2.6. Hari Poter i Dvorana tajni - Gilderoj Lokhart (1)

6. Gilderoj Lokhart Međutim, sledećeg dana Hari gotovo da se nije ni nasmejao. Stvari su pošle nizbrdo još od doručka u Velikoj sali. Četiri dugačka stola ispod začarane tavanice (danas – tmurne, oblačnosive) bila su natrpana dubokim posudama s kašom, tanjirima usoljene ribe, brdima tosta i slaninom s jajima. Hari i Ron seli su za grifindorski sto pored Hermione, koja je svoj otvoreni primerak Plovidbe s vampirima poduprla krčagom mleka. U njenom glasu osećala se neznatna krutost kad reče: – Dobro jutro – što je Hariju govorilo da još uvek ne odobrava način njihovog dolaska. Nevil Longbotom ih je, s druge strane, veselo pozdravio. Nevil je bio nespretan dečak okruglog lica i imao je najgore pamćenje od svih koje je Hari ikad upoznao. – Pošta treba da stigne svakog časa, mislim da mi baka šalje nekoliko stvari koje sam zaboravio. Hari tek što je počeo da jede svoju kašu kada se, po običaju, začu užurbani zvuk iznad njihovih glava i stotine sova nagrnu unutra, kružeći po sali i izbacujući pisma i pakete u raspričanu gomilu. Ispušten je veliki grudvasti paket nad Nevilovom glavom, a trenutak kasnije nešto veliko i sivo pade u Hermionin krčag, sve ih poprskavši mlekom i perjem. – Erole! – reče Ron, izvlačeći dronjavu sovu za noge. Erol se, onesvešćen, sruči na sto, s nogama uvis i vlažnom crvenom kovertom u kljunu. – O, ne... – reče Ron preplašeno. – U redu je, još je živ – primeti Hermiona, bockajući nežno Erola vrhom prsta. – Ne to – ovo. Ron je pokazivao na crvenu kovertu. Hariju je izgledala sasvim obično, ali su je Ron i Nevil gledali kao da očekuju eksploziju. – Šta je bilo? – upita Hari. – Po-poslala mi je Drekavca – jedva izusti Ron. – Bolje ga otvori, Rone – reče Nevil, plašljivim šapatom. – Biće gore ako ga ne otvoriš. Baka mi ga je jednom poslala a ja sam ga ignorisao i... – on proguta knedlu – bilo je strašno. Harijev pogled pređe preko njihovih skamenjenih lica ka crvenoj koverti. – Šta je Drekavac? – upita. Ali sva Ronova pažnja bila je usredsređena na pismo, koje je počelo da se dimi u uglovima. – Otvori ga – nagovarao ga je Nevil. – Biće gotovo za par minuta... Ron ispruži drhtavu ruku, oprezno izvuče kovertu iz Erolovog kljuna i otvori je. Nevil zapuši uši prstima. Delić sekunde kasnije, Hari shvati zašto. Za trenutak je mislio da je pismo zaista eksplodiralo. Ogromnu salu odmah ispuni tutnjava, tresući prašinu s tavanice. – '...UKRASTI KOLA, NE BIH SE IZNENADILA DA SU TE IZBACILI, SAMO KAD TE SE DOČEPAM, VALJDA SE NISI NI ZAPITAO KROZ ŠTA SMO SVE PROŠLI TVOJ OTAC I JA KAD SMO VIDELI DA NEMA KOLA...' Od dreke gospođe Vizli, sto puta glasnije nego obično, podrhtavali su tanjiri i kašike na stolu, a kameni zidovi zaglušujuće su odzvanjali. Svi u Velikoj sali osvrtali su se naokolo da vide ko je primio Drekavca, a Ron se zagnjurio duboko u svoju stolicu tako da mu se videlo samo tamnocrveno čelo. – '...PISMO OD DAMBLDORA SINOĆ, MISLILA SAM DA ĆE TI OTAC SVISNUTI OD SRAMOTE, NISMO TE MI VASPITALI DA SE TAKO PONAŠAŠ, TI I HARI STE MOGLI DA IZGINETE...' Hari se baš pitao kada će njegovo ime da spomene. Pomno se pravio kao da ne čuje glas od kog su mu bubne opne pucale. – '...POTPUNO ZGROŽENI, TVOG OCA ČEKA ISTRAGA NA POSLU, ISKLJUČIVO TVOJOM KRIVICOM, I AKO NAPRAVIŠ JOŠ JEDNU GLUPOST, VODIMO TE PRAVO KUĆI.' Zavlada potpuna tišina. Crvena koverta, koja je ispala iz Ronove ruke, buknu u plamen i pretvori se u pepeo. Hari i Ron su sedeli ošamućeno, kao da je plimni talas upravo prešao preko njih. Nekoliko ljudi se nasmeja i žamor se postepeno vrati u Salu. Hermiona zatvori Plovidbu s vampirima i pogleda dole u Ronovo teme. – Pa, ne znam šta si očekivao, Rone, ali ti... – Samo mi nemoj reći da sam to zaslužio – obrecnu se Ron. Hari odgurnu svoju kašu. Izgarao je od krivice. Gospodina Vizlija čeka istraga na poslu. Posle svega što su gospodin i gospođa Vizli uradili za njega ovog leta... Ali nije imao vremena da se zadržava na tome. Profesorka Mek Gonagal je išla duž grifindorskog stola deleći rasporede časova. Hari uze svoj i vide da prvo imaju dvočas Herbologije, zajedno s prvacima iz Haflpafa. Hari, Ron i Hermiona zajedno izađoše iz zamka, pređoše preko povrtnjaka i zaputiše se se ka staklenoj bašti gde su bile uzgajane čarobne biljke. Drekavac je učinio bar jednu dobru stvar: Hermiona je, izgleda, mislila da su dovoljno kažnjeni, pa se ponovo ponašala sasvim prijateljski. Dok su se približavali staklenoj bašti, videli su da ostatak razreda stoji napolju i čeka profesorku Mladicu. Samo što su im se Hari, Ron i Hermiona pridružili, kada se ona pojavi koračajući preko travnjaka u pratnji Gilderoja Lokharta. Ruke profesorke Mladice bile su pune zavoja i, s novom grižom savesti, Hari u daljini primeti Mlatarajuću vrbu, čije su grane bile previjene. Profesorka Mladica bila je zdepasta mala veštica koja je nosila zakrpljen šešir povrh razbarušene kose. Na njenoj odeći obično je bilo dosta zemlje, a tetka Petunija bi se onesvestila kad bi videla njene nokte. Gilderoj Lokhart je, međutim, bio neuprljan u svojoj strukiranoj tirkiznoj odori, a zlatna kosa mu se sijala pod savršeno nameštenim tirkiznim šeširom sa zlatnim obrubom. – O, zdravo svima! – reče Lokhart, smešeći se okupljenim učenicima. – Baš sam pokazivao profesorki Mladici pravilan način da previje Mlatarajuću vrbu! Ali ne bih nipošto hteo da pomislite kako sam bolji u Herbologiji od nje! Sasvim slučajno, već se zadesilo da sam se susreo s nekoliko ovih egzotičnih biljaka tokom mojih putovanja... – Staklena bašta broj tri danas, deco! – reče profesorka Mladica, vidno nezadovoljna, ni nalik na onu veselu ženu kakva je inače. Začu se znatiželjno romorenje. Do sada su radili samo u staklenoj bašti broj jedan – u staklenoj bašti broj tri bile su mnogo zanimljivije i opasnije biljke. Profesorka Mladica skinu veliki ključ sa svog pojasa i otključa vrata. Hari oseti zadah vlažne zemlje i đubriva, pomešan s teškim mirisom nekog cveta veličine kišobrana koji se ljuljao s plafona. Spremao se da uđe unutra za Ronom i Hermionom, kada ga Lokhartova ruka zaustavi. – Hari! Hteo sam da porazgovaram s tobom – ne smeta vam da zakasni par minuta, profesorka Mladice? Sudeći po mrkom pogledu profesorke Mladice, smetalo joj je, ali Lokhart reče: – Mnogo vam hvala – i zatvori joj vrata staklene bašte ispred nosa. – Hari – reče Lokhart, a njegovi beli zubi zasijaše na suncu dok je odmahivao glavom. – Hari, Hari, Hari. Potpuno zbunjen, Hari ne reče ništa. – Kad sam čuo... pa, naravno, ja sam kriv za sve. Došlo mi je da sebe samog prebijem. Hari nije imao pojma o čemu on govori. Upravo se spremao to da kaže, kad Lokhart nastavi: – Ne znam jesam li ikad bio u većem šoku. Doleteti kolima u Hogvorts! Pa, naravno, odmah sam znao zašto si to uradio. Videlo se na prvi pogled. Hari, Hari, Hari. Bilo je neverovatno kako ume da pokaže svaki od tih sjajnih zuba čak i kad ne govori. – Dao sam ti mali zalogaj slave, zar ne? – reče Lokhart. – Zarazio sam te. Dospeo si na naslovnu stranu sa mnom, i jedva čekaš da ponovo dospeš tamo. – O... ne, profesore, vidite... – Hari, Hari, Hari – reče Lokhart, posegnuvši rukom i uhvati ga za rame. – Ja te razumem. Prirodno je da želiš još da okusiš, kada si već osetio prvi zalogaj – i krivim sebe što sam ti ga omogućio, trebalo je da znam da će ti udariti u glavu – ali vidiš, mladiću, ne možeš tek tako da letiš kolima ne bi li skrenuo pažnju na sebe. Samo se smiri, važi? Biće dovoljno vremena za to kad porasteš. Da, da, znam šta misliš! 'Lako je njemu, on je već svetski poznat čarobnjak!' Ali kada sam ja imao dvanaest godina bio sam niko i ništa, kao ti sada. U stvari, rekao bih da sam bio još veći nikogović! Mislim, neki ljudi su tu i tamo i čuli za tebe, zar ne? Oko cele te rabote s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati! – On baci pogled na ožiljak u obliku munje na Harijevom čelu. – Znam, znam, nije to ni približno dobro kao osvojiti Nagradu za najšarmantniji osmeh Veštičjeg nedeljnika pet puta zaredom, kao ja – ali to je početak, Hari, to je početak. On srdačno namignu Hariju i odšeta krupnim koracima. Hari je nekoliko sekundi stajao ošamućen, a onda, setivši se da treba da bude u stakleniku, otvori vrata i skliznu unutra. Usred staklene bašte, iza stola s nogarama, stajala je profesorka Mladica. Na stolu je ležalo oko dvadesetak pari raznobojnih mufova za uši. Kad Hari zauze svoje mesto između Rona i Hermione, ona reče: – Danas ćemo presađivati mandragoru. E, sada, ko može da mi kaže osobine mandragore? Niko se nije iznenadio kada je Hermiona prva podigla ruku. – Mandragora, ili mandraka, jeste snažno okrepljujuće sredstvo – reče Hermiona zvučeći, po običaju, kao da je progutala udžbenik. – Koristi se da bi se ljudi koji su bili preobraženi ili prokleti vratili u prvobitan oblik. – Odlično. Deset poena za Grifindor – reče profesorka Mladica. – Mandragora je važan sastojak većine protivotrova. Ona je, međutim, i opasna. Ko može da mi kaže zašto? Hermionina ruka za dlaku promaši Harijeve naočare kad je ona ponovo podiže. – Plač mandragore je smrtonosan za svakog ko ga čuje – dodade ona brzo. – Tačno tako. Eto ti još deset poena – reče profesorka Mladica. – Obratite pažnju, mandragore koje imamo ovde još su vrlo mlade. Dok je govorila, ona pokaza na niz dubokih poslužavnika i svi se proguraše napred da bolje vide. Stotinak žbunastih biljaka purpurnozelene boje raslo je u nizovima. Hariju, koji uopšte nije imao pojma šta je Hermiona mislila pod „plačem“ mandragore, uopšte nisu izgledale vredne pažnje. – Neka svako uzme par mufova za uši – reče profesorka Mladica. Nastade gužva kad svi nagrnuše da uzmu par koji nije bio roze i paperjast. – Kad vam kažem da ih stavite, proverite da li su vam uši potpuno pokrivene – nastavi profesorka Mladica. – Kada bude bezbedno da ih skinete, pokazaću vam znak odobravanja palcem. U redu – mufove za uši gore. Hari namače mufove na uši. Potpuno su blokirali svaki zvuk. Profesorka Mladica stavi roze paperjasti par na svoje uši, zavrnu rukave odore, uhvati mirno jednu žbunastu biljku i povuče iz sve snage. Hari ispusti krik iznenađenja koji niko nije mogao da čuje. Umesto korena, iz zemlje izroni mala, kaljava i izuzetno ružna beba. Lišće joj je raslo pravo iz glave. Imala je bledozelenu pegavu kožu i očigledno se drala punim plućima. Profesorka Mladica uze veliku saksiju sa stola i zari mandragoru unutra, zakopavajući je u mrki, vlažni humus, dok samo žbunasto lišće nije ostalo vidljivo. Profesorka Mladica otrese prašinu s ruku, palcem im pokaza znak odobravanja i skinu svoje mufove s ušiju. – Pošto su naše mandragore tek izdanci, njihov plač još uvek ne ubija – reče ona mirno, kao da nije uradila ništa uzbudljivije od zalivanja begonija. – Međutim, mogu vas onesvestiti na nekoliko sati, a pošto sam sigurna da niko od vas ne želi da propusti svoj prvi dan ovde, proverite da li su vam mufovi za uši čvrsto namešteni dok radite. Daću vam znak kad bude vreme da se spakujete. – Po četiri na svaki poslužavnik – tamo je velika količina saksija – humus je u vrećama tamo – i pazite na otrovnu pipkulju, rastu joj zubi. Govoreći to, ona snažno ošamari bodljikavu tamnocrvenu biljku, nateravši je da povuče dugačke pipke kojima je krišom prelazila po njenim ramenima. Hariju, Ronu i Hermioni se za njihovim stolom pridruži dečak kovrdžave kose iz Haflpafa kog je Hari znao iz viđenja, ali nikad nije pričao sa njim. – Džastin Finč-Flečli – reče on veselo, rukujući se sa Harijem. – Znam ko si ti, naravno, čuveni Hari Poter... a ti si Hermiona Grejndžer – uvek najbolja u svemu... (Hermionino lice se ozari kad se on rukova s njom) – i Ron Vizli. Jesu li ona leteća kola tvoja? Ron se ne nasmeši. Očigledno je još uvek mislio na Drekavca. – Taj Lokhart je super, je l' da? – reče Džastin razdragano, dok su punili saksije zmajskim đubrivom. – Strašno hrabar momak. Da li ste čitali njegove knjige? Ja bih umro od straha da me je vukodlak saterao u telefonsku govornicu, ali je on ostao smiren i – cap – prosto fantastično.