9: Neuromanser

Neko treba da je izgovori u kitnjasti terminal u određenoj sobi, dok se mi bavimo onim što nas čeka tamo iza leda." "Pa, imaš dovoljno vremena, dečko", reče Ravnolinijski. "Stari Kuang je spor, ali siguran." Kejs se isključi.

I srete Maelkumov netremični pogled. "Opet bio mrtav neko vreme, čovek." "Dešava se", reče on. "Počinjem da se navikavam na to."

"Imaš posla s tamom, čovek." 74

"Jedini provod u gradu, izgleda." "Džaova ljubav, Kejse", reče Maelkum i okrenu se svom radiju. Kejs je zurio u zamršene pletenice i čvorove mišića na čovekovim rukama. Ponovo se uključio.

I prebacio se. Moli je kaskala duž hodnika koji je mogao da bude onaj isti od pre. Nije više bilo muzejskih sanduka i Kejs zaključi da se kreću prema vrhu vretena; sila teže bila je sve slabija. Uskoro je s lakoćom preletala brdašca nabacanih tepiha.

Osećala je slabo probadanje u nozi... Hodnik se iznenada suzi, skrenu, razdvoji. Skrenula je desno i počela da se penje nenormalno strmim stepeništem. Javiše joj se bolovi u nogama. Iznad njene glave, upleteni i povezani kablovi grlili su tavanicu stepeništa kao bojom označeni nervi.

Zidovi su bili išarani vlagom. Stigla je do trouglastog odmorišta i zastala, masirajući nogu. Novi hodnici, uski, zidova prekrivenih tepisima. Granali su se u tri pravca.

LEVO. Slegnula je ramenima. "Ček' da malo pogledam okolo, može?" LEVO.

"Opusti se. Ima vremena." Pošla je desnim hodnikom. STOJ.

VRATI SE. OPASNOST. Oklevala je. Iza poluotvorenih hrastovih vrata na dnu hodnika začu se glas, bučan i nerazgovetan, nalik na glas pijanca.

Kejs pomisli da bi jezik mogao da bude francuski, ali glas je bio suviše nejasan. Moli načini korak, pa još jedan, zavukavši ruku u odelo do drške bacača. Kada je stupila u polje uređaja za nervno ometanje, u ušima joj zazvoni piskav uzlazni ton koji podseti Kejsa na zvuk njenog bacača. Posrnula je napred, odjednom onemoćalih mišića, i udarila čelom u vrata.

Prevrnula se i ostala da leži na leđima, zamućenog pogleda, bez daha. "Šta je ovo?" upita pijani glas, "nova moda?" Drhtava ruka zavuče joj se u odelo, napipa bacač i izvuče ga.

"dođi mi u goste, dete. Odmah." Polako je ustala, motreći na crnu cev automatskog pištolja. Čovekova ruka sada je bila dovoljno mirna; cev oružja kao da joj je bila povezana sa grlom, zategnutom nevidljivom niti.

Bio je star, izuzetno visok, a crte njegovog lica podsetiše Kejsa na devojku koju je video u Vingtieme Siecle. Nosio je teški ogrtač od svile boje kestena, izvezen duž dugačkih manžetni i šalokovratnika. Jedna noga bila mu je bosa, druga u crnoj somotskoj papuči sa glavom lisice izvezenom zlatom. Pokazao joj je rukom da uđe u sobu.

"Polako, dušo." Soba je bila veoma prostrana, natrpana mnoštvom stvari koje su Kejsu bile besmislene. Video je sivu čeličnu policu sa staromodnim Sonijevim monitorima, širok mesingan krevet prekriven gomilom jagnjećih koža, a jastuci na njemu kao da su bili napravljeni od istih onih tepiha kojima su bili zastrti hodnici. Molin pogled lutao je od ogromne Telefunkenove konzole za zabavu, polica sa prastarim gramofonskim pločama, čiji su omoti u raspadanju bili optočeni prozirnom plastikom, do širokog radnog stola posutog komadima silicijuma.

Kejs opazi dek kiberprostora i trode, ali njen pogled kliznu dalje bez zaustavljanja. "Bilo bi mi sasvim prilično", reče starac, "da te sada ubijem." Kejs oseti kako se ona napinje, spremna da deluje. "Ali ću večeras napraviti izuzetak.

Kako ti je ime?" "Moli." "Moli. Ja sam Ešpul."

Utonuo je u naboranu mekoću ogromne kožne fotelje sa četvrtastim nogama od hroma, ali je pištolj ostao uperen u nju. Odložio je njen bacač na mesingani stočić pored fotelje, prevrnuvši bočicu sa crvenim pilulama. Stočić je bio pretrpan bočicama od pilula, bocama pića, mekim plastičnim kesicama punih belih praškova. Kejs opazi staromodni stakleni špric i čeličnu kašiku.

"Kako plačeš, Moli? Vidim da su ti oči prekrivene. Baš bih voleo da znam." Oči su mu bile okružene crvenilom, čelo sjajno od znoja.

Bio je veoma bled. Bolestan je, zaključi Kejs. Ili uzima droge. "Retko plačem."

"Ali kada bi te neko rasplakao, kako bi plakala?" "Pljunula bih", reče ona. "Kanali su povezani sa usnom dupljom." 75

"Znači da si već naučila važnu lekciju, što nije uobičajeno za nekog tako mladog." Položio je ruku sa pištoljem na koleno i uzeo bocu sa stočića, ne gledajući šta uzima od nekoliko različitih vrsta pića. Potegao je iz boce. Rakiju.

Piće mu je curilo iz ugla usta. "Tako treba sa suzama." Ponovo je otpio. "Večeras sam zauzet, Moli.

Izgradio sam sve ovo, a sada sam zauzet. Umiranjem." "Mogu da iziđem, kao što sam i ušla", reče ona. Nasmejao se, visokim rapavim smehom.

"Banula si mi usred samoubistva, a sad bi samo tako da iziđeš? Stvarno me zapanjuješ. Ti si lopov." "U pitanju je moja guzica, gazda, a imam samo jednu.

Volela bih da je iznesem odavde u jednom komadu." "Vrlo si nevaspitana. Ovde se samoubistva izvode sa određenom merom dostojanstva. A ja radim upravo to, razumeš.

Ali večeras ću možda da povedem i tebe sa sobom u pakao... bilo bi to veoma egipatski od mene." Opet je otpio. "Zato dođi ovamo." Pružio joj je bocu, drhtavom rukom.

"Pij." Odmahnula je glavom. "Nije otrovano", reče on, ali vrati rakiju na sto. "Sedi.

Sedi na pod. Razgovaraćemo." "O čemu?" Sela je.

Kejs oseti kako se oštrice pomiču, pomalo, ispod noktiju. "Šta god nam padne na pamet. Meni. Ovo je moje veče.

Jezgra su me probudila. Pre dvadeset sati. Nešto se dešava, rekla su, i potreban sam ovde. Jesi li to bila ti, Moli?

Sigurno im nisam bio potreban zbog tebe, to ne. Mora da je nešto drugo... ali ja sam sanjao, znaš. Već trideset godina. Nisi se ni rodila, kada sam poslednji put legao da spavam.

Rekli su nam da nećemo sanjati, u toj hladnoći. Rekli su i da nećemo osetiti hladnoću. Ludost, Moli. Laži.

Naravno da sam sanjao. Hladnoća je propustila ono napolju unutra, eto šta je bilo. Ono napolju. Svu onu noć zbog koje sam gradio ovo, da nas sakrije.

Samo kap, isprva, jedno zrno noći koje se uvuklo, privučeno hladnoćom... Za njim su došla druga, ispunjavajući mi glavu kao što kiša puni prazan bazen. Ljiljani. Sećam se. Bazeni su bili od terakote, dadilje od hroma, njihovi udovi svetlucali su kroz vrtove u smiraj dana... Star sam, Moli.

Preko dve stotine godina, ako računaš i vreme na ledu. Hladnoću." Cev pištolja odjednom se podiže, podrhtavajući. Tetive njenih bedara bile su napete kao žice.

"Tako možeš da zaradiš promrzline", rekla je oprezno. "Ništa se tamo ne dešava", nestrpljivo je odgovorio, spustivši pištolj. Njegovi pokreti bili su sve sklerotičniji. Glava mu je padala.

Morao je da se napregne da to spreči. "Ništa se ne dešava. Setio sam se. Jezgra su mi rekla da su naše inteligencije poludele.

A platili ih smo tolike milijarde, nekad davno. Kada je veštačka inteligencija bila tek otmena zamisao. Rekao sam jezgrima da ću se pozabaviti tim. Došlo je u nevreme, baš kad je 8Džin dole u Melburnu i samo naša mila 3Džejn vodi radnju.

Ili u veoma zgodno vreme, možda. Šta ti misliš, Moli?" Pištolj se ponovo podiže. "Dešavaju se neke neobične stvari, u vili Strejlajt."

"Gazda", upita ona, "poznaješ li Vintermuta?" "Da, ime. Za prizivanje demona, valjda. Gospodar pakla, svakako.

Draga moja Moli, svojevremeno sam poznavao mnogo gospode i ne mali broj dama. Čak je i španska kraljica, jednom, baš u ovom ovde krevetu... Ali ja odlutah." Vlažno se nakašljao, a pištolj se tresao u ritmu njegovih grčeva. Pljunuo je na tepih blizu svog bosog stopala.

"E, kuda ja sve lutam. Kroz hladnoću. Ali uskoro neću više. Kad sam se probudio, naredio sam da odlede Džejn.

Čudna stvar, spavati svakih par decenija s nekim ko ti zvanično dođe rođena kćer." Pogled mu odluta pored nje, do niza ugašenih monitora. Kao da je zadrhtao. "Oči kao u Mari-Frans", reče, jedva čujno, i osmehnu se.

"Izazvali smo u mozgu alergiju na neke njegove neuroprenosnike, što je dovelo do neobično prijemčive imitacije autizma." Glava mu se zanese u stranu, ispravi se. "Čujem da se isto dejstvo sada mnogo lakše postiže ugrađivanjem mikročipa." Pištolj mu skliznu iz prstiju, odskoči od tepiha.

"Snovi rastu kao spori led", rekao je. Lice mu je dobilo plavi preliv. Glava mu utonu u kožni naslon i on zahrka. Ustala je i zgrabila pištolj.

Sa Ešpulovim automatikom u ruci, pretražila je sobu. Pokraj kreveta bio je bačen ogroman kilt ili prekrivač. Ležao je u širokoj lokvi zgrušane krvi, u debelom sloju koji se sjajio na šarenim tepisima. Prebacivši kraj kilta, otkrila je telo devojke, belih lopatica umrljanih krvlju.

Bila je zaklana. U tamnoj lokvi pored nje presijavalo se nekakvo trouglasto sečivo. Moli kleknu, pazeći da izbegne krv, i okrenu devojčino lice ka svetlosti. Bilo je to lice koje je Kejs video u restoranu.

76

Duboko u samoj srži stvari, nešto škljocnu i svet se zaledi. Molin simstim emitovao je zaustavljenu sliku njenih prstiju na devojčinom obrazu. Nepomičnost potraja tri sekunde, a onda se lice pokojnice izmeni, postade lice Linde Li. Još jedno klik, i soba se zamuti.

Moli je stajala i gledala zlatni laserski disk pored malog uređaja na mermernom stočiću kraj kreveta. Od konzole do utičnice u dnu skladnog vrata devojke vodilo je optičko vlakno, nalik na povodac. "Zapamtiću ti ovo, gade", reče Kejs, osećajući kako mu se pokreću usne, negde daleko. Znao je da je Vintermut izmenio signal.

Moli nije videla kako se devojčino lice pretvara u dim i preuzima crte posmrtne maske Linde Li. Moli se okrenu i priđe Ešpulovoj stolici. Disao je sporo i škripavo. Osmotrila je haos droga i alkohola na stolu.

Spustila je pištolj, uzela bacač, podesila ga na pojedinačnu paljbu i pažljivo mu ispalila toksinsku strelicu u sredinu spuštenog levog kapka. Poskočio je, a dah mu se prekinu usred udisaja. Polako je otvorio drugo oko, smeđe i bez dna. Ostalo je otvoreno kada se okrenula i izišla iz sobe.

16. "Imam tvog šefa na vezi", reče Ravnolinijski. "Javlja se preko blizanca Hosake iz broda iznad nas, onog što nam jaše na leđima. Zove se Haniva."

"Znam", reče Kejs odsutno, "video sam ga." Pred njim se uključi romb bele svetlosti, zaklanjajući led Tezje-Ešpula; ugledao je mirno, savršeno oštro, potpuno bezumno Armitažovo lice, sa očima praznim poput dugmadi. Armitaž trepnu. Nastavi da zuri.

"Kladim se da se Vintermut pobrinuo i za tvoje Turingovce, a? Isto kao i za moje", reče Kejs. Armitaž je samo zurio. Kejs potisnu želju da skrene pogled, da obori oči.

"Jesi li dobro, Armitaže?" "Kejse" - na trenutak kao da se nešto pokrenulo iza plavog pogleda - "video si Vintermuta, zar ne? U matrici." Kejs potvrdi.

Kamera na prednjem delu njegovog Hosake u Markusu Garviju preneće taj gest do monitora na Hanivi. Zamislio je Maelkuma kako sluša njegov polurazgovor, budući da nije mogao da čuje glasove konstrukta i Armitaža. "Kejse" - oči se raširiše, a Armitaž se unese u svoj kompjuter - "šta je bio kada si ga video?" "Simstim konstrukt visoke rezolucije."

"Ali ko je bio?" "Poslednji put je bio Fin... Pre toga, onaj makro koga sam..." "A ne general Gerling?" "Koji general?" Romb se isprazni.

"Premotaj ovo i neka Hosaka malo pogleda", reče konstruktu i prebaci se. Perspektiva ga uplaši. Moli je čučala između čeličnih greda, dvadeset metara iznad prostranog, prljavog poda od uglačanog betona. Prostorija je bila skladište ili radionica za opravke.

Mogao je da vidi tri svemirska broda, ne veća od Garvija, u raznim fazama opravke. Glasovi na japanskom. Prilika u narandžastom padobranskom odelu iziđe iz otvora u obloj školjki građevinskog vozila i stade pored jedne od klipno pokretanih, sablasno antropomorfnih radnih hvataljki vozila. Na sivim balonskim gumama dokotrlja se daljinski vođeno teretno vozilo.

KEJS, blesnu njen čip. "Hej", rekla je. "A ja baš čekala vodiča." Premestila je težinu na bokove.

Rukavi i kolena njenog kostima Modernih bili su plavo-sive boje greda. Bolela ju je noga, oštrim neprekidnim bolom. "Trebalo je da odem do Čina", promrmljala je. Nešto iziđe iz senki, tiho kuckajući, u visini njenog levog ramena.

Zastalo je, zaljuljalo loptasto telo na visokim nožicama kao u pauka, ispalilo mikrosekundu dug mlaz difuzne laserske svetlosti i ukočilo se. Bio je to Braunov mikromodul; Kejs je jednom imao isti model, beskoristan uređaj koji je dobio u paketu od jednog preprodavca iz Klivlenda. Izgledao je kao stilizovani, mat-crni pauk-kosac. Na polutaru kugle poče 77

da bleska crvena LED dioda. Telo mu nije bilo veće od lopte za bejzbol. "Dobro, de", rekla je, "čujem te." Ustala je, pazeći na levu nogu, i sačekala da se mali modul okrene.

Pažljivo je prešao gredu i nestao u tami. Okrenula se i pogledala servisnu radionicu. Čovek u narandžastom padobranskom odelu zatvarao je prednji deo belog vakuumskog odela. Posmatrala je kako zavrće i učvršćuje šlem, podiže konzolu i vraća se u otvor na školjki broda.

Začu se uzlazno pištanje motora i kružna podloga prečnika deset metara bešumno utonu u bleštanje lučnih svetiljki. Crveno vozilo strpljivo je čekalo na ivici otvora platforme lifta. Tada je pošla za Braunom, provlačeći se kroz šumu zavarenih čeličnih nosača. Na modulu je treptala LED dioda, pozivajući je.

"Kako ide, Kejse? Vratio si se u Garvi, kod Mealkuma? Naravno da jesi. Čim si se uključio u ovo.

Dopada mi se to, znaš? Ionako sam uvek pričala sama sa sobom, kad bi zagustilo. Pretvarala se da imam uz sebe prijatelja, nekog kome verujem, i govorila mu šta stvarno mislim i kako se osećam, a onda zamišljala da mi on govori šta misli o tome, i postupala bih po tome. Tvoje prisustvo podseća nekako na to.

Onaj prizor kod Ešpula..." Grizući donju usnu, držeći modul na oku, zaobišla je nosač. "Znaš, očekivala sam nekog sa malo više soli u glavi. Mislim, ovi ovde su svi udareni, kao da im nekakve otkačene zamisli sevaju u tikvama, ili tako nešto. Ne sviđa mi se kako sve to izgleda, niti mi miriše na dobro..." Modul se verao gotovo nevidljivim lestvicama sa prečkama u obliku slova U, prema tesnom, mračnom otvoru.

"I dok sam još raspoložena za ispovedanje, dušo, moram da ti priznam da se ionako nisam preterano nadala da ću se izvući živa iz ovoga. Već neko vreme prati me zla sreća, i ti si jedina promena nabolje koja mi se dogodila otkad radim za Armitaža." Pogledala je uvis prema crnom krugu. Na modulu je treptala dioda, penjući se.

"Što ne znači da si glavna premija." Nasmešila se, ali se taj osmeh brzo izgubio, jer ju je prodoran bol primorao da stegne zube kada je počela da se penje. Lestvice su se nastavljale u metalnu cev, jedva dovoljno široku za njena ramena. Penjala se u sve nižu gravitaciju, prema bestežinskoj osi.

Njen čip treptao je vreme. 04:23:04. Bio je to dug dan. Jasnoća njenih čula presekla je bolove posle betafenetilamina, ali ih je Kejs još osećao.

Više mu se sviđao bol u njenoj nozi. K E J S:0 0 0 0 00000000 0000000. "Izgleda da je za tebe", rekla je, mehanički se penjući. Nule ponovo zableskaše i poruka poče da se niže u uglu njenog vidnog polja, prelomljena brojem mesta prikaza.

GENERAL G ERLING::: OBUČAVAO JE KORTA ZA VRIŠTE ĆU PESNIC CU I PROD AO GA PEN TAGONU::: V/MUTOV P RVI DODIR S ARMITAŽ OM JE GER LINGOV KO NSTRUKT:: V/MUT KAŽ E DA OVO SPOMINJA NJE G ZNA 78

ČI DA SE RASPADA:: PRIČUVAJ DUPE::::: ::::DIKSI "Pa", reče ona, zastade i prebaci težinu na desnu nogu, "izgleda da ni ti nisi bez problema." Pogledala je dole. Video se krug slabe svetlosti, ne veći od kruga Chubb ključa koji joj je visio na grudima. Pogledala je gore.

Ništa. Uključila je jezikom pojačala i ukaza se cev koja se gubila u visini, kao i Braun koji je odmicao uz prečage. "Niko me nije upozorio na ovo", rekla je. Kejs se isključi.

"Maelkume..." "Čovek, tvoj gazda post'o mnog' čudan." Sionit je nosio plavo Sanio vakuumsko odelo, dvadeset godina starije od onoga koje je Kejs iznajmio na Frisajdu; pod rukom je držao šlem, a lokne su mu bile pokupljene u mrežastu kapu, ispletenu od purpurnog pamučnog konca. Oči su mu bile sužene od mare i napetosti. "Stalno zove ovde i naređuje, čovek, k'o da Vavilon ima neki rat..." Maelkum zatrese glavom.

"Ja zovem Aerola, Aerol zove Sion, Osnivači kažu seci i beži." Prešao je velikom, smeđom šakom preko usta. "Armitaž?" Kejs se trže, jer mu se mamurluk od betafenetilamina vratio punom snagom, neometen matricom ili simstimom.

U mozgu nema živaca, pomislio je, nemoguće je da bude tako loše. "Šta ti to znači, čoveče? Daje ti naređenja? Kakva?"

"Čovek, Armitaž govori udarim pravo za Finsku, znaš? Govori još ima nade, znaš? Dođe mi na ekran sa košuljom skroz u krv, čovek, a lud k'o besan pas, pa govori vrišteće pesnice i Ruse i krv izdajnika padne na naše ruke." Ponovo je zatresao glavom, stisnutih usana, a kapica mu se ljuljala pri nula 'g'.

"Osnivači kažu Mutov glas sigurno lažni prorok, i Aerol i ja mora' 'pustimo Markus Garvi i vratimo se." "Armitaž je bio ranjen? Krv, kažeš?" "Ne b' znao, znaš?

Al' skroz u krv, i sav lud, Kejse." "U redu", reče Kejs, "a šta je sa mnom? Ti ideš kući. Šta će biti sa mnom, Maelkume?"

"Čovek", reče Maelkum, "pođeš sa mnom. Ti i ja idemo na Sion s Aerolom, u Vavilonskoj Ljuljaški. Pustiš gosin' Armitaža da govori duhu iz kasete, je'n duh s drugim..." Kejs pogleda preko ramena: iznajmljeno odelo ljuljalo se na vazdušnoj struji iz starog ruskog prečistača. Sklopio je oči i video kako mu se vrećice toksina rastvaraju u arterijama.

Video je Moli kako se uspinje uz beskrajne čelične prečke. Otvorio je oči. "Ne znam, čoveče", reče, sa čudnim ukusom u ustima. Pogledao je svoj sto, svoje šake.

"Ne znam." Ponovo je podigao pogled. Smeđe lice je sada bilo mirno, pažljivo. Maelkumova brada bila je zaklonjena visokim prstenom držača šlema na starom, plavom odelu.

"Ona je unutra", reče Kejs. "Moli je tamo unutra. U Strejlajtu, tako zovu to mesto. Ako negde postoji Vavilon, čoveče, onda je to tamo.

Ako je ostavimo, nikada neće izaći, zvala se Hodajuća Britva ili ne." Maelkum je klimnuo glavom, a mrežasta kapa poskakivala je iza njega kao vezani balon od ispletenog pamuka. "Ona tvoja žena, Kejse?" "Ne znam.

Možda nije ničija žena." Slegnuo je ramenima. I ponovo pronašao svoj bes, stvaran kao grumen vrelog kamena ispod rebara. "Ma, jebite se", reče.

"Jebe mi se za Armitaža, za Vintermuta, a i za tebe. Ostajem ovde." Maelkumovim licem raširi se osmeh kao da izgreva sunce. "Maelkum prostak, Kejse.

Garvi Maelkumov brod." Udario je po ploči rukom u rukavici i iz zvučnika tegljača počeše da biju teški basovi sionskog daba, čvrsti kao stena. "Maelkum ne beži, ne on. Govorim s Aerolom, on sigurno vidi isto svetlo."

Kejs je zurio u njega. "Ne razumem vas, momci, uopšte", reče. "Ne razum' tebe, čovek", reče Sionit, tresući glavom u ritmu, "al' mora' d' idemo kud nas vodi Džaova ljubav, svi mi." Kejs se uključi i prebaci u matricu.

"Dobio si moju poruku?" "Aha." Video je da je kineski program porastao; delikatni lukovi nestalnog polihroma približavali su se T-E ledu. 79

"Pa, postaje gusto", reče Ravnolinijski. "Tvoj šef izbrisao je podatke u onom drugom Hosaki i bio je prokleto blizu da pokupi i naše. Ali tvoj drugar Vintermut uspeo je da mi ispriča nešto pre nego što se tamo zacrnelo. Razlog zbog koga Strejlajt ne vrvi od Tezje-Ešpulovih jeste to što su uglavnom u hladnom snu.

Postoji advokatska kuća u Londonu koja vodi brigu o njihovim pravnim poslovima. Moraju tačno da znaju ko je budan i kada. Armitaž je uspeo da uhvati poruke iz Londona u Strejlajt preko Hosake na jahti. Usput, znaju da je starac mrtav."

"Ko zna?" "Advokatska kuća i T-E. Imao je medicinski odašiljač ugrađen u grudnu kost. Mada je strelica tvoje cure ostavila malo posla ekipi za oživljavanje.

Otrov školjke. Jedini trenutno budan T-E u Strejlajtu jeste gospa 3Džejn Mari-Frans. Postoji i muškarac, nekoliko godina stariji, poslovno u Australiji. Ako mene pitaš, kladim se da je Vintermut našao načina da taj posao zahteva lično prisustvo 8Džina.

Ali on je na putu kući, ili se sprema. Londonski advokati javili su njegov ETA Established Time of Arrival - procenjeno vreme dolaska - prim. prev. u 09:00:00 večeras.

Mi smo ubacili Kuang virus u 02:32:03. Sada je 04:45:20. Optimalna procena Kuangovog prodora u T-E jezgro je 08:30:00, sa minimalnim odstupanjem. Pretpostavljam da je Vintermut u nekoj vezi sa ovom 3Džejn ili je i ona luda kao što je bio njen stari.

Ali momak koji dolazi iz Melburna znaće kako stoje stvari. Sistemi obezbeđenja Strejlajta pokušavaju da podignu uzbunu, ali ih Vintermut blokira, ne pitaj me kako. Nije mogao da premosti ni osnovni program kapije da bi pustio Moli unutra, a ipak... Armitaž je imao sve to zabeleženo u svom Hosaki; mora da je Rivijera nagovorio 3Džejn da to uradi. Ona već godinama uspeva da se poigrava sa ulascima i izlascima.

Rekao bih da je najveći problem T-E-a u tome što je svaki glavonja u porodici zaludeo banke svakojakim privatnim shemama i izuzecima. To ti je kao kad ti se raspada imunološki sistem. Otvorena vrata za viruse. Što je dobro za nas, ako uspemo da probijemo led."

"Fino. Ali Vintermut je rekao da Arm..." Ponovo sinu beli romb, ispunjen krupnim planom bezumnih plavih očiju. Kejs je samo zurio. Pukovnik Vili Korto, iz Specijalnih snaga, Udarna jedinica Vrišteća Pesnica, pronašao je put nazad.

Slika je bila mutna, drhtava, loše izoštrena. Korto je koristio navigacioni uređaj Hanive da se poveže sa Hosakom na Markusu Garviju. "Kejse, treba mi izveštaj o oštećenjima na Omaha Gromu." "Ovaj, ja...

Pukovniče?" "Drž' se, momče. Seti se obuke." Ali gde si ti bio, čoveče?

- nemo je pitao oči pune bola. Vintermut je izgradio nešto što se zvalo Armitaž u katatoničoj tvrđavi po imenu Korto. Ubedio je Kortoa da je Armitaž stvaran, i Armitaž je hodao, govorio, kombinovao, menjao podatke za kapital, zastupao Vintermuta u onoj sobi u Čiba Hiltonu... A sad je nestao, oduvan vetrovima Kortovog ludila. Ali gde je bio Korto sve te godine?

Padao je, zapaljen i slep, sa sibirskog neba. "Kejse, ovo ti neće biti lako da prihvatiš. Znam to. Oficir si.

Tvoja obuka. Shvatam. Ali, Bog mi je svedok, Kejse, da smo izdani." Iz plavih očiju potekoše suze.

"Ovaj, pukovniče, a ko? Ko nas je izdao?" "General Gerling, Kejse. Možda ga znaš po operativnom imenu.

Ali svakako poznaješ čoveka o kome govorim." "Da", reče Kejs, a suze su i dalje tekle. "Mislim da ga znam. Gospodine", dodade, mahinalno.

"Ali, gospodine pukovniče, šta ćemo da preduzemo? Mislim, sada." "Naša dužnost u ovom trenutku, Kejse, jeste da se izvučemo. Povlačenje.

Izbegavanje neprijatelja. Do sutrašnjeg smrkavanja možemo da se dokopamo finske granice. Ručno pilotiranje, u visini vrhova drveća. Odraćemo turove, momče.

Ali to je tek početak." Plave oči se suziše iznad preplanulih jagodica, mokrih od suza. "Tek početak. Izdaja odozgo.

Odozgo..." Odmakao se od kamere i na njegovoj pokidanoj košulji ukazaše se tamne mrlje. Armitažovo lice bilo je zatvoreno kao maska, ali je Kortovo bilo prava šizoidna maska, sa bolešću duboko urezanom u nekontrolisane mišiće, izobličavajući skupu hirurgiju. "Pukovniče, čuo sam te, čoveče. Čuj sad ti mene, pukovniče, važi?

Hoću da otvoriš, ovaj... sranje, kako se ono zove, Dikse?" "Srednju komoru", reče Ravnolinijski. "Da otvoriš srednju komoru. Samo naredi svojoj glavnoj konzoli da je otvori, važi?

Brzo ćemo biti gore kod tebe, pukovniče. Onda možemo da razgovaramo kako da se izvučemo odavde." 80

Romb nestade. "Dečko, mislim da mi više ništa nije jasno", reče Ravnolinijski. "Toksini", reče Kejs, "jebeni toksini", i isključi se. "Otrov?"

Maelkum je posmatrao preko oguljenog, plavog ramena svog Sanija kako se Kejs izvlači iz g-mreže. "I skidaj ovu prokletu stvar s mene..." Vukao je teskaški kateter. "Neka vrsta sporog otrova, a onaj šupak gore zna protivotrov, ali je sada luđi od klozetskog pacova." Mučio se sa prednjim delom crvenog Sanio odela, pošto je zaboravio kako se otvaraju ventili.

"Gazda-čovek te otrovao?" Maelkum se počeša po obrazu. "Imam medicinski komplet, znaš." "Bogamu, Maelkume, pomozi mi sa ovim prokletim odelom."

Sionit se odbaci od ružičastog pilotskog modula. "Polako, čovek. Dvaput meri, je'nom seci, kaže mudrac. Stignemo gore..." U nabranoj cevi mosta koji je vodio od krmene komore Markusa Garvija do srednje komore jahte zvane Haniva bilo je vazduha, ali su oni ipak ostali zatvoreni u odelima.

Maelkum je savladao prolaz baletskom lakoćom, zaustavljajući se samo da pomogne Kejsu, koji je počeo nezgrapno da se prevrće čim se našao izvan Garvija. Beli, plastični zidovi cevi propuštali su Sunčevu svetlost; nije bilo senki. Vazdušna komora Garvija bila je zakrpljena i izubijana, ukrašena laserski urezanim Lavom od Siona. Poklopac srednje komore Hanive bio je krem sive boje, neobeležen i uredan.

Maelkum uvuče rukavicu u usko udubljenje. Kejs opazi kako mu se prsti pokreću. U otvoru se upali crveni LED prikaz, odbrojavajući unazad od pedeset. Maelkum povuče ruku.

Držeći se jednom rukom za poklopac, Kejse oseti vibracije mehanizma brave kroz odelo i u kostima. Kružni odsečak sive školjke poče da se uvlači u bok Hanive. Maelkum se zakači jednom rukom za udubljenje, a drugom zgrabi Kejsa. Mehanizam ih povuče za sobom.

Haniva je bila sagrađena u pogonima Dornije-Fudžicua i unutrašnjost joj je bila uređena u duhu one konstruktorske filozofije koja je napravila Mercedes što ih je vozio po Istanbulu. Zidovi uske, srednje palube bili su obloženi furnirom u imitaciji abonosa, a pod sivim italijanskim pločicama. Kejs se osećao kao da je upao kroz cev tuša u privatnu banju nekog bogataša. Jahta je bila sklopljena na orbiti i nije bila predviđena za let u atmosferi.

Njeni glatki oblici kao u ose bili su samo stilizacija, pa je i cela njena unutrašnjost trebalo da pojača ukupni utisak brzine. Kad je Maelkum skinuo svoj izubijani šlem, Kejs se ugledao na njega. Lebdeli su u komori, udišući vazduh s blagim mirisom bora. Ispod tog mirisa osećala se uznemirujuća primesa izgorele izolacije.

Maelkum šmrknu. "Ovde neka nevolja, čovek. Ovaj miris u brodu..." Vrata presvučena tamnosivim antilopom kliznuše nečujno u ležište. Maelkum se odgurnu od abonosovog zida i odlebde tačno kroz uski otvor, izvijajući u poslednjem trenutku široka ramena da bi prošao.

Kejs ga je nespretno sledio, prebacujući se na rukama duž tapacirane prečke u visini pojasa. "Most", reče Maelkum, pokazavši niz glatki hodnik sa zidovima krem boje, "tamo." Ponovo se odbacio, lakim trzajem nogu. Odnekud ispred njih, Kejse je čuo poznato pištanje štampača u radu.

Postajalo je sve glasnije dok je sledio Maelkuma kroz još jedna vrata, pretvorivši se u uskovitlanu masu zamršene papirne trake. Otcepio je komad i pogledao ga. 000000000 000000000 000000000 "Raspad sistema?" Sionit mahnu prstom u rukavici prema koloni nula.

"Ne", reče Kejs, loveći šlem koji mu je odlebdeo, "Ravnolinijski kaže da je Armitaž ispraznio ovdašnjeg Hosaku." "Miriše k'o da j' to radio laserom, znaš?" Sionit osloni nogu na belo kućište švajcarske mašine za vežbanje i odbaci se kroz lebdeći lavirint hartije, odgurujući je licem. "Kejs, čovek..." Omaleni Japanac sedeo je u uskoj anatomskoj stolici, vezan za naslon nekakvom tankom, čeličnom žicom, omotanom oko vrata.

Žica je bila nevidljiva na crnoj fleksipeni naslona za glavu i isto toliko duboko 81

se usekla u čovekovo grlo. Videla se samo jedna tamna kapljica zgrušane krvi, nalik na neki neobičan dragi kamen, crveno-crni biser. Kejs opazi grube drvene drške koje su lebdele na oba kraja garote, kao da su isečene od izlizanog štapa metle. "Pitam se koliko je nosio to sa sobom?"

reče Kejs, setivši se Kortovih posleratnih lutanja. "Kejse, gazda-čovek ume pilotira brodom?" "Može biti. Bio je u Specijalnim snagama."

"Pa, onaj Japan-momak sigurno nije. Sumnjam da bi' i ja lako mog'o pilotiram. Brod skroz nov..." "Samo nam pronađi most." Maelkum se namršti, prevrnu se unazad i odbaci.

Kejs pođe za njim do šireg prostora, neke vrste predvorja, uz put kidajući i gužvajući štampane trake koje su ga ometale u kretanju. Tu je bilo još anatomskih stolica, nešto što je podsećalo na šank, i Hosaka. Štampač, koji je još izbacivao svoj dugački jezik od hartije, bio je ugrađen u pregradu, uski prorez u ploči ručno uglačanog furnira. Dovukao se do njega preko kružno poređanih stolica i pritisnuo belo dugme levo od proreza.

Pištanje prestade. Okrenuo se i zagledao u Hosaku. Prednja ploča bila mu je izbušena bar na desetak mesta. Rupe su bile male, okrugle, nagorelih rubova.

Oko mrtvog kompjutera kružile su sićušne, sjajne kuglice legure. "Pogodio si", reče Maelkumu. "Most zaključan, čovek", reče Maelkum, sa suprotnog kraja predvorja. Svetla oslabiše, pojačaše se, opet oslabiše.

Kejs otkinu traku iz proreza. Opet nule. "Vintermute?" Pogledao je po predvorju smeđe i bež boje, zakrčenom zamršenom lebdećom hartijom.

"To se ti igraš sa svetlima, Vintermute?" Ploča pored Maelkumove glave kliznu uvis, otkrivši mali monitor. Maelkum se uplašeno trže, obrisa znoj sa čela penastom trakom na poleđini rukavice i okrenu se da pogleda prikaz. "Čitaš japanski, čovek?"

Kejs vide kako ekranom promiču simboli. "Ne", reče. "Most je kapsula, čamac za spasavanje. Izgleda odbrojava.

Sad stavimo šlemove." Namestio je šlem i spustio zaptivke. "Šta? Poleće?

Sranje!" Odbacio se od pregrade i proleteo kroz zamršenu traku. "Moramo da otvorimo vrata, čoveče!" Ali Maelkum je mogao samo da se kucne po šlemu.

Kejs je video kako pokreće usne kroz staklo. Ugledao je grašku znoja kako izbija ispod trake duginih boja na purpurnoj pamučnoj mreži u koju je Sionit pokupio uvojke. Maelkum ote Kejsu šlem i očas posla mu ga namesti, udarajući dlanom rukavice po zaptivkama. Kada su spojevi oko vrata bili zatvorene, uključiše se LED mikromonitori u levom uglu stakla šlema.

"Ne znaš japanski", reče Maelkum u primopredajnik na odelu, "ali odbrojavanje pogrešno." Dodirnuo je jedan red na ekranu. "Zaptivke ne dobre na mostu. Bude lansiran s otvorenom komorom."

"Armitaže!" Kejs pokuša da udari po vratima. Fizički zakoni nulte gravitacije odbaciše ga naglavačke među papirne trake. "Korto!

Nemoj! Moramo da razgovaramo! Moramo da..." "Kejse! Čujem te, Kejse..." Glas je sad jedva podsećao na Armitaža.

Delovao je neprirodno mirno. Kejs prestade da se bacaka. Šlem mu se sudari sa zidom na suprotnom kraju prostorije. "Žao mi je, Kejse, ali mora da bude ovako.

Jedan od nas mora da se izvuče. Da bi svedočio. Ako svi propadnemo, sve se završava ovde. Reći ću im, Kejse, sve ću ispričati.

O Gerlingu i ostalima. I uspeću, Kejse, znam da ću uspeti. Probiću se do Helsinkija." Iznenada nastade tišina; Kejs oseti kako mu ispunjava šlem kao neki plemeniti gas.

"Ali biće teško, Kejse, prokleto teško. Slep sam." "Korto, stani. Čekaj.

Slep si, čoveče. Ne možeš da letiš! Udarićeš u jebeno drveće. A oni pokušavaju da te srede, Korto, kunem ti se Bogom, ostavili su otvorenu komoru.

Poginućeš i nikada nećeš uspeti da im ispričaš, a meni treba enzim, ime enzima, enzim, čoveče..." Urlao je, glasom piskavim od histerije. U slušalicama mu je ječalo. "Seti se obuke, Kejse. To je sve što sad možemo."

A onda se šlem ispuni nepovezanim glasovima, zaglušujućim statičkim šumom, zavijanjem koje je dolazilo iz vremena Vrišteće Pesnice. Delovi rečenica na ruskom jeziku, a zatim glas nepoznatog mladog čoveka poreklom sa Srednjeg Zapada. "Oboreni smo, ponavljam, Omaha Grom je oboren..." "Vintermute, ne radi mi to!" kriknu Kejs.

Sa trepavica mu se odvojiše suze, odbijajući se od stakla u drhtavim kristalnim kapima. Haniva se tada zatrese, zadrhta kao da je nešto ogromno i meko udarilo u nju. Kejs zamisli kako se modul odvaja uz trzaj, oslobođen eksplozivnim punjenjima, kako kratak i silovit 82

uragan odbeglog vazduha otrže ludog pukovnika Korta iz sedišta, prekidajući Vintermutovu rekonstrukciju poslednjih minuta Vrišteće Pesnice. "Otiš'o, čovek." Maelkum je gledao u monitor. "Komora otvorena.

Mut mora biti poništio blokadu izbacivanja." Kejs pokuša da obriše suze besa iz očiju. Prsti mu udariše u staklo. "Jahta ne više pušta vazduh, al' gazda-čovek odn'o kontrolu poveza s mostom.

Markus Garvi još ne slobodan." Ali Kejs je zamišljao beskrajni Armitažov pad kroz orbitu Frisajda, kroz vakuum hladniji od stepa. Zbog nečega ga je video u njegovom tamnom Barberiju, sa bogatim skutima raširenim oko njega poput krila džinovskog slepog miša. 17.

"Jesi li našao to što si tražio?" upitao je konstrukt. Kuang Jedanaest ispunjavao je mrežu između sebe i T-E leda hipnotički složenim duginim vezom, rešetkama finim kao kristali mraza na prozorskom oknu. "Vintermut je ubio Armitaža.

Izbacio ga u modulu sa otvorenom komorom." "Jaka stvar", reče Ravnolinijski. "Niste bili topla braća, zar ne?" "Znao je kako da oslobodi vrećice s otrovom."

"Znači da zna i Vintermut. Budi siguran u to." "Nisam siguran da će mi Vintermut to i reći." Konstruktov jezivi surogat smeha strugao je po Kejsovim živcima kao tup brijač.

"Možda to znači da ti dolazi u glavu." Udario je po prekidaču simstima. Čip u njenom optičkom nervu pokazivao je 06:27:52. Kejs je pratio njeno napredovanje kroz Vilu Strejlajt već više od jednog sata, puštajući da mu analog endorfina koji je uzela ublaži mamurluk.

Nestalo joj je bola u nozi; kao da se kretala kroz toplu vodu. Braunov modul ugnezdio joj se na ramenu, držeći se za kostim Modernih sićušnim manipulatorima nalik na obložene hirurške štipaljke. Zidovi su bili od golog čelika, isprugani grubim, smeđim prugama veziva tamo gde je bila otrgnuta neka vrsta obloge. Čučala je sa bacačem u naručju, krijući se od radnika, dva vitka Afrikanca koji su prošli gurajući kolica na balonskim gumama.

Imali su obrijane glave i bili odeveni u narandžaste kombinezone. Jedan je tiho pevušio na jeziku koji Kejs nikada nije čuo, neku čudnu i opčinjavajuću melodiju. Dok je zalazila sve dublje u lavirint vile, prisetio se govora one glave, eseja 3Džejn o Strejlajtu. Strejlajt je bio ludost, bezumlje uraslo u smolasti beton zamešan od mlevenog mesečevog kamena, u zavareni čelik i tone tričarija koje su dovukli iz bunara da opreme svoje vijugavo gnezdo.

Ali to nije bilo ludilo koje je mogao da razume. Razlikovalo se od Armitažovog ludila, za koje mu se činilo da počinje da ga shvata; uvrneš čoveka do izvesne granice, a zatim ga uvrneš isto toliko u suprotnom smeru, pa sve to ponoviš. Čovek se kida. Kao komad žice.

A prošlost je upravo to uradila sa pukovnikom Kortom. Prošlost je već bila dovoljno zabrljala kada ga je Vintermut pronašao, prosejavši ga iz bogatog taloga rata, kliznuvši u sivo pustopolje njegove svesti kao vodeni pauk po površini bare, blesnuvši prvim porukama na ekranu dečjeg računara u zatamnjenoj sobi francuske ludnice. Vintermut je sagradio Armitaža od nule, na temelju Kortovih sećanja na Vrišteću Pesnicu. Ali Armitažova 'sećanja' bi posle određene tačke prestala da budu Kortova.

Kejs je sumnjao da se Armitaž sećao izdaje, Najtvinga koji se ruše u plamenu... Armitaž je bio neka vrsta sužene verzije Kortoa, i kada je stres operacije dovoljno narastao, Armitažov mehanizam se raspao; Korto je izbio na površinu, sa svojom krivicom i bolesnim besom. A sada je Korto-Armitaž bio mrtav, mali, smrznuti mesec Frisajda. Pomislio je na toksinske kesice. Stari Ešpul bio je takođe mrtav, sa Molinom mikrostrelicom u oku; oduzela mu je pravo na smrt od doze ko zna čega koju je sam sebi znalački smešao.

Ešpulova smrt bila je mnogo više zbunjujuća. Smrt ludog kralja. A ubio je i lutku koju je nazivao kćerkom, onu sa licem 3Džejn. Dok je jahao Molina čula kroz hodnike Strejlajta, Kejseu se činilo da nikada nije stvarno razmišljao o nekome kao što je Ešpul, nekome tako moćnom kakav je Ešpul morao biti, za jedno ljudsko biće.

83

Moć je u Kejsovom svetu značila moć korporacija. Zaibatsu, multinacionalke koje su oblikovale ljudsku istoriju, preskočile su stare barijere. Posmatrane kao organizam, postigle su neku vrstu besmrtnosti. Ubistvom nekoliko ključnih službenika nije se mogla ubiti zaibatsu; drugi su čekali da se popnu na lestvicu, zauzmu upražnjene položaje, steknu pristup neizmernim bankama podataka korporacije.

Ali Tezje-Ešpulovi nisu bili takvi, i osećao je razliku u smrti njihovog osnivača. T-E je bila atavizam, klan. Setio se otpadaka u starčevoj sobi, njene prljave ljudskosti, izubijanih lukova starih audio-diskova u papirnatim omotima, jedne bose noge i druge u somotskoj papuči. Braun čupnu kapuljaču odela Modernih, i Moli skrenu levo, kroz još jedan lučni prolaz.

Vintermut i osinjak. Fobična vizija legla osa, biološkog automata sa produženim delovanjem. Ali zar zaibatsu nisu bili više nalik na to, ili Jakuze, košnice sa kibernetskim pamćenjem, džinovski organizmi sa DNK kodiranom u silikonu? Ako je Strejlajt bio izraz korporacijskog identiteta Tezje-Ešpulovih, onda je TE bila luda kao starac.

Isti splet bajatih strahova, isti osećaj nesvrhovitosti. "Ako su uspeli da postanu ono što su želeli..." setio se Molinih reči. Ali Vintermut joj je rekao da nisu.