2.14. Hari Poter i Dvorana tajni - Kornelijus Fadž

14. Kornelijus Fadž Hari, Ron i Hermiona su oduvek znali da Hagrid gaji nesrećnu ljubav prema velikim i čudovišnim stvorenjima. Tokom njihove prve godine u Hogvortsu pokušao je da odgaji bebu zmaja u svojoj maloj drvenoj kolibi, a neće skoro zaboraviti ni ogromnog, troglavog psa kog je krstio Pufnica. I ukoliko je Hagrid, kao dečak, čuo za čudovište koje je sakriveno negde u zamku, Hari je bio siguran da bi učinio sve samo da bi ga video. Verovatno bi isti taj Hagrid pomislio da je sramota što je čudovište toliko dugo skučeno, i da zaslužuje da protegne svoje mnogobrojne noge; Hari je prosto mogao da zamisli trinaestogodišnjeg Hagrida kako pokušava da mu stavi povodac i ogrlicu. Ali je isto tako bio siguran da Hagrid nikad ne bi hteo nikog da ubije. Hari bi, donekle, više voleo da uopšte nije ni otkrio kako radi Ridlov dnevnik. Ron i Hermiona su ga stalno iznova terali da ispriča šta je video dok mu se nije smučilo, i da im sve to priča i dugi razgovori koji bi između njih usledili. – Možda je Ridl uhvatio pogrešnu osobu – reče Hermiona. – Možda je neko drugo čudovište napadalo ljude... – Šta misliš, koliko ima čudovišta na ovom mestu? – upita Ron tupo. – Oduvek smo znali da je Hagrid bio izbačen iz škole – reče Hari očajno. – A mora da su napadi prestali nakon što je Hagrid najuren. U suprotnom, Ridl ne bi dobio priznanje. Ron je imao drugačiji pristup. – Ridl zaista zvuči kao Persi – ko je od njega, uopšte, tražio da ocinkari Hagrida? – Ali čudovište je ubilo nekoga, Rone – reče Hermiona. – A da su zatvorili Hogvorts, Ridl bi morao da se vrati u neko normalsko sirotište – reče Hari. – Ne krivim ga što je hteo da ostane ovde... Ron se ugrize za usnu, a onda nesigurno reče: – Ti si sreo Hagrida u Nokturn-aleji, zar ne, Hari? – Kupovao je sredstvo protiv mesožderskih puževa golaća – reče Hari brže-bolje. Sve troje ućutaše. Posle duge pauze, Hermiona, oklevajući, postavi najteže pitanje: – Zar ne mislite da bi trebalo da odemo i pitamo Hagrida o svemu tome? – Ah, to bi bila baš vesela poseta – reče Ron. – Ćao, Hagride, reci nam da li si u skorije vreme oslobodio nešto besno i dlakavo u zamku? Na kraju odlučiše da neće ništa reći Hagridu ukoliko ne bude novih napada, i pošto se u danima koji su odmicali nije ponovo čuo šapat bestelesnog glasa, ponadali su se da nikada neće ni morati da porazgovaraju s njim o tome zašto je bio izbačen iz škole. Prošlo je skoro mesec dana od kada su Džastin i Skoro Obezglavljeni Nik bili Skamenjeni, i bezmalo svi pomisliše da se napadač, ko god bio, zauvek povukao. Pivsu je najzad dosadila pesmica O, Poteru, skoteru, Erni Makmilan je jednog dana na Herbologiji vrlo ljubazno zamolio Harija da mu doda kofu s poskakujućim zlatačama, a u martu je nekoliko mandragora priredilo glasnu i bučnu zabavu u stakleniku broj tri. Ovo je veoma obradovalo profesorku Mladicu. – Onog trenutka kada počnu da ulaze jedne drugima u saksije, znaćemo da su sasvim zrele – rekla je Hariju. – A onda ćemo moći da oživimo one sirote ljude u bolničkom krilu. * * * Drugaci su preko uskršnjeg raspusta imali nešto drugo na umu. Došlo je vreme da izaberu predmete za treći razred, što je bila stvar koju je makar Hermiona shvatila vrlo ozbiljno. – To bi moglo da utiče na celu našu budućnost – rekla je Hariju i Ronu, dok su pažljivo pregledali liste novih predmeta i obeležavali ih štikliranjem. – Ja samo hoću da više nemam Napitke – reče Hari. – Ne može – uzvrati Ron sumorno. – Zadržavamo sve stare predmete, inače bih se ja otarasio Odbrane od Mračnih veština. – Ali to je vrlo značajan predmet! – reče Hermiona, zapanjeno. – Ne onako kako ga Lokhart predaje – odgovori joj Ron. – Od njega nisam naučio ništa, osim da ne treba da puštam vílice na slobodu. Nevil Longbotom je dobio pisma od svih veštica i čarobnjaka u svojoj porodici, i svi su mu davali različite savete šta da izabere. Zbunjen i zabrinut, seo je i čitao listu predmeta, isplazivši jezik, pitajući ostale da li misle da Aritmantija zvuči teže od Proučavanja drevnih runa. Din Tomas, koji je, kao i Hari, odrastao s Normalcima, na kraju je zatvorenih očiju nabadao po listi svojim čarobnim štapićem, birajući predmete koje bi dotakao. Hermiona nije slušala ničije savete, već se prijavila za sve predmete. Hari se smrknuto nasmešio u sebi na pomisao šta bi teča Vernon i tetka Petunija rekli kad bi pokušao s njima da se posavetuje oko svoje čarobnjačke karijere. Mada, nije da nije imao s kim da se posavetuje: Persi Vizli je jedva čekao da s njim podeli svoje iskustvo. – Zavisi od toga kuda hoćeš da ideš, Hari – reče on. – Nikada nije previše rano da se razmišlja o budućnosti, stoga bih ti preporučio Predskazivanje. Ljudi tvrde da je Proučavanje Normalaca slab izbor, ali ja lično mislim da bi čarobnjaci trebalo da budu podrobno upoznati s nečarobnjačkim društvom, pogotovu ako misle da rade u bliskom dodiru s Normalcima – pogledaj samo mog oca, on stalno mora da se bavi normalskim rabotama. Moj brat Čarli uvek je bio više tip za rad napolju, pa je učio Brigu o magijskim stvorenjima. Izaberi ono što ti leži, Hari. Ali jedina stvar u kojoj se Hari osećao stvarno uspešnim bio je kvidič. Na kraju je izabrao iste predmete kao i Ron, smatrajući da će, ako bude loš u njima, bar imati prijatelja koji će mu pomoći. * * * Sledeću kvidičku utakmicu Grifindor je trebalo da igra protiv Haflpafa. Drvce je insistirao na timskim treninzima svake noći posle večere, tako da je Hari jedva imao vremena za bilo šta osim za kvidič i domaće zadatke. Ipak, treninzi su bili sve bolji, ili makar sve suvlji, i veče uoči subotnje utakmice popeo se u svoju spavaonicu da ostavi metlu s osećanjem da Grifindor nikad nije imao bolje šanse da osvoji Kvidički kup. Ali njegovo veselo raspoloženje nije dugo trajalo. Na vrhu stepenica koje vode ka spavaonici sreo je izbezumljenog Nevila Longbotoma. – Hari – ne znam ko je to uradio. Samo sam našao... Gledajući prestrašeno u Harija, Nevil otvori vrata. Sadržaj Harijevog kovčega bio je razbacan svuda naokolo. Njegov ogrtač ležao je pocepan na podu. S njegovog kreveta s baldahinom bila je skinuta posteljina, iz njegovog noćnog ormarića fioke su bile izvučene, a njihov sadržaj prosut po dušeku. Hari priđe krevetu, zinuvši od iznenađenja, i nagazi nekoliko iscepanih stranica iz Putovanja s trolovima. Dok su on i Nevil ponovo navlačili ćebad preko kreveta, uđoše Ron, Din i Šejmus. Din glasno opsova. – Hari, šta se desilo? – Nemam pojma – reče Hari. Ali Ron pogleda u Harijeve odore. Svi džepovi su bili izvrnuti. – Neko je nešto tražio – reče Ron. – Da li nešto nedostaje? Hari poče da diže sve svoje stvari, i da ih baca nazad u kovčeg. Tek kad je ubacio i poslednju od Lokhartovih knjiga, shvatio je šta nedostaje. – Nema Ridlovog dnevnika – reče on Ronu tiho. – Šta? Hari klimnu glavom ka vratima spavaonice, i Ron izađe za njim. Požuriše nazad u grifindorski dnevni boravak, koji je bio poluprazan, i pridružiše se Hermioni koja je sedela sama, čitajući knjigu po imenu Proučavanje drevnih runa za početnike. Hermiona se zaprepastila kada je čula novost. – Ali... samo je neki grifindorac mogao da ga ukrade... niko drugi ne zna našu lozinku... – Upravo tako – reče Hari. * * * Sutradan ih je probudilo jarko sunce i lak, osvežavajuć povetarac. – Idealni uslovi za kvidič! – reče Drvce oduševljeno za grifindorskim stolom, puneći kajganom tanjire svima iz ekipe. – Hari, napuni tanjir, treba ti pristojan doručak. Hari je zurio niz prepun grifindorski sto, pitajući se da li je novi vlasnik Ridlovog dnevnika tu, njemu ispred nosa. Hermiona ga je nagovarala da prijavi krađu, ali se Hariju ta ideja nije dopala. Morao bi da ispriča nekom od nastavnika sve o dnevniku, a koliko ljudi uopšte zna da je Hagrid bio izbačen iz škole pre pedeset godina? Nije hteo da on bude taj koji će to ponovo izneti na videlo. Kad je napustio Veliku salu zajedno s Ronom i Hermionom, i pošao da uzme svoje stvari za kvidič, sve većem spisku Harijevih briga pridruži se još jedna, vrlo ozbiljna briga. Samo što je zakoračio na mermerne stepenice, kad ponovo začu: – Ubiti, ovoga puta... pusti me da rastrgnem... razderem... On glasno vrisnu, a Ron i Hermiona uplašeno odskočiše od njega. – Taj glas! – reče Hari, osvrćući se preko ramena. – Upravo sam ga ponovo čuo – vi niste? Ron zavrte glavom, razrogačivši oči. Hermiona se, međutim, lupi šakom po čelu. – Hari – mislim da sam upravo nešto shvatila! Moram u biblioteku! I ona odjuri uz stepenice. – Šta je shvatila? – upita Hari rastrojeno, još uvek se osvrćući, pokušavajući da sazna odakle je glas došao. – Sigurno više od mene – reče Ron, vrteći glavom. – Ali zašto mora da ide u biblioteku? – Zato što je to ono što Hermiona radi – reče Ron, slegnuvši ramenima. – 'Kad si u nedoumici, idi u biblioteku.' Hari je neodlučno stajao, pokušavajuću ponovo da uhvati glas, ali iz Velike sale iza njih na glavna vrata počeše da nadiru ljudi, glasno pričajući, i zaputiše se ka terenu za kvidič. – Bolje da kreneš – reče Ron. – Skoro je jedanaest... utakmica. Hari otrča gore do grifindorske kule, uze svoj Nimbus 2000 i pridruži se velikoj gomili koja je vrvela preko travnjaka, ali njegove misli su još uvek bile u zamku, zajedno s bestelesnim glasom, i dok je navlačio svoju skerletnu odoru u svlačionici jedina uteha mu je bila što su sada svi već bili napolju da bi gledali utakmicu. Timovi izađoše na teren, gde ih dočeka gromoglasan aplauz. Oliver Drvce uzlete, krećući se oko stativa ne bi li se zagrejao, Madam Bućkuriš oslobodi lopte. Haflpafovci, koji su igrali u kanarinac-žutim odorama, šćućuriše se jedni uz druge, da u zadnji čas pretresu taktiku. Hari je upravo uzjahao svoju metlu kad profesorka Mek Gonagal dotrča preko terena, noseći ogroman ljubičasti megafon. Harijevo srce potonu kao kamen u bunaru. – Ova utakmica je otkazana – reče profesorka Mek Gonagal kroz megafon, obraćajući se krcatom stadionu. Začuše se povici negodovanja. Oliver Drvce slete na zemlju, zabezeknut, i potrča ka profesorki Mek Gonagal, ne silazeći sa svoje metle. – Ali, profesorka – povika on. – Mi moramo da igramo... Kup... Grifindor... Ignorišući ga, profesorka Mek Gonagal nastavi da viče kroz svoj megafon: – Svi učenici moraju da se vrate u dnevne boravke svojih kuća, gde će im glavešine kuća dati dalja obaveštenja. Pođite što brže možete, moliću! Onda spusti megafon i dade znak Hariju da joj priđe. – Poteru, mislim da je bolje da pođeš sa mnom... Pitajući se kako uopšte može ovog puta da sumnja na njega, Hari vide Rona kako se izdvaja iz gunđajuće mase. Dotrčao je do njih čim su krenuli prema zamku. Na Harijevo iznenađenje, profesorka Mek Gonagal se nije bunila. – Da, možda je bolje da i ti pođeš, Vizli. Neki od učenika koji su se gurkali oko njih gunđali su što je utakmica otkazana, dok su drugi delovali zabrinuto. Hari i Ron su pratili profesorku Mek Gonagal nazad u školu, pa uz mermerne stepenice. Ali ovoga puta nisu ih odveli ni u čiji kabinet. – Ovo će biti priličan šok – reče profesorka Mek Gonagal iznenađujuće nežnim glasom, dok su prilazili bolničkom krilu. – Dogodio se još jedan napad... još jedan dvostruki napad. Harijeva utroba izvede salto. Profesorka Mek Gonagal gurnu vrata, i on i Ron uđoše. Madam Pomfri se nadvijala nad devojčicom iz šestog razreda s dugačkom kovrdžavom kosom. Hari ju je prepoznao, bila je to ona devojčica iz Rejvenkloa koju su slučajno pitali za sliterinski dnevni boravak. A na krevetu pored nje je bila... – Hermiona! – zaječa Ron. Hermiona je ležala potpuno mirna, a oči su joj bile otvorene i staklaste. – Nađene su blizu biblioteke – reče profesorka Mek Gonagal. – Pretpostavljam da nijedan od vas ne može da mi objasni šta je ovo? Bilo je na podu pored njih... Podigla je malo, okruglo ogledalo. Hari i Ron odmahnuše glavama, obojica zureći u Hermionu. – Otpratiću vas nazad u grifindorsku kulu – reče profesorka Mek Gonagal umorno. – Ionako treba da se obratim učenicima. – Svi učenici vraćaće se u dnevni boravak svoje kuće do šest sati uveče. Nijedan učenik ne sme da napusti spavaonicu posle tog vremena. Na svako predavanje pratiće vas neko od nastavnika. Nijedan učenik ne sme da ide ni u kupatilo bez pratnje nastavnika. Svi naredni kvidički treninzi i utakmice su odloženi. Više neće biti večernjih aktivnosti. Grifindorci, koji su se svi sjatili u svoj dnevni boravak, ćutke su slušali profesorku Mek Gonagal. Ona smota pergament s kog je čitala, i reče pomalo prigušenim glasom: – Moram da dodam da gotovo nikada nisam bila ovoliko zabrinuta. Ukoliko krivac koji stoji iza ovih napada ne bude uhvaćen, vrlo je verovatno da će škola biti zatvorena. Molila bih sve one koji možda znaju nešto o njima da istupe. Ona pomalo nespretno izađe kroz rupu iza portreta, a grifindorci odmah počeše da pričaju. – Napadnuta su dva grifindorca, ne računajući grifindorskog duha, jedna rejvenkloovka i jedan haflpafovac – reče Li Džordan, prijatelj Vizlijevih blizanaca, brojeći na prste. – Zar nijedan nastavnik nije primetio da su svi sliterinci bezbedni? Zar nije očigledno da sve ovo dolazi iz Sliterina? Sliterinov naslednik, Sliterinovo čudovište – zašto jednostavno ne izbace sve sliterince? – urlao je on, dok su neki iz gomile klimali glavama, a tu i tamo čuo se pljesak. Persi Vizli je sedeo na stolici iza Lija, ali prvi put nije bio voljan da iznese svoje mišljenje. Izgledao je bled i ošamućen. – Persi je u šoku – tiho reče Džordž Hariju. – Ta rejvenkloovska devojčica, Penelopa Klirvoter – ona je asistent. Mislim da nije očekivao da će se čudovište usuditi da napadne jednog asistenta. Ali Hari ga je samo delimično slušao. Nikako nije mogao da izbaci iz glave prizor Hermione koja leži u bolničkom krevetu, kao da je isklesana od kamena. A ako krivac ne bude uskoro uhvaćen, njega čeka doživotni boravak kod Darslijevih. Tom Ridl je prijavio Hagrida jer ga je, ukoliko škola bude zatvorena, očekivao povratak u normalsko sirotište. Hari je sada tačno znao kako se Tom osećao. – Šta ćemo da radimo? – upita Ron tiho Harija na uvo. – Misliš da sumnjaju na Hagrida? – Moramo da popričamo s njim – reče Hari, donevši odluku. – Ne mogu da verujem da je ovoga puta umešan, ali ukoliko je on prošli put oslobodio čudovište, onda će znati kako da uđemo u Dvoranu tajni, a i to je nešto, za početak. – Ali profesorka Mek Gonagal je rekla da moramo da ostanemo u svojoj kuli, ukoliko nismo na časovima... – Mislim – reče Hari još tiše – da je vreme da ponovo izvadim tatin stari ogrtač. * * * Hari je nasledio samo jednu stvar od svog oca: dugačak srebrnast Nevidljivi ogrtač. To je bila njihova jedina šansa da se iskradu iz škole i posete Hagrida bez ičijeg znanja. Otišli su na spavanje kao i obično, sačekali da Nevil, Din i Šejmus prestanu da raspravljaju o Dvorani tajni i zaspu, a onda su ustali, ponovo se obukli i prebacili ogrtač preko sebe. Putovanje kroz mračne i puste hodnike zamka nije bilo prijatno. Hari, koji je već nekoliko puta ranije lutao zamkom noću, nikad nije video u njemu toliko ljudi posle zalaska sunca. Nastavnici, asistenti i duhovi marširali su hodnicima u parovima, zureći okolo ne bi li primetili iole neuobičajeno dešavanje. Nevidljivi ogrtač nije ih sprečavao da prave buku, i bio je jedan posebno napet trenutak kada je Ron udario nožni palac samo nekoliko metara od mesta na kom je Snejp čuvao stražu. Na svu sreću, gotovo istog trena kad je Ron opsovao Snejp je kinuo. Laknulo im je kada su stigli do ulaznih vrata od hrastovine, i otvorili ih. Bila je vedra, zvezdana noć. Požurili su ka osvetljenim prozorima Hagridove kuće, skinuvši ogrtač tek kada su bili ispred samog ulaza. Nekoliko trenutaka nakon što su pokucali Hagrid ih širom otvori. Našli su se licem u lice sa samostrelom, dok je Feng, Hagridov lovački hrt, glasno lajao iza njegovih leđa. – O – reče on, spuštajući svoje oružje i zureći u njih. – Š'a vas dvojica radite ovde? – Šta će ti to? – upita Hari, pokazujući na samostrel, dok su ulazili unutra. – Niš'a... niš'a – promrmlja Hagrid. – Očekivo sam... nij' važno... sedite... napraviću čaja... Činilo se da jedva zna šta radi. Umalo nije ugasio vatru, prosuvši vodu iz lončeta na nju, a onda je razbio čajnik nervoznim trzajem svoje ogromne šake. – Jesi li dobro, Hagride? – upita ga Hari. – Da li si čuo za Hermionu? – O, neg' šta, neg' sam čuo – reče Hagrid, dok ga je glas izdavao. Neprekidno je nervozno provirivao kroz prozor. Sipao im je obojici velike krigle ključale vode (zaboravio je da doda kesice sa čajem) i baš je stavljao cepanice voćne torte na tanjir kada se začu glasno kucanje na vratima. Hagrid ispusti voćnu tortu. Hari i Ron razmeniše uspanične poglede, a onda ponovo nabaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe, i povukoše se u ugao. Hagrid proveri da li su sakriveni, zgrabi svoj samostrel i ponovo otvori vrata. – Dobro veče, Hagride. Bio je to Dambldor. Ušao je, delujući smrtno ozbiljno, u pratnji još jednog čoveka, veoma čudnog izgleda. Stranac je bio nizak, gojazan čovek zamršene prosede kose, zabrinutog izraza lica. Na sebi je imao čudnu mešavinu odeće: prugasto odelo, skerletna kravata, dugačak crn ogrtač i špicaste ljubičaste čizme. Pod miškom je nosio limunzeleni polucilindar. – To je tatin šef! – dahćući reče Ron. – Kornelijus Fadž, ministar magije! Hari snažno munu Rona laktom da bi ga ućutkao. Hagrid je prebledeo i počeo da se preznojava. Spustio se u jednu od svojih stolica i gledao čas u Dambldora čas u Kornelijusa Fadža. – Loša rabota, Hagride – reče Fadž prilično nejasnim tonom. – Strašno loša rabota. Morao sam da dođem. Četiri napada na decu normalskog porekla. Stvari su otišle predaleko. Ministarstvo mora da reaguje. – Nikad nisam – reče Hagrid, molećivo gledajući Dambldora – vi znate da ja nikad nisam, profesore Dambldor, gospodine... – Hoću da se zna, Kornelijuse, da Hagrid ima moje puno poverenje – reče Dambldor, mršteći se na Fadža. – Slušaj, Albuse – reče Fadž, kome je bilo neugodno. – Hagridov dosije govori protiv njega. Ministarstvo mora da uradi nešto – javili su mi se školski nadzornici. – Kornelijuse, opet ti kažem da odvođenje Hagrida neće ni najmanje pomoći – reče Dambldor. Njegove plave oči bile su pune žara koji Hari nikada ranije nije video. – Posmatraj to s moje tačke gledišta – reče Fadž, nervozno se igrajući svojim polucilindrom. – Ja sam pod velikim pritiskom. Mora da se vidi da radim nešto. Ako se pokaže da nije Hagrid, biće vraćen i tačka. Ali moram da ga odvedem. Moram. Ne bih vršio svoju dužnost... – Da me odvedete? – ponovi Hagrid drhteći. – Gdi da me odvedete? – Samo nakratko – reče Fadž, ne gledajući Hagrida u oči. – To nije kazna, Hagride, više mera predostrožnosti. Ukoliko neko drugi bude uhvaćen, ti ćeš biti pušten uz puno izvinjenje... – Nije valjda u Askaban? – prograkta Hagrid. Pre nego što je Fadž mogao da odgovori, ponovo se začu glasno lupanje na vratima. Dambldor ih otvori. Sada je bio red na Harija da primi udarac laktom u rebra: ispustio je glasan krik. Gospodin Lucijus Melfoj ušeta u Hagridovu kolibu, zavijen u dugačak, crni plašt, kezeći se ledenim i zadovoljnim osmehom. Feng poče da reži. – A, već si ovde, Fadž – reče on s odobravanjem. – Dobro, dobro... – Š'a ti radiš ovdi? – reče Hagrid besno. – Marš iz moje kuće! – Dragi moj, veruj da mi ne predstavlja ni najmanje zadovoljstvo što sam u tvojoj... ovaj... ti ovo zoveš kućom? – reče Lucijus Melfoj, podrugljivo se smeškajući dok je razgledao kolibu. – Ja sam prosto svratio do škole, gde mi je rečeno da se direktor nalazi ovde. – A šta si to hteo od mene, Lucijuse? – upita Dambldor. Govorio je ljubazno, ali je plamen i dalje goreo u njegovim plavim očima. – Užasna stvar, Dambldore – reče gospodin Melfoj, lenjo vadeći dugačak svitak pergamenta – ali nadzornici misle da je vreme da se povučeš. Ovo je Naredba o suspenziji – naći ćeš svih dvanaest potpisa na njemu. Bojim se da mislimo da si počeo da popuštaš. Koliko je dosad napada bilo? Još dva ovog popodneva, zar ne? Ovim tempom, na Hogvortsu neće ostati nijedno dete normalskog porekla, a svi znamo kakav bi to bio užasan gubitak za školu. – Ma, vidi, čekaj malo, Lucijuse – reče Fadž, delujući uznemireno – Dambldor suspendovan... ne, ne... to je poslednje što nam sada treba... – Postavljenje, ili suspenzija, direktora nadležnost je nadzornika, Fadže – reče gospodin Melfoj glatko. – A pošto Dambldor nije uspeo da zaustavi ove napade... – Pazi ovako, Lucijuse, ako Dambldor ne može da ih zaustavi – reče Fadž, dok mu se gornja usna preznojavala – hoću da kažem, ko može? – To ostaje da se vidi – reče gospodin Melfoj, sa zlobnim osmehom. – Ali pošto je nas dvanaestoro izglasalo... Hagrid skoči na noge, okrznuvši plafon svojom crnom kosmatom glavom. – I kol'kim od nji'si mor'o da zapretiš i uceniš i', pre neg š'o su pristali, Melfoju, a? – zagrme on. – Bože, bože, takva narav može ovih dana da te uvali u nevolju, Hagride, da znaš – reče gospodin Melfoj. – Ne bih ti savetovao da se tako izdireš na stražare u Askabanu. Neće im se nimalo dopasti. – Ne mo'š da smeniš Dambldora! – povika Hagrid tako da se njegov lovački pas Feng sakri u svoju korpu i zacvile. – Ak' njega smenite, deca normalskog porekla neće imat' nikak'ih šansi! Uslediće ubivanja! – Smiri se, Hagride – reče Dambldor oštro. On pogleda u Lucijusa Melfoja. – Ako nadzornici hoće da me smene, Lucijuse, ja ću se, naravno, povući. – Ali... – promuca Fadž. – Ne! – zareža Hagrid. Dambldor nije skidao svoje svetloplave oči s hladnosivih očiju Lucijusa Melfoja. – Međutim – reče Dambldor, govoreći veoma polako i jasno, tako da nikom nije mogla da promakne nijedna reč – videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže. Za trenutak, Hari je bio gotovo siguran da su Dambldorove oči blesnule ka ćošku u kome su on i Ron bili sakriveni. – Tvoja osećanja su dostojna divljenja – reče Melfoj, naklonivši se. – Svima će nam nedostajati tvoj, ovaj, krajnje originalan način vođenja poslova, Albuse, samo se nadam da će tvoj naslednik uspeti da spreči bilo kakva – ha – 'ubivanja'. On se dugim koracima zaputi do vrata kolibe, otvori ih i uz naklon isprati Dambldora napolje. Fadž je, obrćući svoj polucilindar, sačekao Hagrida da krene ispred njega, ali se Hagrid ukopao, duboko udahnuo i pažljivo rekao: – Ak' bi neki 'teli da pronađu neke stvari, samo bi trebali da prate paukove. To će ih usmerit' na pravi put! Sam' tol'ko 'oću da rečem. Fadž je zapanjeno zurio u njega. – U redu, idem – reče Hagrid, navlačeći svoj kaput od krtičije kože. Ali kad je trebalo da pođe za Fadžom kroz vrata, ponovo stade i glasno reče: – A neko bi treb'o i da 'rani Fenga dok ja nisam ovdi. Vrata se zatvoriše uz tresak, i Ron skinu Nevidljivi ogrtač. – Sada smo u nevolji – reče on promuklo. – Nema Dambldora. Mogli su večeras, isto tako, i školu da zatvore. Sad kad njega više ne bude, dešavaće se po jedan napad dnevno. Feng poče da zavija, grebući po zatvorenim vratima.