1.9. Hari Poter i Kamen mudrosti - Ponoćni dvoboj (audio knjiga) (1)

9. Ponoćni dvoboj Hari ni u snu nije verovao da će ikada sresti dečaka kojeg će mrzeti više od Dadlija, ali to je bilo pre nego što je upoznao Draka Melfoja. Ipak, grifindorski prvaci imali su samo časove Napitaka sa sliterincima, tako da nisu morali mnogo da trpe Melfoja. Bar ne dok nisu primetili belešku prikačenu na zid grifindorskog dnevnog boravka, zbog koje su iznervirano frktali. Časovi letenja počinju u četvrtak – i biće zajednički za grifindorce i sliterince. – Znao sam – reče Hari mračno. – Baš ono što sam oduvek želeo: da napravim budalu od sebe na metli, i to pred Melfojem! Više od svega radovao se što će naučiti da leti. – Ne znaš da li ćeš ispasti budala – reče Ron staloženo. – Uostalom, znam da se Melfoj stalno hvali kako je dobar u kvidiču, ali kladim se da su to samo priče. Melfoj je zbilja mnogo pričao o letenju. Glasno se žalio kako prvaci nikada ne ulaze u kvidički tim svoje kuće, i pričao duge, hvalisave priče u kojima bi na kraju jedva uspevao da umakne Normalcima u helikopterima.Nije bio jedini: Šejmus Finigan je pak pričao da je maltene čitavo detinjstvo proveo zujeći po seoskim predelima na svojoj metli. Čak je i Ron pričao, svakome ko je hteo da sluša, kako je gotovo pogodio paraglajder jašući na Čarlijevoj staroj metli. Svi koji su poticali iz čarobnjačkih porodica stalno su pričali o kvidiču. Ron je već imao jednu dugu raspravu s Dinom Tomasom, koji je bio u njihovoj spavaonici, oko fudbala. Ron nije mogao da shvati šta je tako uzbudljivo u igri sa samo jednom loptom u kojoj nikome nije dozvoljeno da leti. Hari je uhvatio Rona kako bocka Dinov poster s fudbalskim timom Vest Hem, pokušavajući da natera igrače da se pomere. Nevil nikada u životu nije bio na metli jer mu baka nije dozvoljavala ni da joj se približi. Hari je lično smatrao da je imala pravo, pošto je Nevil i s oba stopala na zemlji imao izuzetno veliki broj nesrećnih slučajeva. I Hermiona Grejndžer bila je nervozna zbog letenja gotovo koliko i Nevil. To se nije moglo naučiti napamet iz knjige – a nije da nije pokušala. U četvrtak za doručkom svima je dosađivala silnim glupostima o letačkim uputstvima i cakama koje je pokupila iz knjige Kvidič kroz vekove, koju je uzela iz biblioteke. Nevil je gutao svaku njenu reč, očajnički tragajući za bilo čim što bi mu pomoglo da kasnije ostane na svojoj metli, ali je ostalima bilo drago kad je Hermionino predavanje prekinuo dolazak pošte. Hari nije dobio nijedno pismo posle Hagridove beleške, što je Melfoj, naravno, dobro zapazio. Melfojeva orlovska sova stalno je svom vlasniku donosila pakete slatkiša od kuće, koje je on razmetljivo otvarao za sliterinskim stolom. Sova kukuvija donela je Nevilu mali paket od njegove bake. Otvorio ga je, uzbuđen, i pokazao im staklenu kuglu veličine ovećeg klikera, koja je bila puna belog dima. – To je Nezaboravko! – objasni on. – Baka zna da ja stalno zaboravljam stvari... ovo vam govori ako ste nešto zaboravili da uradite. Vidiš, stegneš je ovako, i ako ona pocrveni... oh... – on preblede u licu, jer je Nezaboravko iznenada postao jarkocrven – ... nešto ste zaboravili... Nevil se trudio da se seti šta je to zaboravio kad mu Drako Melfoj, koji je upravo prolazio pored grifindorskog stola, istrže Nezaboravka iz ruke. Hari i Ron skočiše na noge. Čeznuli su da dobiju dobar razlog da se potuku s Melfojem, ali se u tom trenutku brzo kao munja pojavi profesorka Mek Gonagal, koja je mogla da nanjuši nevolju brže od ijednog nastavnika u školi. – Šta se to zbiva? – Melfoj mi je oteo Nezaboravka, profesorka. Narogušivši se, Melfoj brzo ispusti Nezaboravka natrag na sto. – Samo gledam – reče on i, pognutih ramena, izgubi se u pratnji Kreba i Gojla. * * * Istoga dana, u pola četiri popodne, Hari, Ron i ostali grifindorci siđoše u dvorište na svoj prvi čas letenja. Bio je vedar, vetrovit dan i trava se povijala pod njihovim nogama dok su hodali niz kose travnjake, spuštajući se ka ravnom terenu preko puta Zabranjene šume, čije se drveće mračno povijalo u daljini. Sliterinci su već bili dole, kao i dvadesetak metli uredno poređanih po zemlji. Hari je čuo kako se Fred i Džordž Vizli žale na školske metle, i govore kako neke od njih počinju da vibriraju ako poletite previsoko, ili uvek pomalo vuku ulevo. Stigla je i njihova nastavnica, Madam Bućkuriš. Imala je kratku sedu kosu i oči žute poput jastrebovih. – Pa, šta čekate? – zagalami ona. – Neka svako stane kraj svoje metle. Hajde, požurite. Hari baci pogled na svoju metlu. Bila je stara, a nekoliko grančica štrčalo joj je pod čudnim uglovima. – Stavite levu ruku iznad drške – povika Madam Bućkuriš sa čela kolone – i recite: „Gore!“ – GORE! – povikaše svi uglas. Istoga časa metla ulete u Harijevu ruku, ali bila je jedna od retkih koje to učiniše. Hermionina metla se prosto prevrnula na tlu, a Nevilova se nije ni pomerila. Možda metle, kao i konji, mogu da osete ko ih se plaši, pomisli Hari; podrhtavanje u Nevilovom glasu suviše je jasno govorilo kako on želi da zadrži noge čvrsto na tlu. Madam Bućkuriš im zatim pokaza kako da uzjašu metle a da ne skliznu s drške, i prošeta se duž redova đaka, ispravljajući im greške u držanju. Hari i Ron se oduševiše kada je Melfoju rekla da on očigledno već godinama to nepravilno radi. – Dakle, kada dunem u pištaljku odrazićete se od zemlje, iz sve snage – reče Madam Bućkuriš. – Čvrsto držite metle, podignite se nekoliko stopa uvis, a onda se vratite nazad blago se naginjući unapred. Na moj zvižduk – tri – dva... Ali Nevil, nervozan i uplašen da će ostati sâm na tlu, snažno poskoči pre nego što je pištaljka dotakla usne Madam Bućkuriš. – Vrati se, dečače! – povika ona, ali Nevil se već ustremio naviše kao pampur iz boce – čitavih dvanaest stopa, ne, dvadeset! Hari vide njegovo preplašeno belo lice kako gleda u tlo koje mu nestaje pod nogama, vide ga kako se prenerazio, skliznuo postrance s metle i... PAF – tup udarac i Nevil je već ležao na travi, lica okrenutog zemlji. Njegova metla se i dalje pela uvis sve više i više, i počela lenjo da skreće ka Zabranjenoj šumi, sve dok nije potpuno iščezla s vidika. Madam Bućkuriš se nagnu iznad Nevila, bleda kao i on. – Slomljen ručni zglob – čuo ju je Hari kako mrmlja. – Hajde, dečače, sve je u redu, ustani. Okrenula se ostalima iz razreda. – Niko da se nije pomerio dok ne odvedem ovog dečaka u bolničko krilo. Ostavite metle tu gde su ili će vas izbaciti s Hogvortsa dok kažete „kvidič“. Hajde, dušice. Uplakanog lica, držeći se za povređeni zglob, Nevil se teturavo udalji dok ga je Madam Bućkuriš pridržavala. Kad ih nastavnica više nije mogla čuti, Melfoj prsnu u smeh. – Jesi li mu video lice, toj budaletini? Drugi sliterinci mu se pridružiše. – Umukni, Melfoje – procedi Parvati Petil. – Ooo, braniš Longbotoma? – reče Pensi Perkinson, zlurada sliterinka. – Nikad ne bih pomislila da ti se sviđa taj mali debeli plačljivko, Parvati. – Gledajte! – reče Melfoj sagnuvši se iznenada, i vadeći nešto iz trave. – To je ona glupa stvarčica koju je Longbotomu poslala njegova baka. Nezaboravko zasja na suncu kad ga je Melfoj podigao. – Daj to ovamo, Melfoje – reče Hari tiho. Svi odjednom ućutaše da bi videli šta će se desiti. Melfoj se pakosno nasmeši. – Mislim da ću ga ostaviti negde gde će Longbotom moći da ga pokupi – recimo, na vrhu drveta? – Daj to ovamo! – povika Hari, ali je Melfoj već uzjahao svoju metlu i odleteo. Nije lagao, zaista je umeo dobro da leti – podigao se do najviših grana na samom vrhu hrasta, i počeo da doziva: – Hajde, Poteru, dođi i uzmi je! Hari zgrabi svoju metlu. – Ne! – vrisnu Hermiona Grejndžer. – Madam Bućkuriš je rekla da ne mrdamo... sve ćete nas uvaliti u nevolju. Hari se nije obazirao na nju. Krv mu udari u uši. Uzjahao je metlu i snažno se odrazio od zemlje, vinuo se uvis dok mu je vazduh udarao u kosu i odoru koja je lepršala za njim – i u naletu divlje radosti shvatio da je otkrio nešto što ume da radi bez ikakvog podučavanja – što je lako, što je božanstveno. Malo usmeri dršku od metle naviše da bi se još više podigao, i začu krike i uzdahe devojčica na zemlji, kao i Ronove zvižduke bodrenja. On oštro skrenu metlom kako bi presreo Melfoja u vazduhu. Melfoj je delovao zapanjeno. – Daj mi to – viknu Hari – ili ću te zbaciti s te metle! – A je li?! – reče Melfoj pokušavajući usiljeno da se iskezi, ali je umesto toga delovao zabrinuto. Hari je, međutim, znao šta treba da uradi. Nagnuo se napred, čvrsto uhvatio dršku metle obema rukama i ustremio je na Melfoja poput koplja. Melfoj je jedva uspeo da se skloni. Hari naglo skrenu i umiri metlu u vazduhu. Njih nekoliko dole zapljeskaše. – Ovde nema ni Kreba ni Gojla da te brane, Melfoje – dobaci mu Hari. Izgleda da je Melfoj to i sâm shvatio. – E pa, uhvati je onda, ako možeš! – povika on i baci staklenu kuglu visoko u vazduh, a onda se obruši ka zemlji. Hari vide, kao u usporenom filmu, kako se kugla diže u vazduh, a potom počinje da pada. Osloni se napred i usmeri dršku metle nadole – sledećeg trenutka ponovo je razvijao brzinu u niskom letu, trkajući se s kuglom – vetar mu je zviždao u ušima, izmešan s povicima posmatrača – on ispruži ruku i... uhvati je na stopu od tla, taman na vreme da ispravi metlu, a zatim se elegantno spusti na travu bezbedno stežući Nezaboravka u šaci. – HARI POTERU! Srce mu zalupa brže nego maločas kad se ustremio naniže. Profesorka Mek Gonagal trčala je prema njima. On ustade, drhćući. – Nikada... za sve ove godine na Hogvortsu... Profesorka Mek Gonagal je gotovo zanemela od šoka, dok su joj oči kroz naočare jarosno sevale: – ... kako se samo usuđuješ... mogao si vrat da slomiš... – Nije on kriv, profesorka... – Ćutite, gospođice Petil... – Ali Melfoj... – Dosta, gospodine Vizli. Poteru, pođi sa mnom, smesta. Hari primeti pobednički izraz na Melfojevom, Krebovom i Gojlovom licu dok je pokunjeno koračao za profesorkom Mek Gonagal ka zamku. Izbaciće ga, bio je siguran u to. Hteo je da kaže nešto u svoju odbranu, ali kao da mu nešto nije bilo u redu s glasom. Profesorka Mek Gonagal je grabila napred i ne gledajući ga; morao je da trči kako bi održao korak s njom. Baš ga je uprskao. Nije izdržao ni dve nedelje. Kroz desetak minuta već će se pakovati. Šta će reći Darslijevi kad im se pojavi na vratima? Prođoše ulazne stepenike, mermerna stepeništa unutra, a profesorka Mek Gonagal mu ne uputi ni reč. Silovito je otvarala zatvorena vrata i marširala hodnicima dok je Hari očajavajući kaskao za njom. Možda ga vodi kod Dambldora. Pomislio je na Hagrida, koga su izbacili iz škole ali mu dozvolili da ostane kao čuvar imanja. Možda bi mogao da bude Hagridov pomoćnik. Stomak mu se prevrnu dok je zamišljao da gleda Rona i ostale kako postaju čarobnjaci dok on trčkara naokolo po imanju noseći Hagridovu torbu. Profesorka Mek Gonagal zastade ispred jedne učionice. Otvorila je vrata i provukla glavu kroz njih. – Izvinite, profesore Flitvik, možete li mi pozajmiti Drvce na trenutak? „Drvce?“, pomisli Hari, izbezumljen. Da li je „drvce“ prut kojim namerava da ga kazni? Ali ispostavilo se da je „drvce“ osoba, krupan momak s pete godine, koji izađe s Flitvikovog časa sav zbunjen. – Za mnom, vas dvojica – reče profesorka Mek Gonagal, i oni nastaviše zajedno hodnikom, dok je Drvce radoznalo gledao u Harija. – Uđite ovamo. Profesorka Mek Gonagal im pokaza na učionicu koja je bila prazna, ne računajući Pivsa, koji je u njoj brižljivo ispisivao bezobrazne reči po tabli. – Pivse, napolje! – zagrme ona. Pivs baci kredu u kantu, gde ova začangrlja, i izlete proklinjući ih. Profesorka Mek Gonagal zalupi vrata za njim i okrete se ka dečacima. – Poteru, ovo je Oliver Drvce. Drvce – našla sam ti Tragača. Drvcetov izraz čuđenja preraste istog trenutka u oduševljenje. – Vi to ozbiljno, profesorka? – Apsolutno – reče profesorka Mek Gonagal odsečno. – Ovaj momak je rođeni talenat. Nikad nisam videla ništa slično.