1.5. Hari Poter i Kamen mudrosti - Dijagon-aleja (audio knjiga) (1)

5. Dijagon-aleja Sledećeg jutra Hari se probudio rano. Mada je već bilo svanulo, ležao je čvrsto sklopljenih očiju. – To je bio san – reče sebi odlučno. – Sanjao sam da je džin po imenu Hagrid došao da mi kaže da ću pohađati školu za čarobnjake. Kada otvorim oči biću kod kuće u svojoj ostavi. Iznenada, začu se glasno kuckanje. – A evo i tetka-Petunije, kuca na vrata – pomisli Hari, dok mu srce pretrnu. Ali i dalje nije otvarao oči. Bio je to tako dobar san. Kuc. Kuc. Kuc. – U redu – promumla Hari – evo ustajem. On se podiže u sedeći položaj, a teški Hagridov kaput spade s njega. Koliba je bila puna sunca, oluja je prošla, sâm Hagrid je spavao na ulegnutom kauču, a jedna sova je kuckala kandžom o prozor, držeći novine u kljunu. Hari se pridiže na noge, toliko srećan da mu se činilo kao da u sebi ima balon koji se širi. Priđe prozoru i naglo ga raskrili. Sova ulete unutra i ispusti novine na Hagrida, koji se ne probudi. Sova zatim odleprša do poda i poče da nasrće na Hagridov kaput. – Ne čini to. Hari je pokušao da mahanjem ukloni sovu s puta, ali ona ljutito škljocnu kljunom i nastavi besomučno da kljucka po kaputu. – Hagride! – povika Hari. – Došla je neka sova... – Plati joj – progunđa Hagrid u kauč. – Šta? – 'Oće da joj platiš za isporuku novina. Pogledaj u džepovima. Hagridov kaput kao da i nije imao ništa drugo osim džepova – gomile ključeva, ljušture od puževa, klupka vune, mentol dražeje, kesice čaja... Najzad, Hari izvuče pregršt čudnih novčića. – Daj mu pet knuta – reče Hagrid pospano. – Knuta? – Tih malih bronzanih. Hari izbroja pet malih bronzanih novčića, a sova podiže nožicu kako bi mogao da stavi pare u malu kožnu kesicu privezanu za nju. Zatim odlete kroz otvoren prozor. Hagrid glasno zevnu, ustade i protegnu se. – Bolje da krenemo, Hari, danas nas dosta posla čeka, moramo poć' u London da ti kupimo sve te stvarčice za školu. Hari je prevrtao čarobnjačke novčiće i razgledao ih. Iznenada, na pamet mu pade nešto od čega kao da se probuši onaj balon u njemu. – Ovaj... Hagride? – Mm? – reče Hagrid, navlačeći svoje ogromne čizme. – Ja nemam ni pare, a čuo si teču Vernona prošle noći – neće mi platiti da idem u školu i učim magiju. – Ne brini se ti za to – reče Hagrid, ustajući i češkajući se po glavi. – Misliš da ti roditelji nisu ništa ostavili? – Ali, ako im je kuća bila uništena... – Pa nisu valjda čuvali zlato kod kuće, dečko! Jok, prva stanica nam je Gringots. Čarobnjačka banka. Uzmi kobasicu, nisu loše ni 'ladne – a ja ne bi' odbio ni malo tvoje rođendanske torte, vala. – Čarobnjaci imaju banke? – Samo tu jednu. Gringots. Drže je goblini. Hari ispusti parče kobasice iz ruke. – Goblini? – Da – i bio bi lud svak' ko pokuša da j' opljačka, da znaš. Nikad se ne zameraj goblinima, Hari. Gringots je najsigurnije mesto na svetu za sve š'o 'oćeš da sačuvaš... osim možda Hogvortsa. U stvari, ionako moram da posetim Gringots. Zbog Dambldora i hogvortski' poslova. – Hagrid se isprsi. – Dambldor obično meni daje da mu obavljam važne stvari. Da tebe dovedem natrag, da donosim stvari iz Gringotsa – zna da mož' da mi veruje, jelte. – 'Si sve uz'o? Ajdemo, onda. Hari pođe za Hagridom napolje na greben. Nebo se sada potpuno razvedrilo, a more je bleskalo na suncu. Čamac koji je teča Vernon iznajmio još je bio tu, s dosta vode na dnu, koja se nakupila za vreme oluje. – Kako si ti došao ovamo? – upita Hari, okrećući se ne bi li video i drugi čamac. – Doleteo – reče Hagrid. – Doleteo? – Da – al' ćemo se vratiti ovim. Ne mož' da koristim čarolije sad kad sam te pronaš'o... Smestiše se u čamac. Hari je još uvek zurio u Hagrida, pokušavajući da ga zamisli kako leti. – Ipak, mislim da bi bilo šteta da veslam – reče Hagrid, ponovo ga pogledavši popreko na svoj način. – Ako... ako bi' malkice ubr'zo stvar, je l' ti to ne bi pominj'o na Hogvortsu? – Naravno da ne bih – reče Hari, željan da vidi još neku čaroliju. Hagrid ponovo izvuče ružičasti kišobran, lupnu njime dvaput po ivici čamca, i oni se stuštiše ka kopnu. – Što bi neko morao da bude lud pa da pokuša da opljačka Gringots? – upita Hari. – Čini... vradžbine – reče Hagrid, otvarajući novine. – Kažu da zmajevi čuvaju vrhunski obezbeđene riznice. A onda, moraš i put da nađeš. Vidiš, Gringots je stotinama milja pod Londonom. Duboko ispod metroa. Umro bi od gladi pokušavajuć' da iziđeš van, čak i kad bi uspeo da se dokopaš nečeg. Hari je sedeo i razmišljao o tome dok je Hagrid čitao novine, Dnevni prorok. Hari je od teče Vernona naučio da ljudi vole da ih ostave na miru dok to rade, ali je to sada bilo vrlo teško, jer mu se još nikada u životu nije po glavi vrzmalo toliko pitanja. – Ministarstvo magije po običaju pravi brljotine – promrmlja Hagrid okrećući stranu. – Postoji i Ministarstvo magije? – upita Hari, ne mogavši da se obuzda. – Naravski – reče Hagrid. – 'Teli su da postave Dambldora za ministra, je l' da, al' on nikad ne bi napustijo Hogvorts, pa je stari Kornelijus Fadž dobio to mesto. Šeprtlja kak'og nema. Zato zatrpava Dambldora svako jutro sovama, tražeć' savet. – A šta Ministarstvo magije zapravo radi? – Pa, njihov glavni pos'o je da kriju od Normalaca da veštice i čarobnjaci jošte postoje širom zemlje. – Zašto? – Zašto? Bokca mu, Hari, pa svi bi želeli čarobna rešenja za svoje probleme. Jok, bolje da nas ostave na miru. U tom trenutku čamac nežno udari o zid doka u luci. Hagrid presavi novine, i oni se popeše kamenim stepenicama na ulicu. Prolaznici su neprekidno zurili u Hagrida dok su njih dvojica prolazila kroz gradić do stanice. Hari nije mogao da im zameri. Ne samo da je Hagrid bio dvaput viši od bilo koga, već je neprekidno pokazivao na savršeno obične stvari, kao što je parkingsat, i glasno komentarisao: – Vidi ovo, Hari! Šta sve ovi Normalci neće izmisliti, a? – Hagride – reče Hari, dahćući dok je jurio da bi održao korak s džinom – kažeš da u Gringotsu ima zmajeva? – Pa, tako kažu – reče Hagrid. – Boga mi, vol'o bi' i ja da imam zmaja. – Ti bi voleo da ga imaš? – Još odmalena sam želeo da imam jednog... a, eve nas. Stigli su do stanice. Voz za London polazio je kroz pet minuta. Hagrid, koji se nije razumeo u 'normalske pare', kako ih je nazivao, dade Hariju novčanice da im kupi karte. U vozu, ljudi su ih još više zagledali. Hagrid je zauzeo dva sedišta i sedeo štrikajući nešto nalik na kanarinac-žutu cirkusku šatru. – Je l' još uvek imaš svoje pismo, Hari? – upita ga, brojeći usput ubode iglom. Hari izvadi koverat od pergamenta iz džepa. – Dobro – reče Hagrid. – Tu ti je spisak svih stvari koje ti trebaju. Hari razvi drugi papir, koji prethodne noći nije primetio, i pročita: HOGVORTSKA ŠKOLA ZA ČAROBNJAŠTVO I VEŠTIČARENJE Uniforma Učenicima prve godine potrebna su: 1. Tri kompleta običnih radnih odora (crne) 2. Jedan šešir sa šiljatim vrhom (crni) za preko dana 3. Jedan par zaštitnih rukavica (zmajska koža ili slične) 4. Jedan zimski ogrtač (crni, srebrne kopče) Obratite pažnju na to da svaki komad odeće učenika ima aplikaciju s imenom. Kompleti knjiga Svi učenici moraju imati po jedan primerak svake od sledećih knjiga: * Standardna knjiga čini (za prvi razred) od Mirande Sovuljage * Istorija magije od Batilde Torbarke * Teorija magije od Adalberta Trabunjala * Početnički vodič kroz Preobražavanje od Emerika Promenljivog * Hiljadu magičnih trava i gljiva od Listice Spore * Magijske smeše i napici od Arsenijusa Epruvete * Fantastične zveri i gde ih naći od Salamandera Skamandera * Mračne sile: Vodič za samozaštitu od Kventina Drhtavog Ostala oprema * 1 čarobnjački štap * 1 kotao (plehani, standardna veličina 2) * 1 komplet staklenih ili kristalnih epruveta * 1 teleskop * 1 komplet mesinganih terazija Učenici mogu da ponesu i sovu ILI mačku ILI žabu. PODSEĆAJU SE RODITELJI DA PRVACIMA NIJE DOZVOLJENO POSEDOVANJE VLASTITIH METLI – Možemo li sve to da kupimo u Londonu? – glasno se upita Hari. – Jakako, samo ak' znaš gde da ideš – reče Hagrid. * * * Hari nikada ranije nije bio u Londonu. Iako je izgledalo da Hagrid zna kuda ide, očito nije bio navikao da do tamo stiže na uobičajen način. Zaglavio se na pokretnim vratima na izlazu iz metroa i glasno se žalio da su sedišta i suviše mala, a voz i suviše spor. – Ne znam kako se Normalci snalaze bez magije – reče dok su se peli pokretnim stepenicama koje su ih vodile do prometne ulice oivičene prodavnicama. Hagrid je bio toliko ogroman da se lako probijao razdvajajući gomilu; Hari je samo trebalo da ide tik iza njega. Prošli su pored knjižara i muzičkih radnji, hamburgerdžinica i bioskopa, ali izgleda da nigde nije bilo prodavnice u kojoj bi mogli da nađu čarobni štap. To je bila sasvim obična ulica puna običnih ljudi. Da li zaista postoje gomile čarobnjačkog zlata pohranjene stotine milja ispod njih? Postoje li radnje u kojima se prodaju knjige čini i metle? Možda je sve to samo neslana šala koju su mu Darslijevi zamesili? Da Hari nije znao da Darslijevi nemaju nimalo smisla za humor, možda bi to i pomislio; pa ipak, ma koliko neverovatno zvučalo sve što mu je Hagrid dosad ispričao, Hari nije mogao da mu ne poveruje. – To je to – reče Hagrid zaustavljajući se – Probušeni kotao. To je čuveno mesto. Bila je to uzana, neugledna krčma. Da mu je Hagrid nije pokazao, Hari ne bi ni opazio da je tu. Ljudi koji su promicali nisu je primećivali. Oči bi im skliznule s velike knjižare, s jedne, na prodavnicu ploča s druge njene strane, kao da uopšte nisu mogli da vide Probušeni kotao. Hari je imao neki čudan osećaj da su samo on i Hagrid mogli da je vide. Pre nego što je stigao da to pomene, Hagrid ga uvuče unutra. Za jedno tako čuveno mesto bilo je prilično mračno i ofucano. U ćošku je sedelo nekoliko starica, i ispijalo šeri iz sićušnih čašica. Jedna od njih je pušila dugačku lulu. Mali čovek sa šiljatim šeširom pričao je nešto starom barmenu, skroz ćelavom i nalik na gumasti orah. Prigušeni žamor se utišao čim su njih dvojica ušli. Izgleda da su svi znali Hagrida; mahali su i osmehivali mu se, a i barmen se mašio za čašu, govoreći: – Kao i uvek, Hagride? – Ne mogu, Tome, sada sam na hogvortskoj dužnosti – reče Hagrid, potapšavši Harija svojom ručerdom po ramenima tako da dečaku klecnuše kolena. – Bože blagi – reče barmen, piljeći u Harija – je li to... može li to biti...? Odjednom u celom Probušenom kotlu nasta tajac. – Nek sam blažen – prošaputa stari barmen. – Hari Poter... kakva čast. On žurno obiđe šank, polete prema Hariju i steže mu ruku, sa suzama u očima. – Dobro nam došao, gospodine Poter, dobrodošao natrag. Hari nije znao šta da kaže. Svi su gledali u njega. Starica s lulom i dalje je pućkala u nju, ne primećujući da se ugasila. Hagrid se ponosito smeškao. Zatim se začu škripa stolica, a već sledećeg trenutka Hari se rukovao sa svima u Probušenom kotlu. – Ja sam Doris Krokford, gospodine Poter, ne mogu da verujem da sam vas napokon srela. – Čast mi je, gospodine Poter, velika čast. – Oduvek sam htela da vam stegnem ruku – sva drhtim od uzbuđenja. – Očaran sam, gospodine Poter, nemam reči. Ime mi je Digl, Dedalus Digl. – Vas sam već video! – reče Hari kada Dedalusu Diglu spade šešir s glave od ushićenja. – Jednom ste mi se naklonili u radnji. – Seća se! – uzviknu Dedalus, pogledavši ostale. – Jeste li čuli! Seća me se! Hari nastavi da se rukuje... Doris Krokford se stalno iznova vraćala po još jedan stisak. Jedan bledunjav mladić probi se, nervozno, kroz gužvu. Jedno oko mu je poigravalo. – Profesore Kvirel! – reče Hagrid. – Hari, profesor Kvirel će biti jedan od tvojih učitelja na Hogvortsu. – P-P-Poteru – promuca profesor, stežući Hariju ruku – n-ne mogu vam r-reći koliko sam po-počastvovan što sam vas upoznao. – Kakvu vrstu magije predajete, profesore Kvirel? – O-Odbranu od M-m-mračnih veština – promrmlja profesor Kvirel, kao da radije ne bi želeo da misli na to. – A-ali to vama nije po-po-potrebno, je li, P-P-Poteru? – On se nervozno nasmeja.