2.3. Hari Poter i Dvorana tajni - Jazbina (1)

3. Jazbina – Rone! – procedi Hari, puzeći do prozora, i otvori ga da bi mogli da pričaju kroz rešetke. – Rone, kako si... kog đavola...? Hari razjapi usta, shvativši šta upravo vidi. Ron se naginjao kroz zadnji prozor starog tirkiznog automobila koji je bio parkiran u vazduhu. Na prednjim sedištima sedeli su Fred i Džordž, Ronova starija braća blizanci, cereći se Hariju – Sve u redu, Hari? – Šta se dešava? – upita Ron. – Zašto mi nisi odgovarao na pisma? Zvao sam te da dođeš kod nas bar desetak i više puta, a onda mi je tata rekao da si dobio zvanično upozorenje zbog korišćenja magije pred Normalcima... – To nisam bio ja... a kako je saznao? – On radi u Ministarstvu – objasni Ron. – Znaš da ne smemo da bacamo čini izvan škole... – Ti mi kažeš – reče Hari, piljeći u lebdeća kola. – A, ovo se ne računa – nastavi Ron. – Mi smo ih samo pozajmili, tatina su, nismo ih mi začarali. Ali da izvodiš čarolije pred tim Normalcima s kojima živiš... – Rekao sam ti, nisam ja... trebalo bi mi mnogo vremena da ti objasnim. Nego, možeš li da objasniš onima na Hogvortsu da su me Darslijevi zaključali i da mi ne daju da se vratim, a da očigledno ne mogu sam sebe da izbavim magijom, jer će Ministarstvo pomisliti da je to drugo bacanje čini za tri dana, pa... – Prestani da brbljaš – reče Ron – došli smo da te odvedemo našoj kući. – Ali ne možete da me izbavite pomoću magije... – Ne treba nam magija – reče Ron, klimnuvši glavom ka prednjim sedištima, iscerivši se. – Zaboravio si koga imam sa sobom. – Zaveži ovo za rešetke – reče Fred, bacajući kraj konopca Hariju. – Ako se Darslijevi probude, mrtav sam – reče Hari, čvrsto uvezujući konopac oko rešetke, a Fred pokrenu motor. – Ništa ne brini – reče Fred – i odmakni se. Hari se pomeri nazad u senku pored Hedvige, koja je, činilo se, shvatila koliko je ovo važno, pa je bila mirna i tiha. Kola su brundala sve glasnije i odjednom, kad Fred poveze auto naviše kroz vazduh, uz tiho krckanje, rešetke se odvališe od prozora – Hari dotrča do prozora i spazi rešetke kako se klate, nekoliko stopa iznad zemlje. Ron ih je, dahćući, podigao u kola. Hari je zabrinuto osluškivao, ali iz spavaće sobe Darslijevih nije se ništa čulo. Kad su rešetke bezbedno smeštene na zadnje sedište kola, pored Rona, Fred se vrati u rikverc što je mogao bliže Harijevom prozoru. – Upadaj – reče Ron. – Ali moje stvari za Hogvorts... Moj čarobni štapić... Moja metla... – Gde su? – Zaključani u ostavi ispod stepenica, a ja ne mogu da izađem iz sobe... – Nema problema – reče Džordž sa suvozačkog sedišta. – Miči se, Hari. Fred i Džordž se oprezno uzveraše kroz prozor u Harijevu sobu. Svaka im čast, pomisli Hari, kad Džordž izvadi običnu ukosnicu iz džepa i poče da obija bravu. – Mnogi čarobnjaci misle da je učenje ovakvih normalskih trikova gubljenje vremena – reče Fred – ali mi mislimo da valja znati ove veštine, iako su malo spore. Začu se tanušno 'klik' i vrata se otvoriše. – Dakle, mi ćemo uzeti tvoj kovčeg – ti zgrabi sve što ti treba iz tvog sobička i dodaj Ronu – prošapta Džordž. – Pazite na zadnji stepenik, škripi – šapnu Hari kad blizanci nestadoše na mračnom odmorištu. Hari je jurcao po sobi, skupljajući svoje stvari i dodavao ih Ronu kroz prozor. Onda je sišao da pomogne Fredu i Džordžu da prenesu njegov kovčeg uza stepenice. Hari je čuo teču Vernona kako kašlje. Napokon su, dahćući, stigli do odmorišta, i preneli kovčeg kroz Harijevu sobu do otvorenog prozora. Fred se uzverao nazad u kola da bi ga zajedno s Ronom povukao, dok su ga Hari i Džordž gurali odozdo iz sobe. Mic po mic, kovčeg je klizio kroz prozor. Teča Vernon se ponovo zakašlja. – Još malo – prodahta Fred, koji ga je povlačio iz kola – pogurajte još jednom... Hari i Džordž podupreše kovčeg ramenima i ubaciše ga kroz prozor na zadnje sedište automobila. – Okej, idemo – šapnu Džordž. Ali dok se Hari peo na prozorski sims, iznenada se iza njega začu glasan krik, propraćen grmljavinom teča Vernonovog glasa: – TA PROKLETA SOVA! – Zaboravio sam Hedvigu! Hari pretrča preko sobe u trenu kada se svetlo u hodniku upalilo. Zgrabi Hedvigin kavez, dojuri do prozora i dodade ga napolje Ronu. Upravo se popeo na komodu s fiokama kad teča Vernon zalupa na nezaključana vrata, koja se uz tresak otvoriše. Teča Vernon je, za trenutak, stajao kao uramljen u dovratku, zatim riknu poput razjarenog bika i baci se na Harija, zgrabivši ga za članak. Ron, Fred i Džordž zgrabiše Harija za ruke i povukoše ga iz sve snage. – Petunija – zaurla teča Vernon. – On beži! ON BEŽI! Vizlijevi povukoše iz sve snage i Harijeva noga iskliznu iz teča Vernonovih šaka. Čim je Hari ušao u kola i zalupio vrata, Ron uzviknu: – Daj gas, Frede! – i kola iznenada jurnuše ka Mesecu. Hari nije mogao da poveruje – bio je slobodan. Spustio je prozor, i pogledao nazad ka sve manjim krovovima Šimširove ulice dok mu je noćni vazduh šibao kroz kosu. Teča Vernon, tetka Petunija i Dadli zbunjeno su izvirivali kroz Harijev prozor. – Vidimo se sledećeg leta – povika Hari. Vizlijevi prasnuše u grohotan smeh, a Hari se smesti nazad na sedište, kezeći se od uva do uva. – Pusti Hedvigu napolje – reče on Ronu – neka leti iza nas. Već dugo nije imala prilike da protegne krila. Džordž dodade ukosnicu Ronu i, trenutak kasnije, Hedviga se veselo vinu kroz prozor i nastavi da klizi pored njih kao duh. – Nego... kakva je to priča, Hari? – upita Ron nestrpljivo. – Šta se to dešavalo? Hari im ispriča sve o Dobiju, o upozorenju koje mu je vilenjak dao, i o fijasku pudinga s marcipanskim ljubičicama. Kada je završio, dugo su zabezeknuto ćutali. – Vrlo sumnjivo – reče najzad Fred. – Definitivno vrdanje – složi se Džordž. – Nije hteo da ti kaže čak ni ko, navodno, smišlja tu zaveru? – Mislim da nije mogao – reče Hari. – Rekao sam vam, čim bi shvatio da bi nešto moglo da mu se omakne, počeo bi da udara glavom o zid. Zapazio je da su se Fred i Džordž značajno zagledali. – Šta je, mislite da me je lagao? – upita ih Hari. – Pa – reče Fred – pazi ovako: kućni vilenjaci imaju svoju moćnu magiju, ali obično ne mogu da je koriste bez dozvole svojih gospodara. Mislim da je stari Dobi poslat da te spreči da se vratiš u Hogvorts. Nečija neslana šala. Možeš li da se setiš nekoga u školi kome si se zamerio? – Da – rekoše Hari i Ron u glas. – Drako Melfoj – objasni Hari. – On me mrzi. – Drako Melfoj? – upita Džordž, okrenuvši se. – Nije valjda sin Lucijusa Melfoja? – Mora da je on, to nije tako često ime, zar ne? – reče Hari. – Zašto? – Čuo sam tatu da priča o njemu – reče Džordž. – On je bio veliki pristalica Znaš-Već-Koga. – A kada je Znaš-Već-Ko nestao – reče Fred, izvijajući se unazad da bi video Harija – Lucijus Melfoj se vratio i rekao da, zapravo, nikada i nije iskreno bio uz njega. Malo sutra – tata misli da je on je bio u najužem krugu saradnika Znaš-Već-Koga. Hari je i ranije čuo te glasine o Melfojevoj porodici, i nisu ga nimalo iznenadile. U poređenju s Drakom Melfojem, Dadli Darsli je delovao kao fin, pažljiv i osećajan dečak. – Ne znam da li Melfojevi imaju kućnog vilenjaka... – reče Hari. – Pa, ko god ga ima sigurno potiče iz stare čarobnjačke porodice, i to vrlo bogate – zaključi Fred. – Da, mama je oduvek priželjkivala da imamo kućnog vilenjaka koji bi joj peglao – reče Džordž. – Ali sve što mi imamo su glupi stari akrep na tavanu i baštenski patuljci. Kućni vilenjaci idu uz velika stara zdanja, zamkove i takva mesta, nećeš ih naći u našoj kući... Hari je ćutao. Sudeći po tome što je Drako Melfoj uglavnom dobijao najbolje stvari, njegova porodica mora da se valjala u čarobnjačkom zlatu: lako je mogao da zamisli Melfoja kako se šepuri po velikoj kući s imanjem. Poslati porodičnog slugu da spreči Harija da se vrati na Hogvorts ličilo je na nešto što bi Melfoj uradio. Da li je glupo što je Hari ozbiljno shvatio Dobija? – Svejedno, drago mi je što smo došli po tebe – reče Ron. – Stvarno sam se zabrinuo što ne odgovaraš na moja pisma. Isprva sam mislio da je to Erolova krivica... – Ko je Erol? – Naša sova. On je prastar. Ne bi mu bio prvi put da ne dostavi pošiljku. E, onda sam pokušao da pozajmim Hermesa... – Koga? – Sovu koju su mama i tata kupili Persiju kada je postao asistent – reče Fred sa prednjeg sedišta. – Ali Persi nije hteo da mi ga pozajmi – reče Ron. – Rekao mi je da je njemu potreban. – Persi se veoma čudno ponaša ovog leta – namršteno će Džordž. – A zbilja šalje mnogo pisama i provodi mnogo vremena zatvoren u sobi... Mislim, nemoguće je da sve vreme glanca svoju asistentsku značku... Voziš previše na zapad, Frede – dodade, pokazujući kompas na vozačkoj tabli. Fred okrenu volan. – Pa, da li vaš tata zna da ste mu uzeli kola? – upita Hari, već pogađajući odgovor. – Ovaj, ne – reče Ron – večeras je na poslu. Nadajmo se da ćemo uspeti da ih vratimo u garažu, a da mama ne primeti da smo leteli njima. – Šta tvoj tata uopšte radi u Ministarstvu magije? – On radi u najdosadnijem odseku – reče Ron. – U Kancelariji za zloupotrebu normalskih predmeta. – Čega? – Ma, to ima neke veze sa skidanjem čini s normalskih predmeta, znaš, u slučaju da nešto opet završi u njihovim radnjama ili kućama. Na primer, prošle godine je umrla neka stara veštica i njen servis za čaj prodat je nekoj starinarnici. Kupila ga je jedna Normalka, donela ga kući i pokušala da posluži prijateljice čajem iz njega. Bila je to noćna mora – tata je nedeljama radio prekovremeno. – Šta se desilo? – Čajnik je poludeo i počeo da prska vreli čaj svuda okolo, a jedan čovek je završio u bolnici jer su mu mašice za šećer priklještile nos. Tata je izludeo, u kancelariji rade samo on i stari veštac po imenu Perkins, i morali su da bacaju gomilu Memorijskih čini i štošta drugo da bi zataškali celu stvar... – Ali tvoj tata... ova kola... Fred se nasmeja. – Da, tata je lud za svim što ima veze s Normalcima, naša šupa je puna njihovih stvari. On ih demontira, baca čini na njih, pa ih ponovo sklapa. Kada bi izvršio raciju u našoj kući, morao bi odmah sebe da uhapsi. To izluđuje mamu. – Evo ga glavni put – reče Džordž, vireći kroz vetrobran. – Stižemo za deset minuta... taman na vreme, sviće... Duž horizonta na istoku video se bled rozikast sjaj. Fred spusti kola niže i Hari vide obrise polja i načičkanog drveća. – Mi živimo malo izvan sela – reče Džordž. – Oteri Sent Kečpol... Kola su letela sve niže i niže. Krajičak sjajnog crvenog sunca probijao se kroz drveće. – Sletanje! – reče Fred kad s lakim treskom udariše u zemlju. Sleteli su pored trošne garaže u malom dvorištu, a Hari pogleda napolje i prvi put vide Ronovu kuću. Izgledala je kao da je nekada bila veliki kameni svinjac, kome su tu i tamo dodavane sobe, dok nije narastao za nekoliko spratova i toliko se naherio da je izgledao kao da se podupire magijom (kao što, Hari se podseti, verovatno i jeste). Na vrh crvenog krova bilo je nataknuto četiri ili pet dimnjaka. U zemlju blizu ulaza bio je zaboden nakrivljen znak, na kome se moglo pročitati: „Jazbina“. Oko ulaznih vrata ležala je gomila čizama velingtonki i veoma zarđao kazan. Nekoliko debelih smeđih kokošaka kljuckalo je tamo-amo po dvorištu. – Nije ništa posebno – reče Ron. – Sjajno je – reče Hari radosno, pomislivši na Šimširovu ulicu. Izašli su iz kola. – Sada ćemo strašno tiho da se popnemo gore – reče Fred – i sačekaćemo da nas mama pozove na doručak. Onda ćeš ti, Rone, da se sjuriš dole i da kažeš: 'Mama, vidi ko se pojavio noćas! ', a njoj će biti drago što vidi Harija i niko neće saznati da smo leteli kolima. – Važi – reče Ron. – Hajde, Hari, ja spavam na... Ron gadno pozelene, pogleda prikovanog za kuću. Ostala trojica se okrenuše ka njemu. Preko dvorišta je marširala gospođa Vizli, rasterujući kokoške, a za nisku, punačku ženu prijatnog lica, bilo je neverovatno koliko je ličila na sabljozubog tigra.