1.4. Hari Poter i Kamen mudrosti - Čuvar ključeva (audio knjiga)

4. Čuvar ključeva BUUUM! Ponovo se začu lupanje. Dadli se trže iz sna. – Gde je taj top? – glupo upita. Čulo se neko komešanje iza njih, i videše kako teča Vernon uleće u sobu. U ruci je držao pušku – tada su konačno shvatili šta je to nosio u dugačkom tankom paketu koji je doneo. – Ko je tamo? – povika on. – Upozoravam vas – naoružan sam! Mala pauza. A onda... TRAS! Vrata se otvoriše s takvom silinom da su se izvalila iz šarki, i tresnuše svom snagom o pod. Na vratima je stajao džin od čoveka. Lice mu je bilo gotovo sasvim skriveno ispod razbarušene grive od kose i divlje brade, ali ste mogli da razaznate oči koje su sijale poput crnih buba ispod te silne kosurine. Džin se nekako ugura u kolibu, malo se povivši, tako da je glavom očešao tavanicu. Sagnuo se, podigao vrata i jednim pokretom ih vratio u okvir. Zvuk oluje malo utihnu. On se okrenu i sve ih osmotri. – Mož' li da nam skuvate po šolju čaja, je l' te? Naporan mi bio put... On se sruči na kauč na kojem je Dadli sedeo sleđen od straha. – Mič' se, ti mešino – reče neznanac. Dadli zaskiča i pojuri da se sakrije iza majke, koja je užasnuta čučala iza teče Vernona. – A, eve Harija! – reče džin. Hari pogleda u to žustro, divlje i senovito lice, i vide da su mu se oči nalik bubama osmehnuto skupile. – Ka'sam te poslednji put vid'o, bijo si beba – reče džin. – Ličiš na svog tatu, al' imaš mamine oči. Teča Vernon ispusti smešan krkljav zvuk. – Zahtevam da smesta odete, gospodine! – reče. – Izvršili ste nasilnu provalu! – Ma zaveži, Darsli, ti mrtvo puvalo – dobaci džin. Nagnu se preko kauča, istrže pušku iz teča Vernonovih ruku, s lakoćom je savi u čvor, kao da je od gume, i baci je u ćošak. Teča Vernon ispusti još jedan smešan krik, kao miš kome su stali na rep. – Nego, Hari – reče džin, okrenuvši leđa Darslijevima – želim ti mlogo srećan rođendan. Don'o sam ti neš'o – mož' bit' da sam donekle u nekom trenutku slučajno seo na nju, al' će ipak da bidne ukusna. Iz unutrašnjeg džepa svog crnog kaputa div izvadi malčice ulubljenu kutiju. Hari je otvori drhtavim prstima. Unutra je bila velika lepljiva čokoladna torta s krupnim natpisom Srećan rođendan Hari ispisanim zelenim šlagom. Hari podiže pogled ka džinu. Hteo je da mu kaže hvala, ali ostade bez teksta, pa samo izusti: – Ko si ti? Džin se zakikota. – Zbilja, nesam se predstavijo. Rubeus Hagrid, Čuvar ključeva i imanja na Hogvortsu. On ispruži svoju ručerdu i snažno zatrese Harijevu ruku. – Š'a bi s tim čajem? – zapita, trljajući ruke. – Pravo da ti kažem, nećem da odbijem ni nešto jače, ak' imaš. Pogled mu pade na prazno ognjište sa skvrčenim kesicama od čipsa i on frknu. Sagnu se ka ognjištu, tako da nisu mogli da vide šta tamo čeprka, ali kada se trenutak kasnije uspravio, u njemu je plamtela vatra. Vlažna koliba uskoro se ispuni treperavom svetlošću, i Hari oseti kako mu se telom razliva toplota kao da je zaronio u vruću kupku. Džin ponovo sede na kauč, koji se ulegnu pod njegovom težinom, i poče da vadi razne stvarčice iz džepova svog kaputa: bakarnu džezvu, spljeskani paketić kobasica, žarač, čajnik, nekoliko okrnjenih šolja i bocu neke žućkaste tekućine iz koje je cugnuo pre nego što je počeo da sprema čaj. Uskoro je kolibu ispunio zvuk i miris cvrčećih kobasica. Niko nije izustio ni reč dok je džin pripremao jelo, ali kada je skinuo prvih šest debelih, masnih, reš pečenih kobasica sa žarača, Dadli se malo uzvrpolji. Teča Vernon mu odbrusi: – Da nisi slučajno uzeo bilo šta od njega, Dadli. Džin se smrknuto zakikota. – Nema brigaš, Darsli, ovaj velik' puding od tvog sina i ne treba više da se goji. On dodade kobasice Hariju, koji je bio toliko gladan da mu se činilo da nikad ništa ukusnije nije probao, ali ipak nije mogao da odvoji pogled od džina. Najzad, pošto se činilo da niko nema nameru da mu bilo šta objasni, on reče: – Žao mi je, ali još uvek ne znam ko ste vi. Džin uze poveći gutljaj čaja i obrisa usta nadlanicom. – Zovi me Hagrid – reče – k'o što me zovu i svi ostali. – I k'o što ti velim, ja sam Čuvar ključeva na Hogvortsu – al' dobro, ti, naravski, znaš sve o Hogvortsu. – Ovaj... ne – reče Hari. Hagrid se prenerazi. – Žao mi je – brzo odvrati Hari. – Žao? – zakevta Hagrid, okrenuvši se da značajno pogleda Darslijeve, koji su se povlačili unazad ka mračnijem delu prostorije. – Njima bi trebalo da je žao! Znao sam da gi ne dobijaš svoja pisamca, al' nikad ne bi pomislijo da nisi čak ni čuo za Hogvorts, za ime sveta! Zar se nikad nisi zapit'o gde su tvoji roditelji sve to naučili? – Šta to? – upita Hari. – ŠTA TO? – zagrme Hagrid. – Ček' malo! On skoči na noge. Činilo se da je u naletu gneva ispunio čitavu kolibu svojim prisustvom. Darslijevi se sklupčaše uza zid. – Nećete mi valjda reći – urlao je na Darslijeve – da ovaj dečak – ovaj dečak! – ne zna niš' o NIČEMU? Hari pomisli da je to ipak preterivanje. On je, ipak, išao u školu, a ni ocene mu nisu bile tako loše. – Znam ja nešto – reče. – Umem, znate već, da radim matematiku i štošta. Ali Hagrid samo odmahnu rukom i reče: – Mislim o našem svetu. Tvom svetu. Mom svetu. Svetu tvojih roditelja. – Kakvom svetu? Činilo se da će Hagrid svakog časa da eksplodira. – DARSLI! – zagrme. Teča Vernon, koji je bio potpuno prebledeo, šaputao je nešto što je zvučalo kao „mimblvimbl”. Hagrid je mahnito zurio u Harija. – Al' mora da znaš makar neš'o o tvojim mami i tati – reče. – 'Oću reć', oni su slavni. Ti si slavan. – Šta? Moji... moji mama i tata nisu bili slavni, zar ne? – Ti niš' ne znaš... ti pojma nemaš... – Hagrid provuče prste kroz kosu, fiksirajući Harija zgranutim pogledom. – Ti ne znaš šta si? – reče najzad. Teča Vernonu se konačno povratio glas. – Prestanite! – naredi on. – Dosta je, gospodine! Zabranjujem vam da dečaku bilo šta kažete! I mnogo hrabriji od Vernona Darslija ustuknuli bi pred besnim pogledom kojim ga je Hagrid sada gledao; dok je govorio, svaki slog je podrhtavao od njegovog gneva. – Nikad mu nisi rek'o? Nikad mu nisi rek'o š'a je bilo u pismu koje mu je Dambldor ostavio? Bio sam tamo! Vid'o sam kak' ga je Dambldor ostavio, Darsli! A ti si to skriv'o od njega sve ove godine? – Šta je to skrivao od mene? – upita Hari znatiželjno. – STOJ! ZABRANJUJEM TI! – urlao je teča Vernon panično. Tetka Petunija kriknu od straha. – Ma, bestraga vam glava, oboma – reče Hagrid. – Hari... ti s' čarobnjak. U kolibi nasta tajac. Moglo se čuti samo more i fijuk vetra. – Šta sam? – zavapi Hari. – Čarobnjak, naravski – reče Hagrid, spustivši se ponovo na kauč, koji se sada još više ulegnu – i to vraški izvrstan, rek'o bi', uz malko obuke. Pored onak'ih mame i tate, š'a bi drugo mogao da bidneš? A rek'o bih da je kucn'o čas da pročitaš svoje pismo. Hari ispruži ruku da bi konačno uzeo žućkasti koverat, adresiran smaragdno zelenim slovima na Gdin H. Poter, Patos, Koliba-na-steni, More. On izvadi pismo i pročita: HOGVORTSKA ŠKOLA ZA ČAROBNJAŠTVO I VEŠTIČARENJE Direktor: Albus Dambldor (Red Merlina prve klase, Gl. mag, Vrh. veštac, Najviši izabranik Međunarodne konfed. čarobnjaka) Dragi g. Poter, Sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da vam je obezbeđeno mesto u Hogvortskoj školi za veštice i čarobnjake. Prilažemo vam spisak neophodnih knjiga i opreme. Nastava počinje 1. septembra. Očekujemo vašu sovu najkasnije do 31. jula. Srdačno vaša, Minerva Mek Gonagal Zamenik direktora Pitanja su se rojila u Harijevoj glavi poput bleskova vatrometa, tako da nije mogao da se odluči odakle da počne. Posle nekoliko minuta promuca: – Šta znači to da očekuju moju sovu? – Galopirajućih mi gorgona, to me podseti – reče Hagrid, lupivši se rukom po čelu udarcem dovoljo jakim da prevrne kočiju sa sve konjima, a iz drugog džepa ogrtača izvuče sovu – pravu pravcatu, živu, pomalo raščerupanu sovu – dugačko pero i svitak pergamenta. Držeći jezik između zuba ispisivao je belešku koju je Hari mogao da pročita naopačke: Dragi G. Dambldore, Dao Hariju njegovo pismo. Vodim ga sutra da mu kupim stvari. Vreme je očajno. Vi ste, nadam se, dobro. Hagrid Hagrid smota belešku, dade je sovi koja je čvrsto ščepa kljunom, onda pođe do vrata i izbaci sovu napolje u oluju. Zatim se vrati natrag i ponovo sede kao da je uradio nešto najnormalnije, recimo telefonirao. Hari shvati da je zinuo od čuda i brzo zatvori usta. – Gde sam ono stao? – upita Hagrid, ali u tom trenutku teča Vernon, još pepeljast u licu, ali ljutitog izgleda, priđe ognjištu. – On ne ide tamo – reče. Hagrid zahropta. – Vol'o bih da vidim tak'og velikog Normalca k'o što si ti da gi spreči – reče on. – Velikog šta? – zainteresova se Hari. – Normalca – reče Hagrid. – Tak' zovemo nemagijske ljudove, k'o što su ovi tvoji. A ti si strašan baksuz š'o si odrast'o u porodici najvećih Normalaca koje sam ikad vid'o. – Kada smo ga preuzimali zakleli smo se da ćemo stati na put tim budalaštinama – reče teča Vernon – zakleli smo se da ćemo mu izbiti te lutke iz glave! Čarobnjak, nije nego! – Znali ste? – zaprepasti se Hari. – Znali ste da sam ja... čarobnjak? – Znali! – vrisnu iznenada tetka Petunija. – Znali! Naravno da smo znali! Kako da ne budeš, pored moje proklete sestre koja je bila to što je bila? I ona je dobila isto takvo pismo i isparila u tu – tu školu – i dolazila kući za raspust sa džepovima punim punoglavaca, pretvarala šoljice za čaj u pacove. Ja sam jedina mogla da vidim šta je ona – nakaza! Ali za moju mamu i tatu bilo je te Lili ovo, te Lili ono, ponosili su se time što imaju vešticu u porodici! Zastade da bi uzela vazduh, a onda nastavi da trabunja. Činilo se da je godinama želela da sve to izbaci iz sebe. – A onda je srela tog Potera u školi, pa su pobegli i venčali se i dobili tebe, i naravno, znala sam da ćeš biti isti kao oni, isto tako čudan, tako... tako... nenormalan – a onda, onda je ona, moliću lepo, odletela u vazduh, a ti si dopao nama. Hari vidno preblede. Čim mu se povratio glas reče: – Odletela u vazduh? Rekli ste mi da su poginuli u saobraćajnoj nesreći! – SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI! – zabrunda Hagrid, poskočivši tako ljutito da se Darslijevi još više šćućuriše u svom ćošku. – Kako bi Lili i Džejms Poter mogli da poginu u saobraćajnoj nesreći? Pa to ti je nečuveno! Skandal! Hari Poter da ne zna niš' o vlastitoj prošlosti, kad je svako dete u našem svetu čulo za njega! – Ali kako? Šta se desilo? – smesta upita Hari. S Hagridovog lica nestade ljutnja. Odjednom postade zabrinuto. – Nisam to uopšte očekivao – reče tihim zabrinutim glasom. – Pojma nisam im'o kada mi je Dambldor rek'o da bi moglo bit' problema da te s' dokopamo, kol'ko toga ne znaješ. Oh, Hari, ne znam da l'sam ja prava osoba da ti to kažem – al' neko mora – ne mo'š otić' na Hogvorts, a da to ne znaješ. On baci otrovan pogled na Darslijeve. – Pa, najbolje da saznaš sve što bi ja mog'o da ti kažem – ipak, ne možem ti reći sve, pojedini delovi priče i dan-danas su ti jedna vel'ka misterija... On sede, zagleda se u vatru na nekoliko trenutaka, a onda reče: – Priča, valjda, počinje s osobom zvanom – ali nemoguće je da ni ime njegovo ne znaš, ta svi u našem svetu znaju... – Koga? – Pa... ne volim ni da izgovorim to ime, ak' ne moram. Niko to ne voli. – Zašto? – Gladnih mi gargojla, Hari, ljudi se još uvek plaše. Bokca mu, ovo nije lako. Znaš, bejaše ti jednom jedan čarobnjak koji se... iskvario. Da kvarniji ne mož' biti. Pa i gori. Gore od goreg. Zvao se... Hagrid proguta knedlu, ali ne izusti ni reč. – Možeš li da mi napišeš? – predloži Hari. – Jok... ne znadem kak' se piše ta reč slovce po slovce. Dobro, de... Voldemor. – Hagrid zadrhta. – Ne teraj me da ponovo izgovorim to ime. Bilo kako bilo, taj... taj čarobnjak, pre jedno dvajes' godina, poč'o je da traži sledbenike. I naš'o ih – neki su ga se plašili, neki su samo žudeli za delićem njegovi' moći, jer je posedov'o velike moći, jašta. Behu to crni dani, Hari. Nisi znao kom' da veruješ, nisi smeo da sklapaš prijateljstva s nepoznatim čarobnjacima il' vešticama... Strašne stvari su se dešavale. On je poč'o da preuzima stvari u svoje ruke. Naravski, neki su mu se suprotstavili – i on ih je ubio, načisto. Užasno. Jedno od retkih bezbednih mesta bio ti je Hogvorts. Rek'o bih da je Dambldor bio jedini kojeg se Znaš-Već-Ko plašio. Nije se usuđiv'o da tu školu uzme pod svoje, u svakom slučaju, bar još ne. – Dakle, tvoji mama i ćaća behu bolji od svih čarobnjaka i veštica koje sam ikad upozn'o. Svojevremeno su bili čak i glavešine svih dečaka i devojčica! Zbilja je čudno kako to da Znaš-Već-Ko nikad nije ni pokuš'o da ih pridobije ranije... verovatno je znao da su i suviše bliski s Dambldorom da bi pristali da bilo š'a petljaju s Mračnom stranom. – Možda je mislio da bi mog'o da ih ubedi... možda je samo 'teo da ih skloni s puta. Zna se samo da je svratio u selo u kojem ste vi skupa živeli, na Noć veštica pre deset godina. Ti si im'o tek godinu dana. Doš'o je u vašu kuću i... i... Hagrid iznenada izvuče veoma prljavu maramicu na tufne i izduva nos uz zvuk nalik brodskoj sireni. – Izvin'te – reče. – Al'sve je to tol'ko tužno... znao sam ti mamu i ćaću, i bolje od njih nisi mog'o da nađeš... no, gde sam ono stao... – Znaš-Već-Ko ih je ubijo. A ondak... e, ovo ti je prava misterija... pokuš'o je i tebe da ubije. Hteo da završi pos'o, reklo bi se, il' je prosto uživ'o da ubija. Al' nije mog'o to da izvede. Zar se nikad nisi zapit'o odakle ti taj beleg na čelu? To nije obična posekotina. To se dobija kada na tebe bace moćne zle čini – to je sredilo tvoju mamu i tatu, pa čak i vašu kuću – al' na tebe nije delovalo, i zato si tol'ko slavan. Niko kog bi on namerio da ubije nije uspeo da preživi, niko sem tebe, a on ti je poubijao neke od najboljih veštica i čarobnjaka ovog doba – Makinone, Bounse, Pruitove – a ti si bijo samo beba, a preživeo si. U Harijevoj glavi poče da se odvija nešto veoma bolno. Kako se Hagridova priča bližila kraju, ponovo poče da mu se priviđa zaslepljujuća munja zelenog svetla, mnogo jasnije nego ikad – i po prvi put u životu seti se još nečega – piskavog, hladnog, surovog smeha. Hagrid ga je tužno posmatrao. – Ja sam te lično izn'o iz srušene kuće, po Dambldorovoj zapovesti, i doveo te kod ovi'... – Gomila budalaština – reče teča Vernon. Hari poskoči, gotovo sasvim zaboravivši da su Darslijevi tu. Teči Vernonu kao da se povratila hrabrost. Mrštio se na Hagrida stisnutih pesnica. – Čuj ti, dečko – procedi on. – Možda i ima nečeg čudnog u vezi s tobom, ali to nije ništa što se ne bi dalo izlečiti jednim dobrim batinama – a što se tiče tvojih roditelja, pa, bili su pravi čudaci, nesporno, i po mom mišljenju svet je bolji bez njih – dobili su šta su tražili, kad su se već spetljali s tom čarobnjačkom sortom – što sam i očekivao, znao sam ja da će nadrljati, kad-tad... Ali u tom trenutku Hagrid skoči s kauča i izvuče ofucan ružičast kišobran ispod kaputa. Uperivši ga u teču Vernona kao mač, reče: – Upozoravam te, Darsli... upozoravam te – zucneš li samo još jednu reč... Od straha da bi ga bradati džin mogao ubosti vrhom kišobrana, teča-Vernona hrabrost ponovo napusti; on se priljubi uza zid i ućuta. – Tako je već bolje – reče Hagrid, teško dišući, dok je ponovo sedao na kauč, koji se ovoga puta ugnu do poda. Hari je, u međuvremenu, poželeo da postavi još stotinu pitanja. – Ali šta se desilo s Vol... izvinite... hoću da kažem, Znaš-Već-Kim? – Dobro pitanje, Hari. Nest'o je. Iščez'o. Iste noći kad je hteo tebe da ubije. Što te čini još slavnijim. Vi'š, to ti je najveća misterija... postajao je sve jači i jači – š'o bi nestao? – Neki kažu da je umro. Koještarija, ak' mene pitaš. Ne znajem da l' je u njemu ostalo i trunke ljudskog š'o bi moglo da umre. Neki kažu da je još uvek tu negde naokolo, da čeka svoj trenutak, ali ni u to ne verujem. Ljudi koji su bili na njegovoj strani prišli su nama. Neki k'o da su se probudili iz nekakvog transa. Sumnjam da bi se vrnuli da on sprema povratak. – Svi uglavnom pretpostavljamo da se on još uvek mota negde naokolo, al' da je izgubio svoju moć. Da je suviše slab da bi mogao da nastavi s tim. Jer si ga ti dokusurijo, Hari. Te noći se zbilo nešto sa čim on nije račun'o – ne znajem tačno š'a je to bilo, niko ne znade – al' ga je nešto u vezi s tobom načisto dotuklo. Hagrid uputi Hariju pogled pun topline i poštovanja, ali je Hari, umesto da bude počastvovan i ponosan, bio sasvim siguran da je posredi užasna greška. Čarobnjak? On? Kako bi uopšte mogao da bude tako nešto? Čitavog života Dadli ga je ćuškao, a tetka Petunija i teča Vernon su ga maltretirali; da je zbilja čarobnjak, što se dosad nisu pretvorili u krastave žabe kad god bi probali da ga zaključaju u ostavu? Ako je nekada davno uspeo da pobedi najvećeg čarobnjaka na svetu, zašto bi dozvoljavao da ga Dadli šutira naokolo kao fudbalsku loptu? – Hagride – reče on tiho – mislim da je sigurno došlo do neke zabune. Mislim da ja nikako ne mogu biti čarobnjak. Na njegovo iznenađenje, Hagrid se samo zacereka. – Ne mož' bit' čarobnjak, je l' te? Nikad ti se nisu desile čudne stvari kad si bio uplašen il' ljut? Hari pogleda u vatru. Kad malo bolje razmisli... sve čudne stvari koje su mu se ikada desile, a koje bi uvek razljutile njegove tetku i teču, dogodile su mu se kad je bio uznemiren ili ljut... bežeći od Dadlijeve bande nekako se našao izvan njihovog domašaja... plašeći se da ode u školu s onom glupom frizurom, nekako je naterao kosu da ponovo izraste... Pa i poslednji put, kad je dobio udarac od Dadlija, nije li mu se osvetio? Nije li nahuškao udava na njega? Hari ponovo pogleda ka Hagridu, smešeći se, i vide da mu se Hagrid veselo ceri. – Vidiš? – reče Hagrid. – Hari Poter tobož' nije čarobnjak... samo ti čekaj, bićeš slavan na Hogvortsu. Ali teča Vernon nije nameravao da se preda bez borbe. – Zar ti nisam rekao da on ne ide? – prosikta. – On će ići u Stounvol, i biće nam zahvalan zbog toga. Pročitao sam ona pisma, trebale bi mu raznorazne gluposti – knjige o činima i čarobni štapići i... – Ak' mu se ide, jedan Normalac poput tebe ga neće zaustaviti – zareža Hagrid. – Zaustaviti sina Lili i Džejmsa Potera da ne ode na Hogvorts! Mora bit' da si lud. Njegovo ime je tamo zapisano još od njegovog rođenja. Otić'e na najbolju školu čarobnjaštva i veštičarenja na svetu. Posle sedam godina tamo, ni sam neće moć' da se prepozna. Biće s decom sopstvene sorte, za promenu, i to za vreme najboljeg direktora koga je Hogvorts ikad imao, Albusa Dambldo... – NEĆU JA DA PLAĆAM KAKO BI GA NEKA SUMANUTA MATORA BUDALA UČILA MAĐIONIČARSKIM TRIKOVIMA! – prodera se teča Vernon. To je već prevršilo svaku meru. Hagrid zgrabi svoj kišobran i zavitla njim iznad svoje glave: – NIKAD – zaurla on – NE VREĐAJ – ALBUSA – DAMBLDORA – U – MOM – PRISUSTVU! On zamahnu kišobranom, i uperi ga ka Dadliju – sevnu ljubičasta munja, začu se zvuk poput praskanja petarde, oštro cviljenje i sekundu kasnije Dadli je skakutao u mestu, šaka čvrsto stisnutih na svojoj debeloj stražnjici, i urlao od bola. Kada im je okrenuo leđa Hari ugleda uvijen praseći repić kako viri kroz rupu na Dadlijevim pantalonama. Teča Vernon zakuka. Vukući tetku Petuniju i Dadlija u drugu sobu, baci poslednji prestrašen pogled na Hagrida, a potom zalupi vrata za sobom. Hagrid spusti pogled na svoj kišobran i pogladi bradu. – Nisam treb'o tol'ko da izgubim glavu – reče sa žaljenjem – ali ionako nije delovalo. 'Teo sam da ga pretvorim u prase, al' izgleda da mu je bio tol'ko nalik, da nije baš mnogo toga moglo da se uradi. On pogleda iskosa Harija, ispod svojih žbunastihobrva. – Bijo bi' ti zahvalan ak' ne bi ovo pominjao nikome na Hogvortsu – reče. – Ja... ovaj... ne bi' smeo da – da izvodim magiju, strogo govoreć'. Dopušteno mi je da to izvodim malčice, da te pratim i dostavim ti pisma i tako to... to je jedan od razloga što sam odma' i pri'vatio ovaj pos'o... – Zašto ne bi smeo da se baviš magijom? – upita Hari. – E pa... i ja sam ti iš'o na Hogvorts, al' su me... ovaj... izbacili, pravo da ti reknem. Na trećoj godini. Polomili mi štapić napola i sve to. Al' mi je Dambldor dopustio da ostanem kao čuvar imanja. Velik' čovek taj Dambldor. – Zašto su te izbacili? – Već je kasno i imamo puno toga da uradimo sutra – reče Hagrid glasno. – Moramo do grada, da ti uzmemo knjige i tako to. Džin skinu svoj debeli crni kaput i baci ga Hariju. – Mož' da dremneš ispod njega – reče. – Ne brini ak' se malo migolji, mislim da mi je ostalo još par miševa u jednom od džepova.