamo napravit i sad šef koji nije empatičan kaže: "Šta mene boli briga, ti ćeš dobit otkaz jer si zakasnio" i onda će bit kao nije to tako trebalo bit, to nije u redu, tako svijet ne bi trebao funkcionirati, ali on nije empatičan, on nije to razvijao, nije učio, znači uvijek polazimo nekako od vlastitog primjera.

Ja bih voljela, da mi se nešto dogodi - da imam osobe koje će to razumjeti

ili koje možda neće razumjeti, ali će bit tu i neće me osuđivati.

Događa se da kroz Kantridu i to, sad sam se upoznala s nekim ljudima s tim pričama,

vezano uz empatiju drugih, kad su djeca bolesna, tu djecu, na primjer onkološke pacijente, nije da se ne dogodi da ih drugi ismijavaju, što je strašno jer to je nešto što se može svima dogoditi,

mislim može svima, to je tjelesna bolest i tužno je što kod nas, to je nekako moj zaključak,

možda sam u krivu, dok su ljudi empatični kad se njima nešto dogodi loše, to ne bi trebalo biti tako,

da se dogodi nekom našem prijatelju, neka smrtna bolest, i mi onda ćemo postati empatičniji kada vidimo neku osobu koja je bolesna, nećemo joj se rugat, mislim sad karikiram, malo sam ekstremna, ali po meni nije nužno da se osobama dogode traume u životu da bi bile empatične prema drugima.

Znači možemo učit od malena, ne moramo učiti na svojem primjeru, vjerujem da drugi ni ne žele da se njima dogodi pa da uče na tom primjeru, samo mislim da nismo baš

to osvijestili, mi smo onako malo kao ljudi okrenuti prema sebi i ne gledamo dalje od toga i zašto bih ja sad prema nekome imao suosjećanja, pa jer želiš da prema tebi imaju drugi, u biti, i to je ključni dio empatije.

Uvijek je tu neki sebični razlog kao, možda, rekla bih, ali svejedno i da je neki unutarnji sebični

pokušaj to održat, bit ćeš dobro. Tako nekako, to je moje razmišljanje. Da, da, pa to što kažeš, ne mora nužno volontiranje i činiti dobro drugima, ne mora nužno to bit ono čisti altruizam, pitanje je postoji li čisti altruizam… To smo ono mi na fakultetu mi često znali pričat postoji li pravi altruizam čim se upisuju nekakve knjižice za volontiranje, neki sati što nama nešto znači, to je cijeli jedan koncept,

ali po meni trenutno nije ni važno zbog čega radimo dobro, sve dok radimo dobro, svatko ima neki svoj razlog, bilo bi dobro da rade zbog altruizma,

znači zbog koncepta pomoći drugima, a ne sebi, ali osnovni motivi... ne bih znala ni za sebe reći jesam li nekad pomogla zbog nekih svojih, a nekad zbog te opće,

ali opet mislim da jesam pa je to nekako najvažnije.

Da, da slažem se, a kakvu ulogu ima zahvalnost u volontiranju?

Pa, što se tiče zahvalnosti, to je, mislim da se onda vraćam na neki početak što sam rekla,

a to je da smo mi zahvalni nekoj osobi drugoj kojoj mi u biti, to je taj proces što mi dobivamo nazad,

mi smo pomogli toj osobi, ali mi smo zahvalni prvo njoj jer smo zbog nje nešto naučili, nešto novo, nadogradili sebe, ali ti ljudi su zahvalni nama,

to je kao nekakav krug davanja i dobivanja nečega zauzvrat, izmislit ću, da si ti sad... pomogla, otišla si u ovo gdje pripremaju marende za beskućnike, i tu si pomogla i tu si skuhala,

on kad tebe pogleda onim očima zahvalnim jer on sad će sad nešto pojest, bez obzira zbog čega je tamo, u kojoj situaciji, ta njegova zahvalnost prema tebi jer si nešto napravila bez da ti je on to morao nadoknadit,

to je nešto neizmjerno, ali opet ti imaš zahvalnost prema njemu jer si osjetila nešto tako u životu,

mislim da ljudima fali da osjete nešto tako u životu, mislim da bi svijet bio puno onako ljepši

kad bi svi malo to cijenili, po meni je taj neki koncept, to mi je onako neki krug koji mi dajemo,

ali i dobivamo nešto, ali i oni tako.

Slažem se, definitivno.

Okej, a da sad pređemo na temu našeg Psihološkog prostora. Kao što sam rekla ti si zamjenica glavnog urednika i ono, iz mog iskustva, zbilja držiš sve konce i odlično radiš svoj posao.

Pa, možeš li reći nešto o tome kako je sve to počelo, kako si se ti našla u Psihološkom prostoru?

Može, da. To je isto jedan kao volonterski naš dio.

U biti ja sam krenula s prostorom u 6. mjesecu, sad će biti 2 godine. Znači docent na Filozofskom fakultetu u Rijeci Domagoj Švegar je pokrenuo, planirao je pokrenuti Psihološki prostor s nekom idejom... Možda će on više znati o tome reći kako je to potekla njegova ideja, ali s nekom ajmo probat eksperimentirat i ajmo stvoriti neki prostor gdje će ljudi pisati za nas i mi ćemo širiti psihologiju. Znači nakakvi fenomeni koji se događaju oko nas o kojima ljudi možda ne znaju puno, zašto ih ne objasniti. To je bilo ono, simpatična ideja - ajmo probat. I tako je u biti to naraslo na, imali smo 2 autora, 3 autora, pa smo objavili jedan članak na mjesec, i onda smo još mi, nešto smo, ja i Domagoj smo nešto recenzirali.

I onda je to odjedanput prešlo na to da imamo preko 30 autora. Prije smo mi pitali ljude, sada nam se javljaju što mi je posebno drago, jako su motivirani, šalju baš jako kvalitetne tekstove…

i poanta ovog prostora je da opisujemo te fenomene koji su sad popularni, ali da svaki pisac,

to jest svaki autor ima neku svoju slobodu. I pišu o nečemu čime se možda bave ili što ih zanima,

a ja u cijelom procesu koordiniram autore.

To jest ja i Domagoj radimo kao nekakav posao koji je ono desna i lijeva ruka. Znači surađujemo skupa da bi autori predali sve. To je kao jedna mala školica, oni moraju napisati rad,

predati na vrijeme, uvijek netko kasni, onda ga lovimo, on preda, pa onda imamo proces recenzija

drugih autora i na kraju taj rad osvane i to je jedno onako...super radna atmosfera, nekad je napeta,

nekad je… uglavno sve osim dosadna. Jako dinamična. I stvarno se nadam da ću nastavit radit.

Krenuli smo, kažem, s eksperimentiranjem. Možda nismo ništa očekivali, iz toga su stvarno super stvari proizašle, od proze koju rade neki autori...

Da. -Imamo neke autore koji su možda više znanstveni, neki malo više popularistički,

i cijeli taj miš-maš radova, stvarno smo jako ponosni. Tako da neka moja uloga bi bila

da koordiniram autore, kao radna pozicija - koordinator.

To je posao koji se radi od 7 ujutro kad se probudiš do kad ideš leć, ako te netko pita subotom,

nedjeljom, Božić, Nova godina… Ali je super, stvarno. Da, divim ti se po tom pitanju jer, ne znam kako bi ja to. Dizanje u 6 i pol da li smo objavili članak. Ali stvarno ono, super dinamična okolina, nisam se toliko smijala otkad sam pred dvije godine se pridružila ovom, ni uživala, tako da…

ukratko, to je to...

Pa, koji dio posla, Sandra, ti se onako, najviše sviđa, a koji najmanje, što se tiče Prostora?

Najviše mi se sviđa komunikacija s drugim autorima, jer osim što mi pričamo o člancima

i sve to dogovaramo, uvijek, nekako smo postali zajednica, i onda imamo tu neku notu, znači nismo samo profesionalni, nego se čujemo pa si pomognemo oko nečega, kako je sad netko,

što radi, gdje se preselio, imamo cijeli nekako ja bih rekla kompletan odnos. To mi je stvarno najljepši dio u tome. Što se tiče najgoreg dijela koje ja moram radit… pa iskreno, sad razmišljam, možda ja jako volim kontrolu, i onda možda najgori dio što moram

radit nekad, je što moram ljude podsjećat, moram im raditi presing, moram ono i našem uredništvu

na primjer nekad… kad nešto krivo napraviš stvarno nije problem, ali moram bit tu neki kao žandar,

i ne volim, ali znam nekad malo biti predirektna, i onda znam da možda će doći do nekih

neželjenih efekata jer ne bih voljela ali… možda mi je to najgori dio, u biti kad moram radit presing ljudima. Jer, ne znam, dogodi se da zakasne ili da zaborave, i sve je to normalno,

Ali onda… u biti moj je nekakav posao da ih ja tu upozorim. I sad, da li je možda moja direktnost

malo tu problem… to je nešto što bih ja tu istaknula - ne volim kad moram raditi ali napravim. Ali opet je to nešto što mora netko raditi i mora postojati da bi Prostor funkcionirao tako kako sad funkcionira, tako da realno…

Da, Domagoj je super ali Domagoj kaže ‘'Okej'', i onda im ja moram reći kao ‘'Nije okej'',

i onda on kaže ‘'Ajde ti, molim te, im reci da kasne'', jer on opet poklekne i kaže kao ‘'Ajde dobro nema veze''. Tako da, to je malo najgori dio, prebaci se na mene jer se zna da ću reći.

Ali dobro, to je dio svakog, tako reći, posla.

Pa da, to ti je isto jedno super iskustvo…

Da, za inače... -Da, definitivno ima svoju svrhu, tako da…

S obzirom da ću sad stažirati u sustavu, vjerujem da je dobro znati kad posložiti stvari. Definitivno. A Sandra, da se prebacimo malo na neke tvoje hobije osim volontiranja.

Znam da jako voliš čitati knjige.

Pa, ajde sad evo top tri knjige su ti nekako pomogle u osobnom razvoju. Znači, to većinom jesu stvarno psihološke knjige, ali ne volim ni ja čitati knjige čisto ono, disclaimer, ne volim čitati knjige koje su jako teške, to jest pokušavam ih čitati jer su stručne, ali nigdje to ne završi obično.

Tako da mislim stvarno da knjige koje su meni pomogle da se razvijem, da bi pomogle i drugima,

neovisno o struci i usmjerenju.

Meni su Crijeva sa šarmom broj jedan. -Da?

Jer, jako puno sam naučila o… sad to zvuči kao banalno - o mojoj probavi, mom sustavu. Ali mislim da je to nešto što ljudi toliko ne znaju o sebi.

I ja jako volim sve te neke tjelesne fenomene, stvari, naučiti kako mi funkcioniramo. Tako da, tu knjigu svakako, ta mi je najdraža. Često je prelistam, ono ispočetka da se podsjetim.

Osim toga, super mi je knjiga od Bucaya - Klasične priče da se bolje spoznaš. On je terapeut, ali to stvarno nema veze s knjigom, jer je kroz priče od Ivice i Marice, 15 priča takvih klasičnih, on u biti kroz svaku priču daje nekakvu poantu te priče i njegovu stranu.

I baš bih preporučila svima, to je nešto što sam ja pročitala u jednom dahu. Volim čitati, ali nije da pročitam jednu knjigu u dan. Ja par stranica na dan, i tako, volim si to razvući.