2.7. Hari Poter i Dvorana tajni - Blatokrvni i šaputanja (1)

7. Blatokrvni i šaputanja Hari je sledećih dana proveo dobar deo vremena sklanjajući se s vidika čim bi ugledao Gilderoja Lokharta kako nailazi hodnikom. Još je teže bilo izbeći Kolina Kriveja koji je, izgleda, napamet naučio Harijev raspored časova. Čini se da ništa nije činilo Kolina srećnijim nego da šest-sedam puta na dan kaže: – Kako je, Hari? – i začuje odgovor: – Zdravo, Koline – ma koliko Harijev glas zvučao neljubazno dok to izgovara. Hedviga je još uvek bila ljuta na Harija zbog katastrofalnog putovanja kolima, a Ronov štapić je i dalje bio neispravan, nadmašivši sebe samog u petak ujutru, kada je izleteo iz Ronove ruke na času Čini i udario sitnog i starog profesora Flitvika pravo između očiju, napravivši mu veliki zeleni čir koji je pulsirao na mestu gde ga je udario. Bilo kako bilo, Hariju je bilo drago kada je došao vikend. On, Ron i Hermiona planirali su da posete Hagrida u subotu ujutru. Harija je, međutim, nekoliko sati ranije nego što je želeo prodrmao i probudio Oliver Drvce, kapiten grifindorskog kvidičkog tima. – Šaebilo? – upita Hari mamurno. – Trening kvidiča! – odgovori Drvce. – Hajde! Hari začkilji kroz prozor. Video je tananu izmaglicu na ružičasto-zlatnom nebu. Sada, kada je bio budan, nije shvatao kako je mogao da spava pored buke koju su pravile ptice. – Olivere – zahropta Hari – tek je cik zore. – Tačno tako – reče Drvce. On beše visok i krupan šestak, a u tom trenutku oči su mu blistale od ludog oduševljenja. – To je deo našeg novog trening-programa. Hajde, zgrabi svoju metlu i idemo – reče Drvce srdačno. – Nijedan drugi tim još nije počeo da trenira, bićemo najbolji ove godine... Zevajući i lako drhteći, Hari se izvuče iz kreveta i osvrnu se, pokušavajući da nađe svoju odoru za kvidič. – Moj čovek – reče Drvce. – Čekam te ne terenu za petnaest minuta. Kada je našao svoju skerletnocrvenu sportsku odoru i navukao ogrtač da se ugreje, Hari naškraba Ronu poruku da mu objasni gde je otišao, i siđe niz spiralne stepenice do dnevnog boravka s Nimbusom 2000 na ramenu. Tek što je stigao do rupe s portretom kada začu kloparanje iza sebe: Kolin Krivej je poletno silazio stepenicama, dok mu se fotoaparat mahnito ljuljao oko vrata. U ruci je stezao nešto. – Čuo sam da je neko izgovorio tvoje ime na stepenicama, Hari! Vidi šta imam! Razvio sam je, hteo sam da ti je pokažem... Hari razdraženo pogleda fotografiju kojom mu je Kolin mahao ispred nosa. Pokretni, crno-beli Lokhart vukao je iz sve snage nečiju ruku, koju Hari prepozna kao svoju. Bilo mu je drago da vidi kako njegovo fotografsko ja pruža otpor i odbija da ga uvuku u kadar. Dok je Hari gledao, Lokhart je odustao i dahćući se naslonio na belu ivicu slike. – Hoćeš da mi je potpišeš? – upita Kolin željno. – Ne – reče Hari, osvrćući se da proveri je li soba još uvek prazna. – Izvini, Koline, žurim na trening kvidiča. On se uzvera kroz rupu iza portreta. – O, vau! Čekaj me! Nikada ranije nisam gledao kvidič! Kolin se pope kroz rupu za njim. – Biće stvarno dosadno – reče Hari brzo, ali Kolin nije obraćao pažnju, lica sjajnog od uzbuđenja. – Ti si bio najmlađi igrač neke školske kuće u poslednjih sto godina, je l' tako Hari? Je l' tako? – zapitkivao je Kolin kaskajući pored njega. – Mora da si sjajan. Nikad nisam leteo. Je l' lako? Je l' to tvoja metla? Je l' to najbolja što postoji? Hari nije znao kako da ga se otarasi. Bilo je to kao da ima izuzetno pričljivu senku. – Ja se stvarno nimalo ne razumem u kvidič – reče Kolin zadihano. – Je l' tačno da ima četiri lopte? I da dve od njih lete okolo i pokušavaju da obore ljude s metli? – Da – reče Hari s naporom, pomirivši se s time da će morati da objašnjava komplikovana pravila kvidiča. – One se zovu Bladžerke. U svakom timu postoje dva Jurišnika koja nose palice da bi njima oterali Bladžerke sa svoje polovine. Fred i Džordž Vizli su grifindorski Jurišnici. – A čemu služe ostale lopte? – upita Kolin, saplevši se preko par stepenica jer je netremice zabezeknuto piljio u Harija. – Pa Kvafl – to ti je ona velika crvena lopta – postiže golove. Tri Goniča u svakom timu dobacuju se Kvaflom, pokušavajući da ga proguraju kroz gol-stative na kraju terena; to su tri dugačke stative s obručima na vrhu. – A četvrta lopta... – ...je Zlatna skrivalica – reče Hari – i vrlo je mala, vrlo brza i teško ju je uhvatiti. To je posao Tragača, jer se igra kvidiča ne završava dok se ne uhvati Skrivalica. Tim čiji Tragač uhvati Skrivalicu dobija dodatnih sto pedeset poena. – A ti si grifindorski Tragač, je l' da? – upita Kolin sa strahopoštovanjem. – Da – reče Hari, dok su napuštali zamak i prelazili preko orošene trave. – A tu je i Čuvar. On čuva gol-obruče. To ti dođe to. Ali celim putem niz kose travnjake do terena za kvidič Kolin nije prestajao da zapitkuje Harija. Hari ga se otresao tek kad je stigao do svlačionica. Kolin piskavim glasom povika za njim: – Hari, idem da nađem dobro mesto! – i požuri ka tribinama. Ostatak grifindorskog tima već je bio u svlačionici. Drvce je bio jedini koji je izgledao sasvim budan. Fred i Džordž su sedeli nadutih očiju i razbarušene kose pored Alisije Spinet, učenice četvrtog razreda, koja je dremala glave naslonjene na zid. Njene drugarice Goniči, Kejti Bel i Anđelina Džonson, zevale su, jedna pored druge, preko puta njih. – A, tu si, Hari, gde si se zadržao? – upita Drvce živahno. – E pa, hoću nešto da vam kažem pre nego što izađemo na teren, jer sam proveo celo leto smišljajući potpuno nov program treniranja, za koji stvarno mislim da će sve promeniti.. Drvce je u rukama držao veliki dijagram terena za kvidič, na kome je različitim bojama mastila bilo iscrtano mnoštvo linija, strelica i krstića. On izvadi svoj čarobni štapić, lupnu njime o tablu, i strelice počeše da gmižu po crtežu kao gusenice. Dok je Drvce razglabao o svojoj novoj taktici, glava Freda Vizlija pade na rame Alisije Spinet, i on poče da hrče. Trebalo je dvadeset minuta da se objasni prva tabla, a ispod nje je bila još jedna, a ispod te treća. Dok je Drvce i dalje monotono govorio, Hari je utonuo u dremež. – Pa – reče Drvce najzad, trgnuvši Harija iz fantaziranja o tome šta bi jeo da je u ovom trenutku na doručku u zamku – je l' sve jasno? Ima li pitanja? – Imam ja pitanje, Olivere – reče Džordž koji se naglo probudi. – Zašto nam nisi sve ovo ispričao juče dok smo bili budni? Drvce nije bio zadovoljan. – Sada me slušajte pažljivo, bratijo – reče, gledajući ih mrko – trebalo je da osvojimo Šampionat u kvidiču prošle godine. Mi smo zasigurno najbolji tim. Ali, nažalost, zbog okolnosti na koje nismo mogli da utičemo... Hari se koprcao na svom sedištu kao krivac. Prošle godine, dok su igrali finalnu utakmicu, on je ležao bez svesti u bolničkom krilu, a to je značilo da je Grifindor igrao s igračem manje i pretrpeo najteži poraz u poslednjih trista godina. Drvce zastade za trenutak da se sabere. Njihov prošlogodišnji poraz očigledno ga je još uvek mučio. – Stoga ćemo ove godine trenirati više nego ikad ranije... Dobro, idemo da primenimo nove taktike u praksi! – povika Drvce, zgrabivši svoju metlu i povede ih iz svlačionice. Tim ga je pratio, ukočenih nogu i još uvek zevajući. Toliko su dugo bili u svlačionici da je sunce sada odskočilo prilično visoko, iako su ostaci izmaglice još uvek lebdeli nad travom na stadionu. Dok je Hari koračao po terenu, primeti Rona i Hermionu kako sede na tribinama. – Zar još niste završili? – dobaci Ron s nevericom. – Nismo ni počeli – reče Hari, ljubomorno gledajući tost i marmeladu koje su Ron i Hermiona doneli iz Velike sale. – Drvce nas je učio novim fintama. On uzjaha svoju metlu, odrazi se od tla i vinu se u vazduh. Svež jutarnji vazduh šibao mu je lice, budeći ga mnogo efikasnije od Drvcetove duge priče. Bio je presrećan što je opet na terenu za kvidič. Leteo je po stadionu punom brzinom, trkajući se s Fredom i Džordžom. – Kakvo je to čudno škljocanje? – upita Fred, dok su se vijali oko kornera. Hari pogleda ka tribinama. Kolin je sedeo na jednom od najviših mesta s podignutim aparatom, slikajući sliku za slikom, a zvuk škljocanja prolamao se praznim stadionom, čudnovato pojačan. – Gledaj ovamo, Hari! Ovamo! – vikao je piskavo. – Ko je to? – upita Fred. – Nemam pojma – slaga Hari, ubrzavajući da bi se što više udaljio od Kolina. – Šta se to dešava? – upita Drvce mršteći se, dok je klizio kroz vazduh ka njima. – Zašto taj prvak slika? Ne sviđa mi se to. Mogao bi da bude špijun Sliterina, koji pokušava da otkrije nešto o našem novom programu treninga. – On je u Grifindoru – reče Hari brzo. – A sliterincima ne treba špijun, Olivere – dodade Džordž. – Otkud ti to? – upita Drvce razdraženo. – Zato što su ovde lično – odgovori Džordž, pokazujući prstom. Nekoliko osoba u zelenim odorama koračalo je po terenu s metlama u rukama. – Ne mogu da verujem! – prosikta Drvce zgranuto. – Rezervisao sam teren za danas! E, pa – videćemo! Drvce se sjuri ka zemlji, od besa sletevši malo jače nego što je želeo, neznatno se zateturavši po silasku s metle. Hari, Fred i Džordž su ga pratili. – Flinte! – zaurla Drvce na sliterinskog kapitena. – Ovo je naš termin za trening! Ustali smo posebno zbog njega! Možete da se gubite! Markus Flint je bio krupniji čak i od Drvceta. Imao je izraz trolovske lukavosti na licu kada je odgovorio: – Ima mesta za sve nas, Drvce. Priđoše i Anđelina, Alisija i Kejti. U sliterinskom timu nije bilo devojčica, a sami sliterinci stajali su rame uz rame nasuprot grifindorcima, kezeći se svi do jednog. – Ali ja sam rezervisao teren! – reče Drvce, pljuckajući od besa dok je govorio. – Rezervisao sam! – Ah – reče Flint – ali ja ovde imam posebno potpisano pisamce od profesora Snejpa: Ja, profesor S. Snejp, odobravam sliterinskom timu da danas trenira na kvidičkom terenu da bi uvežbao svog novog Tragača. – Imate novog Tragača? – upita Drvce rastrojeno. – Gde je? I iza šest krupnih figura pred njih izađe sedmi, manji dečak, sa zlobnim kezom na svom bledom šiljastom licu. Bio je to Drako Melfoj. – Zar ti nisi sin Lucijusa Melfoja? – upita Fred, gledajući Melfoja s antipatijom. – Čudno što si pomenuo Drakovog oca – reče Flint kad osmesi sliterinskih igrača postadoše još širi. – Da ti pokažem velikodušan poklon koji je njegov otac dao sliterinskom timu. Sva sedmorica ispružiše svoje metle. Pred nosevima grifindoraca, na ranom jutarnjem suncu, presijavalo se sedam dobro izglancanih, sasvim novih drški i sedam natpisa finim zlatnim slovima Nimbus 2001. – Najnoviji model. Izašao prošlog meseca – reče Flint nemarno, otresajući trunčicu prašine s vrha svoje metle. Verujem da je znatno nadmašio staru seriju 2000. A što se tiče starih Čistačica – bezobrazno se smeškao Fredu i Džordžu, koji su u rukama držali Čistačice 5 – s njima čisti pod. Nekoliko trenutaka niko iz Grifindora nije znao šta da odgovori na to. Melfoj se kezio toliko široko da su mu se hladne oči suzile u dva mala proreza. – O, vidi – reče Flint. – Invazija na teren. Ron i Hermiona se zaputiše preko trave, da vide šta se dešava. – Šta je bilo? – upita Ron Harija. – Zašto ne igrate? I šta on radi ovde? Gledao je u Melfoja, primećujući njegovu sliterinsku odoru za kvidič. – Ja sam novi sliterinski tragač, Vizli – reče Melfoj samozadovoljno. – Upravo su se svi divili metlama koje je moj otac kupio našem timu. Ron je, zinuvši, zurio u sedam izvanrednih metli ispred sebe. – Dobre su, zar ne? – upita Melfoj mirno. – Ali možda će grifindorski tim uspeti da prikupi nešto zlata da i on kupi nove metle. Mogli biste da date ove stare Čistačice 5 na aukciju, mislim da bi neki muzej licitirao za njih. Sliterinski tim je vrištao od smeha. – Makar niko u grifindorskom timu nije morao da kupuje svoje mesto – reče Hermiona oštro. – Oni su izabrani zbog svog talenta. Samozadovoljni osmeh koji je dotad krasio Melfojevo lice trenutno splasnu. – Tebe niko nije pitao za mišljenje, ti prljava mala Blatokrvna – pljunu on. Hari je odmah znao da je Melfoj rekao nešto stvarno ružno, jer se na njegove reči odmah stvorila gužva.