1.6. Hari Poter i Kamen mudrosti - Putovanje sa perona devet i tri četvrtine (audio knjiga) (3)

– Da sam ja poneo žapca, brže-bolje bih ga izgubio. Mada, ja imam Krasticu, tako da mi je bolje da ćutim. Pacov je i dalje dremao u Ronovom krilu. – Mogao bi i da crkne, a da niko ne primeti razliku – reče Ron s gađenjem. – Juče sam pokušao da ga obojim u žuto, da bi bio zanimljiviji, ali čini nisu delovale. Pokazaću ti, gledaj... On poče da pretura po svom kovčegu i izvadi štapić veoma pohabanog izgleda. Bio je mestimično okrnjen, a na vrhu mu je nešto svetlucalo belim sjajem. – Jednorogova dlaka samo što nije izbila napolje. U svakom slučaju... Upravo je bio podigao štapić, kad se vrata kupea ponovo otvoriše. Dečak koji je izgubio žapca ponovo uđe, ovoga puta u pratnji jedne devojčice. Ona je već bila u svojoj novoj hogvortskoj odori. – Da li je neko video žapca? Nevil ga je izgubio – reče. Imala je zapovednički ton glasa, puno žbunaste smeđe kose i relativno velike prednje zube. – Već smo mu rekli da ga nismo videli – reče Ron, ali devojčica ga nije slušala već je posmatrala štapić u njegovoj ruci. – Šta je, izvodiš čarolije? Daj da vidimo, onda. Ona sede. Ron je delovao zatečeno. – Ovaj... u redu. Malčice pročisti grlo i reče: – Sunce, bele rade, kineska put,Glupi debeli pacov nek' postane žut! On zamahnu štapićem, ali ništa se ne dogodi. Krastica je i dalje bio siv i čvrsto je spavao. – Jesi li siguran da su to prave čini? – upita devojčica. – Pa, očigledno ne deluju, zar ne? Ja sam pokušala da izvedem nekoliko najjednostavnijih čini, tek da ih isprobam, i sve su mi uspele. Niko u mojoj porodici nema magijske moći, svi su se iznenadili kad sam dobila pismo s pozivom, ali sam ja bila presrećna, mislim, to je najbolja moguća škola za vradžbine, kako sam čula... naučila sam napamet sve što piše u udžbenicima sa spiska, nadam se da je to dovoljno... ja sam Hermiona Grejndžer, uzgred budi rečeno, a ko ste vi? Sve je to izgovorila brzo, u jednom dahu. Hari pogleda Rona i s olakšanjem primeti, po njegovom zabezeknutom licu, da ni on nije naučio sve te knjige napamet. – Ja sam Ron Vizli – promrmlja Ron. – Hari Poter – reče Hari. – Zaista? – začudi se Hermiona. – Znam sve o tebi, naravno – uzela sam još nekoliko knjiga pride, za dopunsku lektiru, a ti si u Istoriji moderne magije, u Usponu i padu Mračnih veština i u Najvećim čarobnjačkim događajima dvadesetog veka. – Jesam li? – reče Hari, pomalo ošamućen. – Zaboga, zar nisi znao, da sam ja u pitanju, iskopala bih sve što je ikada napisano o meni – reče Hermiona. – Znate li uopšte u kojoj ćete kući biti smešteni? Raspitivala sam se i nadam se da ću biti u Grifindoru, zvuči mi zbilja najbolje, čujem da je i sâm Dambldor bio u njoj, ali ne bi ni Rejvenklo bio loš... Svejedno, idemo mi da potražimo Nevilovog žapca. A vi se presvucite, uskoro stižemo, znate. I ona izađe, vodeći dečaka bez žapca sa sobom. – U kojoj god kući bio, nadam se da neću biti s njom – reče Ron. On tresnu svoj štapić nazad u svoj putni kovčeg. – Glupe čini... Džordž mi ih je dao, kladim se da je znao da su ćorak. – U kojoj kući su tvoja braća? – upita Hari. – U Grifindoru – reče Ron. Ponovo se namršti. – Mama i tata su takođe bili u njemu. Ne znam šta će reći ako ja ne budem u Grifindoru. Pretpostavljam da ni Rejvenklo ne bi bio toliko loš, ali zamisli da me stave u Sliterin. – U toj kući je bio Vol... mislim, Znaš-Već-Ko? – Aha – reče Ron. Potišten, on se sruči nazad na svoje sedište. – Znaš, mislim da su vrhovi Krasticinih brkova malo svetliji – reče Hari, pokušavajući da skrene Ronovu pažnju s razmišljanja o kućama. – Nego, šta tvoja starija braća rade sada, pošto su završili školu? Hari se pitao šta čarobnjaci uopšte rade kad završe školu. – Čarli je u Rumuniji, proučava zmajeve, a Bil je u Africi, radi nešto za Gringots – reče Ron. – Jesi li čuo za Gringots? Dnevni prorok je već objavio sve o tome, ali ne verujem da te novine možeš da čitaš kod Normalaca – neko je pokušao da opljačka riznicu s vrhunskim obezbeđenjem. Hari je nemo gledao. – Zbilja? Šta se s njima desilo? – Ništa, zato to i jeste velika novost. Nisu ih uhvatili. Moj tata pretpostavlja da to mora da je bio neki moćni Mračni čarobnjak, kad je uspeo da zaobiđe obezbeđenje u Gringotsu, ali kažu da provalnici nisu ništa uzeli, što je najčudnije od svega. Dabome, svi se isprepadaju kad se tako nešto desi, za slučaj da Znaš-Već-Ko stoji iza toga. Hari je prevrtao ovu vest u svojoj glavi. Svaki put kada bi spomenuli Znate-Već-Koga počeli bi da ga obuzimaju žmarci straha. Pretpostavljao je da sve to ima veze s ulaskom u svet magije, ali bilo mu je mnogo prijatnije da prosto izgovori „Voldemor“ ne brinući da li će nekoga uvrediti. – Za koji kvidički tim navijaš? – upita Ron. – Ovaj... ne znam nijedan – priznade Hari. – Šta?! – Ron se zgranu. – Čekaj samo da vidiš, to ti je najbolja igra na svetu... – I onda se upusti u detaljno objašnjavanje kako se koriste četiri lopte, o pozicijama sedmorice igrača, opisivanje istorijskih mečeva na kojima je bio sa svojom braćom, a zatim koju bi metlu nabavio kad bi imao novca. Upravo je uvodio Harija u finese igre kad se vrata kupea otvoriše, po ko zna koji put, ali ovoga puta to nije bio Nevil, dečak bez žapca, niti Hermiona Grejndžer. Uđoše trojica dečaka, i Hari odjednom prepozna onog u sredini. To je bio bledunjavi dečak iz prodavnice Madam Aljkavuše. Gledao je Harija s mnogo više interesovanja nego u Dijagon-aleji. – Je li istina? – upita on. – Svi u vozu pričaju da je Hari Poter u ovom kupeu. Dakle, to si ti, je li? – Da – reče Hari. Gledao je u drugu dvojicu dečaka. Obojica su bili krupni i zdepasti, i delovali su krajnje opako. Stojeći svaki sa po jedne strane bledunjavog dečaka, ličili su na telohranitelje. – A ovo je Kreb, ono je Gojl – reče bledunjavko nehajno, primetivši koga Hari gleda. – Moje ime je Melfoj, Drako Melfoj. Ron se blago nakašlja, možda da bi prikrio kikot. Drako Melfoj ga pogleda. – Misliš da je moje ime smešno, je li? Ja ne moram ni da te pitam ko si. Otac mi je rekao da svi Vizlijevi imaju crvenu kosu, pege i više dece nego što mogu sebi da priušte. Ponovo se okrete ka Hariju. – Uskoro ćeš otkriti da su neke čarobnjačke porodice mnogo bolje od drugih, Poteru. Ne bi ti bilo pametno da sklapaš prijateljstva s pogrešnom sortom. Ja ti mogu pomoći u tome. On pruži ruku da bi se rukovao s Harijem, ali je Hari ne prihvati. – Mislim da mogu i sam da prosudim ko je od pogrešne sorte, hvala lepo – reče hladno. Drako Melfoj ne pocrvene, ali mu se na bledim obrazima pojaviše ružičaste mrlje. – Da sam na tvom mestu, pripazio bih se, Poteru – reče polako. – Ako ne budeš malo učtiviji, proći ćeš kao tvoji roditelji. Ni oni nisu znali šta je dobro za njih. Ako se budeš muvao naokolo s ološem kao što su Vizlijevi i onaj Hagrid, obiće ti se to o glavu. I Hari i Ron istog trenutka ustadoše. Ronovo lice bilo je crveno kao njegova kosa. – Ponovi to – reče. – O, da nećeš možda da nas biješ? – iskezi se Melfoj. – Sem ukoliko smesta ne izađete – reče Hari hrabrije nego što se zaista osećao, pošto su Kreb i Gojl bili mnogo veći od njega i Rona. – Ali nama se ne ide, zar ne, momci? Pojeli smo svu svoju klopu, a vi, izgleda, imate još. Gojl se maši za čokoladne žabice koje su bile pored Rona. Ron poskoči napred, ali pre nego što ga je dotakao, Gojl ispusti stravičan krik. Pacov Krastica visio mu je na prstu, zarivši svoje oštre male zubiće duboko u Gojlov zglob – Kreb i Melfoj ustuknuše dok je Gojl urlao i vrteo Krasticu u krug, pokušavajući da ga otrese, a kad Krastica konačno odlete i lupi u prozor, sva trojica smesta nestadoše. Možda su mislili da među slatkišima vreba još pacova, ili su možda čuli korake jer, sekundu kasnije, uđe Hermiona Grejndžer. – Šta se to ovde zbiva? – upita ona, gledajući slatkiše razbacane po podu i Rona koji je podizao Krasticu s poda, držeći ga za rep. – Mislim da su ga onesvestili – reče Ron Hariju. Pogleda Krasticu izbliza. – Ne... ne mogu da verujem... samo je nastavio da spava. Tako je i bilo. – Već si upoznao Melfoja? Hari mu ispriča sve o njihovom susretu u Dijagon-aleji. – Čuo sam za njegovu porodicu – reče Ron mračno. – Oni su se među prvima vratili na našu stranu pošto je Znaš- -Već-Ko nestao. Rekli su da su bili začarani. Moj tata ne veruje u to. Kaže da Melfojevom ocu nije bio potreban nikakav izgovor da bi prešao na Mračnu stranu. – On se okrenu ka Hermioni. – Izvini, možemo li ti nekako pomoći? – reče razdražljivo. – Bolje požurite i obucite odore, upravo sam išla da pitam mašinovođu, i on kaže da samo što nismo stigli. Niste se valjda tukli, zar ne? Inače ćete se naći u nevolji i pre nego što stignemo tamo! – Krastica se tukao, ne mi – reče Ron narogušeno. – Da li bi nas ostavila na miru, da se presvučemo? – U redu... došla sam ovamo samo zato što se ljudi u hodniku ponašaju krajnje detinjasto, trčkaraju tamo-amo po hodnicima – reče Hermiona kroz nos. – Uzgred, imaš neku prljavštinu na nosu, znaš? Ron ju je ljutito posmatrao dok je odlazila. Hari proviri kroz prozor. Sve se više smrkavalo. Pod tamnim purpurnim nebom nazirale su se planine i šume. Voz je polako usporavao. On i Ron skidoše jakne i navukoše svoje duge crne odore. Ronova je bila prekratka, pa su mu ispod nje provirivale patike. Vozom odjeknu nečiji glas: – Stižemo u Hogvorts kroz pet minuta. Molimo vas da ostavite prtljag u vozu, jer će vam ga zasebno dopremiti u školu. Hariju se stomak prevrtao od nervoze dok je Ron, kako je primetio, prebledeo ispod svojih pega. Natrpaše ostatak slatkiša u džepove i pridružiše se gomili koja se gurala u hodniku. Voz sasvim uspori i najzad stade. Ljudi počeše da se guraju ka izlazu na uskom, mračnom peronu. Od prohladnog noćnog vazduha Hari poče da drhti. Onda se iznad glava učenika pojavi svetlost lampe, i Hari začu poznati glas: – Prvaci! Prvaci, 'vamo! Sve u redu, Hari? Iznad mora glava, Hagridovo veliko kosmato lice blistalo je od radosti. – 'Ajte, za mnom – ima li još prvaka? Pazi 'de ideš! Prvaci za mnom! Kližući se i spotičući, oni pođoše za Hagridom niz nešto što je ličilo na usku stazu koja se spuštala nizbrdo. S obe strane puta bilo je tako mračno da Hari pomisli kako okolo mora da su neka debela stabla. Niko nije bio pričljiv. Nevil, dečak koji je i dalje tragao za svojim žapcem, šmrknu par puta. – Za koj' trenutak će da vidite Hogvorts – povika Hagrid preko ramena – odma' iza ove okuke. Začu se jedno glasno: – Auuuuu! Uzana staza iznenada izbi na obalu velikog crnog jezera. Uzdižući se uvis ka vrhu planine s druge strane, dok su mu se prozori presijavali pod zvezdanim nebom, stajao je ogroman zamak s mnoštvom kula i tornjeva. – Samo po četvoro u čamac! – pozva ih Hagrid, pokazujući na niz malih čamaca koji su bili u vodi pored obale. S Harijem i Ronom u isti čamac uđoše Nevil i Hermiona. – Jesu l'svi ušli? – uzviknu Hagrid, koji je imao ceo jedan čamac samo za sebe. – U redu, ondak – NAPRED! I mala flota čamaca odjednom krenu, klizeći nečujno preko jezera, ravnog poput stakla. Svi su ćutali i zurili u veliki zamak iznad njih. On se nadnosio nad njima dok su plovili sve bliže i bliže litici na kojoj se uzdizao. – Glave dole! – povika Hagrid kad prvi čamci stigoše do stene; svi pognuše glave dok su ih čamci nosili kroz zavesu od bršljana koja je skrivala širok otvor u steni. Prolazili su mračnim tunelom, koji je izgleda vodio skroz ispod zamka, dok nisu stigli do nekakve podzemne luke, gde se uzveraše na kameno šljunkovito tlo. – 'Ej, ti! Je l' ovo tvoj žabac? – upita Hagrid, koji je proveravao čamce dok su se iskrcavali. – Trevore!