1.6. Hari Poter i Kamen mudrosti - Putovanje sa perona devet i tri četvrtine (audio knjiga) (2)

– Slušajte, vas dvojica, ove godine moraćete lepo da se ponašate. Ako dobijem samo još jednu sovu s porukom da ste... da ste digli klozet u vazduh, ili... – Digli klozet u vazduh? Nikada nismo digli klozet u vazduh. – Svejedno, sjajna ideja, hvala, mama. – To nije smešno. I pazite na Rona. – Ne brini, mali Ronkić će biti bezbedan s nama. – Zaveži – ponovi Ron. Već je bio izrastao maltene koliko i blizanci, a nos mu se i dalje crveneo tamo gde ga je majka istrljala. – Hej, mama, pogodi šta je novo? Znaš koga smo upravo sreli u vozu? Hari se brzo povuče s prozora da ga ne bi primetili. – Sećaš se onog crnokosog dečaka koji je stajao pored nas na stanici? Znaš li ko je on? – Ko? – Hari Poter! Hari začu glas male devojčice. – O, mama, mogu li da uđem u voz da ga vidim, molim te, mamice... – Već si ga videla, Džini, a siroti dečak nije zaslužio da se bulji u njega kao u zoološkom vrtu. Je li to tačno, Frede? Otkud znaš? – Pitao sam ga. Video sam mu ožiljak. Zaista je na čelu – liči na munju. – Jadničak... nije čudo što je bio sam. I meni je to bilo čudno. A bio je tako učtiv kada je pitao kako da dođe do perona. – Ma pusti to, misliš li da se on seća kako Znaš-Već-Ko izgleda? Njihova majka iznenada postade veoma stroga. – Zabranjujem ti da ga to pitaš, Frede. Da se nisi usudio. Samo mu još treba da ga na to podsećate prvog dana u školi. – U redu, de, nemoj da te strefi srčka. Začu se zvižduk lokomotive. – Požurite! – reče im majka i trojica dečaka se popeše u voz. Nagnuše se kroz prozor da bi ih poljubila, a njihova mlađa sestra zaplaka. – Nemoj, Džini, poslaćemo ti brdo sova. – Poslaćemo ti dasku s klozetske šolje iz Hogvortsa. – Džordže! – Samo se šalim, mama. Voz krenu. Hari vide njihovu majku kako maše, dok je njihova sestrica, napola nasmejana napola uplakana, trčala pored voza sve dok nije ubrzao; zatim je pošla unazad, i dalje im mašući. Hari je gledao kako devojčica i njena majka polako nestaju kako je voz ulazio u krivinu. Kroz prozor su promicale kuće. Hari je osećao kako ga obuzima uzbuđenje. Nije znao šta je pred njim – ali je moralo da bude bolje od onoga što ostavlja za sobom. Vrata kupea se otvoriše i najmlađi riđokosi dečak uđe. – Da li je slobodno? – upita, pokazujući na sedište preko puta Harija. – Svuda je prepuno. Hari klimnu glavom i dečak sede. Hitro osmotri Harija, a zatim iznenada skrenu pogled ka prozoru, praveći se da ga nije pogledao. Hari primeti da još uvek ima crnu mrlju na nosu. – Hej, Rone. Blizanci su se vratili. – Čuj, idemo mi do sredine voza – tamo je Li Džordan, sa svojom džinovskom tarantulom. – U redu – promumla Ron. – Hari – reče drugi blizanac – mi se nismo predstavili? Fred i Džordž Vizli. A ovo je Ron, naš brat. Pa dobro, vidimo se kasnije. – Ćao – rekoše Hari i Ron. Blizanci izađoše, zatvorivši vrata kupea za sobom. – Jesi li ti zbilja Hari Poter? – ote se Ronu. Hari klimnu. – O... pa mislio sam da je to možda jedna od Fredovih i Džordžovih šala – reče Ron. – A imaš li ti stvarno... znaš već... Pokaza na Harijevo čelo. Hari podiže šiške da bi pokazao ožiljak u vidu munje. Ron se zablenu. – Znači, tu te je Znaš-Već-Ko...? – Da – reče Hari. – Ali ja se toga ne sećam. – Ničega? – upita Ron znatiželjno. – Pa... sećam se jakog zelenog svetla, ali ničeg više. – Au – reče Ron. Sedeo je i piljio u Harija nekoliko trenutaka, a onda, kao da je iznenada shvatio šta radi, brže-bolje ponovo pogleda kroz prozor. – Jesu li svi u tvojoj porodici čarobnjaci? – upita ga Hari, kome je Ron bio vrlo zanimljiv, bar koliko je i on bio zanimljiv Ronu. – Ovaj... da, rekao bih – odgovori Ron. – Mislim da mama ima jednog daljeg rođaka koji je računovođa, ali se o njemu ne priča. – Znači, mora da znaš već gomilu čini. Vizlijevi su očito bili jedna od onih starih čarobnjačkih porodica o kojima je govorio bledunjavi dečak u Dijagon-aleji. – Čuo sam da si ti živeo s Normalcima – reče Ron. – Kakvi su oni? – Užasni... pa, ne baš svi. Moja tetka i teča i njihov sin nažalost jesu. Voleo bih da ja imam trojicu braće čarobnjaka. – Petoricu – reče Ron. Odjednom se zbog nečega oneraspoloži. – Ja sam već šesti iz naše porodice koji ide na Hogvorts. Moglo bi se reći da moram da ispunim velika očekivanja. Bil i Čarli su već završili školu: Bil je bio glavešina dečaka, a Čarli kvidički kapiten. A sada je i Persi asistent. Fred i Džordž se mnogo glupiraju, ali imaju dobre ocene i svi misle da su veoma duhoviti. Od mene svi očekuju da budem dobar bar koliko oni, ali čak i ako uspem, to i nije nešto pošto su oni to već postigli. A kada imaš petoricu braće, ne kupuju ti ništa novo, da znaš. Imam Bilovu staru odoru, Čarlijev stari štapić i Persijevog starog pacova. Ron zavuče ruku u svoju jaknu i izvuče debelog sivog pacova koji je spavao. – Zove se Krastica i beskoristan je, jedva da se ikad budi. Persi je dobio novu sovu od našeg tate kad je postao asistent, ali nisu mogli da priušt... hoću reći, ja sam umesto sove dobio Krasticu. Ronove uši se zarumeneše. Kao da je pomislio da je rekao više nego što treba, pošto je nastavio nemo da zuri kroz prozor. Hari pomisli da nema ničeg lošeg u tome što neko ne može da priušti detetu sovu. Najzad, ni on sâm nikada u životu nije imao para, do pre mesec dana, i to reče Ronu, ispriča mu kako je nosio Dadlijevu staru odeću i kako nikad nije dobio pravi rođendanski poklon. To je malo oraspoložilo Rona. – ... a sve dok mi Hagrid nije rekao, nisam ni znao šta znači biti čarobnjak, niti sam išta znao o mojim roditeljima ili Voldemoru... Ron se prenerazi. – Šta bi? – upita Hari. – Izgovorio si ime Znaš-Već-Koga! – reče Ron, zvučeći zaprepašćeno i impesionirano. – Pomislio bih da bi ti, od svih ljudi, ponajmanje želeo da... – Ne pokušavam da se pravim hrabar niti bilo šta slično time što izgovaram to ime – primeti Hari. – Samo pojma nisam imao da to ime ne sme da se izgovara. Shvataš šta hoću da ti kažem? Moram još mnogo toga da naučim... Kladim se – dodade on, izgovorivši po prvi put nešto što ga je u poslednje vreme često tištilo – kladim se da ću biti najgori u razredu. – Nećeš biti. Ima ih mnogo koji dolaze iz porodica Normalaca, ali se svi oni veoma brzo snađu. Dok su razgovarali voz je već tutnjao izvan Londona. Sada su jezdili kraj pašnjaka punih krava i ovaca. Ćutali su neko vreme, posmatrajući kako promiču polja i staze. Negde oko pola jedan u hodniku ispred njih začu se glasno čangrljanje, a onda vrata kupea otvori nasmejana žena s rupicama na obrazima i reče: – Da kupite nešto s kolica, momci? Hari, koji nije doručkovao, poskoči, ali Ronu se uši ponovo zacrveneše i on promrmlja da je poneo sendviče. Hari izađe u hodnik. Dok je živeo kod Darslijevih, nikada nije imao para za slatkiše, a sada, kada su mu džepovi puni zlatnika i srebrnjaka, bio je spreman da kupi onoliko mars čokoladica koliko može da ponese – ali ova žena ih nije imala. Imala je Berti Botove bombone svih aroma, Pjuckove najbolje naduvavajuće žvake, čokoladne žabice, pite od bundeve, kazanske kolače, štapiće od rogača i niz drugih čudnih stvari koje Hari nikad u životu nije video. Ne želeći da nešto propusti, uze od svega pomalo i plati ženi jedanaest srebrnih sikla i sedam bronzanih knuta. Ron je netremice gledao kako Hari sve to unosi u kupe i spušta na prazno sedište. – Gladan si, zar ne? – Umirem od gladi – reče Hari, uzevši veliki zalogaj pite od bundeve. Ron izvadi zgužvani smotuljak i odvi ga. Unutra su bila četiri sendviča. On proviri u jedan i reče: – Uvek zaboravi da ne volim mesni narezak. – Hoćeš da se menjamo za jednu od ovih – reče Hari, pridigavši parče pite. – Hajde, uzmi... – Ma nećeš ti ovo, skroz je suvo – reče Ron. – Ona nema mnogo vremena, znaš, pored nas petoro. – Hajde bre, uzmi pitu – reče Hari, koji nikada ranije nije imao šta da deli, niti je pak imao s kim da deli. Bilo mu je prijatno osećanje da sedi tu s Ronom i da zajedno tamane Harijeve pite i kolače (sendviči su ležali po strani, potpuno zaboravljeni). – Šta je ovo? – upita Hari Rona, pridigavši pakovanje čokoladnih žabica. – To nisu valjda prave žabe, zar ne? – Već mu se činilo da ga više ništa ne bi moglo iznenaditi. – Ne – reče Ron. – Ali vidi koja je sličica unutra, meni nedostaje Agripa. – Šta? – A da, ti ne znaš – u svakoj čokoladnoj žabici nalaze se sličice, znaš, koje deca skupljaju – sa slikama slavnih veštica i čarobnjaka. Ja ih imam oko petsto, ali nikad nisam dobio Agripu, niti Ptolomeja. Hari odmota svoju čokoladnu žabicu i izvadi sličicu. Na njoj je bilo lice nekog čoveka. Nosio je naočari u obliku polumeseca, imao je dugačak kriv nos i talasastu sedu kosu, bradu i brkove. Ispod slike je pisalo ime Albus Dambldor. – Dakle, to je Dambldor! – reče Hari. – Nemoj mi reći da nisi nikad čuo za Dambldora! – dodade Ron. – Mogu li da uzmem jednu žabicu? Mogao bih dobiti Agripu... hvala... Hari okrenu sličicu i pročita na poleđini: ALBUS DAMBLDOR, sadašnji direktor Hogvortsa. Profesor Dambldor, koga mnogi smatraju najvećim čarobnjakom modernog doba, poznat je po tome što je porazio mračnog čarobnjaka Grindelvalda 1945, po otkriću dvanaest načina korišćenja zmajske krvi i po svom radu iz oblasti alhemije, zajedno sa svojim partnerom Nikolasom Flamelom. Profesor Dambldor je ljubitelj kamerne muzike i kuglanja. Hari ponovo prevrnu sličicu i vide, na svoje zaprepašćenje, da je Dambldorovo lice iščezlo. – Nestao je! – Pa ne očekuješ valjda da visi tu po ceo dan – na to će Ron. – Vratiće se on. O ne, ponovo sam dobio Morganu, a već imam šest njenih sličica... hoćeš je ti? Možeš i ti da počneš da ih skupljaš. Ronove oči bile su prikovane za hrpu čokoladnih žabica koje je tek trebalo izvaditi iz omota. – Posluži se – reče mu Hari. – Ali, znaš, u svetu Normalaca ljudi ne mrdaju sa svojih fotografija. – Zbilja? Šta, uopšte se ne pomeraju? – Ron je bio zapanjen. – Uvrnuto! Hari je za to vreme blenuo u Dambldora koji je ponovo prošao kroz sliku na kartici i nasmešio mu se. Ron je više bio zainteresovan da jede čokoladne žabice nego da razgleda karte s likovima čuvenih veštica i čarobnjaka, dok Hari nije mogao da skine pogled s njih. Uskoro je, osim Dambldora i Morgane, imao i Hengista od Vudkrofta, Alberika Graniona, čarobnicu Kirku, Paracelzusa i Merlina. Najzad odvoji pogled od druidice Kliodne, koja se češala po nosu, kako bi otvorio kesu s Berti Botovim bombonama svih aroma. – Pažljivo s njima – upozori ga Ron. – Kad kažu svih aroma, oni i misle baš svih aroma – znaš, postoje one obične, poput čokolade, peperminta i marmelade, ali i bombone s ukusom spanaća, džigerice i škembića. Džordž tvrdi da je jednom probao bombonicu s ukusom sline. Ron podiže jednu zelenu dražeju, pogleda je pažljivo i odgrize ćošak. – Bljak – vidiš? Kelj. Lepo su se zabavljali grickajući bombone svih aroma. Hari je dobio tost, kokos, pasulj, jagode, kari, travu, kafu, sardine, pa je čak imao smelosti da gricne parče jedne sumnjive sive bombonice koju Ron nije hteo ni da takne, za koju se ispostavilo da je od bibera. Pejzaž je proletao pored prozora i sve više je poprimao izgled divljine. Nestala su uređena polja, a umesto njih su izranjale šume, krivudave reke i tamnozeleni brežuljci. Neko zakuca na vrata njihovog kupea, i dečak okruglastog lica, s kojim se Hari mimoišao na peronu devet i tri četvrtine, uđe u kupe. Izgedao je kao da će svaki čas da zaplače. – Izvinite – reče – ali da niste možda videli jednog žapca? Kad oni odmahnuše glavama, on zacvile: – Izgubio sam ga! Stalno pokušava da mi pobegne! – Pojaviće se on – reče Hari. – Da – reče dečak žalosno. – Pa, ako ga vidite... On ode. – Ne znam zašto se toliko brine – reče Ron.