1.3. Hari Poter i Kamen mudrosti - Pisma niodkoga (audio knjiga)

3. Pisma niotkoga Bekstvo brazilskog udava donelo je Hariju najdužu kaznu koju je ikad dobio. Kad su mu konačno dozvolili da izađe iz ostave, letnji raspust bio je u punom jeku, a Dadli je već stigao da razbije svoju novu kameru, slupa avion s daljincem i, čim je prvi put uzjahao svoj trkački bicikl, obori staru gospođu Fig dok je prelazila Šimširovu ulicu na svojim štakama. Hari se radovao što je došao školski raspust, ali nije bilo načina da pobegne od Dadlijeve bande, koja je svakodnevno boravila u kući. Pirs, Denis, Malkolm i Gordon bili su koliko veliki toliko glupi, ali je Dadli, kao najveći i najgluplji od svih, bio vođa. Svi drugi su jedva čekali da mu se pridruže u njegovom omiljenom sportu zvanom „lov na Harija”. Zbog toga je Hari izbivao iz kuće što je više mogao, tumarao je naokolo razmišljajući kada će kraj raspusta, jer mu je to ulivalo makar tračak nade. Kad dođe septembar, poći će u srednju školu i prvi put u životu neće morati da bude s Dadlijem. Dadliju je bilo obezbeđeno mesto u staroj školi teče Vernona, Smeltingsu. I Pirs Polkis se spremao da tamo ide. Hari je pak trebalo da krene u Stounvol, mesnu gimnaziju. Dadliju je to bilo vrlo smešno. – Svakome ko dođe u Stounvol već prvog dana zagnjure glavu u toalet – rekao je Hariju. – Hoćeš da dođeš gore da malo vežbamo? – Ne, hvala – reče Hari – taj jadni klozet nikad nije video ništa strašnije od tvoje glave u sebi... mogao bi da se razboli od muke. – Zatim pobeže, pre nego što je Dadli ukapirao šta mu je rekao. Jednog julskog dana tetka Petunija je povela Dadlija u London da mu kupi uniformu za Smeltings, a Harija je ostavila kod gospođe Fig. Gospođa Fig ovoga puta i nije bila tako loša kakva je umela da bude. Ispostavilo se da je slomila nogu spotakavši se na jednu od svojih mačaka, i više nije bila tako luda za njima kao nekada. Dozvolila je Hariju da gleda televiziju i dala mu komadić čokoladnog kolača, po čijem ukusu bi se reklo da ga ima već nekoliko godina. Te večeri Dadli je paradirao pred familijom u dnevnoj sobi u svojoj novoj uniformi. Dečaci u Smeltingsu nosili su kestenjaste žakete, narandžaste bermude do kolena i ravne slamene šešire, zvane „čamdžijski”. Takođe su nosili štapove s drškom, koji su im služili da se međusobno udaraju kad profesori ne vide. To je trebalo da im bude dobra priprema za budući život. Dok je posmatrao Dadlija u novim kratkim pantalonama, teča Vernon hrapavim glasom izusti da mu je to najsrećniji dan u životu. Tetka Petunija briznu u plač i reče da ne može da veruje da je to njen Kiki Dadliki; izgleda tako privlačno, kao da je odrastao. Hari se nije usudio ništa da kaže. Imao je utisak da su mu dva rebra već naprsla od silnog napora da se ne nasmeje. Idućeg jutra, kada je sišao na doručak, u kuhinji je nešto užasno smrdelo. Činilo se da taj miris dolazi iz velikog metalnog čabra u sudoperi. Pošao je da pogleda o čemu se radi. Čabar je bio pun nečeg nalik prljavim krpama koje su plivale u sivoj vodi. – Šta je to? – upita on tetka-Petuniju. Usne joj se skupiše kao i uvek kad bi se usudio da postavi neko pitanje. – Tvoja nova školska uniforma – reče ona. Hari ponovo pogleda u sudoperu. – O – reče. – Nisam shvatio da treba da bude tako mokra. – Ne budi smešan – obrecnu se tetka Petunija. – Bojim neke stare Dadlijeve stvari u sivo za tebe. Izgledaće kao uniforme ostale dece kada ih iskuvam. Hari je sumnjao u to, ali je smatrao najboljim da ništa ne prigovara. Seo je za sto i pokušao da ne misli na to kako će izgledati prvog dana u Stounvolu – kao da na sebi ima dronjke od stare slonovske kože, verovatno. Dadli i teča Vernon uđoše, obojica začepljenih noseva zbog neprijatnog mirisa Harijeve nove školske uniforme. Teča Vernon, po običaju, otvori novine, a Dadli poče da lupka po stolu štapom od kojeg se sada uopšte nije odvajao. U tom trenutku začuše kako se podiže poklopac na poštanskom sandučetu i šuštanje pisama ispred kućnih vrata. – Uzmi poštu, Dadli – reče teča Vernon podigavši pogled s novina. – Reci Hariju da uzme. – Pokupi poštu, Hari. – Neka to Dadli uradi. – Bocni ga svojim štapom, Dadli. Hari izbegne njegov smeltings-štap i ode da uzme poštu. Na otiraču su ležale tri stvari: razglednica od teča-Vernonove sestre Mardž, koja je provodila odmor na ostrvu Vajt, smeđ koverat koji je ličio na račun i – pismo za Harija. Hari ga podiže i zapilji se u njega, dok mu se srce trzalo kao džinovski lastiš. Njemu niko nikada u životu nije pisao. A i ko bi mogao? Nije imao prijatelje, niti rođake – a nije bio ni član biblioteke, tako da nikada nije dobijao grube opomene u kojima se traži da vrati knjigu koju je pozajmio. A ipak, pismo je bilo tu, tako jednostavno adresirano da je svaka greška bila isključena: Gdin H. Poter Ostava ispod stepeništa Šimširova ulica br. 4 Malo Kukumavčilište Sari Koverat je bio debeo i težak, od žućkastog pergamenta, a adresa je bila ispisana smaragdnozelenim mastilom. Nije bilo poštanske marke. Dok je drhtavom rukom prevrtao koverat, Hari zapazi crveni pečatni vosak sa simboličnim grbom; lav, orao, jazavac i zmija okruživali su veliko slovo „H”. – Požuri, dečko! – dobaci mu teča Vernon iz kuhinje. – Šta radiš, proveravaš da nije pismo-bomba? – i on stade da se smejulji vlastitoj šali. Hari se vrati u kuhinju, još uvek zureći u svoje pismo. Dao je teči Vernonu račun i razglednicu, seo i počeo lagano da otvara žuti koverat. Teča Vernon je otvorio račun, zgađeno frknuo i prevrnuo razglednicu. – Mardži je bolesna – obavestio je Petuniju. – Prejela se nekih čudnih školjkica... – Tata! – iznenada povika Dadli. – Tatice, Hari je nešto dobio! Hari se upravo spremao da rastvori pismo, napisano na istom teškom pergamentu poput onog od kojeg je napravljena koverta, kad mu ga teča Vernon grubo istrže iz ruke. – To je moje! – reče Hari, pokušavajući da ga otme. – Ko bi tebi pisao? – iskezi se teča Vernon, protresavši pismo da bi se otvorilo i baci pogled na njega. Lice mu, brže od semafora, promeni boju od crvene do zelene. Ali, nije se na tome zaustavilo. Posle nekoliko sekundi bilo je sivkastobelo, kao bajata kaša. – P-P-Petunija! – prodahta on. Dadli pokuša da zgrabi pismo i pročita ga, ali ga teča Vernon podiže izvan Dadlijevog domašaja. Tetka Petunija ga radoznalo uze i pročita prvi red. Za trenutak se činilo da će se onesvestiti. Uhvati se za grlo, kao da se guši. – Vernone! Oh, gospode... Vernone! Zurili su jedno u drugo, kao da su zaboravili da su Hari i Dadli još u sobi. Dadli nije trpeo da ga zapostavljaju, te čuknu oca po glavi svojim smeltings-štapom. – Hoću da pročitam to pismo – reče glasno. – Ja hoću da ga pročitam – dodade Hari besno – pošto je pismo moje. – Napolje, obojica – zahropta teča Vernon, naguravši pismo natrag u koverat. Hari se ne pomeri. – HOĆU MOJE PISMO! – urlao je. – Daj meni da vidim! – zahtevao je Dadli. – NAPOLJE! – zagrme teča Vernon, uhvati Harija i Dadlija za vratove i izbaci ih u hodnik, zalupivši im kuhinjska vrata pred nosom. Hari i Dadli se istog trenutka nečujno uhvatiše u koštac oko toga ko će prisluškivati kroz ključaonicu; Dadli je pobedio, tako da je Hari, kojem su naočari spale i visile s jednog uva, legao na pod i pružio se na stomak kako bi kroz pukotinu između vrata i poda mogao da čuje šta se zbiva. – Vernone – govorila je tetka Petunija drhtavim glasom – pogledaj adresu... kako uopšte znaju gde on spava? Da ne drže možda kuću pod prismotrom? – Posmatraju... špijuniraju... možda nas i prate – mahnito je mrmljao teča Vernon. – Pa šta da radimo, Vernone? Da im odgovorimo? Da im kažemo da ne želimo... Hari je mogao da vidi teča-Vernonove uglancane crne cipele kako špartaju po kuhinji. – Ne – reče on najzad. – Ne, ignorisaćemo to. Ako ne dobiju odgovor... da, tako je najbolje... nećemo učiniti ništa... – Ali... – Neću takvog u kući, Petunija! Zar se nismo zakleli, kad smo ga primili da bude kod nas, da ćemo mu izbrisati iz glave te opasne budalaštine? Te večeri kada se vratio s posla, teča Vernon je učinio nešto što nikada ranije nije radio; posetio je Harija u njegovoj ostavi. – Gde je moje pismo? – upita Hari, čim se teča Vernon pojavio na vratima. – Ko mi to piše? – Niko. Bilo je greškom adresirano na tebe – reče teča Vernon kratko. – Spalio sam ga. – Nije bila greška – reče Hari ljutito. – Bilo je adresirano na moju ostavu. – TIŠINA! – zaurla teča Vernon, a par paukova pade s tavanice. Zatim nekoliko puta duboko udahnu, pa se silom nasmeši, tako da je to ličilo na bolnu grimasu. – Ovaj... da, Hari... što se tiče ostave. Tvoja tetka i ja smo mislili... stvarno postaješ malo prevelik za nju... mislimo da bi bilo lepo da se preseliš u Dadlijevu drugu spavaću sobu. – Zašto? – upita Hari. – Ne zapitkuj! – obrecnu se teča. – Odnesi svoje stvari gore, smesta. Kuća Darslijevih imala je četiri spavaće sobe: jednu za teču Vernona i tetku Petuniju, jednu za goste (najčešće teča Vernonovu sestru Mardž), jednu u kojoj je Dadli spavao i jednu u kojoj je Dadli držao sve igračke i stvari koje nisu mogle da stanu u njegovu prvu spavaću sobu. Hariju je bilo dovoljno da iz jednog puta prebaci sve svoje stvari iz ostave u tu sobu. Seo je na krevet i piljio oko sebe. Maltene sve unutra bilo je porazbijano. Mesec dana stara filmska kamera ležala je na vrhu malog pokretnog tenka kojim je Dadli jednom pregazio susedovog psa. U uglu je bio Dadlijev najstariji televizor, koji je probio nogom kada su ukinuli njegov omiljeni program. Bio je tu i veliki kavez u kojem su nekada držali papagaja, onog kojeg je Dadli zamenio u školi za pravu vazdušnu pušku, koja je sada stajala na polici, skroz iskrivljene cevi, pošto je Dadli jednom prilikom seo na nju. Ostale police bile su pune knjiga. To su bile jedine stvari u sobi koje, reklo bi se, nikad nisu ni pipnute. Iz prizemlja se čulo kako Dadli vrišti na majku: – Neću da on bude tu... Treba mi ta soba... izbaci ga... Hari uzdahnu i pruži se na krevetu. Još juče bi dao sve da bude tu gore. Danas bi više voleo da bude ponovo u svojoj ostavi s onim pismom, nego ovde gore bez njega. Sledećeg jutra za doručkom svi su bili prilično tihi. Dadli je bio u šoku. Urlao je, udarao oca svojim smeltings-štapom, namerno bio gadan, šutirao majku i bacio svoju kornjačicu kroz krov staklenika, pa ipak nije uspeo da povrati svoju sobu. Hari se sećao jučerašnjih događaja i gorko žalio što nije pismo otvorio u hodniku. Teča Vernon i tetka Petunija smrknuto su se gledali. Kada je stigla jutarnja pošta, teča Vernon, koji se izgleda trudio da bude ljubazan prema Hariju, natera Dadlija da je pokupi. Čuli su ga kako svojim štapom lupa po stvarima duž hodnika. Zatim on povika: – Evo još jednog! Gdin. H. Poter, Najmanja spavaća soba, Šimširova ulica broj 4... Hropćući, teča Vernon poskoči sa stolice i stušti se u hodnik, dok ga je Hari pratio u stopu. Teča Vernon je morao da sruši Dadlija na pod kako bi mu oteo pismo, što nije bilo lako s obzirom na to da je Hari otpozadi ščepao teču Vernona za vrat. Posle kratkotrajnog koškanja, u kojem je svako dobio bubotke smeltings-štapom, teča Vernon se uspravi, boreći se za vazduh, i stežući u ruci pismo za Harija. – Marš u svoju ostavu... ovaj, sobu – dahćući se obrati Hariju. – Dadli... idi... samo idi. Hari je šetao uzduž i popreko po svojoj novoj sobi. Neko je znao da se preselio iz ostave, a izgleda da je znao i da Hari nije primio njegovo prvo pismo. Znači li to da će ponovo pokušati da ga pošalje? Ovoga puta Hari će se potruditi da ga se dočepa. Smislio je plan. * * * Sledećeg jutra, popravljeni stari budilnik zazvonio je u šest sati. Hari ga je brzo isključio i nečujno se obukao. Nije smeo da probudi Darslijeve. Iskrao se niz stepenice ne paleći nijedno svetlo. Išao je da sačeka poštara na uglu Šimširove ulice, da pre svih pokupi poštu za broj četiri. Srce mu je snažno kucalo dok se iskradao kroz mračni hodnik ka ulaznim vratima... – AAAAAAAAAH! Hari poskoči uvis – nagazio je na nešto veliko i gnjecavo na kućnom pragu – nešto živo! Gore se upališe svetla i, na svoj užas, Hari shvati da je to veliko gnjecavo zapravo lice njegovog teče. Teča Vernon je ležao ispred vrata u vreći za spavanje, da bi bio siguran da Hari neće uspeti da uradi ono što je naumio. Izdirao se na Harija sledećih pola sata, a onda mu naredi da ode i da mu spremi šolju čaja. Hari se očajavajući ušunja u kuhinju i, pre nego što se vratio, pošta je već bila stigla, pravo u tečine ruke. Hari je mogao da vidi tri pisma adresirana zelenim mastilom. – Hoću... – pokuša on da kaže, ali teča Vernon pred njegovim očima iscepa pisma u komadiće. Toga dana teča Vernon nije otišao na posao. Ostao je kod kuće i zakucao poštanski prorez na vratima. – Vidiš – objašnjavao je tetki Petuniji ustiju punih eksera – ako ne budu mogli da ih uruče, odustaće. – Nisam sigurna da će ti to upaliti, Vernone. – Oh, ti ljudi razmišljaju na čudan način, Petunija. Oni nisu kao ti i ja – dodade teča Vernon, pokušavajući da zakuca ekser uz pomoć kriške voćnog kolača koji mu je tetka Petunija upravo donela. * * * U petak je za Harija stiglo najmanje dvanaest pisama. Pošto nisu mogla da prođu kroz prorez za pisma, ubačena su ispod vrata, sa strane, a nekoliko je čak ubačeno kroz mali prozor toaleta u prizemlju. Teča Vernon je ponovo ostao kod kuće. Pošto je spalio sva pisma, uzeo je čekić, eksere i letve, i zakucao sve pukotine preko ulaznih i sporednih vrata, tako da niko ne može da izađe. Dok je to radio pevušio je „Navrh brda vrba mrda” i trzao se na svaki šum. * * * U subotu su stvari počele da izmiču kontroli. Dvadeset četiri pisma za Harija probilo se u kuću, svako ponaosob uvijeno i skriveno u jednom od dva tuceta jaja koja je njihov zbunjeni mlekadžija doturio tetka-Petuniji kroz prozor dnevne sobe. Dok je teča Vernon besno telefonirao pošti i mlekari, pokušavajući da nađe nekoga kome će da se žali, tetka Petunija je samlela pisma u mikseru. – Ko, za ime sveta, toliko želi da razgovara s tobom? – upita Dadli Harija zapanjeno. * * * U nedelju ujutro, za vreme doručka, teča Vernon je sedeo za stolom izgleda umornog i pomalo bolešljivog, ali ushićen. – Nedeljom nema pošte – radosno ih je podsetio dok je mazao marmeladu po svojim novinama – danas nema tih prokletih pisama... Nije ni završio rečenicu kad nešto uz fijuk dolete niz kuhinjski dimnjak i pogodi ga pravo u potiljak. Sledećeg trenutka, trideset-četrdeset pisama izlete iz ognjišta poput metaka. Darslijevi hitro pognuše glave, ali Hari poskoči uvis pokušavajući da dohvati makar jedno... – Napolje! NAPOLJE! Teča Vernon ščepa Harija oko struka i izbaci ga u hodnik. Čim su tetka Petunija i Dadli izjurili, rukama pokrivši lica, teča Vernon zamandali vrata. Mogli su čuti kako pisma i dalje uleću u sobu, odbijaju se o zidove i pod. – Sada je dosta – reče teča Vernon, pokušavajući da govori mirno dok je nervozno čupao pramenove iz brkova: – Hoću da ste svi ovde za pet minuta, spremni za polazak. Odlazimo. Spakujte nešto malo odeće. Bez diskusije! Izgledao je zbilja zastrašujuće, bez pola brka, tako da se niko nije usudio da mu prigovori. Deset minuta kasnije svi su, pošto su se probili kroz zamandaljena vrata, sedeli u kolima i jezdili brzo ka autoputu. Dadli je šmrcao na zadnjem sedištu; otac ga je pljusnuo po glavi zbog toga što ih je zadržao pokušavajući da zapakuje televizor, video i kompjuter u svoju sportsku torbu. Vozili su se i vozili. Ni tetka Petunija se nije usuđivala da pita kuda idu. Teča Vernon bi svaki čas naglo skrenuo i izvesno vreme vozio u suprotnom pravcu. – Da ih se otresem... moram da ih se otresem... – mrmljao je kad god bi to uradio. Čitav dan se nisu zaustavili, čak ni da nešto pojedu ili popiju. Do večeri je Dadli već zavijao. U životu nije imao tako loš dan. Bio je gladan, propustio je pet televizijskih emisija koje je hteo da pogleda, i nikad još nije prošlo toliko vremena a da nije razneo nijednog vanzemaljca na kompjuteru. Najzad teča Vernon zaustavi kola ispred oronulog hotela na obodu nekog velikog grada. Dadli i Hari su morali da podele sobu s duplim krevetom i vlažnim buđavim čaršavima. Dadli je odmah zahrkao, dok je Hari ostao budan, sedeći na prozorskom simsu, zureći u svetla kolâ koja su promicala dole, a misli su mu lutale... * * * Sledećeg dana doručkovali su bajat kornfleks i hladan paradajz iz konzerve na tostu. Upravo su završavali s jelom kad vlasnica hotela priđe njihovom stolu. – Izvin'te, ali da li je među vama izvesni gospodin H. Poter? Imam već stotinak ovak'ih na recepciji. Podigla je pismo kako bi svi mogli da pročitaju adresu ispisanu zelenim mastilom: Gdin H. Poter Soba 17 Hotel Rejlvju Koukvort Hari pokuša da zgrabi pismo, ali mu teča Vernon ščepa ruku na pola puta. Žena je bila zapanjena. – Ja ću ih uzeti – reče teča Vernon, hitro ustavši i pođe za njom iz trpezarije. * * * – Zar ne bi bilo bolje da se jednostavno vratimo kući, dragi? – stidljivo predloži tetka Petunija, nekoliko sati kasnije, ali teča Vernon kao da je nije slušao. Niko od njih nije znao šta on zapravo traži. Dovezao ih je usred mračne šume, izašao, osvrnuo se svuda naokolo, zavrteo glavom, vratio se u kola i već su bili nazad na putu. Isto se ponovilo usred pokošenog polja, nasred mosta i na vrhu višespratnog parkinga. – Tata je poludeo, zar ne? – upita Dadli tetka-Petuniju kasnije tog popodneva. Teča Vernon se upravo bio parkirao blizu obale, ostavio ih sve zaključane u kolima i nestao. Počela je kiša. Krupne kapi zadobovaše po krovu auta. Dadli poče da šmrkće. – Ponedeljak je – reče on majci. – Večeras je na programu „Veliki Humberto”. Hoću da odsednemo negde gde imaju televizor. Ponedeljak. To podseti Harija na nešto. Ako je danas ponedeljak – a mogli ste se osloniti na Dadlija u brojanju dana, zbog televizije – onda je sutra, u utorak, Harijev jedanaesti rođendan. Naravno, njegovi rođendani nisu bili baš zabavni – prošle godine Darslijevi su mu poklonili vešalicu i par teča-Vernonovih starih čarapa. Pa ipak, samo jednom punite jedanaest godina. Teča Vernon se vrati nasmejan. Nosio je dugačak, tanak paket i nije odgovorio na Petunijino pitanje šta to nosi. – Našao sam savršeno mesto! – reče. – Hajde! Izlazite svi! Napolju je bilo prilično hladno. Teča Vernon im pokaza na nešto nalik velikoj steni daleko usred mora. Na vrhu stene bila je nasađena najbednija moguća kolibica. Jedno je bilo izvesno – tamo nije bilo televizora. – Večeras prognoziraju oluju! – reče teča Vernon radosno, pljeskajući rukama. – A onaj gospodin tamo ljubazno je pristao da nam iznajmi čamac! Bezubi starac im polako priđe, pokazujući, sa zluradim osmehom, stari čamac s veslima koji se ljuljuškao na čeličnosivoj vodi ispod njih. – Već sam nabavio zalihe hrane – reče teča Vernon. – Zato, ukrcavanje! U čamcu je bilo strašno hladno. Ledene morske i kišne kapi prikradale bi im se za vrat, a oštar vetar šamarao im je lica. Činilo se da su prošli sati pre nego što su stigli do stene, a onda ih je teča Vernon, klizeći se i teturajući, poveo put oronule kuće. Unutrašnjost je izgledala užasno; snažno je zaudaralo na morske alge, vetar je zviždao kroz pukotine u drvenim zidovima, a ognjište je bilo prazno i vlažno. Postojale su samo dve sobe. Pokazalo se da se zalihe teče Vernona sastoje od po kesice čipsa za svakoga i četiri banane. Pokušao je da upali vatru, ali su se prazne kesice od čipsa samo zadimile i skvrčile. – Sad bi nam sigurno dobro došla ona pisma, zar ne? – reče on veselo. Bio je veoma raspoložen. Očito je mislio da ovde nema šanse da ih bilo ko poseti po ovakvoj oluji, ne bi li im uručio poštu. Hari se u sebi složio s tim, mada ga to nije nimalo radovalo. Dok se spuštala noć, najavljena oluja je sve jače besnela oko njih. Pena visokih talasa zapljuskivala je zidove kolibe, a ledeni vetar treskao prljave prozore. Tetka Petunija je pronašla nekoliko plesnivih ćebadi u drugoj sobi i prostrla Dadliju da spava na kauču koji su izjeli moljci. Ona i teča Vernon legli su u rasklimatani krevet kraj vrata, a Hari je morao da nađe najmekši deo poda i sklupča se ispod najtanjeg, najdronjavijeg ćebeta. Noć je odmicala a oluja je zastrašujuće divljala. Hari nikako nije mogao da zaspi. Prevrtao se i drhtao, pokušavajući da se udobnije smesti, dok mu je stomak zavijao od gladi. Dadlijevo hrkanje uskoro se izgubilo u prasku munja koje su počele da sevaju pred ponoć. Osvetljene kazaljke sata na Dadlijevoj debeloj ruci, koja je visila preko ivice kauča, pokazivale su Hariju da će kroz desetak minuta napuniti jedanaest godina. Ležao je i posmatrao kako se njegov rođendan približava, pitajući se da li će se Darslijevi toga uopšte setiti, kao i gde li se sada nalazi pošiljalac pisama. Još pet minuta. Hari začu neku škripu spolja. Nadao se da se krov neće srušiti, mada bi mu onda možda bilo toplije. Još četiri minuta. Možda će kuća u Šimširovoj ulici biti toliko zatrpana pismima kad se vrate da će uspeti nekako da ukrade jedno. Još tri minuta. Da li to more tako jako udara o stenu? I šta je (još dva minuta) to čudnovato krckanje? Da li se to stena mrvi i pada u more? Još minut i imaće jedanaest godina. Trideset sekundi... dvadeset... deset – devet – možda da probudi Dadlija, tek da mu napakosti – tri – dva – jedan... BUUUM. Cela kućica se zatrese, a Hari poskoči i uspravi se, zureći u vrata. Neko je spolja lupao na vrata, želeći da uđe.