×

Utilizziamo i cookies per contribuire a migliorare LingQ. Visitando il sito, acconsenti alla nostra politica dei cookie.


image

Pojačalo, Podcast EP063: Stefan Lalić (1)

Podcast EP063: Stefan Lalić (1)

U ovonedeljnoj epizodi Pojačalo podkasta gost Ivana Minića je Stefan Lalić jedan od osnivača poslastičarnice zdravih slatkiša “Ćao Šećeru”. Tokom razgovora saznaćemo šta je bilo presudno da jedan perspektivni sportista postane pisac, zašto rad u marektinškim agencijama nije za svakog ko voli da piše, i kako je njegova ljubav prema kulinarstvu i dobroj hrani uticala na to da se posveti proizvodnji zdravih kolača i torti. Saznaćemo i to koji su prvi koraci kada je u pitanju otvaranje radnje koja se bavi proizvodnjom hrane, zašto ne treba da vas bude sramota da potražite savet, koji su izazovi kada je u pitanju zapošljavanje, obuka i zadržavanje radnika, kako ugostiteljstvo može da bude i biznis sreće i zašto je važno imati jasnu viziju i strategiju daljeg razvoja svoje firme.

Stefan Lalić jedan je od osnivača i suvlasnika prve poslastičarnice zdravih slatkiša „Ćao Šećeru“. Iako je od malih nogu bio u svetu sporta, sa dvadeset godina odlučuje da potpuno promeni karijeru i posvećuje se pisanju. Ubrzo objavljuje prvu zbirku pesama, a potom i prvi roman „Reformator“, koji je nominovan za uglednu NINovu nagradu 2014. godine. Pisanje ga dalje vodi u vode marketinga, te radi kao copywriter u vodećim beogradskim marketinškim agencijama.

Kao veliki ljubitelj kulinarstva, a iz želje da uskladi svoju ljubav prema slatkišima sa načelima zdrave ishrane, sa devojkom Jelenom Bastajić počinje da eksperimentiše i pravi prve zdrave slatke kuglice. Ovo je početak brenda „Ćao Šećeru“ koji je od kućne manufakture za samo četiri godine prerastao u prvu poslastičarnicu zdravih slatkiša na našim prostorima.

Vremenom napušta posao u marketingu i posvećuje se vođenju firme. U plan mu je da se u narednom periodu posveti savetovanju i edukovanju svih onih koji i sami žele da započnu posao u ugostiteljstvu.

Ističe i da je njihov biznis sreće, a ne biznis slatkiša, ali da upravo kroz slatkiše omogućuju ljudima da osete sreću.

Transkript razgovora: Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupa. Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 63. epizodu. Nisam verovao da ćemo doživeti ni 60., ali evo je 63. epizoda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Stefan Lalić. Vrlo je bitno kada tako neko s vremena na vreme dođe u goste ko je… ja to volim tako da pričam, a ljudi koji se druže intenzivno sa mnom znaju da volim da kažem “moje dete”. Nisi ti baš moje dete, ali ja se sećam kad si ti bio jedno dete, onako pristojno koje je radilo kod jednih mojih drugara. I kada sam pitao ko je dečko, rekli su mi da je dečko bivši fudbaler a sad je pisac. Na moje pitanje što radi kod njih, odgovorili su mi – “Eto, hteo je da proba”. Ti što hoće da probaju, s vremena na vreme dođu do nekih vrlo, vrlo zanimljivih stvari na kraju. Stefane, dobro došao!

Stefan Lalić: Hvala, Ivane! Bolje vas našao!

Ivan Minić: Jedna od stvari koje si ti tako hteo da probaš, a još nisi došao u fazu da se pokaješ po to pitanju, je da sa devojkom napraviš brend zdravih slatkiša koji se zove “Ćao, šećeru!” i koji svi koji su videli mogu da prepoznaju tvoju devojku, pa onda kada vas sretnu kažu – “Ti si ona sa kutije”. Ja kada sam bio mali na bombonjerama su uglavnom išle uglavnom stvari kao Maša i Meda, i to je bilo OK. Ovo je dosta lepša varijanta. OK, rekli smo da si ti deo te priče i da si zajedno sa njom to pokrenuo, i to je vrlo hrabar potez koji ste napravili, ali ja uvek volim kad krećemo priču da se vratimo na neke početke, odnosno da se vratimo na to šta je prethodilo svemu tome. Jer, kao kad dođeš kod lekara, a ovo su vrlo slične te situacije, i kažeš – “Mene sad boli grlo”, a on te pita šta je prethodilo svemu tome, i onda se ispostavi da u detinjstvu si skapirao nešto do sada nisi.

Stefan Lalić: Ili da je neko jeo sladoled sa šećerom koji je bio hladan.

Ivan Minić: Šta je bio Stefan kad je hteo da poraste? Mislim, u šta je Stefan hteo da poraste kad je bio mali?

Stefan Lalić: Stefan je hteo da poraste u fudbalera. S obzirom da sam, kao što smo pričali malopre, iz sportske porodice, gde mi je čak i deda bio fudbaler, i otac je bio fudbaler, nekako je taj fudbal, odnosno sport za mene i burazera bila neka normalna stvar ka kojoj smo krenuli kao i 90% druge dece u kraju. Tako da, Stefan se nije uhvatio za knjigu do 18 godine, a pro po te priče o pisanju. Dakle, duž celog mog odrastanja, jedina stvar koja je mene interesovala bila je sport i fudbal.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje smo više puta pomenuli, a ja stalno volim da je pominjem pošto postoji ta patološka opsednutost s moje strane sportom, je da vrlo je primetno da ljudi koji su se kroz odrastanje, formiranje ili kroz kasnije godine ozbiljno bavili sportom, dosta dobro prolaze u preduzetništvu, jer prosto stekli su neke navike, a mi ovde ne stičemo navike ako ne moramo. Barem ne one dobre. Stekli su neke navike, naučili su da je poraz sastavni deo puta ka nečem velikom, naučili su svaki dan radiš, radiš, radiš, radiš i ne vidiš nikakvu razliku ali za godinu dana razlika je ogroman. Šta je tebe naučio sport?

Stefan Lalić: Super si to primetio. Nikada nisam razmišljao o tome za poraz što si rekao. Da, definitivno, jedna od stvari koju te sport uči je upravo to. Poraz može da bude i povreda, ne mora da bude fizički poraz, ili neki pripremni period koji je mnogo težak i traži neku fizičku spremnost, ali mislim da je ovaj drugi deo mnogo važniji, pogotovo ako ćemo da pravimo paralelu sa preduzetništvom, a to je da (vratiću se posle na priču o pisanju, pošto ima veze baš sa tom vizijom), ti kao sportista, znaš i sam trenirao si, ti se budiš sa nekom idejom, a ne ponašaš se kao – sad ću izguram narednih šest meseci da radim nešto, zaradiću pare i otići na more. Ne, nego ti maštaš kako ćeš jednog dana negde stići u neku Barselonu ili ne znam ni ja gde, i ako imaš možda 13 godina i znaš da će to biti možda za nekih 10 godina, ti si spreman, ne samo sprema i srećan si da imaš priliku da se žrtvuješ i radiš to što voliš toliko konstantno. Tako da je to neka, ne mogu da kažem vizija, više neki trud, neko žrtvovanje,…

Ivan Minić: Neke radne navike.

Stefan Lalić: Da, neke radne navike koje sam siguran da ljudi koji su u sportu imaju dosta izraženije nego ljudi koji se sportom ne bave.

Ivan Minić: Vrlo često kada se analiziraju karijere, čak u raznim situacijama taj talenat dođe kao prepreka na putu ka uspehu, jer osoba koja je ekstremno talentovana, često vrlo lako dolazi do nekih stvari do kojih drugi moraju da rade, pa kada naleti na nešto gde talenat više ne može da pomogne, sklona je tome da odustane; dok onaj koji je radio za svaki stepenik možda nikada neće dostići taj vrhunac koji može osoba koja je ekstremno talentovana, ali će dostići svoj maksimum, a to je negde ono čemu svi treba da težimo.

Stefan Lalić: Definitivno. Mislim, znaš i sam koliko puta se desilo da je neki igrač proteran iz nekog kluba, da bi posle pet godina napravio vrhunsku karijeru, Tako da, kao i u poslu, talenat je strava ako ga imaš, ali nije ništa strašno ako ga nemaš, pogotovo u stvarima u kojima kreativnost nije neka ključna osobina.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da te zainteresuje pisanje?

Stefan Lalić: Heh, da li da ispričam pravu priču?

Ivan Minić: Slobodno.

Stefan Lalić: Ništa. Šetao sam Bulevarom kralja Aleksandra, prestao sam da igram fudbal. I to sad možeš da razumeš kao nešto što si radio 15 godina, i sad se završilo, i ti sada ideš ulicom i razmišljaš – nemam pojma čemu težim, šta je to šta ja želim da uradim u životu, čime ću ja da se bavim, šta je to što mene interesuje? Nije više ni taj neki cilj da ti radiš nešto u šta veruješ i da znaš da se svakog dana pokrećeš više tome. I šta je mene zanimalo, šta mene zanima pored fudbala, bilo je kulinarstvo, mada se nikada time nisam bavio konkretno kulinarstvom, ali mi je bila zabavna i psihologija, iako sam se sa njom susretao samo u školi i to mršavo. I odlučim da kupim knjigu neku iz psihologije, da sad vidim šta tamo ima za mene. Ništa, otišao sam u knjižaru, kupio knjigu, pročitao je i shvatio da se to što mene interesuje zove filozofija a ne psihologija, i krenuo da čitam, a posle nekog vremena krenuo i da pišem i tako je krenuo taj neki moj, ne mogu da kažem književni put, ali eto pisanje kod mene

Ivan Minić: Traženje neke svrhe.

Stefan Lalić: Ili traženje prilike za doprinos. Mislim da je to dosta važna tema.

Ivan Minić: Jedna stvar je da se ti upoznaš sa nekim pojmovima, da se upoznaš sa onim što stoji iza toga, da formiraš neki korpus znanja u svojoj glavi i sistem u okviru koga svako to znanje ima neko svoje logično mesto, a potpuno je druga stvar je da uzmeš olovku, pisaću mašinu ili tastaturu i kreneš nešto da pišeš. Ja, recimo, jako dugo pišem, ali se još nisam odvažio da sednem i napišem knjigu iz razloga što nisu moje želje kratkog daha, ja samo nekako još uvek ne mogu da vidim tu veliku poentu koju hoću da ispričam kroz mnogo malih. Za sad mi je OK da pričam male, pa ću jednog dana uobličiti. Bio mi je Laza Džamić.

Kako je fudbaler postao pisac

Stefan Lalić: Gledao sam. 🙂 Ivan Minić: Laza je ispričao svoj pristup svemu tome i taj pristup mi se veoma dopada, jer je to jedan onako inženjerski pristup koji ja mogu da razumem . Kako je to u tvom slučaju bilo ? Mislim, prvo – zašto i kako si krenuo, a zatim kako izgleda taj ceo proces, jer proces je, verujem, jako komplikovan ? Stefan Lalić: Jeste, da . Mislim da proces dosta više zavisi od tipa knjige ili možda pisca, ne znam . Kako je krenulo… u našem društvu su neke te filozofske teme bile u fokusu, i tako sam s kumom pričao nešto, razmišljao o tim nekim temama, došao kući i napisao poeziju, što mi se nikad nije desilo do tada . Tako je došlo i to pisanje . Kasnije se to normalno razvijalo, pa sam prvo objavio knjigu poezije . Međutim, oduvek me je interesovalo to, kao što si rekao, kakav je to proces nastajanja romana, pored preduzetništva za koje sam znaš koliko je teško, pogotovo ugostiteljstvo . Teško je na drugačiji način . Mislim da je napisati roman mnogo, mnogo teško, verovatno najteže što sam ikad uradio . Nakon što sam napisao, odnosno objavio tu knjigu, bacio sam se na roman . Iako sam ga napisao i objavio sa 23 godine, to je bio moj sedmi pokušaj da napišem roman . Nisam odustao, bio sam istrajan . To nije najbolja knjiga na svetu, daleko od toga, ali s obzirom na moje godine i moje mršavo iskustvo, mislim da je sasvim u redu . Tako je to što se toga tiče . Što se tiče procesa, ja sam tu knjigu napisao za sedam dana . Sedeo sam kod kuće od ujutro do uveče, nisam imao koncept, nisam imao strategiju ili šta god . Imao sam neku ideju za neku priču . Sad neću da spojlujem, ali bilo je dosta smešno, da kažem zanimljivo . Bio sam na Sajmu knjiga, nešto se tad politički dešavalo u zemlji, ja sam pitao mog izdavača – “Da li biste vi objavili knjigu ako ubijem sve političare u zemlji?”, ona me je pitala: “U Srbiji?”, ja sam joj odgovorio: “Ne, ne ovako, ja ću da izmislim zemlju ali ima će veze sa nekom tom poukom” . I onda kaže: “Da.”, i ja sam rekao “Dobro”, otišao kući i napisao knjigu.


Podcast EP063: Stefan Lalić (1)

U ovonedeljnoj epizodi Pojačalo podkasta gost Ivana Minića je Stefan Lalić jedan od osnivača poslastičarnice zdravih slatkiša “Ćao Šećeru”. Tokom razgovora saznaćemo šta je bilo presudno da jedan perspektivni sportista postane pisac, zašto rad u marektinškim agencijama nije za svakog ko voli da piše, i kako je njegova ljubav prema kulinarstvu i dobroj hrani uticala na to da se posveti proizvodnji zdravih kolača i torti. Saznaćemo i to koji su prvi koraci kada je u pitanju otvaranje radnje koja se bavi proizvodnjom hrane, zašto ne treba da vas bude sramota da potražite savet, koji su izazovi kada je u pitanju zapošljavanje, obuka i zadržavanje radnika, kako ugostiteljstvo može da bude i biznis sreće i zašto je važno imati jasnu viziju i strategiju daljeg razvoja svoje firme.

Stefan Lalić jedan je od osnivača i suvlasnika prve poslastičarnice zdravih slatkiša „Ćao Šećeru“. Iako je od malih nogu bio u svetu sporta, sa dvadeset godina odlučuje da potpuno promeni karijeru i posvećuje se pisanju. Ubrzo objavljuje prvu zbirku pesama, a potom i prvi roman „Reformator“, koji je nominovan za uglednu NINovu nagradu 2014. godine. Pisanje ga dalje vodi u vode marketinga, te radi kao copywriter u vodećim beogradskim marketinškim agencijama.

Kao veliki ljubitelj kulinarstva, a iz želje da uskladi svoju ljubav prema slatkišima sa načelima zdrave ishrane, sa devojkom Jelenom Bastajić počinje da eksperimentiše i pravi prve zdrave slatke kuglice. Ovo je početak brenda „Ćao Šećeru“ koji je od kućne manufakture za samo četiri godine prerastao u prvu poslastičarnicu zdravih slatkiša na našim prostorima.

Vremenom napušta posao u marketingu i posvećuje se vođenju firme. U plan mu je da se u narednom periodu posveti savetovanju i edukovanju svih onih koji i sami žele da započnu posao u ugostiteljstvu.

Ističe i da je njihov biznis sreće, a ne biznis slatkiša, ali da upravo kroz slatkiše omogućuju ljudima da osete sreću.

Transkript razgovora: Ivan Minić: Realizaciju ovog podkasta pomogla je Infostud grupa. Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 63. epizodu. Nisam verovao da ćemo doživeti ni 60., ali evo je 63. epizoda. Ja sam vaš domaćin Ivan Minić, a moj današnji gost je Stefan Lalić. Vrlo je bitno kada tako neko s vremena na vreme dođe u goste ko je… ja to volim tako da pričam, a ljudi koji se druže intenzivno sa mnom znaju da volim da kažem “moje dete”. Nisi ti baš moje dete, ali ja se sećam kad si ti bio jedno dete, onako pristojno koje je radilo kod jednih mojih drugara. I kada sam pitao ko je dečko, rekli su mi da je dečko bivši fudbaler a sad je pisac. Na moje pitanje što radi kod njih, odgovorili su mi – “Eto, hteo je da proba”. Ti što hoće da probaju, s vremena na vreme dođu do nekih vrlo, vrlo zanimljivih stvari na kraju. Stefane, dobro došao!

Stefan Lalić: Hvala, Ivane! Bolje vas našao!

Ivan Minić: Jedna od stvari koje si ti tako hteo da probaš, a još nisi došao u fazu da se pokaješ po to pitanju, je da sa devojkom napraviš brend zdravih slatkiša koji se zove “Ćao, šećeru!” i koji svi koji su videli mogu da prepoznaju tvoju devojku, pa onda kada vas sretnu kažu – “Ti si ona sa kutije”. Ja kada sam bio mali na bombonjerama su uglavnom išle uglavnom stvari kao Maša i Meda, i to je bilo OK. Ovo je dosta lepša varijanta. OK, rekli smo da si ti deo te priče i da si zajedno sa njom to pokrenuo, i to je vrlo hrabar potez koji ste napravili, ali ja uvek volim kad krećemo priču da se vratimo na neke početke, odnosno da se vratimo na to šta je prethodilo svemu tome. Jer, kao kad dođeš kod lekara, a ovo su vrlo slične te situacije, i kažeš – “Mene sad boli grlo”, a on te pita šta je prethodilo svemu tome, i onda se ispostavi da u detinjstvu si skapirao nešto do sada nisi.

Stefan Lalić: Ili da je neko jeo sladoled sa šećerom koji je bio hladan.

Ivan Minić: Šta je bio Stefan kad je hteo da poraste? Mislim, u šta je Stefan hteo da poraste kad je bio mali?

Stefan Lalić: Stefan je hteo da poraste u fudbalera. S obzirom da sam, kao što smo pričali malopre, iz sportske porodice, gde mi je čak i deda bio fudbaler, i otac je bio fudbaler, nekako je taj fudbal, odnosno sport za mene i burazera bila neka normalna stvar ka kojoj smo krenuli kao i 90% druge dece u kraju. Tako da, Stefan se nije uhvatio za knjigu do 18 godine, a pro po te priče o pisanju. Dakle, duž celog mog odrastanja, jedina stvar koja je mene interesovala bila je sport i fudbal.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje smo više puta pomenuli, a ja stalno volim da je pominjem pošto postoji ta patološka opsednutost s moje strane sportom, je da vrlo je primetno da ljudi koji su se kroz odrastanje, formiranje ili kroz kasnije godine ozbiljno bavili sportom, dosta dobro prolaze u preduzetništvu, jer prosto stekli su neke navike, a mi ovde ne stičemo navike ako ne moramo. Barem ne one dobre. Stekli su neke navike, naučili su da je poraz sastavni deo puta ka nečem velikom, naučili su svaki dan radiš, radiš, radiš, radiš i ne vidiš nikakvu razliku ali za godinu dana razlika je ogroman. Šta je tebe naučio sport?

Stefan Lalić: Super si to primetio. Nikada nisam razmišljao o tome za poraz što si rekao. Da, definitivno, jedna od stvari koju te sport uči je upravo to. Poraz može da bude i povreda, ne mora da bude fizički poraz, ili neki pripremni period koji je mnogo težak i traži neku fizičku spremnost, ali mislim da je ovaj drugi deo mnogo važniji, pogotovo ako ćemo da pravimo paralelu sa preduzetništvom, a to je da (vratiću se posle na priču o pisanju, pošto ima veze baš sa tom vizijom), ti kao sportista, znaš i sam trenirao si, ti se budiš sa nekom idejom, a ne ponašaš se kao – sad ću izguram narednih šest meseci da radim nešto, zaradiću pare i otići na more. Ne, nego ti maštaš kako ćeš jednog dana negde stići u neku Barselonu ili ne znam ni ja gde, i ako imaš možda 13 godina i znaš da će to biti možda za nekih 10 godina, ti si spreman, ne samo sprema i srećan si da imaš priliku da se žrtvuješ i radiš to što voliš toliko konstantno. Tako da je to neka, ne mogu da kažem vizija, više neki trud, neko žrtvovanje,…

Ivan Minić: Neke radne navike.

Stefan Lalić: Da, neke radne navike koje sam siguran da ljudi koji su u sportu imaju dosta izraženije nego ljudi koji se sportom ne bave.

Ivan Minić: Vrlo često kada se analiziraju karijere, čak u raznim situacijama taj talenat dođe kao prepreka na putu ka uspehu, jer osoba koja je ekstremno talentovana, često vrlo lako dolazi do nekih stvari do kojih drugi moraju da rade, pa kada naleti na nešto gde talenat više ne može da pomogne, sklona je tome da odustane; dok onaj koji je radio za svaki stepenik možda nikada neće dostići taj vrhunac koji može osoba koja je ekstremno talentovana, ali će dostići svoj maksimum, a to je negde ono čemu svi treba da težimo.

Stefan Lalić: Definitivno. Mislim, znaš i sam koliko puta se desilo da je neki igrač proteran iz nekog kluba, da bi posle pet godina napravio vrhunsku karijeru, Tako da, kao i u poslu, talenat je strava ako ga imaš, ali nije ništa strašno ako ga nemaš, pogotovo u stvarima u kojima kreativnost nije neka ključna osobina.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da te zainteresuje pisanje?

Stefan Lalić: Heh, da li da ispričam pravu priču?

Ivan Minić: Slobodno.

Stefan Lalić: Ništa. Šetao sam Bulevarom kralja Aleksandra, prestao sam da igram fudbal. I to sad možeš da razumeš kao nešto što si radio 15 godina, i sad se završilo, i ti sada ideš ulicom i razmišljaš – nemam pojma čemu težim, šta je to šta ja želim da uradim u životu, čime ću ja da se bavim, šta je to što mene interesuje? Nije više ni taj neki cilj da ti radiš nešto u šta veruješ i da znaš da se svakog dana pokrećeš više tome. I šta je mene zanimalo, šta mene zanima pored fudbala, bilo je kulinarstvo, mada se nikada time nisam bavio konkretno kulinarstvom, ali mi je bila zabavna i psihologija, iako sam se sa njom susretao samo u školi i to mršavo. I odlučim da kupim knjigu neku iz psihologije, da sad vidim šta tamo ima za mene. Ništa, otišao sam u knjižaru, kupio knjigu, pročitao je i shvatio da se to što mene interesuje zove filozofija a ne psihologija, i krenuo da čitam, a posle nekog vremena krenuo i da pišem i tako je krenuo taj neki moj, ne mogu da kažem književni put, ali eto pisanje kod mene

Ivan Minić: Traženje neke svrhe.

Stefan Lalić: Ili traženje prilike za doprinos. Mislim da je to dosta važna tema.

Ivan Minić: Jedna stvar je da se ti upoznaš sa nekim pojmovima, da se upoznaš sa onim što stoji iza toga, da formiraš neki korpus znanja u svojoj glavi i sistem u okviru koga svako to znanje ima neko svoje logično mesto, a potpuno je druga stvar je da uzmeš olovku, pisaću mašinu ili tastaturu i kreneš nešto da pišeš. Ja, recimo, jako dugo pišem, ali se još nisam odvažio da sednem i napišem knjigu iz razloga što nisu moje želje kratkog daha, ja samo nekako još uvek ne mogu da vidim tu veliku poentu koju hoću da ispričam kroz mnogo malih. Za sad mi je OK da pričam male, pa ću jednog dana uobličiti. Bio mi je Laza Džamić.

Kako je fudbaler postao pisac

Stefan Lalić: Gledao sam. 🙂 Ivan Minić: Laza je ispričao svoj pristup svemu tome i taj pristup mi se veoma dopada, jer je to jedan onako inženjerski pristup koji ja mogu da razumem . Kako je to u tvom slučaju bilo ? Mislim, prvo – zašto i kako si krenuo, a zatim kako izgleda taj ceo proces, jer proces je, verujem, jako komplikovan ? Stefan Lalić: Jeste, da . Mislim da proces dosta više zavisi od tipa knjige ili možda pisca, ne znam . Kako je krenulo… u našem društvu su neke te filozofske teme bile u fokusu, i tako sam s kumom pričao nešto, razmišljao o tim nekim temama, došao kući i napisao poeziju, što mi se nikad nije desilo do tada . Tako je došlo i to pisanje . Kasnije se to normalno razvijalo, pa sam prvo objavio knjigu poezije . Međutim, oduvek me je interesovalo to, kao što si rekao, kakav je to proces nastajanja romana, pored preduzetništva za koje sam znaš koliko je teško, pogotovo ugostiteljstvo . Teško je na drugačiji način . Mislim da je napisati roman mnogo, mnogo teško, verovatno najteže što sam ikad uradio . Nakon što sam napisao, odnosno objavio tu knjigu, bacio sam se na roman . Iako sam ga napisao i objavio sa 23 godine, to je bio moj sedmi pokušaj da napišem roman . Nisam odustao, bio sam istrajan . To nije najbolja knjiga na svetu, daleko od toga, ali s obzirom na moje godine i moje mršavo iskustvo, mislim da je sasvim u redu . Tako je to što se toga tiče . Što se tiče procesa, ja sam tu knjigu napisao za sedam dana . Sedeo sam kod kuće od ujutro do uveče, nisam imao koncept, nisam imao strategiju ili šta god . Imao sam neku ideju za neku priču . Sad neću da spojlujem, ali bilo je dosta smešno, da kažem zanimljivo . Bio sam na Sajmu knjiga, nešto se tad politički dešavalo u zemlji, ja sam pitao mog izdavača – “Da li biste vi objavili knjigu ako ubijem sve političare u zemlji?”, ona me je pitala: “U Srbiji?”, ja sam joj odgovorio: “Ne, ne ovako, ja ću da izmislim zemlju ali ima će veze sa nekom tom poukom” . I onda kaže: “Da.”, i ja sam rekao “Dobro”, otišao kući i napisao knjigu.