2.3. Hari Poter i Dvorana tajni - Jazbina (2)

– Ah – reče Fred. – O, Bože – reče Džordž. Gospođa Vizli se zaustavi ispred njih, s rukama na kukovima, prelazeći pogledom s jednog lica krivca na drugo. Nosila je brašnjavu kecelju iz čijeg je džepa virio čarobni štapić. – Dakle – reče ona. – Dobro jutro, mama – reče Džordž glasom za koji je očigledno čvrsto verovao da zvuči veselo i podilazeće. – Imate li ikakvu predstavu koliko sam se brinula? – reče gospođa Vizli, smrtno ozbiljnim šapatom. – Izvini, mama, ali vidiš, morali smo... Sva tri sina gospođe Vizli bila su viša od nje, ali se šćućuriše čim se njen bes sručio na njih. – Prazni kreveti! Nema poruke! Nema kola... Mogli ste da se slupate... izludela od brige... baš vas briga... nikada u životu mi se nije... čekajte samo da vam dođe otac, nikad nismo imali ovakvih problema sa Bilom ili Čarlijem ili Persijem... – Savršenim Persijem – promrmlja Fred. – TI BI MOGAO MALO DA SE UGLEDAŠ NA PERSIJA! – podviknu gospođa Vizli Fredu, upirući mu prst u grudi. – Mogli ste da poginete, mogli su da vas vide, otac je mogao da izgubi posao zbog vas... Činilo im se da tirada traje satima. Gospođa Vizli je već bila promukla od vike kad se okrenula ka Hariju, koji ustuknu. – Strašno mi je drago što te vidim, Hari dušo – reče ona. – Uđi da doručkuješ. Okrenula se i vratila u kuću, a Hari uđe za njom tek pošto je bacio nervozan pogled na Rona, koji mu ohrabrujuće klimnu glavom. Kuhinja je bila mala i prilično skučena. Na sredini je stajao oriban drveni sto a oko njega stolice, i Hari sede na ivicu jedne, gledajući okolo. Nikada ranije nije bio u čarobnjačkoj kući. Sat na zidu naspram njega imao je samo jednu kazaljku i uopšte nije imao brojeve. Oko ivice su bili natpisi poput: 'Vreme da se napravi čaj', 'Vreme da se nahrane pilići' i 'Kasniš'. Knjige su bile naslagane u tri reda na kaminu, knjige s naslovima poput Činima do domaćeg sira, Čarolije za pečenje i Gozbe za jedan minut – to je magija! A ukoliko Harija nisu uši varale, radio pored sudopere upravo je najavio „Veštičji sat“ s popularnim pesmama čarobnice Celestine Vorbek. Gospođa Vizli je kloparala okolo, spremajući doručak pomalo nasumice, bacajući ljutite poglede na svoje sinove dok je stavljala kobasice u tiganj. S vremena na vreme bi promumlala nešto kao: – Ne znam samo na šta ste mislili – i: – Nikad ne bih poverovala. – Ne krivim tebe, dušo – uveravala je Harija, svalivši mu u tanjir osam ili devet kobasica. – Artur i ja smo takođe brinuli zbog tebe. Baš smo sinoć pričali kako ćemo sami otići po tebe ako ne odgovoriš Ronu do petka. Ali stvarno – (upravo je dodavala tri pržena jajeta u njegov tanjir) – preleteti pola zemlje zabranjenim kolima... svako je mogao da vas vidi... Ona mahinalno zamahnu čarobnim štapićem ka posuđu u sudoperi i ono samo poče da se pere, nežno zvekećući u pozadini. – Bilo je oblačno, mama! – reče Fred. – Zatvori usta dok jedeš! – obrecnu se gospođa Vizli. – Mama, oni su ga izgladnjivali! – reče Džordž. – I ti! – reče gospođa Vizli, ali joj izraz lica postade nešto blaži kad krenu da seče Hariju hleb i da ga maže puterom. Na trenutak im pažnju skrenu mala riđa figura u dugačkoj spavaćici, koja se pojavi u kuhinji, prigušeno ciknu, i ponovo istrča. – Džini – reče Ron Hariju u pola glasa. – Moja sestra. Priča o tebi celo leto. – Da, Hari, tražiće ti autogram – isceri se Fred, ali utom uhvati majčin pogled i nagnu se nad tanjir bez reči. Nisu više izgovorili ni reč dok sva četiri tanjira nisu ispražnjena, što se desilo za začuđujuće kratko vreme. – Bokca mu, al' sam umoran – zevnu Fred, najzad odlažući nož i viljušku. – Mislim da ću u krevet i... – Ne, nećeš – obrecnu se gospođa Vizli. – Sam si kriv što si bio napolju cele noći. Očistićeš, umesto mene, baštu od patuljaka, ponovo su počeli da izmiču kontroli. – O, mama... – Vas dvojica takođe – reče ona, uputivši Ronu i Fredu prodoran pogled. – Ti možeš da legneš, dušo – dodade Hariju. – Nisi ti tražio da letiš tim vražjim kolima. Ali Hari, koji se osećao sasvim odmorno, brzo reče: – Ja ću pomoći Ronu, nikada nisam video kako se bašta čisti od patuljaka... – Veoma lepo od tebe, dušo, ali to je vrlo dosadan posao – reče gospođa Vizli. – Eh, da vidimo sad šta Lokhart ima da kaže na temu rasterivanja patuljaka... I ona izvuče debelu knjigu s gomile na kaminu. Džordž zahropta. – Mama, znamo kako se bašta čisti od patuljaka. Hari baci pogled na korice knjige gospođe Vizli. Na njoj je, kitnjastim zlatnim slovima, pisalo Priručnik za kućnu gamad Gilderoja Lokharta. Na naslovnoj strani bila je velika fotografija izuzetno zgodnog čarobnjaka talasaste plave kose i bistrih plavih očiju. Kao i inače u čarobnjačkom svetu, fotografija je bila pokretna; čarobnjak, za kog je Hari pretpostavio da je Gilderoj Lokhart, namigivao je drsko svima njima. Lice gospođe Vizli ozari se kada ga vide. – Oh, on je divan – reče. – Vala baš se razume u kućnu gamad, ovo je fantastična knjiga... – Mami se on sviđa – reče Fred izuzetno glasnim šapatom. – Ne budi smešan, Frede – reče gospođa Vizli, pocrvenevši. – Dobro, ako mislite da znate bolje od Lokharta, možete da počnete, i teško vama ako nađem ijednog patuljka kad dođem u inspekciju. Zevajući i gunđajući, Vizlijevi tromo izađoše napolje, dok ih je Hari u stopu pratio. Bašta je bila velika i upravo onakva kakva bi, po Harijevom mišljenju, bašta trebalo da bude. Darslijevima se ne bi dopala – bilo je mnogo korova, trava je trebalo da se pokosi, svuda duž zidova bilo je mnogo kvrgavog drveća, biljke koje Hari nikada nije video bujale su iz svih leja i, najzad, bio je tu i veliki zeleni ribnjak pun žaba. – I Normalci imaju baštenske patuljke, znaš – reče Hari Ronu, dok su prelazili preko travnjaka. – Da, video sam ta čuda za koja oni misle da su patuljci – odgovori Ron, sagnuvši se i glavom uronivši u žbun božura. – Kao mali debeli Deda Mrazovi s pecaljkama... Začu se nagli zvuk komešanja, žbun božura se zaljulja, i Ron se ispravi. – Ovo je patuljak – reče on smrknuto. – Pušćaj me! Pušćaj me! – cičao je patuljak. To biće svakako nije ličilo na Deda Mraza. Bilo je malo, smežurano, velike, kvrgave, ćelave glave nalik krompiru. Ron ga je ispruženom rukom držao na odstojanju od sebe, dok se patuljak ritao svojim malim rožastim nogama; uhvatio ga je za nožne članke i okrenuo naglavačke. – Ovo treba da radiš – reče. On podiže patuljka iznad glave ('Pušćaj me!') i poče da vitla njime u velikim krugovima kao lasom. Videvši Harijevo zgranuto lice, Ron dodade: – Njih to ne boli: samo treba dobro da mu se zavrti u glavi, da ne može da nađe put nazad do patuljačkih krtičnjaka. On ispusti patuljkove noge i ovaj odlete šest-sedam metara kroz vazduh, sletevši uz tup udarac u polje preko živice. – Kilavo – reče Fred. – Kladim se da ću svog da dobacim iza onog panja. Hari je brzo naučio da ne sažaljeva previše patuljke. Odlučio je da prvog kog je uhvatio prosto prebaci preko živice, ali patuljak, osetivši slabost, zari svoje oštre zube u Harijev prst, tako da ovaj nije mogao da ga se otrese, sve dok... – Opa, Hari... to mora da je bilo čitavih petnaestak metara... Uskoro su kroz vazduh na sve strane leteli patuljci. – Vidiš, nisu mnogo pametni – reče Džordž, grabeći pet-šest patuljaka odjednom. – Čim shvate da čistimo baštu od patuljaka, oni izjure da vide. Očekivao bi da su do sada naučili bar da ostanu skriveni. Uskoro je gomila patuljaka u polju počela da odlazi u nepravilnoj vrsti, povijenih ramena. – Vratiće se oni – reče Ron, dok su posmatrali patuljke kako nestaju u živici s druge strane polja. – Sviđa im se ovde... Tata je previše blag prema njima, misli da su smešni... Utom se ulazna vrata zalupiše. – Vratio se! – povika Džordž. – Tata je stigao kući! Požurili su kroz baštu nazad u kuću. Gospodin Vizli je sedeo srozan na kuhinjskoj stolici, bez naočara i sklopljenih očiju. Bio je to mršav čovek, već proćelav, ali mu je ono malo kose bilo riđe kao i kod sve njegove dece. Nosio je dugu zelenu odoru koja je bila prilično prašnjava i izlizana. – Kakva noć – promrmlja on, tražeći čajnik dok su svi posedali oko njega. – Devet racija. Devet! A stari Mandungus Flečer je pokušao da baci kletvu na mene čim sam mu okrenuo leđa... Gospodin Vizli otpi veliki gutljaj čaja i uzdahnu. – Jesi li nešto pronašao, tata? – upita Fred znatiželjno. – Samo par ključeva koji se smanjuju i čajnik koji ujeda – zevnu gospodin Vizli. – Međutim, bilo je par prilično gadnih stvari koje nisu u mojoj nadležnosti. Mortlejk je odveden na saslušanje zbog nekih vrlo čudnih lasica, ali to je, hvala bogu, posao Komiteta za eksperimentalne čini... – Zašto bi se iko zamajavao smanjivanjem ključeva? – upita Džordž. – To je ubičajeno muštranje Normalaca – uzdahnu gospodin Vizli. – Prodaju im ključ koji se smanjuje gotovo do ništavila, tako da nikad ne mogu da ga pronađu kad im zatreba... Naravno, vrlo je teško osuditi bilo koga jer Normalci neće da priznaju da im se ključ smanjuje... uporno tvrde da ga gube. Nek su nam živi i zdravi, posumnjaće na sve samo ne na magiju, čak i kad im je pred nosom... ali ne biste verovali šta sve naša sorta neće začarati... – KAO KOLA, NA PRIMER? Utom se pojavi gospođa Vizli držeći dugačak žarač kao mač. Gospodin Vizli razrogači oči. Zurio je kao krivac u svoju ženu. – K-kola, Moli, dušo? – Da, Arture, kola – reče gospođa Vizli, sevajući pogledom. – Zamisli čarobnjaka koji je kupio stara zarđala kola i rekao svojoj ženi da samo namerava da ih rasklopi, da vidi kako rade, a zapravo je hteo da ih začara da lete. Gospodin Vizli trepnu. – Pa, draga, mislim da ćeš shvatiti da je sve uradio u skladu sa zakonom, čak iako je, ovaj, možda bilo bolje da je ženi, ovaj, rekao istinu... Postoji rupa u zakonu, vidiš... sve dok nije nameravao da leti kolima, činjenica da kola mogu da lete nije... – Arture Vizli, sâm si se postarao da postoji rupa u zakonu, kada si ga napisao! – viknu gospođa Vizli. – Samo zato da bi i dalje nastavio da čačkaš oko sveg tog normalskog otpada koji držiš u šupi! A za tvoju informaciju, Hari je jutros stigao kolima kojima ti nisi nameravao da letiš! – Hari? – ponovi gospodin Vizli tupo. – Koji Hari? Osvrnu se i poskoči kad ugleda Harija. – Blagi bože, je li to Hari Poter? Izuzetno mi je drago što sam te upoznao, Ron nam je toliko pričao o... – Tvoji sinovi su prošle noći leteli kolima do Harijeve kuće i natrag! – viknu gospođa Vizli. – Šta imaš da kažeš na to, a? – Stvarno? – upita gospodin Vizli znatiželjno. – Da li je dobro išao? Ovaj, hoću reći – zbuni se on, dok su iz očiju gospođe Vizli letele varnice – to, to je vrlo ružno, momci, zaista ružno... – Ostavimo ih – promrmlja Ron Hariju, dok se gospođa Vizli nadimala kao žaba. – Hajdemo, pokazaću ti moju sobu. Oni šmugnuše iz kuhinje, uskim prolazom do nejednakih stepenica koje su krivudale uvis kroz kuću. Na trećem odmorištu vrata su bila poluotvorena. Hari za trenutak uhvati dva bistra smeđa oka kako pilje u njega, pre nego što se vrata uz tresak zatvoriše. – Džini – objasni Ron. – Pojma nemaš koliko je neobično što je ovako stidljiva, inače ne zatvara usta... Popeli su se još dva sprata, dok nisu stigli do vrata s kojih se ljuštila boja i na kojima je bila zakačena pločica s natpisom: „Ronaldova soba“. Hari zakorači u nju, maltene dotakavši glavom kosi plafon i zatrepta s nevericom. Osećao se kao da ulazi u peć: skoro sve u Ronovoj sobi bilo je jarkonarandžaste boje: posteljina, zidovi, čak i plafon. Onda Hari shvati da je Ron prekrio skoro svaki centimetar pohabanih tapeta posterima sedmoro jednih te istih veštica i čarobnjaka, koji su nosili svetlonarandžaste odore, metle i žustro mahali. – Tvoj kvidički tim? – upita Hari. – Čadlijski topovi – reče Ron, pokazujući na narandžastu posteljinu s izvezenim velikim crnim slovima Č i T i letećim đuletom. – Deveti u ligi. Ronove školske knjige čini ležale su neuredno u ćošku, odmah pored gomile stripova koji su izgleda, svi do jednog, opisivali Avanture Martina Migsa, nenormalnog Normalca.