4: Neuromanser

"Kaži joj još pet napred i deset levo, Brude", reče Kejs. "Pet napred i deset levo, Majko-Maco", reče vezista. Ona skrenu levo. Pobledela bibliotekarka krila se između dva ormarića, vlažnih obraza, praznih očiju.

Moli nije obraćala pažnju na nju. Kejs se pitao šta su Moderni učinili da izazovu toliki užas. Znao je da to ima neke veze sa lažnom pretnjom, ali bio je suviše zauzet svojim ledom da bi pratio Molina objašnjenja. "Tu smo", reče Kejs, ali se ona već zaustavila ispred ormarića u kome je čuvan konstrukt.

Njegove linije podsećale su Kejsa na novoactečke police za knjige u predsoblju Džulijusa Dina u Čibi. "Učini to, Sekaču", reče Moli. Kejs se prebaci u kiberprostor i posla komandu niz grimiznu nit koja je prolazila kroz led biblioteke. Pet samostalnih alarmnih sistema bilo je uvereni da još rade.

Tri složene brave se otključaše, ubeđene da su zaključane. Središnja banka podataka biblioteke pretrpela je trenutni pomak u stalnoj memoriji: konstrukt je bio uklonjen, po izvršnom postupku, mesec dana ranije. Tražeći dozvolu da pozajmi konstrukt, bibliotekar bi naišao na izbrisane podatke. Vrata se otvoriše na nečujnim šarkama.

"0467839", reče Kejs, a Moli izdvoji crnu skladišnu jedinicu sa police. Podsećala je na magacin teške jurišne puške, površina prekrivenih oznakama upozorenja i šiframa sigurnosti. Moli zatvori vrata ormarića; Kejs se prebaci. Povukao je nit kroz led biblioteke.

Šibnula je nazad u njegov program, automatski uključujući obratni niz. Kapije Čulo/Mreže zatvarale su se za njim dok se povlačio, potprogrami su hitali u jezgro ledolomca kada bi ovaj prošao kapije gde su bili postavljeni. "Napolju sam, Brude", reče on i opusti se na stolici. Posle usredsređenosti na trku, mogao je da ostane uključen i da zadrži svest o svom telu.

Moguće je da prođu dani pre nego što Čulo/Mreža otkrije krađu konstrukta. Ključ za to bio bi odbijanje transfera iz Los Anđelesa, što se suviše zgodno poklapalo sa igrom užasa Modernih. Sumnjao je da će trojica ljudi iz obezbeđenja koje je Moli srela na hodniku preživeti da pričaju o tome. Prebacio se.

Sa Molinom crnom kutijom pričvršćenom pored kontrolne table, lift je ostao gde ga je ostavila. Stražar je još ležao sklupčan na podu. Kejs prvi put opazi dermu na njegovom vratu. Nešto od Moli, da ostane miran.

Prekoračila ga je i uklonila crnu kutiju pre nego što je pritisnula 'Prizemlje'. Kada su se vrata lifta šišteći otvorila, jednu ženu gurnuše unatraške iz gomile, u lift, tako da je udarila glavom u zadnji zid. Moli se nije osvrtala na to, već se sagnula da skine dermu sa stražarevog vrata. Onda je šutnula bele pantalone i ružičastu pelerinu iz lifta, bacila tamne naočari za njima i navukla kapuljaču kostima preko glave.

U džepu tobolca, konstrukt joj je pritiskao grudnu kost pri svakom pokretu. Zakoračila je iz lifta. Kejs je i ranije viđao paniku, ali nikad u zatvorenom prostoru. Službenici Čulo/Mreže, navirući iz liftova, jurili su prema ulazima, samo da bi naleteli na barikade od pene Taktičkih i puške sa vrećicama peska BAMO Brzih.

Dve službe, uverene da odbijaju hordu potencijalnih ubica, sarađivale su uz neuobičajenu delotvornost. Iza razbijenih ostataka glavnog ulaza, tela su bila nagomilana u tri sloja na barikadama. Šuplji udarci pušaka za nerede stvarali su neprestanu pozadinu za zvuk koji je pravila gomila dok je navirala i povlačila se preko mramornog poda predvorja. Kejs nikada nije čuo ništa slično tom zvuku.

A po svemu sudeći, ni Moli. "Isuse", reče ona i zastade. Bila je to neka vrsta zavijanja, koje se dizalo u zapenjen zid sirovog i potpunog straha. Pod predvorja bio je prekriven telima, odećom, krvlju i dugačkim, izgaženim trakama iz štampača.

"'Ajmo, sestro. Treba da iziđemo." Oči dvojice Modernih zurile su iz suludo uskomešanih preliva polikarbona, jer njihova odela nisu mogla da prate oluju oblika i boja koja je besnela iza njih. "Povređena?

'Ajde, Tomi će te povesti." Tomi predade nešto onom koji je govorio, video kameru umotanu u polikarbon. "Čikago", reče ona. "Pošla sam."

A onda je počela da pada, ne na mermerni pod, klizav od krvi i sadržaja želuca, već u neki zdenac topao poput krvi, u tišinu i tamu. 28

Vođa Modernih Pantera, koji se predstavio kao Lupus Jonderboj, nosio je poliugljenični kostim sa mogućnošću snimanja što mu je omogućavalo da po volji reprodukuje pozadine. Posadivši se na ivicu Kejsovog radnog stola poput nekog savremenog fasadnog kipa demona, posmatrao je Kejsa i Armitaža maskiranim očima. Nasmešio se. Kosa mu je bila ružičasta.

Iza levog uha kostrešila se dugina šuma mikrosofta; uho je bilo zašiljeno, sa čuperkom ružičaste kose. Njegove izmenjene zenice hvatale su svetlosti kao mačje. Kejs je posmatrao puzanje boja i oblika po kostimu. "Dozvolili ste da stvari izmaknu kontroli", reče Armitaž.

Stajao je na sredini potkrovlja kao kip, umotan u tamne, svetlucave nabore skupocenog trenčkota. "Haos, gospodine Ko", reče Lupus Jonderboj. "To je naš stil i način. To je naš krajni cilj.

Tvoja žena zna. Mi radimo s njom. Ne sa tobom, gospodine Ko." Njegovo odelo poprimilo je čudnu uglastu šaru bež i blede avokado boje.

"Bila joj potrebna medicinska ekipa. Sa njima je. Mi ćemo paziti na nju. Sve je kako treba."

"Plati mu", reče Kejs. Armitaž ga besno pogleda. "Nismo dobili robu." "Tvoja žena je ima", reče Jonderboj.

"Plati mu." Armitaž ukočeno priđe stolu i izvuče tri debela svežnja Novih Jena iz džepova trenčkota. "Hoćeš da prebrojiš?" upita Jonderboja.

"Ne", reče Moderni Panter. "Platićeš. Ti si gospodin Ko. Plaćaš da to ostaneš.

Da ne postaneš gospodin Ime." "Nadam se da to nije pretnja", reče Armitaž. "To je posao", reče Jonderboj, trpajući novac u džep na prednjem delu kostima. Zazvoni telefon.

Kejs se javi. "Moli", reče Armitažu, pružajući mu slušalicu. Tlocrt Gradova bledeo je u sivilo svitanja kada je Kejs napustio zgradu. Udovi su mu bili hladni i neposlušni.

Nije mogao da spava. Bio je sit potkrovlja. Lupus je otišao, a zatim i Armitaž, Moli je bila u nekoj klinici. Zemlja mu se zatrese pod nogama kada je tuda prošištao voz.

U daljini su zavijale sirene. Nasumce je birao uglove gde će skrenuti, skupljen u novoj kožnoj jakni, sa podignutom kragnom, odbacujući prvi u nizu jijuana u slivnik i paleći sledeći. Pokušao je da zamisli kako mu se Armitažove toksinske vrećice rastvaraju u krvotoku, kako mu se mikroskopske opne stanjuju u hodu. Nije mu se činilo stvarno.

Kao ni strah i agonija koju je video kroz Moline oči u predvorju Čulo/Mreže. Uhvatio je sebe kako pokušava da se seti lica troje ljudi koje je ubio u Čibi. Muškarci su bili bezlični; žena ga je podsećala na Lindu Li. Izubijani tricikl-kamionet sa reflektujućim staklima prođe poskakujući pored njega, uz zvečanje praznih plastičnih valjaka u prtljažniku.

"Kejse." Poskočio je u stranu, nagonski okrenuvši leđa prema zidu. "Poruka za tebe, Kejse." Kostim Lupus Jonderboja previrao je samim primarnim bojama.

"Pardon. Nije trebalo da te štrecnem." Kejs se uspravi, sa rukama u džepovima jakne. Bio je za glavu viši od Modernog.

"Trebalo bi da se pripaziš, Jonderboje." "Ovo je poruka. Vintermut." Izgovarao je slovo po slovo.

"Od tebe?" Kejs zakorači napred. "Ne", reče Jonderboj. "Za tebe."

"Ko šalje?" "Vintermut", ponovi Jonderboj, klimajući glavom, tresući ćubom ružičaste kose. Kostim mu je sada bio mat crne boje, ugljena senka naspram drevnog betona. Izveo je čudan, mali ples, vitlajući mršavim, crnim rukama, a onda ga nestade.

Ne. Tamo. Sa navučenom kapuljačom da sakrije ružičastu kosu, kostim mu je imao odgovarajući preliv sive, poprskan i zamrljan kao pločnik na kome je stajao. Oči namignuše crvenim sjajem stopsvetala.

A onda zaista nestade. Kejs zatvori oči, protrlja ih utrnulim prstima, naslonjen na cigle koje su se krunile. Ninsei je bio mnogo jednostavniji. 29

5. Medicinska ekipa koju je Moli unajmila zauzimala je dva sprata bezimene stambene građevine u starom pojasu Baltimora. Zgrada je bila od modula, poput 'Jeftinog Hotela', samo što je svaki kovčeg bio dugačak četrdeset metara. Kejs je sreo Moli dok je izlazila iz jednog koji je nosio pomno ispisan logo 'Džerald Čin, zubar'.

Šepala je. "Rekao je da će da mi otpadne ako nešto šutnem." "Naleteo sam na jednog od onih tvojih drugara", reče on, "jednog Modernog." "Je l'?

Koga?" "Lupusa Jonderboja. Imao je poruku za mene." Dodao joj je papirnu salvetu sa natpisom 'Vintermut' ispisanim crvenim flomasterom, njegovim urednim, lepim, krupnim slovima.

"Rekao je..." Ali ona podiže ruku, pokazavši znak za tišinu. "'Ajmo da jedemo rakove", reče. Posle ručka u Baltimoru, prilikom koga je Moli otvarala svoju krabu sa uznemirujućom lakoćom, odvezli su se podzemnom do Njujorka. Kejs je naučio da ne postavlja pitanja; donela bi mu samo znak za tišinu.

Izgleda da ju je mučila noga, jer je retko progovarala. Mršava, crna devojčica sa drvenim kuglicama i prastarim otpornicima gusto upletenim u kosu otvorila je Finova vrata i povela ih kroz tunel otpadaka. Kejs je imao utisak da je gomila porasla dok su bili odsutni. Ili da se neprimetno menja, preobražava pod pritiskom vremena, da se nečujne, nevidljive čestice talože u mulj, kristalastu esenciju odbačene tehnologije, koja je potajno bujala na otpadima Gradova.

Fin ih je čekao iza ćebeta iz vojnih viškova, sedeći za belim stolom. Moli poče hitro da signalizira, izvadi parče hartije, napisa nešto na njemu i dodade ga Finu. Ovaj je prihvati između palca i kažiprsta, držeći je dalje od sebe kao da bi mogla da eksplodira. Načini znak koji Kejs nije poznavao, a koji je nagoveštavao mešavinu nestrpljenja i tmurne bespomoćnosti.

Zatim ustade, otresajući mrvice sa revera ofucanog sakoa od tvida. Na stolu je stajala staklena tegla sa ukiseljenim haringama, pored otvorenog plastičnog omota sa krekerima i limene pepeljare pune opušaka partagasa. "Čekaj", reče Fin i napusti sobu. Moli sede na njegovo mesto, isuka sečivo iz kažiprsta i odseče sivkast komad haringe.

Kejs se dokono muvao po sobi, prelazeći u prolazu prstima preko uređaja za skeniranje na stubovima. Posle deset minuta Fin upade unutra, pokazujući zube u širokom žutom osmehu. Klimnuo je glavom, uputio Moli pozdrav podignutim palčevima i pokazao Kejsu da mu pomogne oko ploče na vratima. Dok je Kejs postavljao čičak-traku na mesto, Fin izvadi malu, pljosnatu tastaturu iz džepa i otkuca na njoj složen niz.

"Medena", reče on Moli, sklanjajući konzolu, "ubola si. Bez sranja, osećam to. Da li bi mi rekla odakle ti to?" "Od Jonderboja", reče Moli, gurnuvši haringu i krekere u stranu.

"Napravila sam posao sa Larijem, sa strane." "Pametno", reče Fin. "To je VI." "Uspori malo", reče Kejs.

"Bern", reče Fin, ne obraćajući pažnju na njega. "Bern. Poseduje ograničeno švajcarsko državljanstvo na osnovu njihovog ekvivalenta sa Aktom iz pedeset treće. Sastavljen je za deoničarsko društvo Tezje-Ešpul.

Oni su vlasnici glavnog sklopa i prvobitnog softvera." "Dobro, šta je to u Bernu?" Kejs namerno zakorači između njih. "Vintermut je pozivna šifra za jednu VI.

Imam brojeve iz Turingovog registra. Veštačka inteligencija." "To je sve u redu", reče Moli, "ali gde nas to vodi?" "Ako je Jonderboj u pravu", reče Fin, "ova veštačka inteligencija stoji iza Armitaža."

"Platila sam Lariju da Moderni malo pronjuškaju oko Armitaža", objasni Moli, okrećući se Kejsu. "Imaju neke uvrnute načine komuniciranja. Sporazum je bio sledeći: dobiće novac ako odgovore na pitanje: ko naređuje Armitažu?" "I ti misliš da je to ta VI?

Te stvari nemaju nikakvu samostalnost. Pre će biti roditeljska kompanija, taj Tezl..." 30

"Tezje-Ešpul d. d. ", reče Fin. "A imam za vas i pričicu o njima.

Da čujete?" Seo je i nagnuo se napred. "Fin", reče Moli. "Taj voli priče."

"Ovu još nikome nisam ispričao," poče Fin. Fin je bio taraba, preprodavac ukradene robe, prevashodno softvera. U svom poslu povremeno je dolazio u dodir sa drugim preprodavcima, onima koji su se bavili tradicionalnijom robom. Dragocenim metalima, markama, starim kovanim novcem, draguljima, nakitom, krznima, slikama i drugim umetničkim predmetima.

Priča koju je ispričao Moli i Kejsu započela je sa pričom o drugom čoveku, čoveku koga je nazvao Smit. Smit je takođe bio taraba, ali se u unosnijim sezonama predstavljao kao trgovac umetničkim delima. Bio je prva osoba za koju je Fin znao da je 'posilikonila' - izraz koji je Kejsu imao starinski prizvuk - i mikrosofti koje je nabavio bili su programi o istoriji umetnosti i sa tabelama galerijske prodaje. Sa pet-šest čipova u novom priključku, Smitovo poznavanje trgovanja umetninama bilo je zadivljujuće, bar prema merilima njegovih kolega.

Ali Smit se ipak obratio Finu sa bratskom molbom za pomoć, kao biznismen biznismenu. Rekao je da su mu potrebni podaci o klanu Tezje-Ešpul, ali da to bude obavljeno na način koji će jemčiti da objekat ispitivanja nikada neće pronaći izvor istog. To bi moglo da bude neizvodljivo, bilo je Finovo mišljenje, ali je svakako bilo potrebno objašnjenje. "Zaudaralo je", reče Fin Kejsu, "i to na novac.

A Smit je bio veoma oprezan. Gotovo suviše oprezan." Ispostavilo se da je Smit imao nabavljača poznatog kao Džimi. Džimi je bio provalnik i ko zna šta pride i upravo se bio vratio posle godinu dana u visokoj orbiti, donevši neke stvari sa sobom iz gravitacijskog bunara.

Najneobičniji predmet koji je uspeo da vrati iz svoje šetnje arhipelagom bila je glava, fino izrađeno poprsje, u kloazon tehnici na platini, ukrašeno biserjem i lapisom. Smit je sa uzdahom spustio džepni mikroskop i posavetovao Džimija da pretopi tu stvar. Bila je savremene izrade, suviše nova da bi imala vrednost za kolekcionare. Džimi se nasmejao.

Ta stvar je kompjuterski terminal, rekao je. Ume da govori. I to ne sintetizovanim glasom, već kroz čudesan sklop točkića i minijaturnih cevi orgulja. Ko god da ga je izradio, napravio je baroknu stvar, perverziju, jer su čipovi za sintetizovanje glasa bili gotovo besplatni.

Smit je spojio glavu sa svojim kompjuterom i slušao kako melodiozan, neljudski glas recituje brojke prošlogodišnjih prihoda od poreza. Među Smitovim mušterijama bio je i milijarder iz Tokija, čija se strast prema mehaničkim automatima bližila fetišizmu. Smit je slegnuo ramenima, pokazavši Džimiju gore okrenute dlanove, znak star koliko i zalagaonice. Može da pokuša, rekao je, ali sumnja da će dobiti nešto naročito za to.

Kada je Džimi otišao, ostavivši glavu, Smit ju je pažljivo pregledao, otkrivši određene oznake. Na kraju mu je uspelo da na osnovu njih sazna za neobičnu saradnju između dvojice ciriških zanatlija, stručnjaka za emajliranje u Parizu, holandskog juvelira i kalifornijskog proizvođača čipova. Otkrio je da je naručilac radova firma Tezje-Ešpul d. d. Smit je počeo da baca udicu kolekcionaru iz Tokija, nagoveštavajući mu da je na tragu nečeg vrednog pažnje. A onda je dobio posetioca, nenajavljenog, koji se prošetao kroz zamršeni lavirint Smitovog obezbeđenja kao da ono ne postoji.

Sitan čovek, Japanac, beskrajno učtiv, sa svim znacima nindža-ubice odgojenog u tanku. Smit je sedeo veoma mirno, zureći u smirene smeđe oči smrti preko lakiranog stola od vijetnamskog ružinog drveta. Blago, gotovo pokajnički, klonirani ubica objasnio mu je da ima zadatak da pronađe i vrati određeni umetnički predmet, mehanizam velike lepote, koji je bio odnet iz kuće njegovog gospodara. Do ovoga je došao glas, rekao je nindža, da bi Smit mogao nešto da zna o tome gde se predmet nalazi.

Smit mu je odgovorio da ne želi da umre i doneo mu glavu. Koliko ste očekivali da dobijete od prodaje ovog predmeta, pitao je ubica. Smit je naveo iznos koji je bio znatno niži od onog koji je nameravao da zaračuna. Nindža je uzeo kreditni čip i preneo Smitu taj iznos sa računa u švajcarskoj banci.

I ko vam je doneo ovaj komad, pitao je čovek. Smit mu je rekao. Posle nekoliko dana, Smit je saznao za Džimijevu smrt. "E, tu sam nastupio ja", nastavio je Fin.

"Smit je znao da dosta poslujem sa društvom na Memori Lejnu, a tamo se ide za tihi pristup koji nikada neće biti provaljen. Iznajmio sam kauboja. Bio sam posrednik, pa sam uzeo postotak. Smit, taj vam je bio oprezan.

Upravo je imao veoma neobično poslovno iskustvo i dobro je prošao, ali nije bio zadovoljan. Ko je platio sa računa u Švajcarskoj? Jakuze? Nema 31

izgleda. Oni imaju strogo utvrđena pravila kako se rešavaju takve situacije i uvek ubijaju i preprodavca. Jesu li to bilo obično zastrašivanje? Smit nije mislio tako.

Zastrašivački biz ima poseban šmek, tako da se da nanjušiti. Dakle, naložio sam mom kauboju da proveri informativne mrtvačnice sve dok nismo naišli na Tezje-Ešpul u parnici. Slučaj nije bio ništa krupno, ali smo utvrdili pravnog zastupnika. Onda je on poradio na advokatskom ledu i dobili smo porodičnu adresu.

Ne da smo se ovajdili od toga." Kejs podiže obrve. "Frisajd", reče Fin. "Vreteno.

Ispada da poseduju gotovo celu prokletu stvar. Dobili smo zanimljivu sliku kada je kauboj uradio redovan pristup mrtvačnicama podataka i sastavio rezime. Porodična organizacija. Korporacijska struktura.

Pretpostavljam da je moguće otkupiti jedno d. d., ali deonica TezjeEšpula nema na otvorenom tržištu već više od sto godina. Ni na jednom tržištu, koliko ja znam. Pred vama je veoma tiha, veoma ekscentrična porodica iz prvog pokolenja na visokoj orbiti, vođena kao korporacija. Velika lova, daleko od medija.

Mnogo kloniranja. Orbitalni zakon je mnogo blaži prema genetskom inženjeringu, je li? A i teško je pratiti koja generacija, ili kombinacija generacija, vodi celu predstavu u koje vreme." "Kako to?"

upita Moli. "Imaju sopstveno kriogensko postrojenje. Čak i po orbitalnom zakonu, pravno si mrtav dok si na ledu. Izgleda da su aktivni, mada niko nije video tatu-osnivača već oko trideset godina.

Mama-osnivač je poginula u nekoj laboratorijskoj nezgodi..." "I šta se dogodilo sa tvojom fasadom?" "Ništa." Fin se namršti. "Oborili smo je.

Bacili smo pogled na tu fantastičnu spregu pravnih sila koju T. E. poseduje, i to je bilo sve. Džimi mora da je upao u Strejlajt, maznuo glavu, na šta je Tezje-Ešpul poslao svog nindžu za njom. Smit je odlučio da sve zaboravi. Možda je to bilo mudro od njega."

Pogledao je Moli. "Vila Strejlajt. Vrh vretena. Strogo privatno."

"Misliš da poseduju tog nindžu, Fine?" upita Moli. "Smit je tako mislio." "Skupo", reče ona.

"Pitam se šta je bilo sa tim malim nindžom, Fine?" "Verovatno su ga stavili na led. Da ga otope kad zatreba." "U redu", reče Kejs, "znamo da se Armitaž snabdeva kod VI zvane Vintermut.

Kuda nas to vodi?" "Za sad nikuda", reče Moli, "ali sad imaš poslić sa strane." Ona izvadi smotan list hartije iz džepa i dodade mu ga. On ga otvori.

Mrežne koordinate i ulazne šifre. "Ko je ovo?" "Armitaž. Jedna njegova baza podataka.

Kupila od Modernih. Poseban dogovor. Gde je to?" "London", reče Kejs.

"Otvori je." Nasmejala se. "Zaradi svoje izdržavanje, za promenu." Kejs je čekao lokalni voz trans-BAMO na krcatoj platformi.

Moli se vratila u potkrovlje nekoliko sati ranije, sa konstruktom Ravnolinijskog u zelenoj tašni, a Kejs je neprestano pio još od tada. Bilo je uznemirujuće razmišljati o Fletlajnu kao o konstruktu, o namenskoj ROM kaseti koja oponaša pokojnikove sposobnosti, opsesije, nesvesne reflekse... Lokalni je stigao tutnjeći na crnoj indukcionoj šini, prosipajući finu prašinu iz pukotina na tavanici tunela. Kejs je ušao na najbliža vrata i počeo da posmatra druge putnike kada su pošli. Par Hrišćanskih Naučnika krvožednog izgleda približavao se trima mladim službenicama tehnama koje su nosile hologramske idealizovane vagine na zglobovima šaka, tako da je vlažno ružičasto meso svetlucalo pod jarkim osvetljenjem.

Tehne su nervozno oblizivale svoje savršene usne i posmatrale Hrišćanske Naučnike ispod metalizovnih očnih kapaka. Devojke su izgledale kao visoki egzotični biljojedi, ljuljajući se graciozno i nesvesno sa kretanjem voza, na visokim potpeticama nalik lakovanim kopitima na sivom podnom metalu vagona. Pre nego što su stigle da se daju u beg, dalje od misionara, voz se zaustavi na Kejsovoj stanici. On iziđe i ugleda belu hologramsku cigaru na zidu stanice, sa natpisom 'Frisajd' koji je treptao ispod nje u izvijenim velikim slovima što su oponašala japansko pismo.

Prošao je kroz svetinu i stao ispod njega, proučavajući ga. 'Šta čekate'? ispisao je znak. Tupo, belo vreteno, okovano i načičkano radijatorima, dokovima, kupolama.

Video je ovu reklamu, ili druge poput ove, hiljadu puta. Nikad mu se nije dopala. Sa svojim kompjuterom, mogao je da dospe do banaka na Frisajdu podjednako lako kao do Atlante. Putovanje je bilo za meso.

Ali sada je opazio mali znak, veličine novčića, utkan u levi ugao svetlosnog tkiva reklame: T. E. 32

Vratio se u potkrovlje, izgubljen u uspomenama na Ravnolinijskog. Proveo je veći deo svog devetnaestog leta u Džentlmenu Gubitniku, cugajući skupo pivo i posmatrajući kauboje. Tada još nije ni dodirnuo tastaturu, ali je znao šta hoće. Tog leta, Gubitnik je opsedalo bar još dvadeset kandidata, svaki zaposlen kao potrčko kod nekog kauboja.

Jedini način da se nauči. Svi su oni bili čuli za Polija, seoskog jahača iz okoline 'Lante, koji je preživeo moždanu smrt iza crnog leda. Radio-Erevan... ulična veza, jedina koja je postojala... malo je znala da kaže o Poliju, osim da je uspeo nemoguće. "Veliki posao", ispričao je Kejsu jedan od mogućih budućih, za jedno pivo, "ali ko će znati šta?

Čuo sam da je možda bila brazilska platna mreža. Bilo šta bilo, čovek je bio mrtav, čista moždana smrt." Kejs je zurio preko prepune kafane u nabijenog čoveka u košulji zavrnutih rukava. Njegova koža imala je neki olovni preliv.

"Znaš, momče", govorio bi mu Ravnolinijski, više meseci kasnije u Majamiju, "ja sam ti k'o oni jebeni vel'ki gušteri. Imaju po dva mozga, je'n u glavi i je'n kod repne koske, da im pokreće zadnje noge. Naleteo sam na tu crnu stvar i stari repni mozak samo je preuz'o." Elita kauboja u Gubitniku zaobilazila je Polija iz nekog čudnog grupnog verovanja, gotovo sujeverja.

Mekoj Poli, Lazar kiberprostora... Na kraju ga je izdalo srce. Njegovo srce iz ruskih viškova, ugrađeno u zarobljeničkom logoru tokom rata. Odbio je da ga promeni, govoreći da mu je potreban njegov poseban ritam da po njemu procenjuje vreme. Kejs dodirnu prstima hartiju koju mu je dala Moli i pođe uz stepenice.

Moli je hrkala na fleksipeni. Providna obloga išla joj je od kolena do na nekoliko centimetara od krila, koža ispod krutog mikropora bila je išarana od uboja, crnih sa prelazima u ružnu žutu boju. Osam dermi, različite veličine i boje, pružale su joj se u pravoj liniji na zglobu leve ruke. Pored nje je ležala Akaijeva transdermalna jedinica, čije su tanke crvene žice bile spojene sa ulaznim trodama ispod obloge.

Uključio je tenzor pored Hosake. Loman svetlosni krug pade pravo na konstrukt Pravolinijskog. Izrezao je nešto leda, povezao konstrukt i uključio se. Bio je to isti osećaj kao da vam neko čita preko ramena.

On se nakašlja. "Dikse? Mekoj? Jesi 'to ti, čoveče?"

Grlo mu je bilo stegnuto. "'Ej, braco", reče glas odasvuda. "Ovde Kejs, čoveče. Sećaš se?"

"Majami, potrčko, brzo učenje." "Šta je poslednje čega se sećaš pre nego što sam ti se obratio, Dikse?" "Ništa." "Sačekaj."

Isključio je konstrukt. Prisustvo je nestalo. Ponovo se uključio. "Dikse, ko sam ja?"

"Tu si me našao, daso. Ko si, bre, ti?" "Ke... tvoj drugar. Partner.

Šta se dešava, čoveče?" "Dobro pitanje." "Sećaš se da si bio tu, pre par sekundi?" "Ne."

"Znaš kako radi ROM-ska matrica ličnosti?" "Naravno, braco, to je korporacijski konstrukt." "Ako ga uključim u banku koju koristim, mogu da mu dam povezanost, realno vremensko pamćenje?" "Valjda", reče konstrukt.

"U redu, Dikse. Ti jesi ROM-ski konstrukt. Kapiraš?" "Ako ti tako kažeš", reče konstrukt.

"A ko si ti?" "Kejs." "Majami", reče glas, "potrčko, brzo učenje." "Tako je.

I za početak, Dikse, ti i ja ima da kliznemo do londonske mreže i priđemo nekim podacima. Jesi li za?" "Imam li izbora, momče?" 6.

33

"Treba ti luka", predloži Ravnolinijsko, kada je Kejs objasnio svoju situaciju. "Vidi Kopenhagen, ivice univerzitetskog odsečka." Glas je govorio koordinate, a on ih je unosio. Pronašli su svoju luku, 'piratsku luku', na pretrpanoj granici slabo obezbeđene akademske mreže.

Na prvi pogled, podsećala je na neku vrstu grafita koje studenti-operateri ponekad ostavljaju na sastavcima mreže, blede oznake obojene svetlosti koja je svetlucala iznad zamršenih obrisa desetak umetničkih škola. "Tamo", reče Ravnolinijski, "ona plava. To je ulazni kod za Bel Evropu. I sveža je.

Bel će tu uskoro ući i pregledati čitavu prokletu ploču i promeniti sve šifre koje zatekne. Klinci će sutra ukrasti i te nove." Kejs pronađe put u Bel Evropu i prebaci se na standardni telefonski kod. Uz pomoć Ravnolinijskog, spojio se sa londonskom bazom podataka za koju je Moli rekla da je Armitažova.

"Evo", reče glas, "uradiću to umesto tebe." Ravnolinijski poče da recituje nizove brojeva, a Kejs ih je ukucavao na svojoj tastaturi, pokušavajući da uhvati pauze koje je konstrukt koristio da ukaže na razmak. Uspelo mu je iz treće. "Jaka stvar", reče Ravnolinijski.

"Uopšte nema leda." "Skeniraj to sranje", naredi Kejs Hosaki. "Potraži vlasnikovu biografiju." Nestadoše neuroelektronske žvrljotine luke, zamenjene jednostavnom prugom bele svetlosti.

"Sadržaj su uglavnom video-snimci posleratnih vojnih suđenja", reče daleki Hosakin glas. "Središnja ličnost je pukovnik Vilis Korto." "Pokaži ga već jednom", reče Kejs. Čovekovo lice ispuni ekran.

Oči su bile Armitažove. Dva sata kasnije, Kejse se sruči na ploču pored Moli i pusti da se pena oblikuje prema njemu. "Našao si nešto?" upita ona glasom nejasnim od sna i droga.

"Reći ću ti kasnije", odgovorio je, "uništen sam." Bio je mamuran i zbunjen. Ležao je tako, žmureći, i pokušao da sredi delove priče o čoveku po imenu Korto. Hosaka je sredio mršave podatke i sastavio pregled, ali taj je bio pun praznina.

Deo materijala bili su zapisi, koji su glatko klizili ekranom, prebrzo, pa je Kejs morao da zatraži od kompjutera da mu ih pročita. Drugi delovi bili su zvučni snimci saslušanja povodom Vrišteće Pesnice. Vilis Korto, pukovnik, proleteo je kroz slepu tačku u ruskom odbrambenom sistemu iznad Kirenska. Šatlovi su napravili rupu pulsnim bombama i Kortova ekipa spustila se u mikrolakim Najtvinzima, razapinjući krila na mesečini, odražena u srebrnim nazubljenim trakama reka Angare i Podamenaje, što je bila poslednja svetlost koju će Korto videti u sledećih petnaest meseci.

Kejs pokuša da zamisli mikrolake kako se rascvetavaju iz svojih lansirnih kapsula, visoko iznad zaleđene stepe. "Stvarno su te ispalili, gazda", reče Kejs, a Moli se promeškolji kraj njega. Mikrolake su bile nenaoružane, ogoljene da bi mogle da ponesu teret operatera konzole, prototip uređaj i virusni program zvani Krtica IX, prvi pravi virus u istoriji kibernetike. Korto i njegova ekipa obučavali su se tri godine za ovaj pohod.

Prodrli su kroz led, spremni da ubace Krticu IX, kada su ispaljeni empovi. Ruski pulsni topovi bacili su jahače u elektronsku tminu; Najtvinzi su pretrpeli pad sistema, ostali bez letne instalacije. Onda su uključili lasere, gađajući na infracrveno, obarajući krhke desantne avione, nevidljive za radar, i Korto se survao iz sibirskog neba zajedno sa svojim mrtvim operaterom konzole. Pao je i nastavio da pada... Ovde su postojale praznine u priči, tu gde je Kejs pratio podatke o letu otetog ruskog helikopteratopovnjače koji je uspeo da se domogne Finske.

Da bi ga tu razneo, pošto se spustio u gaj omorika, starinski top od dvadeset milimetara sa posadom rezervista sakupljenih tokom rane jutarnje uzbune. Vrišteća Pesnica završila se za Korta u predgrađu Helsinkija, kada su ga finski lekari isekli iz zgužvane utrobe helikoptera. Rat se okončao devet dana kasnije i Korta su prebacili u vojnu bazu u Juti, slepog, bez nogu i bez najvećeg dela vilice. Kongresnom službeniku bilo je potrebmo jedanaest meseci da ga tamo pronađe.

Slušao je zvuke pražnjenja cevi. U Vašingtonu i Meklinu već su se odvijali istražni procesi. Zbog afere na Balkanu, Pentagon i CIA bili su delimično raspušteni, a kongresna istraga usredsredila se na Vrišteću Pesnicu. Stvar je sazrela za votergejtovsko saslušanje, rekao je službenik Kortou.

Potrebne su mu nove oči, noge i spoljni kozmetički radovi, kazao je službenik, ali se to može srediti. I nov cevovod, dodao je čovek, stisnuvši Kortovo rame kroz znojem natopljen čaršav. Korto se slušao tiho, neprestano kapanje. Izjavio je da želi da svedoči takav kakav je.

34

Ne, objasnio je službenik, suđenja se prenose. Suđenja treba da utiču na glasača. Službenik se učtivo nakašljao. Prerađeno, dopunjeno i dugo uvežbavano, Kortovo svedočenje bilo je iscrpno, dirljivo, živo i najvećim delom izmišljotina kongresne kabale sa određenim interesima u očuvanju izvesnih delova infrastrukture Pentagona.

Korto je na kraju shvatio da je njegovo svedočenje poslužilo da se sačuvaju karijere trojice oficira, neposredno odgovornih za zataškavanje izveštaja o izgradnji emp-instalacija u Kirensku. Pošto je odigrao svoju ulogu na suđenju, postao je nepoželjan u Vašingtonu. U restoranu EM Strit, uz palačinke sa šparglom, službenik mu je objasnio sve pogibelji obraćanja pogrešnim ljudima. Korto mu je zdrobio grkljan ukočenim prstima desne ruke.

Kongresni službenik se ugušio, sa licem u palačinkama sa šparglom, a Korto je izišao u svež septembarski dan Vašingtona. Hosaka je čegrtao kroz policijske izveštaje, zapise o korporacijskoj špijunaži i vesti. Kejs je posmatrao Kortov rad sa prebeglicama u Lisabonu i Marakešu, gde kao da je postao opsednut idejom izdaje, prezirući naučnike i tehnologe koje je unajmljivao za svoje poslodavce. Jednom je u Singapuru, pijan, u hotelu nasmrt pretukao ruskog inženjera i zapalio njegovu sobu.

Zatim se pojavio na Tajlandu, kao nadzornik fabrike heroina. Potom kao uterivač dugova za kalifornijski kockarski kartel, pa kao plaćeni ubica među ruševinama Bona. U Vičiti je opljačkao banku. Tu je dosije postajao nejasan, senovit, praznine šire.

Jednog dana, rekao je u snimljenom delu koji je ukazivao na hemijsko saslušavanje, sve je postalo sivo. Prevedeni francuski lekarski zapisi objasnili su da je bezimeni čovek primljen u parisku jedinicu za mentalno zdravlje, sa dijagnozom šizofrenije. Postao je katatoničan i poslat je u vladinu ustanovu u predgrađu Tulona. Uključen je u eksperimentalni program koji je pokušavao da izleči šizofreniju primenom kibernetskih modela.

Nasumično odabrana grupa pacijenata dobila je kompjutere i bila ohrabrena da ih programira, uz pomoć studenata. Bio je izlečen, jedini uspešan slučaj u čitavom opitu. Pregled se tu završavao. Kejs se okrenu na peni i Moli ga blago opsova što ju je probudio.

Zazvonio je telefon. Dovukao ga je u krevet. "Da?" "Idemo u Istanbul", reče Armitaž.

"Večeras." "Šta hoće to kopile?" upita Moli. "Kaže da večeras idemo u Istanbul."

"E, baš lepo." Armitaž je diktirao brojeve letova i vremena polazaka. Moli se uspravi i upali svetlost. "Šta je sa mojom opremom?"

upita Kejs. "Moj kompjuter?" "Fin će se postarati za to", reče Armitaž i prekinu vezu. Kejs ju je posmatrao kako se pakuje.

Imala je crne kolutove ispod očiju, ali je i sa gipsom bilo kao da posmatra ples. Nijedan nepotreban pokret. Odeća mu je bila zgužvana gomila pored njegove vreće. "Boli te?"

upita je. "Dobro bi mi došla još jedna noć kod Čina." "Onaj tvoj zubar?" "Mo'š se kladiš.

Veoma je diskretan. Poseduje pola one zgrade, čitava klinika. Krpi samuraje." Zatvarala je torbu.

"Jesi bio u 'Stambulu?" "Jednom, na dan-dva." "Nikad se ne menja", reče ona. "Gadan, stari grad."

"Tako je bilo i kada smo pošli u Čibu", reče Moli, zagledana kroz prozor voza u razrovani industrijski predeo kao na Mesecu, sa crvenim zracima na obzorju koji su upozoravali letelice na postrojenje za fisiju. "Bili smo u L. A.-u. Ušao je, rek'o 'pakuj se, imamo rezervacije za Makao'. Kada smo stigli tamo, ja sam igrala fantan u Lisabonu, a on je prešao u Zongšan.

Sledećeg dana već sam bila tvoja senka u Noćnom Gradu." Izvukla je svilenu maramu iz rukava crne jakne i obrisala naočare. Severni krajolik Gradova budio je kod Kejsa nesređena sećanja na detinjstvo, na mrtve čuperke trave u pukotinama nagnute betonske ploče auto-puta. 35

Voz je počeo da usporava deset kilometara od aerodroma. Kejs je posmatrao kako sunce izgreva na pejzaž detinjstva, razbijenu šljaku i zarđale kosture rafinerija. 7. U Bajogluu je padala kiša.

Iznajmljeni mercedes klizio je pokraj rešetki na neosvetljenim prozorima juvelirnica u vlasništvu opreznih Grka i Jermena. Ulica je bila gotovo pusta, osim nekoliko prilika u tamnim kaputima na pločnicima, koje bi se okrenule i zurile za kolima. "Ovo je nekada bio bogat evropski deo otomanskog Istanbula", preo je mercedes. "A onda je sve otišlo nizbrdo", reče Kejs.

"Hilton je Kamhurijet Kadesi", reče Moli. Bila je zavaljena u sivi ultraantilop sedišta kola. "Kako to da Armitaž leti sam?" upita Kejs.

Imao je glavobolju. "'Što si mu dodijao. A bogami ćeš i meni." Hteo je da joj ispriča o Kortou, ali se predomislio.

U avionu je upotrebio uspavljujuću dermu. Put od aerodroma bio je ravan kao smrt, kao precizan rez koji je presecao grad. Posmatrao je haotični krpež zidova drvenih nastambi koje su promicale pored njih, kondoe, arkologije, sumorne stambene celine, pa još zidova od pletera i zarđalog gvožđa. Fin, u novoj šinđuku-odori, sararimansko crnoj, kiselo ih je čekao u predvorju Hiltona, nasukan u plišanoj fotelji u moru bledo plavog tepiha.

"Isuse", izusti Moli. "Pacov u poslovnom odelu." Prešli su preko predvorja. "Koliko si plaćen da dođeš ovamo, Fine?"

Spustila je torbu pored fotelje. "Kladim se manje nego što si dobio da obučeš to odelo, a?" Finova gornja usna se podiže. "Nedovoljno, slađana."

Pružio joj je magnetni ključ sa okruglim, žutim priveskom. "Već ste prijavljeni. Poglavica je gore." Osvrnu se oko sebe.

"Ovaj grad je grozan." "Uhvatila te agorafobija, jer su te izbacili ispod kupole. Ti samo zamišljaj da si u Bruklinu, ili tako nešto." Zavrtela je ključ oko prsta.

"Ovde si k'o nosač, ili šta?" "Moram da proverim implante jednom tipu", reče Fin. "Šta je sa mojom mašinom?" upita Kejs.

Fin se trgnu. "Poštuj protokol. Pitaj gazdu." Molini prsti zaigraše u senci jakne, ples znakova.

Fin je posmatrao, a onda klimnu glavom. "Da", reče ona, "znam ko je to." Trznula je glavom u pravcu liftova. "Dođi, kauboju."

Kejs pođe za njom noseći obe torbe. Njihova soba mogla je biti ona u Čibi, gde je prvi put sreo Armitaža. Bilo je jutro; prišao je prozoru, gotovo očekujući da će ugledati Tokijski zaliv. Preko puta ulice bio je još jedan hotel.

Kiša je još padala. Nekoliko pismopisaca našlo je utočište u ulazima, sa starim glasoštampačima umotanim u providnu plastiku, kao dokaz da štampana reč ovde i dalje uživa izvesno poštovanje. Bio je to ružan kraj. Posmatrao je kako mutno crni sitroen, sa primitivnim pogonom na vodoničnu konverziju, izbacuje iz sebe pet mrkih turskih oficira u ofucanim zelenim uniformama.

Ušli su u hotel preko puta. Pogledao je prema krevetu, prema Moli, i bio iznenađen kako je bleda. Ostavila je mikroporsku oblogu na spavaćoj ploči u potkrovlju, pored transdermalnog induktora. Njena stakla odražavala su deo svetlosnih instalacija sobe.

Telefon mu je bio u ruci pre nego što je uspeo da zazvoni dvaput. "Drago mi je što ste budni", reče Armitaž. "Tek što sam ustao. Dama još spava.

Slušaj, šefe, mislim da je vreme da malo porazgovaramo. Mislim da bih bolje radio kad bih znao malo više o tome šta radim." Muk na liniji. Kejs se ujede za usnu.

"Znaš koliko je potrebno da znaš. Možda i više." "Misliš?" "Obuci se, Kejse.

Probudi je. Za oko petnaest minuta imaćete poziv. Ime je Terzibažđan." Telefon blago pisnu.

Armitaž je prekinuo. "Budi se, mala", reče Kejs. "Biz." 36

"Budna sam već pun sat." Ogledala se okrenuše. "Dolazi nam Džersi Bastion." "Ne da imaš uho za jezike, Kejse.

Kladim se da imaš jermenske krvi. To je pratilac koga je Armitaž odredio za Rivijeru. Pomozi mi da ustanem." Ispostavilo se da je Terzibažđan mlad čovek u sivom odelu i neprozirnim naočarima sa zlatnim okvirom.

Njegova bela košulja bila je otkopčana oko vrata, otkrivajući crne malje ispod, tako guste da je Kejs isprva mislio da je posredi neka vrsta majice. Stigao je noseći crni hiltonski poslužavnik sa tri majušne, tanane šoljice crne kafe i tri lepljiva istočnjačka slatkiša boje slame. "Moramo, kao što vi kažete na ingiliziju, sve natenane." Izgledalo je da zuri samo u Moli, ali je najzad skinuo srebrne naočare.

Oči su mu bile tamnosmeđe, u skladu sa prelivom njegove kratke, vojnički ošišane kose. Nasmešio se. "Bolje je ovako, da? Inače, imamo beskrajni tunel, ogledalo prema ogledalu... Vi posebno", obratio joj se, "morate da pazite.

Ovde u Turskoj ne vole žene sa takvim izmenama." Moli odgrize polovinu kolača. "Moja stvar, Džek", reče punim ustima. Sažvaka, proguta i obliza usne.

"Čula sam za tebe. Doušnik za vojsku, je li?" Ruka joj lenjo skliznu ispod jakne i pojavi se sa bacačem. Kejs nije znao da ga ima.

"Samo polako, molim vas", reče Terzibažđan, sa belim porculanskim naprstkom zaleđenim nekoliko centimetara od usana. Ona uperi bacač. "Možda u sebi imaš eksploziv, puno eksploziva, ili možda rak. Samo jedna strelica, dupeglavac.

Mesecima ništa nećeš osećati." "Molim vas. Činite me, kako vi to zovete na ingiliziju, napetim..." "Ja to zovem baksuzno jutro. Sad nam reci o svom čoveku i vuci dupe odavde."

Sklonila je bacač.