3: Neuromanser

Infrasken perimetar, piskavce..." "Ne", reče on, zatvarajući vrata. "Hoću da bude nepropustljivo." "Kako god hoćeš." Nosila je tamnu, mrežastu majicu uvučenu u vrećaste, crne, pamučne pantalone.

"'Ste radili nekad za muriju, gospodine Armitaž?" upita Kejs, sa mesta gde je sedeo, naslonjen leđima na zid. Armitaž nije bio viši od Kejsa, ali njegova široka ramena i vojničko držanje kao da su ispunjavali dovratak. Nosio je ozbiljno italijansko odelo; u desnoj ruci je držao akt-tašnu od meke, crne, teleće kože.

Naušnica Specijalnih Snaga je nestala. Pravilne, bezizražajne crte lice nudile su serijsku lepotu kozmetičkih butika, konzervativnu mešavinu vodećih medijskih lica protekle decenije. Bledo svetlucanje njegovih očiju pojačavalo je utisak maske. Kejs poče da žali što je postavio pitanje.

"Mislim, mnogi tipovi iz Snaga završe kao žace. Ili koprporacijski bezbednjaci", dodade Kejs nelagodno. Moli mu pruži šolju kafe koja se pušila. "To što si im naložio da urade sa mojim pakreasom liči na policijske metode."

Armitaž zatvori vrata i prođe kroz sobu, da bi stao ispred Kejsa. "Srećan si ti dečko, Kejse. Trebalo bi da mi budeš zahvalan." "Je li?"

Kejs bučno dunu u šolju. "Bio ti je potreban novi pankreas. Ovaj što smo ti ga kupili oslobađa te opasne zavisnosti." "Hvala, ali meni se ta zavisnost dopadala."

"Lepo, pošto sad imaš novu." "Kako to?" Kejs podiže pogled sa kafe. Armitaž se smešio.

"Imaš petnaest toksinskih vrećica vezanih za unutrašnje zidove nekoliko glavnih arterija, Kejse. Polako se rastvaraju. To ide veoma sporo, ali se rastvaraju. Svaka sadrži mikotoksin.

Već si upoznao posledice tog mikotoksina. To je onaj isti koji su ti tvoji poslodavci dali u Memfisu." Kejs žmirnu uvis prema nasmejanoj maski. "Imaš dovoljno vremena da uradiš ono za šta sam te uzeo, Kejse, ali samo toliko.

Uradi posao i ja ću ti dati injekciju koja će rastopiti vezu, a da ne ošteti vrećice. Potom će ti biti potrebna zamena krvi. U suprotnom, vrećice će se rastvoriti i bićeš opet tamo gde smo te zatekli. Vidiš, Kejse, da smo ti potrebni.

Potrebni smo ti kao onda kad smo te sastrugali iz slivnika." Kejs pogleda Moli. Ona slegnu ramenima. "A sad idi dole do teretnog lifta i donesi kofere koje tamo nađeš."

Armitaž mu pruži magnetni ključ. "Hajde. Dopašće ti se ovo, Kejse. Kao Božićno jutro."

Leto u Gradovima, gomile sveta u tržnim centrima povijaju se poput trave na vetru, polja mesa potresana iznenadnim strujama potrebe i zadovoljenja. Sedeo je pored Moli u filtrovanoj sunčevoj svetlosti na ivici suvog betonskog vodoskoka, puštajući beskrajnoj reci lica da projuri kroz delove njegovog života. Prvo dete skrivenih očiju, dečak sa ulice, ruku opuštenih niz bokove i spremnih; potom tinejdžer, glatkog i zatvorenog lica ispod crvenih naočara za sunce. Kejs se seti borbe na krovu kada mu je bilo sedamnaest, tihog ratovanja u ružinom sjaju geodezije jutra.

Promeškoljio se na betonu, osećajući kako je grub i hladan ispod tankog, crnog pamuka. Ovde ništa nije podsećalo na električni ples Ninseija. Ovde je bila drugačija trgovina, drugi ritam, sa mirisom brze hrane i parfema i svežeg letnjeg znoja. I uređaj koji ga je čekao, tamo u onom potkrovlju, Ono-Sendai Kiberspejs 7.

Mesto je bilo posuto apstraktnim belim oblicima penastih jedinica za pakovanje, zgužvanom plastičnom folijom i stotinama sićušnih zrna pene. Ono-Sendai, najskuplji Hosakin kompjuter, model za sledeću godinu; Soni monitor; desetak diskova leda korporacijskog kvaliteta; Braunov aparat za kafu. Armitaž je samo čekao Kejsovo odobrenje za svaki komad. "Kuda je otišao?"

upitao je Kejs Moli. "On voli hotele. Velike. Blizu aerodroma, ako je moguće.

'Ajmo dole, na ulicu." Povukla je zatvarač starog prsluka iz vojnih viškova sa desetak neobično oblikovanih džepova i stavila ogromne, crne, plastične naočari za sunce koje su potpuno prekrivale njene reflektujuće umetke. 19

"Znaš, ono sranje o toksinima, onomad?" upitao ju je, pored vodoskoka. Ona zatrese glavom. "Misliš da je to istina?"

"Možda, možda nije. U oba slučaja je delotvorno." "Znaš li kako bih mogao da proverim?" "Ne", reče ona, dajući desnom rukom znak za tišinu.

"Ta vrsta fiksa je suviše fina da bi se pokazala na skenu." Prsti joj se ponovo pokrenuše: čekaj. "I ne treba da te bude mnogo briga. Videla sam kako maziš onaj Sendai; čoveče, to je pornografija."

Nasmejala se. "Šta li je tebi učinio? Kako je vezao svoju zaposlenu curu?" "Profesionalni ponos, dušo, to je sve."

I još jednom znak za tišinu. "Idemo sad na doručak, važi? Jaja, prava šunka. To će te verovatno ubiti, pošto si toliko dugo jeo prerađene račiće u Čibi.

Tako je, dođi, uzećemo podzemnu do Menhetna i pojesti pravi doručak." Beživotni neon poručivao je 'Metro holografiks' velikim prašnjavim slovima od staklenih cevi. Kejs iščačka vlakno šunke koje mu se zaglavilo između prednjih zuba. Nije je više pitao gde idu i zašto; muvanje u rebra i znaci tišine bili su sve što je dobio u odgovor.

Pričala je o najnovijoj modi, sportu, o nekom političkom skandalu u Kaliforniji za koji nikada nije čuo. Osvrnuo se po pustoj, slepoj ulici. Raskršćem prolete list novina, obrćući se. Iznenadni vetrovi na Istočnoj strani; nešto u vezi sa konvekcijom i preklapanjem kupola.

Kejs pogleda kroz prozor prema ugašenom znaku. Njeni Gradovi nisu njegovi Gradovi, zaključi. Provela ga je kroz više barova i klubova nego što je on ikad posetio, obavljajući poslove, obično samo klimanjem glave. Oživljavala je veze.

Nešto se kretalo u senkama iza 'Metro holografiksa'. Vrata su bila ploča zarđalog krovnog pokrivača. Pred vratima, Moline ruke odigraše složen niz znakova koje nije mogao da prati. Uhvatio je pokret za gotovinu, trljanje palca i vrha kažiprsta.

Vrata se otvoriše unutra i ona ga povede u miris prašine. Stajali su na čistini, među zamršenim gomilama otpada koje su se dizale sa obe strane do zidova obloženih policama sa raskupusanim knjigama. Smeće je izgledalo kao nešto što je tu niklo, gljive od iskrivljenog metala i plastike. Mogao je da razazna pojedine predmete, ali su se odmah zatim stapali sa masom: utrobu televizora, tako starog da je bio načičkan staklenim odlomcima vakuumskih cevi, slomljeni tanjir antene, smeđu kantu od fiberglasa punu zarđalih cevi od legura.

Ogromna hrpa starih časopisa spuštala se do otvorenog prostora, meso izgubljenih leta slepo je zurilo uvis dok ju je on pratio kroz uski kanjon sabijenog otpada. Sasvim blizu iza njih začuše se vrata. Nije se osvrtao. Tunel se završavao prepotopnim vojnim ćebetom prebačenim preko dovratka.

Bela svetlost prosu se napolje kada se Moli provukla ispod njega. Četiri kvadratna zida od bele plastike, ista takva tavanica, pod od belih bolničkih pločica sa uzorkom malih, izbočenih diskova na kojima se nije moglo okliznuti. U sredini se nalazio kvadratan, belo obojen drveni sto i četiri bele stolice na sklapanje. Čovek koji se sada pojavio trepćući na vratima iza njih, sa ćebetom koje mu je padalo na rame poput ogrtača, kao da je bio stvoren u aerodinamičnom tunelu.

Uši su mu bile veoma male, priljubljene uz usku lobanju, a krupni prednji zubi, ogoljeni u nečemu što nije bilo do kraja osmeh, bili su oštro ugnuti unutra. Nosio je prastari sako od tvida, a u levoj ruci držao je neku vrstu pištolja. Osmotrio ih je, trepnuo i odložio pištolj u džep sakoa. Mahnuo je Kejsu, pokazujući prema ploči bele plastike naslonjenoj na zid blizu vrata.

Kejs joj priđe i vide da je to gust sendvič električnih kablova, gotovo centimetar debeo. Pomogao je čoveku da ga podigne i postavi na vrata. Hitri prsti, žuti od nikotina, pričvrstiše ih belom čičak-trakom. Zabruja nevidljivi ventilator.

"Vreme", reče čovek, uspravivši se, "počinje da teče. Ti znaš cenu, Moli." "Treba nam sken, Fine Finn - na engleskom: Peraje; prim. prev.

Za implante." "Onda stani tamo između stubova. Stani na traku. Ispravi se, tako.

Sad se okreni, za trista šezdeset." Kejs ju je posmatrao kako se okreće između dva zastora krhkog izgleda načičkana senzorima. Čovek izvadi mali monitor iz džepa i zagleda se u njega. "Ja', imaš nešto novo u glavi.

Silikon, obloga od pirolitičkih ugljenika. Sat, je li? Tvoje naočari mi daju očitavanje kao i uvek, nisko-temperaturna izotropna optička vlakna. Sa piroliticima je bolja biokompatibilnost, ali to je tvoja stvar, je li?

Kao i sa tvojim noktima." "Dođi ovamo, Kejse." Ugledao je izgrebano X na belom podu. "Okreni se.

Polako." "Momak je nevinašce." Čovek slegnu ramenima. "Nešto jeftinog zubnog materijala, i to je sve."

"Očitavaš biomaterijal?" Moli otkopča svoj zeleni prsluk i izvadi tamne naočari. 20

"Tebi ovo liči na Mejo? Penj' se na sto, momak, da uradimo malo biopsije." Nasmejao se, otkrivajući žute zube. "Ne.

Fin ti daje časnu reč, medeni, nema bubica niti bombi u korteksu. Da isključujem zaštitu?" "Tek toliko koliko ti treba da odeš, Fine. Onda ćemo da koristimo punu zaštitu koliko god nam je volja."

"'Ej, Fin nema ništa protiv, Mol. Ionako plaćaš svaku sekundu." Zatvorili su vrata za njim i Moli okrenu jednu belu stolicu i sede, naslonivši bradu na prekrštene ruke. "Sada možemo da pričamo.

Ovde smo bezbedni koliko ja to mogu da nam priuštim." "O čemu?" "O onome šta radimo." "Šta to radimo?"

"Šta radimo za Armitaža." "Hoćeš da kažeš da ovo nije za njega?" "Ja'. Videla sam tvoj profil, Kejse.

Kao i ostatak spiska za kupovinu. Jesi li radio nekad sa mrtvima?" "Ne." Posmatrao je svoj odraz u staklima.

"Mogao bih, mislim. Dobar sam u onome što radim." Sadašnje vreme činilo ga je nervoznim. "Znaš da je umro Ravnolinijski Diksi?"

On klimnu glavom. "Srce, koliko sam čuo." "Radićeš sa njegovim konstruktom." Osmehnula se.

"Naučio te da bacaš laso, a? On i Kvin. Inače, poznavala sam Kvina. Prava guzica."

"Neko ima snimak Mekoja Polija? Ko?" Sada i Kejs sede, i nasloni laktove na sto. "Ne mogu da shvatim.

Taj nikada ne bi seo mirno za tako nešto." "Čulo/Mreža. Isplata je bila mega, možeš' se kladiš u svoje dupe." "I Kvin je mrtav?"

"Da je lepe sreće. U Evropi je. On ne ulazi u ovo." "Pa, ako možemo da dobijemo Ravnolinijskog, na konju smo.

Taj je bio najbolji. Znaš da je tri puta doživeo moždanu smrt?" Ona potvrdi. "Imao je čistu ravnu liniju na EEG.

Pokazao mi je trake. 'Dečko, bio sam poookojni.'" "Slušaj, Kejse, pokušavam da iskopam ko stoji iza Armitaža još otkako sam počela da radim za njega. Ali izgleda da to nije neka zaibacu, vlada, ili neka podružnica Jakuza.

Armitaž dobija naređenja. Kao da mu neko nalaže da ode do Čibe, pokupi pilulaša koji čini poslednje trzaje na granici sagorevanja i da razmeni program za operaciju koja će ga sastaviti. Mogli smo da kupimo dvadeset kauboja svetske klase za svotu koju je tržište spremno da plati za taj hirurški program. Jesi bio dobar, ali ne toliko dobar..." Počešala se po nosu.

"Nekome to očito ima smisla", reče on. "Nekom teškašu." "Ne bih da ti povredim sujetu." Iskezila se.

"Biće to gadna trka, Kejse, samo da dobijemo konstrukt Ravnolinijskog. Čulo/Mreža ga čuva iza katanca u trezoru biblioteke u centru. Tesnije je od jeguljine guzice, Kejse. Sad, ta Čulo/Mreža, oni drže sav svoj svež materijal za nastupajuću sezonu na istom mestu.

Digneš li to, eto para k'o govana. Ali ne, mi idemo samo po Ravnolinijskog i tačka. Uvrnuto." "Da, sve je to otkačeno.

I ti si otkačena, ali ko ti je onaj otkačeni mali hrčak tamo u hodniku?" "Fin je jedna moja stara veza. Za proturanje, uglavnom. Softver.

Ovaj biz sa tajnošću je tek usput. Ali sam uspela da zbarim Armitaža da on bude naš teh, pa kad se kasnije pojavi, ti ga nikada nisi video, jasno?" "I, šta to Armitaž rastapa u tebi?" "A, sa mnom je lako."

Nasmešila se. "Svako je ono u čemu je dobar, je l' tako? Ti moraš da se prikopčaš, a ja da se tabam." Zurio je u nju.

"Reci mi onda šta znaš o Armitažu." "Za početak, niko po imenu Armitaž nije učestvovao u Vrištećoj Pesnici. Proverila sam. Ali to ne znači Bog zna šta.

Ne izgleda kao ortak tipovima koji su se izvukli odande." Slegnula je ramenima. "Velika stvar. To je sve što imam, za početak."

Lupkala je noktima po naslonu stolice. "Ali ti jesi kauboj, zar ne? Mislim, možda bi ti mogao malo da razgledaš okolo?" Nasmešila se.

"Ubio bi me." "Može biti. A možda i ne bi. Mislim da si mu potreban, Kejse, i to gadno.

Osim toga, nisi ni ti naivan, je li? Možeš da ga pređeš, valjda." 21

"Šta je još na spisku koji si pomenula?" "Igračke. Uglavnom za tebe. I jedan osvedočeni psihopata po imenu Piter Rivijera.

Rđava mušterija." "Gde je on?" "Nemam pojma. Ali to ti je jedan bolestan jebač, majke mi.

Videla sam njegov profil." Napravila je grimasu. "Ružno do Boga." Ustala je i protegla se kao mačka.

"Onda, jesmo li za pakt, dečko? Jesmo li zajedno u ovome? Partneri?" Kejs je pogleda.

"Baš imam izbora, a?" Ona se nasmeja. "Tačno tako, kauboju." "Matrica ima korene u primitivnim arkadnim igrama", reče nasnimljeni glas, "u ranim grafičkim programima i vojnim opitima sa kranijalnim priključcima."

Na Soniju je dvodimezioni rat izbledeo u prašumi matematički sazdanih paprati, pokazujući prostorne mogućnosti logaritamskih spirala; upalio se ledeno plavi vojni film, laboratorijske životinje uključene u probne sisteme, šlemovi spojeni sa kolima za kontrolu paljbe i borbenim avionima. "Kiberprostor. Svečulna halucinacija, svakodnevno doživljena od milijardi legitimnih operatera, u svakoj naciji, kod dece koja uče matematičke postavke... Grafički prikaz izdvojenih podataka iz svake kompjuterske banke u ljudskom sistemu. Nezamislivo složeno.

Linije svetlosti pružene kroz neprostor uma, jata i sazvežđa podataka. Poput svetlosti grada, koje gasnu..." "Šta je to?" upita Moli, kada je uključio birač kanala. "Dečja emisija."

Nevezana bujica slika dok je birač kružio. "Isključi", reče on Hosaki. "Hoćeš sad da probaš, Kejse?" Sreda.

Osam dana posle buđenja u 'Jeftinom Hotelu' sa Moli pokraj njega. "Da ja iziđem, Kejse? Možda ti bude lakše, samom..." On odmahnu glavom. "Ne.

Ostani, nema to veze." Namestila mu je crnu baršunastu znojnicu preko čela, pazeći da ne pomeri pljosnate Sendaijeve dermatrode. Zurio je u dek na krilu, zapravo ne videći njega, već onaj izlog u Ninseiju, hromirane šurikene u vatri odraženog neona. Podigao je pogled; na zidu, odmah iznad Sonija, okačio je njen poklon, pričvrstivši ga tamo kroz otvor u sredini pomoću crtaće igle sa žutom glavom.

Zatvorio je oči. Pronašao rapavu površinu poluge prekidača. U zakrvavljenoj tmini iza kapaka, fosfeni srebra zapeniše sa ivice prostora, hipnotičke slike zabrzaše pokraj njega poput filma sastavljenog od nasumičnih kadrova. Simboli, oblici, lica, zamućena, fragmentarna mandala vizualne informacije.

Molim te, preklinjao je, sada... Sivi disk, boje neba u Čibi. Sada... Disk poče da se okreće, sve brže, pretvarajući se u loptu bleđeg sivila. Širio se... I izlio se, potekao kroz njega, origami trik od tečnog neona, rasprostiranje njegovog nesamerljivog doma, njegove zemlje, prozirna 3D-šahovska tabla pružena u beskonačnost. Unutrašnje oko se otvaralo prema stepenastoj skerletnoj piramidi Istočne primorske uprave za fisiju koja je plamtela iza zelenih kocki Američke Micubiši banke, a visoko i u daljini video je spiralne pipke vojnih sistema, zauvek izvan njegovog domašaja.

A on se negde smejao, u belo okrečenom potkrovlju, daleki prsti milovali su kućište, suze olakšanja tekle su mu niz lice. Moli nije bila tamo kada je skinuo trode i potkrovlje je bilo u mraku. Pogledao je na sat. Bio je pet sati u kiberprostoru.

Odneo je Ono-Sendai do jednog od novih radnih stolova i srušio se na spavaću ploču, povlačeći Molinu crnu, svilenu vreću za spavanje preko glave. Sigurnosni uređaj pričvršćen na čelična protivpožarna vrata dvaput pisnu. "Zatražen ulaz", reče. "Subjekt proveren prema mom programu."

"Pa, otvori onda." Kejs smaknu svilu sa lica i sede kada su se vrata otvorila, očekujući da vidi Moli ili Armitaža. "Isuse", reče promukao glas, "znam da ta kučka vidi u mraku, ali..." Zdepast lik uđe i zatvori vrata. "Upali svetlo, važi?"

Kejs se iskobelja sa ploče i pronađe staromodni prekidač. "Ja sam Fin", reče Fin i načini grimasu upozorenja za Kejsa. "Kejs." 22

"Milomi je, siguran sam. Radim na nekoj opremi za tvoga šefa, izgleda." Fin iskopa kutiju partagasa iz džepa i zapali jednu. Miris kubanskog duvana ispuni sobu.

Priđe radnom stolu i pogleda Ono-Sendai. "Izgleda serijski. Odma' ću to da sredim. Al' ovo je problem za tebe, dečko."

On izvadi prljavu kovertu iz unutrašnjeg džepa sakoa, otrese pepeo na pod i izvuče neobeleženi crni pravougaonik iz koverte. "Prokleti fabrički prototipovi", reče, bacivši predmet na sto. "Zalivaju ih u poliugljenične blokove, ne možeš da prodreš do njih ni laserom, a da ne spališ sadržaj. Zaštićeno protiv rendgena, ultraskena, Bog zna čega sve još.

Ući ćemo mi već, ali za grešne nema počinka, je l' tako?" Pažljivo je smotao kovertu i sklonio je nazad u džep. "Šta je to?" "Flipflop prekidač, ukratko.

Spojiš ga sa ovim Sendaijem i imaš pristup živom ili snimljenom simstimu, a da se ne isključuješ iz matrice." "Čemu to?" "Nemam blage veze. Znam samo da treba da prilagodim Moli za prijem signala, pa ćeš verovatno imati pristup do njenih čula."

Fin se počeša po bradi. "Ima da otkriješ koliko joj je džins stvarno tesan, a?" 4. Kejs je sedeo u potkrovlju, sa dermatrodama na čelu, posmatrajući ples moljaca u razuđenoj svetlosti koja se cedila kroz rešetku na krovu.

U jednom uglu monitora počelo je odbrojavanje. Kauboji nisu ulazili u simstim, pomislio je, jer je to bila u osnovi igračka za meso. Znao je da su trode koje koristi, kao i tanka plastična kruna povezana sa simstim uređajem, u suštini isto i da je matrica kiberprostora u stvari drastično pojednostavljen ljudski sistem čula, bar što se tiče prikaza, ali mu se simstim činio kao neopravdano umnožen signal mesa. Komercijalna roba bila je ograničena, naravno, pa kad bi Tali Išem zabolela glava u toku niza, vi to ne biste osetili.

Ekran zapišta dve sekunde, upozoravajući. Njegov Sendai imao je novi prekidač, spojen tankom trakom optičkog vlakna. A onda jedan i dva i... Kiberprostor kliznu u svet iz ključnih tačaka. Glatko, pomisli on, ali ne dovoljno glatko.

Mora da poradi na tome. Onda uključi novi prekidač. Nagli skok u tuđe telo. Matrica je nestala, talas boje i zvuka... Išla je kroz gužvu na ulici, pokraj tezgi sa polovnim softverom, sa cenama urezanim na platične listiće, kroz odlomke muzike iz bezbrojnih zvučnika.

Mirisi urina, slobodnih monomera, parfema, pljeskavica od prženih račića. Nekoliko prestrašenih sekundi borio se za kontrolu nad njenim telom. Onda se primorao na pasivnost, postao putnik u njenim očima. Naočari kao da uopšte nisu prigušivale svetlost.

Pitao se da li to ugrađeni pojačivači automatski nadoknađuju. Nisko u njenom vidnom polju, plave brojke treptale su vreme. Razmetljivo, pomislio je. Jezik njenog tela bio je zbunjujući, stil njemu stran.

Činilo se da joj neprestano malo treba da se sudari s nekim, ali su joj ljudi nestajali s puta, sklanjali se u stranu, pravili mesta. "Kako je, Kejse?" Čuo je reč i osetio kako je oblikuje. Kliznula je rukom pod jaknu, kružeći prstom oko bradavice pod toplom svilom.

Osećaj ga ostavi bez daha. Ona se nasmeja. Međutim, veza je bila jednosmerna. Nije bilo načina da joj odgovori.

Dva bloka dalje, pošla je rubom Memori Lejna. Kejs je uporno pokušavao da joj skrene pogled prema orijentirima koje bi sam upotrebio da pronađe put. Počela je da ga nervira ova pasivnost. Prelazak u kiberprostor, kada je dodirnuo prekidač, bio je trenutan.

Spustio se niz zid primitivnog leda koji je pripadao Biblioteci grada Njujorka, automatski brojeći moguće prozore. Onda se vratio u njen sistem, u tečno gibanje mišića, oštra i jasna čula. Pitao se kakav je um sa kojim deli ove utiske. Šta zna o njoj?

Da je i ona profesionalac; rekla je da je njeno biće, kao i njegovo, ono čime se bavi. Poznavao je način na koji se kretala uz njega, ranije, kada se probudila, zajednički uzdah stapanja kada je prodro u nju, kao i da voli crnu kafu, posle... Njeno odredište bila je jedna od onih sumnjivih građevina za iznajmljivanje oko Memori Lejna. Tamo je vladala pritajenost, muk. Središnji prostor bio je okružen zastakljenim kućicama.

Klijentela se sastojala od mladih, uglavnom tinejdžera. Činilo se da svi imaju ugrađene ugljenične utičnice iza levog uha, 23

ali se ona nije osvrtala na njih. Tezge ispred kućica nudile su stotine kristala mikrosofta, uglastih odlomaka šarenog silikona poređanih ispod duguljastih, prozirnih mehurova na kockama belog kartona. Moli ode do sedme kućice duž južnog zida. Iza tezge, dečak obrijane glave prazno je zurio u prostor, sa desetak trnova mikrosofta u utičnici iza uha.

"Lari, jesi l' tu, čoveče?" Stala je ispred njega. Dečakove oči se izoštriše. Uspravi se u stolici i iščupa prljavim palcem sjajnu purpurnu cepku iz utičnice.

"Hej, Lari." "Moli." Klimnuo je glavom. "Imam posao za neke tvoje drugare, Lari."

Lari izvadi pljosnatu plastičnu kutiju iz džepa sportske košulje i otvori je, pa gurnu mikrosoft pored desetak drugih. Ruka mu je lebdela, izabrala svetlucav, crn čip koji je bio nešto duži od ostalih, i vično ga gurnula u glavu. Oči mu se suziše. "Moli ima jahača", reče, "Lariju se to ne sviđa."

"Hej", reče ona, "nisam znala da si tako... osetljiv. Zadivljena sam. Puno košta da postaneš tako osetljiv." "Je l' ja vas znam, gospoja?"

Pogled je ponovo bio prazan. "Da kupite neki soft?" "Tražim Moderne." "Imaš jahača, Moli.

Ovo kaže." Dodirnuo je crni iver. "Neko drugi koristi tvoje oči." "Moj partner."

"Reci svom partneru da ode." "Imam nešto za Moderne Pantere, Lari." "O čemu vi to, gospoja?" "Kejse, odlazi", reče ona i on dodirnu prekidač sledećeg trena u matrici.

Sablasna slika softverskog centra lebdela je nekoliko sekundi u zujećem miru kiberprostora. "Moderni Panteri", reče on Hosaki, skidajući trode. "Petominutni pregled." "Spreman", reče kompjuter.

Bilo je to ime koje nije znao. Nešto novo, nešto što je došlo dok je bio u Čibi. Mode su osvajale mlade u Gradovima brzinom svetlosti; čitave potkulture znale su da nastanu preko noći, opstanu nekoliko nedelja i da potom potpuno iščeznu. "Hajde", reče.

Hosaka je ušao u svoj izbor biblioteka, časopisa i informativnih službi. Pregled je počeo dugim, zaustavljenim kolor-kadrom za koji je Kejs isprva pomislio da predstavlja nekakav kolaž, licem dečaka isečenim sa druge slike i zalepljenim na fotografiju zida išaranog bojom. Tamne oči, kosi kapci očito dobijeni operacijom, zapaljeni osip akni na uskim, bledim obrazima. Hosaka pokrenu sliku; dečak se pokrenu, kliznu nestvarno gipko u imitaciji neke grabljivice iz džungle.

Telo mu je bilo gotovo nevidljivo, apstraktna šara slična ižvrljanim ciglama koja se prelivala preko njegovog tesnog trikoa. Mimetički polikarbon. Rez na dr Virdžiniju Rambali, sociologa na njujorškom Univerzitetu. Njeno ime, zvanje i mesto pulsirali su preko ekrana ružičastim slovima.

"Poznavajući njihovu sklonost ka ovim slučajnim ispoljavanjima nadrealnog nasilja", reče neko, "naši gledaoci mogli bi imati poteškoće da shvate vaše tvrdo uverenje da ova pojava nije oblik terorizma." Dr Rambali se nasmeši. "Uvek postoji tačka u kojoj terorist prestaje da manipuliše medijskim geštaltom. Tačka u kojoj može da eskalira nasilje, ali sam terorist postaje simptom medijskog geštalta.

Terorizam kako ga mi shvatamo u suštinskoj je vezi sa medijima. Moderni Panteri razlikuju se od drugih terorista upravo po stepenu razvijene samosvesti, po uviđanju do koje mere mediji razdvajaju čin terorizma od prvobitne sociopolitičke namere..." "Preskoči", reče Kejs. Kejs je sreo svog prvog Modernog dva dana pošto je proučio Hosakin pregled. Zaključio je da su Moderni savremena verzija Velikih Naučnika iz njegovih poznih maloletničkih dana.

U Gradovima je na poslu bila neka avetinjska tinejdžerska DNK, nešto što je prenosilo šifrovana pravila različitih kratkovečnih potkultura i obnavljalo ih u nepravilnim razmacima. Moderni Panteri bili su mekša varijanta Naučnika. Da je tehnologija tada bila dostupna, Veliki Naučnici listom bi imali utičnice krcate mikrosoftima. Bio je važan stil, a stil je bio isti.

Moderni su bili najamnici, praktične šaljivdžije, nihilistički tehnofetišisti. 24

Onaj koji se pojavio na vratima potkrovlja sa kutijom disketa od Fina bio je dečak blagog glasa po imenu Anđelo. Lice mu je bilo običan kalem odgojen na kolagenu i polisaharidima iz hrskavice ajkule, glatko i odvratno. Bio je to jedan od najgnusnijih primera specijalističke hirurgije koji je Kejs ikada video. Kada se Anđelo nasmešio, otkrivajući britke očnjake neke krupne zveri, Kejsu je, u stvari, laknulo.

Zubni transplanti. To je već video. "Ne smeš da dozvoliš da ovi prdavci naprave generacijski jaz između njih i tebe", reče Moli. Kejs klimnu glavom, zanet oblicima leda Čulo/Mreže.

Ovo je bilo to. Ovo je bio on, ono što jeste, njegovo biće. Zaboravio je na hranu. Moli je ostavljala kutije sa pirinčem i tanjire od pene sa sušijem u uglu dugačkog stola.

Ponekad je sa žaljenjem morao da se isključi da bi upotrebio hemijski klozet koji su postavili u jednom uglu potkrovlja. Oblici leda nastajali su i menjali se na ekranu dok je tragao za pukotinama, obilazio najočiglednije zamke i ucrtavao put koji je trebalo da pređe kroz led Čulo/Mreže. Bio je to dobar led. Sjajan led.

Njegovi oblici goreli su tamo dok je on ležao sa rukom ispod Molinih ramena, posmatrajući crvenu zoru kroz čeličnu rešetku svetlarnika. Njegov pikselski lavirint duginih boja bio je prvo što bi video kada bi se probudio. Otišao bi pravo do uređaja, ne oblačeći se, i uključio bi se. Sekao je led.

Radio je. Izgubio je pojam o vremenu. A ponekad, pre nego što bi usnuo, posebno kada je Moli bila odsutna na nekom od izviđačkih izleta sa svojom iznajmljenom vojskom Modernih, došli bi mu prizori Čibe. Lica i neon Ninseija.

Jednom se probudio iz haotičnog sna o Lindi Li, nesposoban da se seti ko je ona i šta mu je značila. Kada se setio, uključio se i radio punih devet sati. Rezanje leda Čulo/Mreže potrajalo je punih devet dana. "Rekao sam nedelju dana", rekao je Armitaž, ne uspevajući da sakrije zadovoljstvo kada mu je Kejs pokazao svoj plan za trku.

"Nisi se baš žurio." "Muda", reče Kejs, smešeći se. "Ovo je dobar posao, Armitaže." "Da", priznade Armitaž, "ali nemoj da ti to udari u glavu.

U poređenju sa onim na šta bi mogao da naletiš, ovo je arkadna igračka." "Volim te, Majka Maco", prošapta čovek za vezu Modernih Pantera. Glas mu je bio moduliran statički šum u Kejsovim slušalicama. "Atlanta, Brud.

Izgleda da idemo. Idemo, jasno?" Molin glas bio je nešto čistiji. "Čuti znači poslušati."

Moderni su koristi neku vrstu žičanog tanjira u Nju Džersiju da odbiju šifrovan signal veziste sa satelita Sinova Krista Kralja u geosinhronu orbitu iznad Menhetna. Izabrali su da posmatraju čitavu operaciju kao privatnu šalu bez predumišljaja, ali je njihov izbor komsata bio očito smišljen. Molini signali bili su odaslati sa metarskog kišobranskog tanjira pričvršćenog za krov crnog staklenog tornja jedne banke, visokog gotovo kao zgrada Čulo/Mreže. Atlanta.

Šifra prepoznavanja bila je jednostavna. Iz Atlante u Boston, Čikago i u Denver, pet minuta za svaki grad. Ako bi neko uspeo da presretne Molin signal, dešifruje, sintetizuje njen glas, šifra bi ukazala na Moderne. Ako ostane u zgradi duže od dvadeset minuta, teško da će uopšte izići iz nje.

Kejs je progutao ostatak kafe, namestio trode i počešao grudi ispod crne majice. Imao je tek maglovitu zamisao o tome šta su Moderni smislili da odvrate pažnju obezbeđenju Čulo/Mreže. Njegov posao bio je da osigura spoj programa koji je sastavio sa sistemima Čulo/Mreže za vreme kada to Moli bude potrebno. Posmatrao je odbrojavanje u uglu ekrana.

Dva. Jedan. Uključio se i aktivirao program. "Direktna", dahnuo je vezista, njegov glas bio je jedini zvuk koji je Kejs čuo kada je zaronio kroz svetleće oblake leda Čulo/Mreže.

Dobro je. Proveri Moli. Uključio je simstim i prebacio se u njen senzorijum. Ometač je pomalo zamaglio vizualni signal.

Stajala je ispred zida od zlatom poprskanog ogledala u ogromnom belom predvorju zgrade, žvaćući gumu, prividno opčinjena sopstvenim odrazom. Osim velikih naočara za sunce koje su skrivale njena neprozirna stakla, sasvim joj je dobro polazilo za rukom da izgleda kao da joj je tamo mesto, još jedna mlada turistkinja koja se nada da će ugledati Tali Išem. Nosila je ružičastu, plastičnu pelerinu, široke, bele pantalone skrojene u stilu koji je bio u modi prethodne godine u Tokiju. Prazno se cerila i pravila balone od gume.

Kejsu dođe da se nasmeje. Osećao je mikroporoznu traku oko njenih rebara i male, pljosnate uređaje ispod nje: radio, simstim, i ometač. Mikrofon na grlu, prilepljen na njen vrat, izgledao je koliko je to bilo moguće kao analgetički dermadisk. Njene šake, u džepovima 25

ružičaste pelerine, sistematski su se stezale u nizu vežbi za opuštanje. Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati da je neobičan osećaj na vrhovima prstiju poticao od sečiva koja je delimično izvlačila i vraćala. Prebacio se nazad. Njegov program stigao je do pete kapije.

Posmatrao je kako ledolomac bleska i menja se ispred njega, jedva svestan svojih ruku koje su igrale po tastaturi, vršeći neznatna podešavanja. Prozirne ravni boja mešale su se kao mađioničarev špil. Izaberi kartu, pomislio je, bilo koju kartu. Kapija minu.

On se nasmeja. Led Čulo/Mreže prihvatio je njegov prolazak kao rutinski transfer iz konzorcijumovog centra u Los Anđelesu. Bio je unutra. Iza njega su se odvajali virusni potprogrami, mešajući se sa tkivom šifre kapije, spremni da odbiju prave podatke iz Los Anđelesa kada pristignu.

Ponovo se prebacio. Moli se prošetala pored ogromne kružne recepcije u dnu predvorja. U njenom optičkom nervu žmirkalo je 12:01:20. Tačno u ponoć, sinhronizovano sa čipom u Molinom oku, vezista u Nju Džersiju izdao je naredbu.

"Direktna". Devetoro Modernih, raspršenih duž dve stotine milja Gradova, istovremeno je okrenulo 'Max Emerg' iz uličnih govornica. Svaki Moderni izgovorio bi kratki ugovoreni tekst, prekinuo vezu i izgubio se u noći, skidajući hirurške rukavice. Devet različitih policijskih stanica i agencija za javnu bezbednost dobile su obaveštenje da je neka nepoznata podsekta militantnih hrišćanskih fundamentalista upravo priznala da je ubacila kliničku dozu zabranjenog psihoaktivnog agenta poznatog kao Plava Devetka u ventilacioni sistem piramide Čulo/Mreže.

Plava Devetka, u Kaliforniji poznata kao Tužni Anđeo, dokazano je izazivala akutnu paranoju i ubilačku psihozu kod osamdeset pet odsto opitnih subjekata. Kejs pritisnu prekidač dok je njegov program hitao kroz kapiju podsistema koji je kontrolisao obezbeđenje biblioteke Čulo/Mreže. Nađe se na vratima lifta. "Izvinite, jeste li zaposleni ovde?"

Stražar je podigao obrve. Moli puknu balon. "Ne", reče i zabi prva dva zglavka desne šake u čovekov solarni pleksus. Kada se ovaj presamitio, pipajući za biperom na pojasu, ona mu postrance tresnu glavu u zid lifta.

Žvaćući nešto žustrije, pritisnula je 'Zatvaranje vrata' i 'Stop' na osvetljenoj tabli. Izvadila je crnu kutiju iz džepa pelerine i ubacila priključak u ključaonicu brave koja je zatvarala instalaciju table. Moderni Panteri sačekali su četiri minuta da njihov prvi korak deluje, a onda su ubacili drugu pažljivo pripremljenu dozu dezinformacija. Ovoga puta poslali su je pravo u unutrašnji video sistem zgrade Čulo/Mreže.

U 12:04:03, svaki ekran u zgradi zableskao je osamnaest sekundi učestalošću koja je izazvala napade kod prijemčivog dela službenika Čulo/Mreže. Zatim je nešto jedva slično ljudskom ljudskom licu ispunilo ekrane, sa crtama rastegnutim preko asimetričnih koštanih površina poput neke opscene Merkatorove projekcije. Modre usne vlažno su se razdvojile kada se pokrenula izobličena, izdužena vilica. Nešto, možda ruka, stvar nalik na crvenkast splet čvornovatog korenja, pošlo je prema kameri, zamutilo se i nestalo.

Nepojamno brze slike zagađenja: grafički prikaz vodovodnog sistema zgrade, ruke u rukavicama koje barataju laboratorijskim posudama, nešto što se ruši u tamu, bledi pljusak... Audio traka, puštena skoro dvaput brže nego normalno, bila je deo mesec dana stare vesti koja je govorila o mogućoj vojnoj upotrebi supstance znane kao HsG, biohemikalije koja utiče na činilac rasta ljudskog kostura. Prekomerne doze HsG pojačavale su rad određenih koštanih ćelija, ubrzavajući ga i za hiljadu odsto. U 12:05:00, ogledalom oklopljeno srce konzorcijuma Čulo/Mreže brojalo je nešto preko tri hiljade zaposlenih. Pet minuta posle ponoći, kada se poruka Modernih završila bleskom praznog ekrana, piramida Čulo/Mreže je vrisnula.

Šest taktičkih hoverkrafta Policije grada Njujorka, odgovarajući na mogućnost prisustva Plave Devetke u ventilacionom sistemu zgrade, sjatilo se oko piramide Čulo/Mreže. Bili su pod punim borbenim osvetljenjem. BAMO-ov helikopter za brza taktička dejstva uzleteo je sa rampe na Rajkeru. Kejs je aktivirao svoj drugi program.

Brižno izrađen virus napao je tkivo šifre koja je štitila glavne nadzorne komande pod-podruma u kome su bili smešteni razvojni materijali Čulo/Mreže. "Boston", stigao je Molin glas preko veze, "Sišla sam." Kejs se prebacio i ugledao goli zid lifta. Raskopčavala je bele pantalone.

Izbočen zamotuljak u boji njenog bledog gležnja bio je pričvršćen tamo mikroporoznom trakom. Kleknula je i odlepila traku. Pruge boje burgundca sevale su preko mimetičkog polikarbona dok je razmotavala kostim 26

Modernih. Skinula je ružičastu pelerinu, odbacila je pored belih pantalona i počela da navlači kostim preko bele, mrežaste majice. 12:06:26. Kejsov virus provrteo je prozor kroz komandni led biblioteke.

Provukao se unutra i našao se u beskrajnom plavom prostoru oivičenom raznobojnim loptama razapetim po gustoj rešetki bledoplavog neona. U neprostoru matrice, unutrašnjost datog konstrukta-podatka imala je neograničenu subjektivnu dimenziju: običan dečji kalkulator, otvoren kroz Kejsov Sendai, pokazao bi bezdane ponore praznine održavane sa nekoliko osnovnih komandi. Kejs poče da unosi niz koji je Fin nabavio od jednog sararimama srednjeg ešalona sa teškom zavisnošću od droga. Kliznuo je kroz lopte kao da je na nevidljivim tračnicama.

Evo ga. Ovaj ovde. Prodirući u loptu, pod ledenim plavim svodom bez zvezda i glatkim poput smrznutog stakla, pokrenuo je potprogram koji je izazivao određene izmene u nadzornim komandama jezgra. Sada napolje.

Vešto se obrćući, virus je ponovo ispredao tkivo prozora. Gotovo. U predvorju Čulo/Mreže, dvojica Modernih Pantera budno su sedela iza niskog pravougaonog sanduka sa biljem, snimajući kretanje policije video kamerom. Obojica su nosila kameleonska odela.

"Taktički sad prskaju barikadu od pene", primeti jedan, obraćajući se u mikrofon na grlu. "Brzi još pokušavaju da spuste svoj kopter." Kejs dodirnu prekidač simstima. I prebaci se u agoniju slomljene kosti.

Moli se držala za goli, sivi zid dugačkog hodnika, dišući teško i nepravilno. Kejs se odmah vrati u matricu, sa odbleskom belo usijanog bola u levom bedru. "Šta se dešava, Brude?" upita vezistu.

"Ne znam, Sekaču. Majka ne govori. Čekaj." Kejsov program je kružio.

Nit grimiznog neona tanka poput vlasi kose izbijala je iz sredine obnovljeng prozora do pomičnog obrisa ledolomca. Nije imao vremena da čeka. Duboko udahnuvši, ponovo se prebacio. Moli načini korak, trudeći se se osloni o zid hodnika.

U potkrovlju, Kejs zastenja. Drugi korak odvede je preko nečije ispružene ruke. Rukav uniforme sjajan od krvi. Pogled na slomljenu udarnu palicu od fiberglasa.

Vidno polje kao da joj se suzilo u tunel. Pri trećem koraku, Kejs vrisnu i nađe se ponovo u matrici. "Brude? Boston, dušo..." Glas joj je bio stegnut od bola.

Zakašljala se. "Mali problem sa domaćima. Mislim da mi je jedan slomio nogu." "Treba li ti nešto, Majko-Maco?"

Glas veziste bio je nerazgovetan, gotovo izgubljen u statičkom šumu. Kejs se prisili da se ponovo prebaci. Bila se naslonila na zid, potpuno rasteretivši desnu nogu. Preturala je po tobolcu kostima i izvukla list plastike načičkan dugom dermadiskova.

Izabrala je tri i snažno ih pritisnula na zglob leve ruke, preko vena. Šest hiljada mikrograma analoga endorfina spusti se na bol poput čekića, razbijajući ga. Leđa joj se grčevito izviše. Ružičasti talasi topline zapljusnuše joj bedra.

Ona uzdahnu i polako se opusti. "U redu je, Brude. Sad je u redu. Ali trebaće mi medicinska ekipa kada iziđem.

Obavesti moje ljude. Sekaču, nalazim se na dva minuta od mete. Možeš da sačekaš?" "Reci joj da sam unutra i čekam", reče Kejs.

Moli poče da šepa niz hodnik. Kada se osvrnula, jednom, Kejs ugleda razbacana tela tri stražara Čulo/Mreže. Jednom od njih kao da su bile iskopane oči. "Taktički i Brzi zatvorili su prizemlje, Majo-Maco.

Barikade od pene. U predvorju postaje gusto." "Nije ni ovde manje gusto", reče ona, zamičući kroz siva čelična vrata. "Još malo i tamo sam, Sekaču."

Kejs pređe u matricu i smaknu trode sa čela. Bio je mokar od znoja. Obrisao je čelo peškirom, popio malo vode iz biciklističke boce pored Hosake i pogledao mapu biblioteke na ekranu. Pulsirajući crveni kursor milio je kroz obrise vrata.

Samo nekoliko milimetara od zelene tačke koja je pokazivala položaj konstrukta Ravnolinijskog Diksija. Pitao se šta je sa njenom nogom, kad može da staje na nju. Sa dovoljno 27

analoga endorfina, mogla je da hoda i na paru krvavih patrljaka. Pritegao je najlonske kaiševe koji su ga držali u stolici i ponovo pričvrstio trode. Sada je to bila rutina: trode, uključenje i preskok. Istraživačka biblioteka Čulo/Mreže bila je mrtva skladišna zona; ovde čuvani materijali morali su biti fizički premešteni da bi im se moglo prići. Moli je šepala između redova istovetnih sivih ormarića.