5: Neuromanser

"On živi u Feneru, Kučuk Guljane Đadesi 14. Znam put kojim ide kroz tunele, svake noći do bazara. Odnedavno radi u Jenišer Palas Oteliju, modernom mestu u turistik stilu, ali je sređeno da policija pokaže određeno zanimanje za ove predstave. Uprava Jenišehira se unervozila."

Nasmešio se. Mirisao je na neki metalni losion posle brijanja. "Hoću da čujem o implantima", reče ona, masirajući bedro, "hoću da čujem šta on tačno može da uradi." Terzibažđan klimnu glavom.

"Najgori je, kako vi kažete na ingiliziju, na podsvesnom planu." Reč je naglasio u tri sloga. "Sa naše leve strane", reče mercedes, nalazeći put kroz lavirint kišnih ulica, "nalazi se Kapali Karsi, veliki bazar." Pored Kejsa, Fin načini zvuk divljenja, ali je gledao u pogrešnom pravcu.

Desna strana ulice bila je niz minijaturnih otpada. Kejs ugleda očerupanu lokomotivu iznad rđom umrljanih, slomljenih stubova nažljebljenog mermera. Obezglavljeni mermerni kipovi bili su poslagani kao drvo za loženje. "Nostalgija?"

upita Kejs. "Grozno mesto", reče Fin. Njegova crna svilena mašna počinjala je da liči na izakanu traku za pisaću mašinu. Na reverima novog odela nosio je medaljone od kebaba i prženih jaja.

"'Ej, Džersi", reče Kejs Jermeninu, koji je sedeo iza njega, "gde su tom tipu ugradili robu?" "U Čiba Sitiju. Nema levo plućno krilo. Drugo je nabudženo, vi to tako kažete?

Svako može da kupi implante, ali ovaj ima najviše dara." Mercedes skrenu, zaobilazeći teretna kola sa balonskim gumama, puna koža. "Pratio sam ga na ulici i video desetak bicikala kako padaju, u njegovoj blizini, usred dana. Nađem biciklistu u bolnici, priča uvek ista.

Škorpion pored kočnice..." "Pa da, što vidiš, to dobijaš", reče Fin. "Video sam šemu čovekovog silikona. Zapanjujuće. Ono što zamišlja, znate.

Verujem da bi mogao da to suzi u zrak i da spali mrežnjaču k'o ništa." "Jeste li to rekli svojoj prijateljici?" Terzibažđan se nagnu napred između ultraantilopskih sedišta. "U Turskoj, žene su još žene.

Ova ovde..." Fin frknu. "Napravila bi ti kravatu od tvojih sopstvenih muda kada bi je popreko pogledao." "Ne razumem taj izraz." "Nije važno", reče Kejs.

"Znači da treba da umukneš." Jermenin se zavali nazad, ostavljajući za sobom metalni miris losiona. Poče da šapuće u Sanio primopredajnik na čudnoj mešavini grčkog, francuskog, turskog, ponešto na engleskom. Uređaj je odgovarao na francuskom.

Mercedes glatko zaokrenu za ugao. "Bazar začina, ponekad ga nazivaju Egipatski 37

bazar", rekoše kola, "podignut je na mestu pređašnjeg bazara koji je izgradio sultan Hatis, 1660. godine. Ovo je glavna gradska pijaca začina, softvera, mirisa, droga..." "Droge", reče Kejs, posmatrajući kako brisači prelaze preko neprobojnog Leksan stakla. "Šta si ono rekao maločas, Džersi, da je Rivijera zavisan?" "Da, mešavina kokaina i meperidina."

Jermenin se vrati razgovoru sa Sanijom. "To se nekada zvalo demerol" reče Fin. "Tip je heroinski umetnik. Sa čudnim ljudima se mešaš, Kejse."

"Nema veze", reče Kejs, podižući kragnu jakne, "nabavićemo jadniku novi pankreas ili tako nešto." Čim su ušli u bazar, Fin primetno živnu, kao da ga umiruje velika gužva i skučen prostor. Išli su za Jermeninom duž širokog prolaza, ispod garavih nadstrešnica od plastike i zeleno obojene gvozdene konstrukcije iz doba parne mašine. Uvijalo se i treperilo hiljadu obešenih reklama.

"Hej, Boga ti", reče Fin, uhvativši Kejsa za ruku, "gle ono." Pokaza. "To je konj, čoveče. Jesi li ikada video konja?"

Kejs pogleda prepariranu životinju i odmahnu glavom. Bila je izložena na nekoj vrsti postolja, blizu ulaza u radnju koja je prodavala ptice i majmune. Noge su joj bile crne i glatke od višegodišnjeg dodira ruku u prolazu. "Video sam jednog u Merilendu, jednom", reče Fin, "i to je bilo dobre tri godine posle pandemije.

Ovi Arapi još pokušavaju da ih prekopiraju iz DNK, ali uvek omanu." Smeđe staklene oči životinje kao da su ih pratile dok su prolazili. Terzibažđan ih je odveo u kafanu blizu središta pijace, odaju niske tavanice koja kao da je vekovima bila u prometu. Mršavi dečaci u prljavim, belim kaputićima trčali su između tesno postavljenih stolova, balansirajući čeličnim poslužavnicima sa bocama Turk-Tuborga i čašicama čaja.

Kejs je kupio paklicu jijuana od prodavca pored ulaza. Jermenin je mrmljao u svoj Sanio. "Hajdemo", reče, "pošao je. Svako veče vozi se tunelom do bazara, da kupi svoju mešavinu od Alija.

Tvoja žena je blizu. Hajdemo." Uličica je bila stara, prastara, sa zidovima od blokova mrkog kamena. Pločnik je bio neravan i mirisao na sto godina kapanja benzina, koji je upio drevni krečnjak.

"Ne vidim prst pred nosom", reče Kejs Finu. "Zato slađana vidi", reče Fin. "Tiho", reče Terzibažđan, preglasno. Drvo zaškripa po kamenu ili betonu.

Deset metara niže niz ulicu, na vlažnu kladrmu pade oštrica žute svetlosti i proširi se. Prilika iziđe na ulicu i vrata se ponovo uz škripu zatvoriše, ostavljajući skučen prolaz u mraku. Kejs zadrhta. "Sad", reče Terzibažđan i zaslepljujući zrak bele svetlosti upravljen sa krova zgrade preko puta pijace uhvati vitki lik pored starih drvenih vrata u savršen krug.

Blistave oči pogledaše levo, desno, i čovek se sruši. Kejs pomisli da ga je neko pogodio; ležao je licem na zemlji, plava kosa bila mu je bleda na drevnom kamenu, beživotne ruke bele i patetične. Svetlost ga nije napuštala. Leđa jakne paloga se podigoše i rascepiše, krv poprska zid i vrata.

Dve nemoguće dugačke, mišićave ruke se izviše, sivkasto ružičaste u bleštavoj svetlosti. Stvar kao da se izvukla iz pločnika, kroz nepomične krvave ostatke koji su maločas bili Rivijera. Bila je visoka dva metra, stajala je na dve noge i činilo se da nema glavu. Onda se polako okrenula prema njima i Kejs vide da ima glavu, ali ne i vrat.

Bila je bez očiju, koža joj je ružičasto svetlucala poput vlažne utrobe. Usta, ako su to bila usta, behu kružna, konusna, plitka i okružena naježenom šumom kose ili čekinja koje su se presijavale kao crni hrom. Ritnula je rite odeće i mesa u stranu i zakoračila; usta kao da su ih tražila u pokretu. Terzibažđan reče nešto na grčkom ili turskom i pojuri prema biću, raširenih ruku kao da će skočiti kroz prozor.

I prođe kroz to. Pravo u blesak pištolja iz mraka iza svetlosnog kruga. Komadići kamena prozujaše oko Kejsove glave; Fin ga povuče u čučanj. Svetlost sa krova nestade, ostavljajući ga sa sukobljenim odblescima pucnja, čudovišta i belog zraka.

Zvonilo mu je u ušima. Onda se svetlost vrati, kružeći, pretražujući senke. Terzibažđan je bio naslonjen na čelična vrata, vrlo bled u jarkoj svetlosti. Držao se za zglob leve šake i posmatrao kako mu kaplje krv iz rane na levoj ruci.

Plavokosi, ponovo čitav, neokrvavljen, ležao mu je kraj nogu. Moli iskorači iz senki, sva u crnom, sa bacačem u ruci. 38

"Upotrebite radio", reče Jermenin, kroz stisnute zube. "Pozovite Mahmuta. Moramo da ga odnesemo odavde. Ovo nije dobro mesto."

"Mali kuronja zamalo da uspe", reče Fin, a kolena mu glasno zakrckaše kada je ustao, bezuspešno brišući nogavice pantalona. "Gledali smo predstavu strave i užasa, je l' tako? A ne trik sa nestajanjem pljeskavice. Stvarno slatko.

Dobro, da im pomognemo da mu odvuku guzicu odavde. Moram da skeniram svu tu opremu pre nego što se probudi, da se uverim da je Armitaž kupio pravu stvar." Moli se sagnu i podiže nešto. Pištolj.

"Nambu", reče. "Lepa puca." Terzibažđan zacvili. Kejs vide da mu nedostaje najveći deo srednjeg prsta.

Dok je grad natapalo plavetnilo bliske zore, ona naredi mercedesu da ih odveze do Topkapija. Fin i jedan ogromni Turčin po imenu Mahmut izneli su Rivijeru, još besvesnog, iz uličice. Nekoliko minuta kasnije, stigao je prašnjav sitroen da pokupi Jermenina koji je jedva ostajao pri svesti. "Kad si šupak", reče mu Moli, otvarajući mu vrata automobila.

"Trebalo je da se držiš pozadi. Imala sam ga na nišanu otkako je izišao." Terzibažđan je besno zurio u nju. "Sad smo ionako završili s tobom."

Gurnula ga je u kola i zalupila vrata. "Ako ponovo naletim na tebe, mrtav si", poruči ona bledom licu iza zatamnjenog prozora. Sitroen zaškripa niz uličicu i teško skrenu za ugao. Mercedes je tiho klizio Istanbulom koji se budio.

Prošli su kroz kapiju Bajoglu tunela i ubrzali pored lavirinta pustih sporednih ulica, trošnih kuća koje su Kejsa pomalo podsećale na Pariz. "Šta je ono?" upitao je Moli, kada se mercedes zaustavio na početku vrtova koji su okruživali Saraj. Tupo je zurio u baroknu mešavinu stilova Topkapija.

"Bila je to neka vrsta kraljevog bordela", reče ona, izlazeći i protežući se. "Tu je držao mnogo žena. Sada je to muzej. Nešto kao Finova radnja, sve te stvari samo tako nagomilane tamo, veliki dijamanti, mačevi, leva ruka Jovana Krstitelja..." "Kao u tanku za održavanje života?"

"Ma ne. Mrtva. Stavili je u onu limenu napravu, sa poklopčićem sa strane da bi hrišćani mogli da je poljube za sreću. Oteli su je od hrišćana pre milion godina i nikad da obrišu prašinu sa proklete stvari, pošto je nevernička relikvija."

U vrtovima Saraja rđali su crni gvozdeni jeleni. Kejs je išao pored nje, posmatrajući kako vrhovi njenih čizama drobe zapuštenu travu, krutu od jutarnjeg mraza. Išli su pokraj staze od hladnih osmougaonih kamenih ploča. Zima je vrebala, negde na Balkanu.

"Onaj Terzi, to je prvoklasno đubre", reče ona. "Tajna policija. Mučitelj. A bilo ga je lako kupiti, onim novcem koji mu je Armitaž ponudio."

Na vlažnom drveću oko njih, počele su da pevaju ptice. "Uradio sam ti onaj posao", reče Kejs, "onaj u Londonu. Imam nešto, ali ne znam šta znači." Ispričao joj je Kortovu priču.

"Znala sam da nije bilo nikoga po imenu Armitaž u Vrištećoj Pesnici. Raspitala sam se." Pogladila je zarđali bok gvozdenog srndaća. "Misliš da ga je izlečio običan kompjuter?

U onoj francuskoj bolnici?" "Mislim da je Vintermut", reče Kejs. Ona klimnu glavom. "Još nešto", reče on.

"Misliš da on zna da je bio Korto, ranije? Mislim, nije bio svoj kada je stigao na to odeljenje, pa je Vintermut možda..." "Da. Sastavio ga na osnovu podataka. Pa da..." Okrenula se i pošli su dalje.

"Slaže se. Znaš, taj čovek nema nikakav život, privatno. Ja bar ne znam za tako nešto. Kad vidiš takvog tipa, veruješ da nešto radi kad je sam.

Armitaž ne. Sedi i zuri u zid, čoveče. Onda nešto kvrcne i on se ubaci u brzinu pa radi za Vintermut." "Šta će mu onda ona lova u Londonu?

Iz nostalgije?" "Možda i ne zna za nju", reče ona. "Možda se samo vodi na njegovo ime." "Ne razumem", reče Kejs.

"Samo glasno razmišljam... Koliko je pametna jedna VI, Kejse?" "Zavisi. Neke nisu mnogo pametnije od pasa. Ljubimci.

Ali koštaju čitavo bogatstvo. One zaista pametne su onoliko pametne koliko im Turingova policija dopušta da budu." "Čekaj, ti si kauboj. Kako to da nisi raspamećen tim stvarima?"

39

"Pa", reče on, "kao prvo, retke su. Većinom pripadaju vojsci, one bistre, i taj led ne možemo da slomimo. Znaš, odatle i dolazi sav led. A zatim, tu su Turingove žace, a oni su gadni."

Pogledao ju je. "Ne znam, to jednostavno nije deo igre." "Jahači su svi isti", reče ona. "Ništa mašta."

Došli su do blistavog pravougaonog bazena u kome su šarani grickali stabljike nekog belog vodenog cveća. Šutnula je oblutak u vodu i posmatrala kako se šire krugovi. "To je Vintermut", reče ona. "Ovaj posao je zaista krupan, čini mi se.

Nalazimo se tamo gde su talasi suviše široki, pa ne vidimo kamen koji je pao u središte. Znamo da tamo ima nečega, ali ne i zašto. 'Oću da znam zašto. 'Oću da odeš i da razgovaraš sa Vintermutom."

"Ne bih mogao da mu priđem", reče on. "Sanjaš." "Probaj." "Nema načina."

"Pitaj Ravnolinijskog." "Šta će nam onaj Rivijera?" upita on, nadajući se da će promeniti temu. Ona otpljunu u bazen.

"Bog zna. Ja bih ga odma' ubila. Videla sam njegov profil. On je neka vrsta kompulsivnog Jude.

Ne oseća ništa u seksu ako ne zna da izdaje objekt želje. Tako kaže njegov dosje. A one moraju da ga vole. Možda i on voli njih.

Zato je Terziju bilo lako da nam ga namesti, jer je ovde već tri godine, kupi političare za tajnu policiju. Možda mu Terzi dopušta da gleda, kad prorade električne palice za teranje marve. Uradio ih je osamnaest za tri godine. Sve žene od dvadeset do dvadeset pet.

To je Terzija održavalo među disidentima." Gurnula je ruke u džepove jakne. "Naime, kada bi naišao na onu koju želi, postarao bi se da završi među političkima. Njegov karakter je kao kostim Modernih.

Profil kaže da je veoma redak tip, po proceni jedan u nekoliko miliona. Što govori neke dobre stvari o ljudskoj prirodi, rekla bih." Zagledala se, natmurenog lica, u belo cveće i ljigave ribe. "Mislim da ću morati da kupim sebi malo posebnog osiguranja protiv tog Pitera."

Onda se okrenula i nasmešila, a smešak je bio tako hladan. "Šta to znači?" "Nije važno. 'Ajmo nazad u Bajoglu da nađemo nešto za doručak.

Večeras opet imam posla. Treba da pokupim njegove stvari iz tog stana u Feneru, pa da se vratim do bazara i kupim mu neke droge..." "Da mu kupiš neke droge? Kakav je u tome?" Ona se nasmeja.

"Ne crkava baš od zavisnosti, dragane. Izgleda da ne može da radi bez te posebne mešavine. Više mi se dopadaš, znaš, sad kad nisi više onako prokleto mršav." Nasmešila se.

"Zato ću otići do Alija i popuniti zalihe. Mo'š biti siguran u to. Armitaž je čekao u njihovoj sobi u Hiltonu. "Vreme je da kupimo prnje", reče on, a Kejs pokuša da pronađe čoveka po imenu Korto iza bledoplavih očiju i osunčane maske.

Setio se Vejdža, tamo, u Čibi. Znao je da su operateri iznad određenih nivoa težili su da potisnu sopstvenu ličnost. Ali Vejdž je imao slabosti, ljubavnice. Čak i decu, govorkalo se.

Praznina koju je našao kod Armitaža bila je nešto drugo. "Kuda sad?" upita, prošavši pored njega da pogleda na ulicu. "Koja vrsta klime?"

"Tamo nemaju klimu, samo vreme", reče Armitaž. "Evo. Pročitaj brošuru." Ostavio je nešto na čajni stočić i ustao.

"Kako je Rivijera? Gde je Fin?" "Rivijera je dobro. Fin je pošao kući."

Armitaž se nasmeši, osmehom koji je značio koliko i micanje antene insekta. Njegova zlatna narukvica zazvecka kada je munuo Kejsa u grudi. "Ne pametuj previše. One vrećice počinju da se troše, a ti ne znaš koliko."

Kejs je pazio da mu lice ostane veoma mirno i prisilio se da klimne glavom. Kada je Armitaž otišao, on uze jednu od brošura. Bila je bogato štampana, na francuskom, engleskom i turskom. 'Frisajd - šta čekate'?

Njih četvoro imali su rezervacije za THY let sa aerodroma Jezilkoj. U Parizu presedanje na JAL šatle. Kejs je sedeo u predvorju Istanbul Hiltona i posmatrao kako Rivijera razgleda lažne vizantijske starine u zastakljenoj prodavnici suvenira. Armitaž, sa trenčkotom prebačenim preko ramena poput ogrtača, stajao je u dovratku prodavnice.

40

Rivijera je bio vitak, plavokos, blagog glasa, engleski mu je bio bez naglaska i tečan. Moli je rekla da mu je trideset, ali bilo je teško proceniti mu godine. Takođe je rekla da je bez državljanstva i da putuje sa lažnim holandskim pasošem. Ponikao je iz ruševina koje okružuju radioaktivno središte starog Bona.

Tri nasmešena japanska turista upadoše u prodavnicu, učtivo se klanjajući Armitažu. Armitaž prođe kroz prodavnicu i stade pored Rivijere, suviše žurno, suviše očigledno. Rivijera se okrenu i nasmeši. Bio je veoma lep; Kejs zaključi da mu je lice delo hirurga u Čibi.

Fini rad, za razliku od Armitažove isprazno naočite mešavine popularnih lica. Čovekovo čelo bilo je visoko i glatko, sive oči smirene i odsutne. Njegov nos, koji je možda bio suviše pravilno oblikovan, kao da je bio slomljen i nestručno namešten. Nagoveštaj surovosti bio je u suprotnosti sa finoćom njegove vilice i lakoćom osmehivanja.

Zubi su mu bili sitni, pravilni i veoma beli. Kejs je posmatrao kako beli prsti prelaze preko lažnih ostataka kipova. Rivijera nije ličio na čoveka koga su napali prethodne večeri, omamili toksinskom strelicom, oteli, podvrgli Finovom pregledu, i koga je Armitaž prisilio da se pridruži ekipi. Kejs pogleda na sat.

Moli je trebalo da se vrati iz nabavke droga. On ponovo pogleda Rivijeru. "Kladim se da je i sad ufiksan, dupe jedno", reče on predvorju Hiltona. Osedela italijanska gospođa u belom kožnom smokingu spusti svoje Porše naočari da ga osmotri.

Bilu su mu potrebne cigarete za let. Pitao se da li na JAL šatlu postoji odeljak za pušače. "Vidimo se, gospođo", reče on ženi, koja brže-bolje podiže naočari na nos i okrete se. Prodavnica suvenira držala je i cigarete, ali mu nije bilo do razgovora sa Armitažom ili Rivijerom.

Izišao je iz predvorja i u jednoj niši opazio prodajni automat, na kraju niza zidnih telefona. Probrao je lire iz džepa i počeo da ubacuje mutne novčiće od legure, zabavljen staromodnošću postupka. Tada zazvoni najbliži telefon. On mahinalno podiže slušalicu.

"Da?" Udaljeni zvuci, piskavi, nerazgovetni glasovi kroz neku orbitalnu vezu, a onda šum nalik na vetar. "Zdravo, Kejse." Novčić od pedeset lira ispade mu iz šake, odskoči i otkotrlja se izvan vidokruga preko tepiha na podu Hiltona.

"Ovde Vintermut, Kejse. Vreme je da razgovaramo." Bio je to glas sa čipa. "Zar ne želiš da razgovaramo, Kejse?"

On spusti slušalicu. Kada je pošao u predvorje, zaboravivši na cigarete, morao je da prođe pored niza telefona. Svaki je zazvonio, po jednom, dok je prolazio. Treći deo: PONOĆ U ULICI ŽILA VERNA 8.

Arhipelag. Ostrva. Torus, vreteno, jato. Ljudska DNK širila se iz strmoglavog bunara gravitacije poput naftne mrlje.

Pozovi grafički prikaz koji znatno pojednostavljuje razmenu podataka u arhipelagu L-5. Jedan deo se uključuje u čistoj crvenoj boji, masivni pravougaonik koji preovladava tvojim ekranom. Frisajd. Frisajd čine mnoge stvari i nisu sve očigledne turistima koji putuju šatlovima uz i niz bunar.

Frisajd je bordel i bankarski centar, palata uživanja i slobodna luka, grad na granici i banja. Frisajd je Las Vegas i viseći vrtovi Vavilona, orbitalna Ženeva i dom rodoskrvne i pažljivo odgojene porodice, industrijski klan Tezje i Ešpul. Na linijskom letu kopanije THY za Pariz, sedeli su zajedno u prvoj klasi, Moli do prozora, Kejse pored nje, Rivijera i Armitaž do prolaza. Jednom, kada se avion nagnuo iznad vode, Kejse ugleda dijamantski sjaj grčkog ostrvskog grada.

Drugi put, kada je posegnuo za pićem, opazio je treptaj stvari poput džinovskog ljudskog spermatozoida u dubini burbona i vode. 41

Moli se nagnu preko i njega i ošamari Rivijeru preko lica, jednom. "A, ne, mali. Bez igara. Ako se budeš igrao tih podsvesnih sranja sa mnom, gadno ću te povrediti.

Pri tom ne moram da te oštetim. Ja to volim." Kejs se automatski okrenu da vidi Armitažovu reakciju. Glatko lice je bilo mirno, plave oči budne, ali u njima nije bilo gneva.

"U pravu je, Pitere. Nemoj." Kejs se ponovo okrenu, na vreme da opazi najkraći mogući blesak crne ruže, sa laticama sjajnim poput kože, crnom stabljikom posutom trnjem od blistavog hroma. Piter Rivijera se umilno osmehnu, zatvori oči i smesta zaspa.

Moli okrenu glavu i sočiva joj se ukazaše na prozoru. "Bio si budan, je li?" upita Moli, kada se ponovo uvukao u duboku ležaljku od čelikpene na JAL šatlu. "Ne.

Nikad nisam mnogo putovao, samo zbog biza." Stjuard mu je prikopčavao kontrolne trode na ručni zglob i levo uho. "Nadam se da nećeš dobiti SPS", reče ona. "Visinsku bolest?

Nema izgleda." "Nije isto. Puls će ti ubrzati u nultoj sili teže, a unutrašnje uho će ti privremeno pošašaviti. Deluje ti na refleks održanja, pa primaš signale da bežiš k'o bez glave, i mnogo adrenalina."

Stjuard pređe kod Rivijere, vadeći novi komplet troda iz crvene platične kecelje. Kejs okrenu glavu i pokuša da nazre obrise starih pristaništa na Orliju, ali je rampa šatla bila zaklonjena vitkim ublaživačima udara od pokvašenog betona. Onaj najbliži prozoru imao je na sebi nekakav arapski slogan ispisan crvenim sprejem. Sklopio je oči i rekao sebi da je šatl samo veliki avion koji leti veoma visoko.

Mirisalo je na avion, na novu odeću, gume za žvakanje i gorivo. Slušao je muziku na kotou i čekao. Prođe dvadeset minuta, a onda se sila teže spusti na njega kao velika nežna ruka sa kostima od drevnog kamena. Sindrom prilagođavanja svemiru bio je gori nešto što ga je Moli opisala, ali je prošao dovoljno brzo, tako da je mogao da zaspi.

Stjuard ga je probudio kada su se pripremali da slete na JAL-ov pristanišni blok. "Sada presedamo za Frisajd?" upita on, osmatrajući trunku jijuan duvana koja je graciozno uzletela iz džepa njegove košulje i poigravala mu na deset centimetara od nosa. Na letovima šatla nije bilo dozvoljeno pušenje.

"Ne. Znaš, upravo se desila jedna od gazdinih uobičajenih manjih promena u planovima. Hvatamo taksi za Sion, Sionski sklop." Dodirnula je otpusnu pločicu vezova i počela da se oslobađa iz zagrljaja pene.

"Čudan izbor odredišta, ako mene pitaš." "Kako to?" "Čupavci. Raste.

Kolonija sada ima već trideset godina." "Šta to znači?" "Videćeš. Meni je to mesto sasvim u redu.

Ako ništa drugo, tamo ćeš moći da pušiš svoje cigarete." Sion su osnovala petorica radnika koji su odbili da se vrate, okrenuli leđa bunaru i počeli da grade. Pretrpeli su gubitak kalcijuma i skupljanje srčanog mišića pre nego što je uspostavljena rotaciona gravitacija u središnjem torusu kolonije. Posmatrano iz mehura taksija, sklepana školjka Siona podećala je Kejsa na naselja od krpeža u Istanbulu: nepravilne, izbledele ploče sa laserskim žvrljotinama rastafarijanskih simbola i inicijala zavarivača.

Moli i mršavi sionit po imenu Aerol pomogli su Kejsu da prođe kroz bestežinski hodnik u srce unutrašnjeg torusa. Usled drugog talasa SPS vrtoglavice izgubio je trag Armitažu i Rivijeri. "Ovamo", reče Moli, gurajući mu noge u uzan otvor na tavanici. "Uhvati se za prečke.

Kao da se penješ naopačke, zar ne? Kada ideš prema školjki, kao da se penješ naniže u gravitaciju. Jasno?" Kejsu se prevrtao stomak.

"Bićeš fino, čovek", reče Aerol, osmehujući se zlatnim očnjacima. Kraj tunela nekim čudom postade njegovo dno. Kejs pozdravi slabu silu teže kao davljenik malo vazduha. 42

"Ustaj", reče Moli, "sad ćeš i da je poljubiš?" Kejs je ležao potrbuške na palubi, raširenih ruku. Nešto ga udari po ramenu. Okrenuo se i ugledao debeli svežanj elastičnog kabla.

"Moramo da se poigramo kuće", reče ona. "Pomozi mi da ovo povežem." Pogledao je po širokom, praznom prostoru i opazio čelične alke zavarene za svaku površinu, naizgled bez reda. Kada su razapeli kablove, prema nekom Molinom složenom planu, pokrili su ih ofucanim prekrivačima od žute plastike.

Dok su radili, Kejse je postepeno postao svestan muzike koja je neprestano pulsirala kroz sklop. Bio je to dab, senzualna muzika smućena iz neiscrpnih biblioteka digitalizovanog popa; to im je svetinja, rekla je Moli, i simbol zajedništva. Kejs povuče jedan žuti plastični prekrivač; stvar je bila laka ali nezgrapna. Sion je mirisao na kuvano povrće, ljude i marihuanu.

"Dobro je", reče Armitaž, kliznuvši opuštenih kolena kroz otvor, klimajući glavom pred lavirintom od čaršava. Za njim je išao Rivijera, manje siguran u delimičnoj sili teže. "Gde si bio kad je trebalo da se radi?" upita Kejs Rivijeru.

Čovek otvori usta da odgovori. Iz njih ispliva mala pastrmka, puštajući za sobom nemoguće mehuriće. Kliznula je pored Kejsovog obraza. "U glavi", reče Rivijera i nasmeši se.

Kejs se nasmeja. "Dobro je", reče Rivijera, "znači, umeš da se nasmeješ. Pomogao bih ti, ali nisam vešt sa rukama." Podigao je dlanove, koji se odjednom udvojiše.

Četiri ruke, četiri šake. "Samo bezopasan lakrdijaš, je li, Rivijera?" Moli zakorači među njih. "Ti", reče Aerol, iz otvora, "ti d' ideš sa mnom, kauboj čovek."

"Ovo je vaša paluba", reče Armitaž, "kao i ostala oprema. Pomozi mu da je donese iz teretnog pristaništa." "Jesi baš bled, čovek", reče Aerol, dok su gurali u penu umotan Hosakin terminal glavnim hodnikom. "Možda 'oćeš nešto pojedeš."

Kejsu pođe voda na usta; zatrese glavom. Armitaž je najavio da će ostati osamdeset sati na Sionu. Moli i Kejs će vežbati u nultoj gravitaciji, rekao je, i navići se da rade u njoj. On će ih obavestiti o Frisajdu i Vili Strejlajt.

Ostalo je nejasno šta će raditi Rivijera, ali Kejsu nije bilo do pitanja. Nekoliko sati posle dolaska, Armitaž ga je poslao u žuti lavirint da pozove Rivijeru da jede. Našao ga je sklupčanog na fleksipeni poput mačke, nagog, naoko usnulog, dok su mu oko glave kružili mali geometrijski oblici, kocke, kugle i piramide. "Hej, Rivijera."

Prsten je nastavio da se okreće. Vratio se i saopštio to Armitažu. "Ufiksan je", rekla je Moli, dižući pogled sa rastavljenog bacača strelica. "Mani ga se."

Činilo se da Armitaž smatra da će nulta gravitacija umanjti Kejsovu sposobnost da radi u matrici. "Ne sekiraj se", reče Kejs, "kad se uključim, više nisam ovde. Svuda je isto." "Viši ti je nivo adrenalina", reče Armitaž.

"Još imaš SPS. Nećeš imati vremena da se oporaviš. Moraćeš da se navikneš da radiš tako." "Znači da ću ulaziti odavde?"

"Ne. Vežbaj, Kejse. Sada. Gore u hodniku..." Kiberprostor, kako ga je uređaj predstavljao, nije imao nikakve veze sa fizičkom okolinom.

Kada se Kejs uključio, ugledao je poznato ustrojstvo actečke piramide Istočne primorske uprave za fisiju. "Kako si, Diksi?" "Mrtav sam, Kejse. Imao sam dovoljno vremena u ovom Hosaki da to shvatim."

"Kakav je osećaj?" "Nema ga." "Smeta li ti to?" "Smeta mi to što mi ništa ne smeta."

"Kako?" "Im'o sam jednog drugara u ruskom logoru, u Sibiru, kome se smrz'o palac. Došli lekari i odsekli mu ga. Mesec dana kasnije on se okreće celu noć.

Elroj, kažem ja, šta te muči? Svrbi me prokleti palac, kaže on. A ja mu kažem, počeši ga. Mekoj, kaže on, to je onaj drugi prokleti palac."

Kada se konstrukt nasmejao, to nije bio smeh, već ledeni trnci niz Kejsovu kičmu. "Učini mi uslugu, dečko." "Kakvu uslugu, Diksi?" "Kada se završi ova tvoja šema, obriši ovu prokletinju."

43

Kejs nije mogao da razume sionite. Aerol je bez nekog posebnog povoda ispričao priču o detetu koje mu je izbilo iz čela i pobeglo u šumu hidroponske marihuane. "Jako mali dete, čovek, ne duž od tvoj prst." Prešao je dlanom preko neozleđene smeđe površine čela i nasmešio se.

"To je od mare", reče Moli, kada joj je Kejs ispričao priču. "Oni ne prave razliku između stanja, znaš? Kad Aerol kaže da se dogodilo, njemu se i dogodilo. To nije kenjaža, već pre poezija.

Kapiraš?" Kejs nesigurno potvrdi. Sioniti te uvek dodiruju kada govore s tobom, drže ti ruku na ramenu. To mu se nije dopadalo.

"Hej, Aerole", pozva Kejs sat kasnije, pripremajući se za vežbu u hodniku slobodnog pada. "Dođi ovamo, čoveče. Hoću nešto da ti pokažem." Pokazao mu je trode.

Aerol načini usporeni premet. Udari bosim stopalima o čelični zid i uhvati se jednom rukom za prečagu. U drugoj je držao providnu kesu punu plavo-zelenih algi. Blago je trepnuo i iskezio se.

"Probaj", reče Kejs. On uze traku, namesti je, a Kejs mu pričvrsti trode. On sklopi oči. Kejs dodirnu prekidač.

Aerol zadrhta. Kejs ga ponovo isključi. "Šta si video, čoveče?" "Vavilon", reče Aerol, tužno, vrati mu trode i otisnu se niz hodnik.

Rivijera je nepomično sedeo na ploči od pene, sa ispruženom levom rukom u visini ramena. Zmija optočena draguljima, očiju poput rubinskog neona, bila mu je tesno obmotana nekoliko milimetara ispod lakta. Kejs je posmatrao zmiju, debelu kao prst, sa crnim i skerletnim prstenovima, kako se polako grči, stežući Rivijerinu ruku. "Dođi sada", reče on umilno, obraćajući se voštano bledoj škorpiji koja je počivala u sredini njegovog ispruženog dlana.

"Dođi." Škorpija zanjiha svoja smeđa klješta i pohita mu uz ruku, prateći nožicama tamne putokaze vena. Stigavši do unutrašnjeg prevoja lakta, zastade i kao da zatreperi. Rivijera načini tih šišteći zvuk.

Žaoka se podiže, zadrhta i zari se u kožu iznad natečene vene. Koralna zmija se opusti, a Rivijera polako uzdahnu od dejstva injekcije. Onda zmije i škorpije nestade, a njemu se u levoj ruci stvori plastični špric. "'Ako je Bog stvorio nešto bolje, zadržao je to za sebe.'

Izraz ti je poznat, Kejse?" "Aha", reče Kejs. "Čuo sam ga povodom mnogo različitih stvari. Uvek praviš predstavu od toga?"

Rivijera olabavi i odmota elastično hirurško crevo sa ruke. "Da, zabavnije je." Osmehnuo se, sada već odsutnog pogleda, zajapurenih obraza. "Imam ugrađenu opnu, iznad same vene, tako da ne moram da brinem u kakvom je stanju igla."

"To ne boli?" Blistave oči se susretoše sa njegovima. "Naravno da boli. I to je deo igre, zar ne?"

"Ja bih pre koristio derme", reče Kejs. "Pešak", naruga se Rivijera i nasmeja se, oblačeći belu pamučnu majicu kratkih rukava. "Mora da je lepo", reče Kejs, ustajući. "I sam uzimaš, Kejse?"

"Mor'o sam da se odreknem." "Frisajd", reče Armitaž, dodirujući ploču na malom Braunovom hologramskom projektoru. Slika zadrhta i izoštri se, gotovo tri metra sa kraja na kraj. "Ovde su kockarnice."

Uvukao je ruku u kosturni prikaz i pokazao. "Hoteli, posed visokih slojeva, velike trgovine su ovde." Ruka mu se pokrenu. "Plava područja su jezera."

Otišao je do jednog kraja modela. "Velika cigara. Sužava se na krajevima." "To i sami vidimo", reče Moli.

"Suženje daje efekat planine. Zemljište kao da se uzdiže, postaje stenovito, ali je uspon lak. Što se više penješ, sila teže je slabija. Ovde gore su sportovi.

Ovo ovde je krug velodroma." Pokazao je. "Šta?" Kejs se nagnu napred.

"Utrkuju se biciklima", reče Moli. "Slaba teža, gume sa velikim trenjem, postižu se brzine od preko sto kilometara." "Taj kraj nas ne zanima", reče Armitaž sa uobičajenom ozbiljnošću. "Sranje", reče Moli, "a ja luda za biciklizmom."

44

Rivijera se zasmeja. Armitaž ode do drugog kraja projekcije. "Ovaj kraj da." Unutrašnje pojedinosti holograma su se tu okončavale, a završni deo vretena bio je prazan.

"To je Vila Strejlajt. Tu naglo prestaje gravitacija i svaki prilaz je otežan. Postoji samo jedan ulaz, ovde, tačno u sredini. Nulta gravitacija."

"Šta je unutra, šefe?" Rivijera se nagnu napred, izvijajući vrat. Četiri sićušna obličja zasvetlucaše blizu vrha Armitažovog prsta. Armitaž ih pljesnu kao da su stenice.

"Pitere", reče Armitaž, "bićeš prvi koji će to okriti. Uredićeš da te pozovu. Kada budeš tamo, postaraćeš se da uđe i Moli." Kejs je zurio u prazninu koja je predstavljala Strejlajt, prisećajući se Finove priče: Smita, Džimija, glave koja govori i nindže.

"Poznate pojedinosti?" upita Rivijera. "Znate, treba mi plan garderobe." "Naučite ulice", reče Armitaž, vraćajući se sredini modela.

"Deziderata Strit je ovde. Ovo je ulica Žila Verna." Rivijera prevrnu očima. Dok je Armitaž nabrajao nazive ulice u Frisajdu, na nosu, obrazima i bradi izniknu mu desetak jarkih bubuljica.

Čak se i Moli nasmeja. Armitaž zastade i zagleda se u njih svojim hladnim praznim očima. "Izvin'te", reče Rivijera, a akne zatreperiše i nestadoše. Kejs se probudio, kasno tokom razdoblja spavanja, i osetio da Moli kleči pored njega na peni.

Osećao je njenu napetost. Ležao je tako, zbunjen. Kada se pokrenula, bio je zapanjen njenom brzinom. Ustala je i prošla kroz čaršav od plastike pre nego što je stigao da shvati da ga je rasekla.

"Da se nisi mrdn'o, prijatelju." Kejs se otkotrlja i proturi glavu kroz prorez. "Šta...?" "Ćuti."

"Ti si ta, čovek", reče glas sionita. "Mačje oko, zovu vas, zovu vas Hodajuća Britva. Ja Maelkum, sestro. Braća 'oće govore s tobom i sa kaubojem."

"Kakva braća?" "Osnivači, čovek. Starine Siona, znaš..." "Ako otvorimo taj poklopac, svetlost će probuditi gazdu", prošapta Kejs. "Mi napravili posebno mračno, sada", reče čovek.

"Dođete. Ja i vi posetimo Osnivače." "Znaš koliko brzo mogu da te iseckam, prijatelju?" "Ne stojiš tu i pričaš, sestro.

Dođeš." Dva preživela osnivača Siona bili su starci, takvi zbog ubrzanog starenja koje pogađa ljude koji su proveli preveliki broj godina izvan sile teže. Njihove smeđe noge, lomne zbog gubitka kalcijuma, izgledale su slabašno u jarkoj odraženoj sunčevoj svetlosti. Lebdeli su u središtu naslikane prašume lišća duginih boja, drečavog murala koji je potpuno prekrivao zidove okrugle odaje.

Vazduh je bio pun smolastog dima. "Hodajuća Britva", reče jedan od njih, kada je uplovila u komoru. "Kao šiba što kažnjava." "To je jedna naša priča, sestro", reče drugi, "verska priča.

Drago nam je što si došla s Maelkumom." "Kako to da ne govoriš žargon?" upita Moli. "Došao sam ovamo iz Los Anđelesa", reče starac.

Njegove kovrdže bile su kao čupavo drvo sa grančicama u boji čelične vune. "Pre mnogo vremena, uz gravitacijski bunar iz Vavilona. Da povedem Plemena kući. Sada moj brat misli da si Hodajuća Britva."

Moli ispruži desnu ruku i sečiva blesnuše u zadimljenom vazduhu. Drugi osnivač se nasmeja, zabačene glave. "Uskoro dođu, Poslednji Dani... Glasovi. Glasovi viču u daljini, proriču propast Vavilona..." "Glasovi."

Osnivač iz Los Anđelesa zurio je u Kejsa. "Mi pratimo mnogo frekvencija. Mi neprestano slušamo. Došao nam je glas, iz vreve jezika, obraćajući nam se.

Otpevao nam je moćan dab." "Nazvao se Vinter Mut", reče drugi, napravivši dve reči od jedne. Kejs oseti kako mu se ježi koža na rukama. "Mut nam je govorio", reče prvi osnivač.

"Mut je rekao da treba da vam pomognemo." "Kada je to bilo?" "Trideset sati pre nego što ste se spustili na Sion." "Jeste li pre toga nekada čuli taj glas?"

45

"Ne", reče čovek iz Los Anđelesa, "i nismo sigurni kakvo je njegovo značenje. Ako su ovo Poslednji Dani, moramo biti spremni za lažnog proroka..." "Slušajte", reče Kejs, "to je bila VI, znate? Veštačka inteligencija. A ta muzika koju vam je svirala, verovatno ju je uzela iz vaših banaka i zamešala ono što je mislila da biste voleli da..." "Vavilon", upade drugi osnivač, "rađa mnogi demon, ja to zna.

Mnogobrojne horde." "Kako si me ono nazvao, starče?" upita Moli. "Hodajuća Britva.

Ona koja donosi pošast Vavilonu, sestro, njegovom najcrnjem srcu..." "Kakvu poruku ima glas?" upita Kejs. "Rečeno nam je da vam pomognemo", reče prvi, "jer biste mogli poslužiti kao oruđe Poslednjih Dana." Njegovo izborano lice bilo je zabrinuto.

"Rečeno nam je da pošaljemo Maelkuma sa vama, u njegovom tegljaču Garviju, u vavilonsku luku Frisajda. Tako ćemo i učiniti." "Maelkum neotesan dečak", reče drugi, "ali valjan pilot tegljača." "Ali smo odlučili da pošaljemo i Aerola, u Vavilonskoj ljuljaški da motri na Garvija."

Odaju ispuni nelagodan muk. "I to je sve?" upita Kejs. "Da li vi momci radite za Armitaža, ili šta?

"Iznajmljujemo vam prostor", reče osnivač iz Los Anđelesa. "Ovde imamo izvesne poslove sa različitim vrstama saobraćaja i nikakve obaveze prema zakonima Vavilona. Naš zakon je reč Džaova. Ali ovaj put može biti da smo pogrešili."

"Dvaput meri, jednom seci", reče drugi, blago. "'Ajde, Kejse", reče Moli. "Da sa vratimo pre nego što onaj otkrije da nas nema." "Maelkum će vas povesti.

Džaova ljubav, sestro." 9. Tegljač Markus Garvi, čelični valjak dugačak devet metara i dva metra u prečniku, zaškripao je i zatresao se kada je Maelkum uključio gravitacijski pogon. Ispružen u elastičnoj g-mreži, Kejse je posmatrao mišićava leđa sionita kroz skopolaminsku maglu.

Uzeo je drogu da otupi mučninu SPS-a, ali su stimulanti koje je proizvođač pridodao radi ravnoteže u sastav skopa bili bez dejstva na njegov izmenjeni sistem. "Koliko će nam trebati do Frisajda?" upita Moli iz svoje mreže pored Maelkumovog pilotskog modula. "Sad više ne mnogo, bih rek'o."

"Mislite li vi nekad u satima?" "Sestro, vreme je samo vreme, ako znaš na šta mislim. Pletenice su", reče i protrese svojim pletenicama, "za komandama, čovek, i mi stignemo na Frisajd kad stignemo..." "Kejse", reče ona, "jesi li pokušao da stupiš u vezu sa našim drugarom u Bernu? Recimo, za sve ono vreme na Sionu kada si bio uključen i micao usnama?"

"Drugar", reče Kejs, "nije nego. Ne. Nisam. Ali imam jednu neobičnu priču, zaostalu iz Istanbula."

Ispričao joj je o telefonima u Hiltonu. "Isuse", reče ona, "propade prilika. Zašto si spustio slušalicu?" "Mogao je da bude bilo ko", lagao je.

"Glas sa čipa... ne znam..." Slegnuo je ramenima. "A ne zato što si se prepao, a?" Ponovo je slegnuo ramenima. "Učini to sada."

"Šta?" "Sada. Ili bar popričaj sa Ravnolinijskim o tome." "Uzeo sam drogu", pobuni se on, ali ipak posegnu za trodama.

Njegov uređaj i Hosaka bili su montirani iza Maelkumovog modula, zajedno sa Krejovim monitorom visoke rezolucije. Namestio je trode. Markus Garvi bio je sklopljen oko ogromnog ruskog prečistača vazduha, pravougaone stvari išarane rastafarijanskim simbolima. Lavovi Siona i znaci Crne Zvezde, crvenom i zelenom i žutom preko opširnih upozorenja na ćiriličnom pismu.

Neko je isprskao Maelkumove pilotske uređaje jarkom tropskom ružičastom bojom i sastrugao brijačem najveći deo spreja sa ekrana i merača. Vezovi oko vazdušne komore na pramcu bili su okićeni polučvrstim kuglama i trakama od prozirne kučine, 46

poput nevešto napravljenih vlati veštačkih algi. Pogledao je preko Maelkumovog ramena na glavni ekran i video prikaz pristajanja; putanja tegljača bila je linija crvenih tačaka, Frisajd podeljeni zeleni krug. Posmatrao je kako se linija izdužuje, stvarajući novu tačku. Uključio se.