1.5. Hari Poter i Kamen mudrosti - Dijagon-aleja (audio knjiga) (2)

– Nabavićete ovde svu potrebnu opremu, pretpostavljam? Ja, p-pak t-treba da po-po-podignem novu k-k-knjigu o vampirima. – Činilo se da se prestravio i od same pomisli na njih. Ali drugi nisu dozvolili profesoru Kvirelu da prigrabi Harija samo za sebe. Trebalo mu je gotovo deset minuta da ih se konačno reši. Na kraju Hagrid uspe da nadglasa gomilu. – Mora' d' idemo – još puno ima da pazarimo. Hajde, Hari. Doris Krokford stegnu Harijevu ruku poslednji put, i Hagrid ga povede kroz bar, napolje u malo ozidano dvorište, u kome nije bilo ničega osim kante za đubre i nešto korova. Hagrid se naceri Hariju. – 'Sam ti rek'o, zar ne? Reko' ti da si slavan. Čak je i profesor Kvirel zadrht'o kada te je sreo – mada, znaš, on i inače uvek drhti. – Je li uvek tako nervozan? – O, da. Jadan tip. Briljantan um. Bio je sjajan dok je izučav'o knjige, al' je onda uzeo slobodnu godinu da bi stek'o malo iskustva iz prve ruke... Priča se da je sreo vampire u Crnoj šumi, a bilo je malo i povuci-potegni s jednom zlom vešticom – od tad više nije onaj isti. Plaši se učenika, boji se vlastitog predmeta... nego, 'de mi je kišobran? Vampiri? Zle veštice? Hariju se zavrte u glavi. Hagrid je u međuvremenu brojao cigle u zidu iznad kante za đubre. – Tri gore... dve popreko... – mrmljao je. – U redu, odmakni se malko, Hari. Zatim kucnu triput po zidu vrhom svog kišobrana. Cigla koju je dotakao se zatrese – poče da se odvaja – u sredini se pojavi rupica – koja je postajala sve šira i šira – i sekundu kasnije pred njima je bio lučni prolaz, dovoljno velik da i Hagrid prođe, izlaz na kaldrmisanu ulicu koja je krivudala i gubila se iz vida. – Dobro došao – reče Hagrid – u Dijagon-aleju. Smeškao se Harijevoj zapanjenosti. Zakoračili su kroz prolaz. Hari brzo pogleda preko ramena i vide da se lučni prolaz odmah za njima ponovo pretvara u čvrst zid. Sunce je jasno obasjavalo gomilu kotlova ispred najbliže radnje. Kotlovi – svih veličina – bakar, mesing, pleh, srebro – samomešajući – na rasklapanje pisalo je na tabli koja je visila iznad njih. – Naravski, trebaće i tebi jedan – reče Hagrid – al' prvo da uzmemo tvoje pare. Hari je poželeo da ima četiri puta više očiju. Okretao je glavu tamo-amo dok su šetali ulicom, pokušavajući da vidi sve odjednom: dućane, stvari ispred njih, stvari unutra, ljude koji pazare. Debeljuškasta žena ispred apotekarske radnje tresla je glavom dok su prolazili, govoreći: – Zmajeva džigerica šesnaest sikla kilo, oni nisu normalni... Iz mračne radnje na kojoj je pisalo Ijlopova prodavnica sova – smeđe, ušare, šarene, braon i snežne čulo se prigušeno, meko huktanje. Nekoliko dečaka Harijevog uzrasta pritislo je nosiće na staklo izloga s metlama. – Vidi – čuo je Hari jednog da kaže – novi nimbus 2000, najbrža od svih... – Bilo je, zatim, radnji u kojima su se prodavali ogrtači, teleskopi i čudni srebrni instrumenti koje Hari nikada ranije nije video, izloga u kojima su stajali nagomilani burići sa slezinama slepih miševa i očima jegulja, nestabilne gomile knjiga o činima, pera i rolne pergamenta, bočice s napicima, mesečevi globusi... – Gringots – reče Hagrid. Upravo su stigli pred snežnobelu zgradu koja je nadvisivala okolne male prodavnice. Ispred njenih uglačanih bronzanih vrata, u uniformi skerletno-zlatnih boja stajao je... – Jakako, to je goblin – reče Hagrid tiho, dok su se peli belim kamenim stepenicama. Goblin je bio otprilike za glavu niži od Harija. Imao je tamnoputo pametno lice, šiljatu bradicu i, Hari je uspeo i to da zapazi, vrlo duge prste i stopala. Naklonio im se dok su ulazili. Sada su bili pred drugim parom vrata, ovoga puta srebrnih, na kojima je bilo ugravirano: Uđi, stranče, ali znaj, Greh pohlepe nosi kraj, Jer ko otme, ne zaradi, Životom će to da plati, A ako u riznice naše zađeš, U želji da tuđe blago nađeš, Budi upozoren, lopove, Više od blaga te čeka dole. – Kao š'o rekoh, bijo bi lud ak' pokušaš da i' opljačkaš – reče Hagrid. Par goblina ih uz naklon uvede kroz srebrna vrata, i oni se nađoše u prostranoj mermernoj dvorani. Oko stotinu goblina sedelo je u visokim stolicama iza dugačkog šaltera, škrabajući nešto po dužničkim knjigama, mereći težinu novčića pomoću mesinganih tegova, ispitujući drago kamenje kroz naočare. Nebrojena vrata vodila su nekud iz te dvorane, a još više je goblina uvodilo ili izvodilo ljude iz njih. Hagrid i Hari priđoše šalteru. – Dobar jutar – reče Hagrid slobodnom goblinu-službeniku. – Došli smo da uzmemo neš'o para iz sefa gos'n Harija Potera. – Imate li njegov ključ, gospodine? – Tu mi je negde – reče Hagrid i poče da prazni sve iz džepova na pult, rasejavši punu šaku izmrvljenih psećih keksa preko goblinovog zapisnika. Goblin nabra nos. Hari je posmatrao goblina s njegove desne strane kako meri gomilu rubina velikih poput usijanog grumenja uglja. – Naš'o – reče najzad Hagrid, podižući malen zlatan ključ. Goblin ga pogleda izbliza. – Čini se da je sve u redu. – A imam tu i pisamce od profesora Dambldora – reče Hagrid važno, isprsivši se. – Reč je o Znate-Već-Čemu, u sefu sedamsto trinajes. Goblin pažljivo pročita pismo. – U redu, onda – reče, vrativši pismo Hagridu. – Dodeliću vam nekoga da vas odvede dole do oba sefa. Griphuk! Griphuk je takođe bio goblin. Kada je Hagrid pokupio sve pseće kekse i vratio ih u džepove, on i Hari pođoše za Griphukom kroz jedna od vrata koja su vodila nekud iz dvorane. – Šta je to Znate-Već-Šta u sefu sedamsto trinaest? – upita Hari. – Ne možem ti reći – odvrati Hagrid tajanstveno. – Vrhovna tajna. Hogvortska posla. Dambldor mi je to poverijo. Izgubio bi' pos'o da ti to kažem. Griphuk im je držao vrata otvorena. Hari, koji je očekivao još mermera, bio je iznenađen. Bili su u uskom kamenom tunelu, osvetljenom upaljenim bakljama. Strmo se spuštao nadole, a na podu su se nalazile male vozne šine. Griphuk zviznu i maleni vagonet dojuri niz šine. Popeše se u njega – Hagrid malo teže – i pođoše. Prvo su samo jurili kroz lavirint izuvijanih prolaza. Hari je pokušavao da zapamti: levo, desno, desno, levo, srednji krak, desno, levo... ali je to bilo nemoguće. Činilo se da ova kloparajuća kolica sama znaju put, pošto Griphuk očigledno nije upravljao njima. Harija oči počeše da bolno peckaju kad na trenutak prođoše kroz nalet izuzetno ledenog vetra, ali ih je on i dalje držao širom otvorene. Jednom mu se učini da vidi plamen na kraju jednog prolaza, pa se okrenu unazad da vidi da li je to zmaj, ali prekasno – prodirali su sve dublje, prelazeći preko podzemnog jezera gde su se ogromni stalaktiti i stalagmiti dizali s poda ili spuštali s tavanice. – Nikako da zapamtim – doviknu Hari Hagridu kroz tutnjavu vagona – u čemu je razlika između stalagmita i stalaktita? – Stalagmit ima 'm' u sebi – reče Hagrid. – I nemoj više niš'a da me pitaš, rek'o bi da mi je već muka. Zbilja je bio sav pozeleneo, i kada se vagonet najzad zaustavi pored malih vrata, on izađe i nasloni se na zid da bi zaustavio klecanje kolena. Griphuk otključa vrata. Zapahnu ih oblak zelenog dima, a kada se on raščisti Hariju zastade dah. Unutra su bile hrpe zlatnika. Stubovi srebrenjaka. Gomile malih bronzanih knuta. – Sve je to tvoje – nasmeši se Hagrid. Sve Harijevo – to je zvučalo neverovatno. Darslijevi sigurno nisu znali za ovo, inače bi mu to oteli dok bi trepnuo. Nebrojeno puta su se žalili koliko ih mnogo košta to što brinu o Hariju. A sve vreme njegovo malo blago ležalo je pokopano negde duboko ispod Londona. Hagrid je pomogao Hariju da potrpa nešto od toga u torbu. – Ovi zlatni su galeoni – objašnjavao mu je. – Sedamnaest srebrnih sikla vredi kao jedan galeon, a dvadeset pet knuta kao jedan sikl, vrlo jednostavno. Dobro, biće dosta za prvih par polugodišta, ostatak ćemo ti ostaviti u sefu. On se okrenu ka Griphuku. – A sada, riznica sedam stotina i trinajes, moliću, i ak' može, malo sporije? – Imamo samo jednu brzinu – reče Griphuk. Sada su se spuštali još dublje, i dobijali na brzini. Vazduh je postajao sve hladniji i hladniji dok su jurili uskim krivinama. Preleteše preko podzemne provalije i Hari se nagnu preko ivice da bi video šta je dole na mračnom dnu, ali Hagrid zaurla i povuče ga nazad za okovratnik. Riznica sedam stotina trinaest nije imala ključaonicu. – Odmaknite se – reče Griphuk važno. Nežno udari po vratima jednim od svojih dugih prstiju, i ona se prosto istopiše. – Da je bilo ko osim gringotskog goblina to pokušao da uradi, bio bi usisan kroz vrata i uhvaćen u zamku – reče Griphuk. – Koliko često proveravate da li je neko unutra? – upita Hari. – Pa, recimo svakih desetak godina – odgovori Griphuk, zlobno se cereći. Iza ovih vrhunski obezbeđenih vrata mora da se krilo nešto zbilja izuzetno, Hari je u to bio ubeđen, te se radoznalo nagnu napred, očekujući da vidi čudesne dragulje, u najmanju ruku – ali u prvi mah pomisli da je riznica prazna. A zatim primeti neugledan paketić umotan u smeđ pak-papir kako leži na podu. Hagrid ga podiže i strpa duboko unutar svog kaputa. Hari je čeznuo da sazna šta je u njemu, ali je znao da je bolje da ne pita. – Ajde, idemo natrag u taj pakleni vagon, i nemoj niš' da mi govoriš dok se budemo vraćali, najbolje da držim zatvorena usta – reče Hagrid. * * * Posle divlje vožnje vagonetom najzad se nađoše izvan Gringotsa, žmirkajući na suncu. Hari nije znao kud pre da krene, sada kada je imao torbu punu novca. Nije morao da zna kolika je vrednost galeona u odnosu na funtu da bi znao da nosi sa sobom više novca nego što je imao u čitavom životu – više novca nego što je i Dadli ikada imao! – Mog'o bi da uzmeš uniformu, kad smo već tu – reče Hagrid, klimnuvši glavom ka natpisu Madam Aljkavušine odore za sve prilike. – Čuj, Hari, je l' bi ti smetalo ako bih svrn'o da se okrepim kojom čašicom u Probušenom kotlu? Mrzim ta gringotska kolica. – Činilo se da mu je još uvek pomalo muka, tako da Hari sam uđe u radnju Madam Aljkavuše, osećajući nervozu. Madam Aljkavuša je bila oniža, nasmejana veštica u ciklama odori. – Hogvorts, dragi moj? – upita ona, baš kada je Hari zaustio da nešto kaže. – Imamo baš ono što ti treba – zapravo, još jedan momak upravo proba svoju odoru. U dnu radnje, bledunjavi dečak šiljatog lica stajao je na postolju, dok je druga veštica ubadala špenadle duž ivice njegove dugačke crne odore. Madam Aljkavuša nasadi Harija na obližnji stalak, navuče mu dugačku odoru preko glave i poče špenadlama da obeležava dužinu. – Zdravo – reče dečak. – I ti ideš na Hogvorts? – Da – odgovori Hari. – Moj otac je u susednoj radnji, kupuje mi knjige, a majka luta ulicom razgledajući štapove – reče on. Govorio je sporo i otegnuto, kao da mu je dosadno. – A onda ću ih odvući da razgledamo trkačke metle. Ne vidim razlog zašto i prvaci ne bi imali svoje metle. Mislim da ću naterati oca da mi kupi jednu, a onda ću je nekako prokrijumčariti unutra. On Harija veoma podseti na Dadlija. – Imaš li ti sopstvenu metlu? – nastavi dečak. – Ne – reče Hari – Da li uopšte igraš kvidič? – Ne – ponovi Hari, pitajući se šta bi, za ime sveta, mogao da bude kvidič! – Ja igram – tata kaže da bi bila sramota da me ne izaberu da igram za svoju kuću, i moram reći da se slažem s njim. Znaš li u kojoj ćeš kući biti? – Ne – reče Hari, osećajući se sve gluplje i gluplje. – Pa, niko zaista ne zna dok ne dođe tamo, zar ne, ali ja znam da ću biti u Sliterinu, svi iz naše porodice bili su tamo – zamisli da si u Haflpafu... ja mislim da bih napustio školu, zar ti ne bi? – Mhm? – reče Hari, poželevši da može da kaže nešto zanimljivije. – Pobogu, pogledaj onog čoveka – reče dečak naglo, pokazujući glavom ka izlogu. Tamo je stajao Hagrid, cereći se Hariju i upirući prstom u dva ogromna sladoleda, da bi pokazao kako ne može da uđe. – To je Hagrid – objasni Hari, zadovoljan što zna nešto što taj dečak ne zna. – On radi na Hogvortsu. – Oh – reče dečak – čuo sam za njega. On je nekakav sluga, zar ne? – On je čuvar imanja – reče Hari. Dečak mu se svakog trenutka sve manje i manje sviđao. – Da, tačno tako.