2.8. Hari Poter i Dvorana tajni - Smrtovdanska žurka (1)

8. Smrtovdanska žurka Došao je oktobar, šireći vlažnu jezu po zamku i tlu. Madam Pomfri, bolničarka, bila je prezauzeta zbog iznenadne epidemije prehlade među učenicima i osobljem. Njen biberni Živni-sad napitak imao je trenutno dejstvo, ali bi onom ko bi ga popio narednih nekoliko sati izlazila para iz ušiju. Persi je na silu naterao Džini Vizli, koja je delovala bolešljivo, da ispije malo tog napitka. Od pare koja je kuljala ispod njene jarke kose, činilo se da joj je cela glava u plamenu. Kapi kiše veličine metaka danima su šibale po prozorima zamka. Jezero je nadošlo, leje su se pretvorile u blatnjave potoke, a Hagridove bundeve nadule do veličine baštenskih šupa. Međutim, oduševljenje Olivera Drvceta za redovne treninge nije splasnulo, što je i bio razlog zbog koga se Hari, blatnjav i pokisao do gole kože, vraćao u grifindorsku kulu jednog kasnog subotnjeg popodneva, nekoliko dana uoči Noći veštica. Čak i da nije bilo kiše i vetra, to ne bi bio nimalo veseo trening. Fred i Džordž, koji su špijunirali sliterinski tim, lično su se uverili u brzinu njihovih novih metli Nimbus 2001. Podneli su izveštaj da sliterinski tim liči na sedam zelenkastih maglina koje jure kroz vazduh kao mlaznjaci. Dok je Hari šljapkao kroz prazan hodnik, naleteo je na nekog ko je delovao zaokupljen kao i on. Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zlovoljno je zurio kroz prozor, mumlajući sebi u bradu: – ...ne ispunjavaš njihove zahteve... jedan centimetar, ako i toliko... – Zdravo, Nik – reče Hari. – Zdravo, zdravo – uzvrati Skoro Obezglavljeni Nik, osvrćući se i gledajući oko sebe. Nosio je lep šešir ukrašen perom na svojoj dugoj kovrdžavoj kosi, i tuniku s nabranim okovratnikom, koji je skrivao činjenicu da je njegov vrat bio skoro sasvim presečen. Bio je prozračan kao dim i Hari je kroz njega mogao da vidi tamno nebo i provalu oblaka napolju. – Izgledaš zabrinuto, mladi Poteru – reče Nik, presavivši providno pismo dok je govorio, i ugura ga u svoj prsluk. – I ti – reče Hari. – Ah – Skoro Obezglavljeni Nik graciozno odmahnu rukom – ništa važno... nije da sam stvarno hteo da se pridružim... rekoh, čisto da se prijavim, ali očigledno 'ne ispunjavam zahteve'. Uprkos njegovom veselom glasu, na licu je imao izraz velike ogorčenosti. – Mada, čovek bi pomislio, zar ne – prasnu on iznenada, izvlačeći pismo nazad iz džepa – da te četrdeset i pet udaraca tupom sekirom u vrat kvalifikuju da se priključiš Hajci obezglavljenih? – O... da – reče Hari, od koga se očigledno očekivalo da se složi. – Mislim, niko ne bi želeo više od mene da se sve odigralo brzo i čisto, i da je moja glava bila odsečena kako treba, mislim, to bi me poštedelo velikog bola i podsmeha. Međutim... – Skoro Obezglavljeni Nik protrese pismo kako bi ga otvorio, i besno pročita: Možemo da primimo samo lovce čije su glave sasvim odvojene od tela. Nadamo se da shvatate da bi u suprotnom bilo nemoguće da članovi učestvuju u aktivnostima kao što su žongliranje glavom na leđima konja i polo s glavama. Stoga vas, uz najiskrenije žaljenje, obaveštavamo da ne ispunjavate naše zahteve. Uz najbolje želje, ser Patrik Delejni-Podmor. Besneći, Skoro Obezglavljeni Nik strpa pismo nazad u prsluk. – Moja glava drži se na pola palca kože i žila, Hari! Većina ljudi pomislila bi da je to dovoljno da se nazovem obezglavljenim, ali, o ne, to nije dovoljno za ser Propisno Obezglavljenog Podmora. Skoro Obezglavljeni Nik nekoliko puta duboko uzdahnu, a onda reče mirnijim glasom: – No... šta tebe muči? Mogu li nekako da pomognem? – Ne – reče Hari. – Ne, osim ako ne znaš gde možemo da nađemo sedam metli Nimbus 2001 za našu utakmicu protiv Sli... Ostatak Harijeve rečenice zagluši piskavo mjaukanje koje je dopiralo s visine njegovih gležnjeva. On spusti pogled, i susretne se s parom žutih očiju nalik lampama. Bila je to Gospođa Noris, skeletnosiva mačka koja je bila svojevrsni zamenik domara Argusa Filča u njegovoj beskonačnoj borbi protiv učenika. – Bolje beži odavde, Hari – reče Nik brzo. – Filč nije dobre volje. Ima grip, a neki trećaci su slučajno uflekali tavanicu u tamnici broj pet žabljim mozgovima. Čistio je celo jutro, i ako te vidi kako raznosiš blato na sve strane... – Dobro – reče Hari, uzmičući pred optužujućim pogledom Gospođe Noris, ali nije bio dovoljno brz. Argus Filč iznenada upade kroz tapiseriju s Harijeve desne strane, dahćući i divljački se osvrćući u potrazi za onim ko je prekršio pravila, privučen ovamo nekom tajanstvenom moći koja je, čini se, povezivala njega i njegovu gadnu mačku. Oko glave je uvezao debeli karirani šal, a nos mu je bio neuobičajeno ljubičast. – Štroka! – reče, podrhtavajući vilicom, zastrašujuće izbečenih očiju, pokazujući na blatnjavu baru koja se cedila s Harijeve odore za kvidič. – Svuda nered i kaljuga! Dosta mi je toga, da znaš! Za mnom, Poteru! Hari sumorno mahnu Skoro Obezglavljenom Niku, i pođe za Filčom nazad niza stepenice, udvostručivši broj blatnjavih otisaka stopala na podu. Hari nikad ranije nije bio u Filčovoj kancelariji. Bilo je to mesto koje je većina učenika izbegavala. Soba je bila sumorna i bez prozora, osvetljena jednom jedinom petrolejkom koja se ljuljala s tavanice. Prostoriju je ispunjavao slab miris pržene ribe. Duž zidova su stajale drvene kancelarijske komode s fiokama. Iz njihovih nalepnica Hari je razabrao da sadrže podatke o svim učenicima koje je Filč ikad kaznio. Fred i Džordž Vizli imali su, sami, celu fioku. Na zidu iza Filčovog stola visila je kolekcija dobro izglancanih lanaca i okova. Svi su znali da je stalno tražio od Dambldora dozvolu da kažnjene učenike okači da vise s tavanice, svezani za gležnjeve. Filč zgrabi pero iz ćupa na stolu i poče da pretura naokolo, tražeći pergament. – Balega – promumla on besno – džinovske cvrčeće zmajske sline... žablji mozgovi... pacovska creva... dosta mi je... ima da napravim primer... gde je formular... a da... On izvadi veliki svitak pergamenta iz fioke u stolu i razvi ga ispred sebe, umačući svoje dugačko crno pero u mastionicu. – Ime... Hari Poter. Prestup... – Ali to je samo malčice blata! – reče Hari. – Možda je to za tebe, dečko, samo malčice blata, ali za mene je dodatnih sat vremena ribanja! – razdra se Filč, dok se jedna kapljica neprijatno tresla na vrhu njegovog nadutog nosa. – Prestup... kaljanje zamka... preporučena kazna... Brišući svoj procureli nos, Filč žmirkajući pogleda Harija, koji je bez daha čekao da padne kazna. Ali dok je Filč spuštao pero, začu se glasno „BENG!“, s tavanice kancelarije, zbog čega se petrolejka zatrese. – PIVS! – zagrme Filč, bacivši pero u naletu besa. – Ovog puta ću te uhvatiti, uhvatiću te! I ne osvrnuvši se ka Hariju, Filč odlučno istrča iz kancelarije u pratnji Gospođe Noris. Pivs je bio školski poltergajst, iskežena leteća napast koja je živela samo da bi stvarala haos i nevolju. Hari nije mnogo voleo Pivsa, ali mu je sada bio zahvalan na izabranom trenutku. Uz malo sreće, šta god da je Pivs uradio (a zvučalo je kao da je ovoga puta razbio nešto veliko), odvući će Filčovu pažnju sa Harija. Misleći kako verovatno treba da sačeka da se Filč vrati, Hari utonu u od moljaca izjedenu stolicu pored stola. Osim polupopunjenog formulara, na stolu je bila još samo velika sjajna ljubičasta koverta sa srebrnim slovima. Hari brzo pogleda na vrata da proveri da se Filč ne vraća, a zatim podiže kovertu i pročita: BRZO-ČINI Dopisni tečaj Magije za početnike Zaintrigiran, Hari otvori kovertu i iz nje izvuče list pergamenta. Još kitnjastijim srebrnim rukopisom na prednjoj strani pisalo je: Čini vam se da ne idete u korak sa svetom moderne magije? Hvatate sebe kako tražite izgovore da ne bacate ni najjednostavnije čini? Da li ste nekada bili ismejani zbog svog jadnog rukovanja čarobnim štapićem? Postoji rešenje! Brzo-čini su sasvim nov, proveren i pouzdan tečaj, lak za učenje i sa zagarantovanim uspehom. Stotine veštica i čarobnjaka imalo je koristi od metode Brzo-čini! Madam Z. Koprivica iz Topšama piše: Nisam nikako mogla da zapamtim čarobne reči, a moji napici su služili za sprdnju u porodici! Sada, posle tečaja Brzo-čini, ja sam u centru pažnje na zabavama, a prijatelji moljakaju da im dam recept mog Blistajućeg rastvora! Veštac D.DŽ. Prod iz Didsberija kaže: Moja žena se oduvek rugala mojim slabim činima, ali posle mesec dana vašeg fantastičnog tečaja Brzo-čini uspeo sam da je pretvorim u bivola! Hvala vam, Brzo-čini! Fasciniran, Hari prelete ostatak sadržaja. Zašto bi, pobogu, Filču trebao kurs Brzo-čini? Da li to znači da on nije pravi čarobnjak? Hari je upravo čitao Lekciju broj jedan: Držanje čarobnog štapića (Nekoliko korisnih saveta) kada zvuk koraka koji se vuku obznani da se Filč vraća. Gurnuvši pergament nazad u kovertu, Hari je baci nazad na sto u trenutku kada se vrata otvoriše. Filč je izgledao pobedonosno. – Ta Nestajuća vitrina bila je veoma vredna! – reče on radosno Gospođi Noris. – Ovoga puta ćemo doskočiti Pivsu, draga moja. Pogled mu pade na Harija, a onda pređe na kovertu Brzo-čini koja je, Hari prekasno shvati, ležala dve stope dalje nego ranije. Filčovo bledo lice poprimi boju cigle. Hari se pripremi za plimski talas besa. Filč dohrama do svog stola, zgrabi kovertu i baci je u fioku. – Jesi li... da li si je pročitao...? – procedi on. – Ne – brzo slaga Hari. Filč je preplitao svoje čvornovate šake. – Ako bih samo pomislio da si čitao moju ličnu... nije da je moja... za prijatelja... bilo kako bilo... međutim... Hari je uznemireno zurio u njega. Filč nikada nije izgledao luđe. Oči samo što mu nisu iskočile iz duplji, imao je tik na svom vrećastom obrazu, a ni karirani šal nije doprinosio tome da izgleda normalno. – Dobro onda... idi... i da nisi pisnuo... nije da je... međutim, ako nisi pročitao... idi sada, moram da napišem izveštaj o Pivsu... idi... Zapanjen svojom srećom, Hari izlete iz kancelarije, pa kroz hodnik i natrag uza stepenice. Izaći iz Filčove kancelarije bez kazne bio je, verovatno, svojevrstan školski rekord. – Hari! Hari! Je li uspelo? Iz jedne od učionica iskliznu Skoro Obezglavljeni Nik. Iza njega, Hari je mogao da vidi olupinu velike crno-zlatne vitrine koja je, čini se, bila ispuštena s velike visine. – Ubedio sam Pivsa da je razlupa tačno iznad Filčove kancelarije – reče Nik živahno. – Mislio sam da će mu to skrenuti pažnju... – To si bio ti? – upita Hari zahvalno. – Da, uspelo je, nisam čak ni kažnjen. Hvala, Nik! Oni pođoše zajedno hodnikom. Hari primeti da Skoro Obezglavljeni Nik još uvek drži ser Patrikovo pismo kojim je bio odbijen. – Voleo bih kada bih mogao da uradim nešto u vezi s Hajkom obezglavljenih – reče Hari. Skoro Obezglavljeni Nik se zaustavi u mestu, i Hari prođe pravo kroz njega. Radije bi da nije: bilo mu je kao da je prošao kroz ledeni tuš. – Ali, postoji nešto što možeš da uradiš za mene – reče Nik uzbuđeno. – Hari – da li bih tražio previše – ali ne, ti ne bi hteo... – Šta to? – upita Hari. – Pa, za vreme ove Noći veštica biće moj petstoti smrtovdan – reče Skoro Obezglavljeni Nik, uspravivši se da bi izgledao dostojanstveno. – O – reče Hari, koji nije znao treba li da izgleda tužno ili srećno zbog toga. – Dobro. – Pravim zabavu dole u jednoj od prostranijih tamnica. Doći će mi prijatelji iz cele zemlje. Bila bi mi velika čast ako bi i ti prisustvovao. Gospodin Vizli i gospođica Grejndžer će takođe biti dobrodošli, dabome... ali pretpostavljam da bi ti radije išao na školsku gozbu? – Posmatrao je Harija pomno, kao na iglama. – Ne – brzo reče Hari – doći ću... – Dragi moj dečače! Hari Poter, na mojoj smrtovdanskoj žurci! A... – oklevao je, delujući uzbuđeno – da li misliš da bi nekako mogao da spomeneš ser Patriku kako misliš da sam ja veoma zastrašujuć i upečatljiv? – Na-naravno – reče Hari. Skoro Obezglavljeni Nik mu se radosno nasmeši. * * * – Smrtovdanska žurka? – upita Hermiona živahno kada se Hari napokon presvukao i pridružio njoj i Ronu u dnevnom boravku. – Kladim se da nema mnogo živih ljudi koji mogu da se pohvale da su bili na jednoj od njih – biće fascinantno! – Zašto bi iko želeo da slavi dan kada je umro? – upita Ron, koji je stigao tek do polovine svog domaćeg iz Napitaka, te je bio mrzovoljan. – Zvuči mi strašno deprimirajuće...