2.9. Hari Poter i Dvorana tajni - Natpis na zidu (1)

9. Natpis na zidu – Šta se ovde zbiva? Šta se dešava? Bez sumnje privučen Melfojevim povikom, Argus Filč se progura kroz gužvu. Onda vide Gospođu Noris i ustuknu, užasnuto se držeći za lice. – Moja mačka! Moja mačka! Šta se desilo Gospođi Noris? – vrisnu on. I njegove izbuljene oči spaziše Harija. – Ti! – zakrešta on. – Ti! Ubio si moju mačku! Ti si je ubio! Ubiću te! Ja ću... – Arguse! Dambldor se pojavi na poprištu, praćen nekolicinom nastavnika. U tren oka prođe pored Harija, Rona i Hermione i skinu Gospođu Noris sa držača baklje. – Pođi sa mnom, Arguse – reče on Filču. – I vi takođe, gospodine Poter, gospodine Vizli i gospođice Grejndžer. Lokhart iskorači živahno. – Moj kabinet je najbliži, direktore... odmah iznad... slobodno se... – Hvala, Gilderoje – reče Dambldor. Nema masa učenika se razdvoji i pusti ih da prođu. Lokhart, vidno uzbuđen i praveći se važan, požuri za Dambldorom, baš kao i profesori Mek Gonagal i Snejp. Kada su ušli u zatamnjeni kabinet, nastade užurbano komešanje duž zidova. Hari vide nekoliko Lokhartovih slika s viklerima u kosi kako se sklanjaju s vidika. Pravi Lokhart upali sveće na svom stolu i skloni se u stranu. Dambldor položi Gospođu Noris na uglačanu površinu i stade da je proučava. Hari, Ron i Hermiona razmeniše napete poglede, i utonuše u stolice izvan dometa svetlosti sveća, pomno posmatrajući. Vrh Dambldorovog dugog, krivog nosa bio je jedva nekoliko centimetara udaljen od krzna Gospođe Noris. Pažljivo ju je posmatrao kroz svoje naočare u obliku polumeseca, nežno je bockajući i čačkajući svojim dugačkim prstima. Profesorka Mek Gonagal sagnu se gotovo podjednako nisko, suzivši oči. Snejp se pomaljao iza njih, napola u senci, vrlo čudnog izraza na licu, kao da se iz petnih žila trudi da se ne nasmeje. A Lokhart je lebdeo oko njih, iznoseći predloge. – Svakako ju je ubila kletva, verovatno Izobličavalačko mučenje. Mnogo puta sam viđao kako se koristi, ali, nažalost, nisam bio tamo, pošto znam pravu kontrakletvu koja je mogla da je spase... Lokhartove komentare prekidalo je Filčovo suvo mučno jecanje. Srozao se u stolicu pored stola i, ne mogavši da gleda u Gospođu Noris, pokrio lice rukama. Ma koliko da nije podnosio Filča, Hariju ga je sada bilo žao, ali ni približno onoliko koliko mu je bilo žao samog sebe. Ako Dambldor poveruje Filču, sigurno ća ga izbaciti iz škole. Dambldor je sada tiho mrmljao neke čudne reči sebi u bradu, dodirujući Gospođu Noris svojim čarobnim štapićem, ali se ništa ne desi: ona je i dalje delovala kao da je nedavno preparirana. – ...Sećam se da se nešto vrlo slično desilo u Vagaduguu – reče Lokhart – serija napada, cela priča je u mojoj autobiografiji. Uspeo sam da snabdem varoš raznovrsnim amajlijama koje su odmah sredile stvar... Dok je Lokhart govorio, njegove fotografije sa zida odobravajuće su klimale glavama. Jedna od njih je zaboravila da skine mrežicu za kosu. Dambldor se napokon uspravi. – Nije mrtva, Arguse – reče on blago. Lokhart se naglo zaustavi usred nabrajanja svih ubistava koja je sprečio. – Nije mrtva? – zagrca Filč, gledajući kroz prste svojih šaka u Gospođu Noris. – Ali zašto je sva – sva ukočena i sleđena? – Skamenjena je – reče Dambldor („Ah! Baš sam to mislio!“, reče Lokhart). – Ali kako, ne znam... – Pitajte njega! – vrisnu Filč, okrećući svoje naduveno i uplakano lice ka Hariju. – Nijedan drugak nije mogao ovo da uradi – reče Dambldor s čvrstim uverenjem. – Za tako nešto potrebna je Mračna magija najvišeg stepena... – On je to uradio, on je to uradio! – siktao je Filč, a oklembešeno lice pomodre. – Videli ste šta je napisao na zidu! Otkrio je... u mojoj kancelariji... on zna da sam ja... da sam ja... – Filčovo lice se stravično zgrči. – On zna da sam ja Poruga! – dovrši on. – Nikada nisam ni pipnuo Gospođu Noris – reče Hari glasno, neprijatno svestan da ga svi gledaju, uključujući i sve Lokharte na zidovima. – Ja čak i ne znam šta je to Poruga. – Gluposti – zareža Filč. – Video je moje pismo o Brzo-činima! – Ako smem da primetim, direktore – reče Snejp iz senke, a Hari oseti kako u njemu raste zla slutnja. Bio je siguran da šta god Snejp rekao, to njemu neće doneti dobro. – Možda su Poter i njegovi prijatelji jednostavno bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme – reče, a usne mu se izviše u tanak, podmukao osmejak, kao da sumnja u to – ali ovde imamo par sumnjivih okolnosti. Šta su oni uopšte tražili u gornjem hodniku? Zašto nisu bili na školskoj gozbi povodom Noći veštica? Hari, Ron i Hermiona uglas se upustiše u objašnjavanje o smrtovdanskoj žurci: – ...tamo je bilo na stotine duhova, oni će vam reći da smo bili tamo... – Ali zašto niste došli na gozbu kasnije? – upita Snejp, a njegove crne oči zasijaše pri svetlosti sveća. – Zašto ste išli gore u taj hodnik? Ron i Hermiona pogledaše Harija. – Zato... zato... – reče Hari, dok mu je srce brzo lupalo. Nešto mu je govorilo da bi zvučalo nategnuto ako bi im rekao da ga je tamo odveo bestelesni glas koji niko osim njega nije mogao da čuje – zato što smo bili umorni i hteli smo da odemo na spavanje – reče on. – Bez večere? – upita Snejp, a preko njegovog ispijenog lica blesnu pobednički osmeh. – Ne verujem da duhovi na svojim zabavama poslužuju i hranu koja bi odgovarala živima. – Nismo bili gladni – reče Ron glasno, dok mu je stomak glasno krčao. Snejpov zlobni osmeh se proširi. – Direktore, čini mi se da Poter nije sasvim iskren – reče on. – Bilo bi dobro da mu uskratimo određene privilegije dok ne bude spreman da nam ispriča celu priču. Lično mislim da bi ga trebalo ukloniti iz grifindorskog kvidičkog tima sve dok ne bude voljan da se čestito ponaša. – Stvarno, Severuse – reče profesorka Mek Gonagal oštro – ne vidim nijedan razlog zbog kog bismo sprečavali ovog dečaka da igra kvidič! Mačka nije udarena po glavi metlom. Nema dokaza da je Poter uradio išta loše. Dambldor uputi Hariju ispitivački pogled. Hari je osećao kao da se u njegovim svetlucavim svetloplavim očima nalazi rendgen. – Nevin dok se ne dokaže da je kriv, Severuse – reče on odlučno. Snejp se činio besnim. Kao i Filč. – Moja mačka je Skamenjena! – vrištao je, iskolačivši oči. – Hoću da neko bude kažnjen! – Moći ćemo da je izlečimo, Arguse – reče Dambldor strpljivo. – Profesorka Mladica je nedavno uspela da nabavi neke mandragore. Čim budu dostigle svoju pravu veličinu, napravićemo napitak koji će oživeti Gospođu Noris. – Ja ću da ga napravim – upade mu Lokhart u reč. – To sam radio već sto puta, mogao bih da smućkam okrepljujuć napitak od mandragore i u snu... – Izvinite – reče Snejp hladno – ali mislim da sam ja nastavnik Napitaka u ovoj školi. Nastade vrlo neprijatna pauza. – Možete da idete – reče Dambldor Hariju, Ronu i Hermioni. Oni odoše, što su brže mogli a da ne potrče. Kada su već bili na spratu iznad Lokhartovog kabineta, uđoše u praznu učionicu i tiho zatvoriše vrata za sobom. Hari začkilji u smrknuta lica svojih prijatelja. – Mislite li da je trebalo da im kažem za glas koji sam čuo? – Ne – reče Ron, bez oklevanja. – Čuti glasove koje niko drugi ne može da čuje nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkom svetu. Nešto u Ronovom glasu natera Harija da upita: – Ti mi veruješ, zar ne? – Naravno – reče Ron brzo. – Ali – moraš priznati da je čudno... – Znam da je čudno – reče Hari. – Cela stvar je čudna. Šta je ono pisalo na zidu? Dvorana je otvorena... šta to treba da znači? – Znaš, zvuči mi poznato – reče Ron polako. – Mislim da mi je neko nekad ispričao priču o tajnoj dvorani na Hogvortsu... možda Bil... – I šta je, za ime sveta, Poruga? – upita Hari. Na njegovo iznenađenje, Ron priguši kikot. – Pa, stvarno nije smešno, ali pošto je Filč u pitanju... – reče on. – Poruga je neko ko je rođen u čarobnjačkoj porodici ali nema nikakve čarobne moći. To ti je kao suprotnost čarobnjaka normalskog porekla. Ali Poruge su zbilja retke. Filč mora da je Poruga, pretpostavljam, čim pokušava da nauči čarolije preko tečaja Brzo-čini. To bi objasnilo mnogo toga. Na primer zašto toliko mrzi učenike. – Ron se zadovoljno nasmeši: – Ogorčen je. Negde u daljini začu se sat kako odzvanja. – Ponoć – reče Hari. – Bolje da krenemo na spavanje pre nego što Snejp naiđe i pokuša još nešto da nam smesti. * * * Sledećih nekoliko dana u školi se pričalo samo o napadu na Gospođu Noris. Filč ih je stalno podsećao na to, šetkajući se na mestu gde je napadnuta, kao da misli da bi napadač mogao da se vrati. Hari ga je video kako riba poruku na zidu pomoću Univerzalnog magičnog odstranjivača nereda gospođe Skover, ali bezuspešno. Reči su i dalje jasno sijale na kamenom zidu. Onda kada nije čuvao mesto zločina Filč se skrivao po hodnicima, zakrvavljenih očiju, i prepadao učenike koji ga nisu očekivali, pokušavajući da ih kazni zato što „glasno dišu“ ili „izgledaju veselo“. Džini Vizli je, čini se, bila vrlo potresena sudbinom Gospođe Noris. Sudeći po Ronovoj priči, ona je bila veliki ljubitelj mačaka. – Ali ti nisi ni stigla da upoznaš Gospođu Noris – reče Ron, tešeći je. – Časna reč, mnogo nam je bolje bez nje. – Džinina usna zadrhta. – Ovakve stvari se ne dešavaju često na Hogvortsu – uveravao ju je Ron. – Uhvatiće ludaka koji je za to odgovoran i začas će ga izbaciti odavde, samo se nadam da će imati vremena da Skameni i Filča pre nego što ga izbace. Šalim se... – dodade Ron hitro, videvši da je Džini prebledela. Napad je uticao i na Hermionu. Hermiona je obično provodila mnogo vremena čitajući, ali sada nije radila gotovo ništa drugo. Kad bi je upitali šta smera, Hari i Ron nisu mogli da dobiju nikakav odgovor od nje. A tek sledeće srede uspeli su konačno sami to da otkriju. Hari se zadržao posle Napitaka, jer ga je Snejp naterao da ostane posle časa i sastruže valjkaste gliste sa stolova. Posle ručka s nogu, pohitao je na sprat da se nađe s Ronom u biblioteci, i spazio Džastina Finč-Flečlija, dečaka iz Haflpafa kog je upoznao na Herbologiji, kako ide ka njemu. Hari tek što je otvorio usta da kaže „Zdravo“, kada ga Džastin spazi, naglo se okrenu i otrča u suprotnom pravcu. Hari zateče Rona u dnu biblioteke kako meri svoj domaći iz Istorije magije. Profesor Bins je tražio da napišu sastav dugačak tri stope na temu „Srednjovekovni sabor evropskih čarobnjaka.“ – Ne mogu da verujem da mi fali još osam palčeva... – reče Ron besno, ispustivši pergament koji se ponovo urola – a Hermiona je napisala četiri stope i sedam palčeva, i to sitnim rukopisom. – Gde je ona? – upita Hari, uzimajući traku za merenje i odvijajući svoj domaći zadatak. – Tamo negde – reče Ron, pokazujući ka stalažama – traži još neku knjigu. Mislim da pokušava da pročita celu biblioteku pre Božića. Hari ispriča Ronu kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njega. – Ne znam zašto se uopšte brineš, uvek sam mislio da je on pomalo idiot – reče Ron, škrabajući sve većim slovima. – Sve te gluposti o tome kako je Lokhart tako sjajan... Hermiona se pojavi između polica s knjigama. Izgledala je besno i činilo se da je napokon spremna da priča s njima. – Svi primerci Istorije Hogvortsa su izdati – reče ona, i sede pored Harija i Rona. – Mogu da me stave na dvonedeljnu listu čekanja. Oh, tako bih volela da nisam ostavila svoj primerak kod kuće, ali nije mogao da stane u kovčeg od silnih Lokhartovih knjiga. – Šta će ti? – upita je Hari. – Iz istog razloga iz kog je i svi ostali traže – reče Hermiona – da pročitam legendu o Dvorani tajni. – Kakvu legendu? – zapita brzo Hari. – O tome se i radi. Ne mogu da se setim – reče Hermiona ugrizavši se za usnu. – A tu priču ne mogu da nađem nigde drugde. – Hermiona, pusti me da pročitam tvoj sastav – reče Ron očajno, gledajući na sat. – Ne, ne dam – reče Hermiona, iznenađujuće strogo. – Imao si deset dana da ga završiš. – Treba mi samo još dva palca da završim, hajde... Zvono se oglasi. Ron i Hermiona pođoše na Istoriju magije prepirući se. Istorija magije bila je najdosadniji predmet u rasporedu časova. Profesor Bins, koji ju je predavao, bio je jedini duh-nastavnik i najuzbudljivija stvar koja se ikad dogodila na njegovim časovima bio je njegov ulazak u učionicu kroz tablu.