2.6. Hari Poter i Dvorana tajni - Gilderoj Lokhart (2)

– Bio sam primljen na Iton, znate, ali ne mogu vam opisati koliko mi je drago što sam ipak došao ovde. Naravno, mama je bila malo razočarana, ali kad sam je naterao da pročita Lokhartove knjige, mislim da je počela da shvata kako je korisno imati obučenog čarobnjaka u porodici... Posle toga nisu baš imali prilike da pričaju. Ponovo su stavili mufove na uši i morali da se koncentrišu na mandragore. Kada je profesorka Mladica to radila, sve je izgledalo veoma lako, ali nije bilo. Mandragore nisu volele da izlaze iz zemlje, ali isto tako ni da se u nju vraćaju. Migoljile su se, šutirale, mlatile oštrim malim pesnicama i škrgutale zubima. Hari je celih deset minuta pokušavao da ugura jednu izuzetno debelu mandragoru u saksiju. Do kraja časa Hari je, kao i svi ostali, bio znojav, pokriven zemljom i sve ga je bolelo. Otpešačili su nazad do zamka da se časkom operu, a onda grifindorci požuriše na čas Preobražavanja. Na časovima profesorke Mek Gonagal uvek se naporno radilo, ali danas je bilo posebno teško. Sve što je naučio prošle godine Hariju kao da je iščilelo iz glave tokom leta. Trebalo je da pretvori bubu u dugme, ali jedino je uspeo da dobro umori bubu koja je jurila po stolu izbegavajući njegov čarobni štapić. Ron je imao mnogo gore probleme. Zakrpio je svoj štapić nekim pozajmljenim činotejpom, ali je štapić, izgleda, bio toliko oštećen da se nije mogao popraviti. Stalno je pucketao i varničio u čudnim trenucima, a svaki put kad je pokušao da preobrazi svoju bubu Rona bi okružio gust siv dim koji je smrdeo na pokvarena jaja. Pošto nije mogao da vidi šta radi, Ron je slučajno zgnječio svoju bubu laktom i morao da zatraži novu. Profesorka Mek Gonagal nije bila zadovoljna. Hariju laknu kad začu zvono za ručak. Činilo mu se da mu je mozak kao isceđen sunđer. Svi su izašli iz učionice osim njega i Rona, koji je besno udario čarobnim štapićem o sto. – Glupa... beskorisna... stvar... – Piši kući da ti pošalju novi – predloži Hari, dok je štapić, poput petarde, rafalno praskao. – O, da, i da dobijem još jednog Drekavca umesto odgovora – reče Ron trpajući u torbu štapić koji je sada šištao: – Sam si kriv što ti se štapić polomio... Sišli su na ručak, gde se Ronovo raspoloženje nimalo nije popravilo kada im je Hermiona pokazala punu šaku savršene dugmadi za kaput koju je napravila na času Preobražavanja. – Šta imamo posle podne? – upita Hari, brzo menjajući temu. – Odbranu od Mračnih veština – uzvrati Hermiona kao iz topa. – Zašto si – upita Ron, zgrabivši njen raspored – uokvirila malim srcima sve Lokhartove časove? Hermiona mu istrže raspored iz šaka i pocrvene od besa. Završiše ručak i izađoše u senovito dvorište. Hermiona sede na kameni stepenik i ponovo zabi nos u Plovidbu s vampirima. Hari i Ron stajali su i pričali o kvidiču čitavih nekoliko minuta pre nego što Hari postade svestan da ga neko pomno posmatra. Podigavši pogled, ugleda veoma malog dečaka mišje kose, koga je primetio sinoć da stavlja Šešir za razvrstavanje, kako pilji zapanjeno u njega. Čvrsto je držao nešto što je ličilo na običan normalski fotoaparat, i čim ga je Hari pogledao blago pocrvene. – Kako si, Hari? Ja sam... ja sam Kolin Krivej – reče on bez daha, koraknuvši oprezno napred. – I ja sam u Grifindoru. Da li misliš... da li bi bilo u redu... mogu li da te slikam? – reče, pridigavši fotoaparat, pun nade. – Da me slikaš? – ponovi Hari tupo. – Da bih dokazao da sam te sreo – reče Kolin Krivej čežnjivo i još više mu se primače. – Ja znam sve o tebi. Svi su mi ispričali. O tome kako si preživeo kad je Znaš-Već-Ko pokušao da te ubije, i kako je on nestao, i sve to, i kako još imaš ožiljak u obliku munje na čelu – (on skrenu pogled na Harijevu kosu preko čela) – a jedan dečko u mojoj spavaonici rekao je da će, ako razvijem film u pravom rastvoru, slike da se pomeraju. – Kolin ispusti drhtav uzdah uzbuđenja i nastavi: – Ovde je sjajno, je l' da? Sve dok nisam dobio pismo iz Hogvortsa nisam znao da su čudne stvari koje sam znao da izvodim zapravo magija. Moj tata je mlekar, ni on nije mogao da poveruje. Sada pravim gomilu fotografija da mu ih pošaljem. I bilo bi stvarno lepo kad bih imao jednu tvoju... – on molećivo pogleda u Harija – ...možda bi tvoj drug mogao da nas slika zajedno? A onda bi, možda, mogao i da je potpišeš? – Potpisane fotografije? Deliš potpisane fotografije, Poteru? Glasan i jedak, glas Draka Melfoja odzvanjao je dvorištem. Stao je odmah iza Kolina, u pratnji, kao i uvek kada je na Hogvortsu, dvojice krupnih i nasilnih drugova Kreba i Gojla. – Stanite svi u red! – zaurla Melfoj ka gomili. – Hari Poter će deliti potpisane fotografije! – Ne, neću – reče Hari ljutito, stegnuvši pesnice. – Umukni, Melfoje. – Ti si samo ljubomoran – rasrdi se Kolin, čije je celo telo bilo debljine Krebovog vrata. – Ljubomoran? – uzvrati mu Melfoj, koji više nije morao da viče pošto ih je pola dvorišta prisluškivalo. – Na šta? Ja ne želim odvratni ožiljak nasred čela, hvala lepo. Lično, ne mislim da time što posečeš glavu postaješ poseban. Kreb i Gojl su se glupavo kikotali. – Jedi puževe golaće, Melfoje – reče Ron ljutito. Kreb prestade da se smeje i poče preteći da trlja svoje kestenaste zglobove. – Pazi se, Vizli – isceri se Melfoj podrugljivo. – Ne želiš da praviš nikakve nevolje, ili će tvoja mamica doći i odvesti te iz škole. – On nastavi kreštavim prodornim glasom: – Ako napraviš još jednu glupost... Grupica petaka iz Sliterina u blizini glasno se nasmeja kad ču ovo. – I Vizli bi voleo potpisanu fotografiju, Poteru – zlobno se kezio Melfoj. – Ona će vredeti više od cele njegove porodične kuće. Ron isuka svoj čarobni štapić ulepljen činotejpom, ali Hermiona zalupi Plovidbu s vampirima i prošaputa: – Pazi! – Šta se ovde zbiva, šta se ovde zbiva? – Gilderoj Lokhart je koračao ka njima, a tirkizna odora vijorila se za njim. – Ko to deli potpisane fotografije? Hari zausti da nešto kaže, ali Lokhart prebaci ruku preko njegovog ramena i zagrme veselo: – Nije trebalo ni da pitam! Ponovo se srećemo, Hari! Pripijen uz Lokharta i goreći od sramote, Hari vide Melfoja kako se iskežen povlači nazad u gomilu. – Hajde, gospodine Krivej – reče Lokhart, smešeći se Kolinu. – Dupli portret, ne možete dobiti bolje od toga, i obojica ćemo vam se potpisati. Kolin nespretno namesti aparat i okinu, kada se iza njih oglasi zvono, označavajući početak poslepodnevne nastave. – Idite, hajde, pođite – Lokhart viknu gomili, i krenu prema zamku s Harijem, još uvek ga privijajući uz sebe, dok je ovaj žalio što ne zna neke dobre čini za nestajanje. – Jedan savet, Hari – reče Lokhart očinski, dok su ulazili u zgradu kroz bočna vrata. – Pokrio sam te sada s Krivejem – pošto je slikao i mene, tvoji školski drugovi neće pomisliti da guraš sebe u prvi plan... Gluv za Harijevo mucanje, Lokhart ga povede niz hodnik duž kog su u njih zurili đaci, a zatim uza stepenice. – Hoću samo da ti kažem da deljenje potpisanih fotografija u ovoj fazi tvoje karijere nije pametno. Iskreno, Hari – izgleda uobraženo. Možda će doći vreme kada ćeš, kao ja, morati da držiš gomilu potpisanih fotografija uvek pri sebi, ali... – on se zakikota – mislim da još nisi na tom nivou. Utom stigoše do Lokhartove učionice i on najzad pusti Harija. Hari ispravi svoju odoru i zaputi se ka klupi u samom dnu učionice, gde pronađe zanimaciju u slaganju svih sedam Lokhartovih knjiga ispred sebe, jedne na drugu, ne bi li izbegao da gleda u pravog Lokharta. Ostatak razreda ulete unutra uz žamor, a Ron i Hermiona sedoše s obe Harijeve strane. – Mogao si da ispržiš jaje na svom licu, koliko si bio pocrveneo – reče Ron. – Nadaj se da Krivej neće upoznati Džini, inače će napraviti klub obožavalaca Harija Potera. – Umukni – obrecnu se Hari. Poslednje što mu je trebalo bilo je da Lokhart čuje taj izraz: „Klub obožavalaca Harija Potera“. Kada su svi seli, Lokhart glasno pročisti grlo i zavlada potpuna tišina. On posegnu rukom ispred sebe, uze primerak Putovanja s trolovima koji je pripadao Nevilu Longbotomu i podiže ga da pokaže svoj namigujući portret na koricama. – Ja – reče on, pokazujući na njega i takođe namigujući – Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige za zaštitu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade za najšarmantniji osmeh Veštičjeg nedeljnika... ali, ne volim da pričam o tome. Nisam se rešio bandonske vile zloslutnice smeškajući joj se! Čekao je da počnu da se smeju, no samo se nekolicina njih slabo osmehnu. – Vidim da ste svi kupili komplete mojih knjiga – bravo. Mislio sam da danas počnemo s malim kontrolnim. Nemojte da brinete – samo da proverim koliko ste ih pažljivo pročitali, i koliko ste zapamtili... Kada im je podelio papire s testom, vrati se napred i reče razredu: – Imate trideset minuta. Možete početi – sad! Hari spusti pogled na papir i pročita: 1. Koja je omiljena boja Gilderoja Lokharta? 2. Koja je tajna ambicija Gilderoja Lokharta? 3. Koji je, po vašem mišljenju, najveći uspeh Gilderoja Lokharta do sada? I tako dalje, i tako dalje, na tri strane, sve do: 54. Kada je rođendan Gilderoja Lokharta i šta bi najviše voleo da dobije? Pola sata kasnije Lokhart pokupi testove i provijuga kroz učionicu. – C–c–c – niko se, takoreći, nije setio da je moja omiljena boja – boja jorgovana. Napisao sam to u Godini s jetijem. A nekoliko vas treba malo pažljivije da pročita Vikend s vukodlacima – u dvanaestom poglavlju jasno sam rekao da bi moj idealan rođendanski poklon bio sklad između čarobnih i nečarobnih ljudi – mada ne bih odbio veliku flašu starog Ogdenovog vatroviskija! On im uputi još jedan mangupski mig. Ron je s nevericom piljio u Lokharta; Šejmus Finigan i Din Tomas, koji su sedeli ispred njih, tresli su se od prigušenog smeha. Hermiona je, s druge strane, zaneseno slušala Lokharta i trgla se kad je spomenuo njeno ime. – ...ali gospođica Hermiona Grejndžer je znala da je moja tajna ambicija da oslobodim svet od zla i proizvedem svoj lanac preparata za negu kose. Svaka čast, devojčice! Zapravo... – on okrenu njen papir – sve je tačno! Ko je gospođica Hermiona Grejndžer? Hermiona podiže drhtavu ruku. – Odlično! – nasmeši se Lokhart. – Savršeno! Evo ti deset poena za Grifindor! A sada, na posao... On se sagnu ispod stola i podiže na njega veliki, pokriveni kavez. – A sad – pazite se! Moj je posao da vas naučim da se izborite s najgadnijim stvorenjima koja je čarobnjački svet upoznao! Možda ćete se u ovoj sobi suočiti sa svojim najvećim strahovima. Znajte da vam se ništa neće desiti dok sam ja ovde. Samo zahtevam da ostanete mirni. Protivno svojoj volji, Hari izviri iza svoje gomile knjiga da bi bolje video kavez. Lokhart stavi ruku na pokrivač. Din i Šejmus prestadoše da se smeju. Nevil se šćućurio na svom sedištu u prvom redu. – Zamoliću vas da ne vrištite – reče Lokhart prigušenim glasom. – To ih može izazvati. Dok je ceo razred zadržavao dah, Lokhart strgnu pokrivač. – Da – reče on dramatično. – Tek uhvaćene kornvolske vilice.1 Šejmus Finigan nije mogao da se kontroliše. Prsnuo je u smeh koji čak ni Lokhart nije mogao da zameni za užasnut vrisak. – Da? – nasmeši se on Šejmusu. – Pa, one nisu – one nisu baš mnogo – opasne, zar ne? – gušio se Šejmus. – Ne budi tako siguran! – reče Lokhart, mašući razdraženo prstom ka Šejmusu. – One mogu da budu đavolski lukava mala gamad! Vilice su bile električnoplave boje i visoke desetak centimetara, šiljastih lica i tako piskavih glasova da se činilo kao da se čitavo jato papagaja prepire. Kada je pokrivač skinut, počele su da ćeretaju i lete okolo, treskajući o rešetke i praveći bizarne grimase ka onima koji su sedeli najbliže kavezu. – Dobro onda – reče Lokhart glasno. – Da vidim kako ćete se snaći s njima! – i on otvori kavez. Nastade pravi pakao. Vilice se razjuriše u svim pravcima kao rakete. Dve zgrabiše Nevila za uši i podigoše ga u vazduh. Nekoliko njih izjuri kroz prozor, zasuvši zadnji red polomljenim staklom. Ostale su nastavile da ruše sve po učionici, gore od razjarenog nosoroga.