1.2. Hari Poter i Kamen mudrosti - Staklo koje nedostaje (audio knjiga)

2. Staklo koje nestaje Prošlo je skoro deset godina od onog jutra kad su Darslijevi, probudivši se, zatekli svog nećaka pred ulaznim vratima, ali Šimširova ulica se gotovo nimalo nije promenila. Sunce je, rađajući se, obasjavalo iste one lepo uređene bašte ispred kuća i mesingani broj četiri na ulaznim vratima Darslijevih; ušunjalo bi se u njihovu dnevnu sobu, koja je bila gotovo ista kao one noći kada je Darsli gledao taj sudbonosni TV izveštaj o sovama. Samo se po fotografijama na ploči iznad kamina videlo koliko je vremena prošlo. Pre deset godina tu su stajale fotografije nečega što je ličilo na veliku ružičastu loptu za plažu s raznobojnim vunenim kapama s kićankama – ali Dadli Darsli nije više bio beba, i sada su slike pokazivale krupnog plavokosog dečaka kako vozi svoj prvi bicikl, kako se vrti na ringišpilu, kako igra kompjutersku igricu sa svojim ocem, kako ga majka grli i ljubi... U sobi nije bilo ničega što bi ukazivalo da u kući živi još jedan dečak. Pa ipak, Hari Poter je i dalje bio tu, trenutno usnuo, ali ne zadugo. Njegova tetka Petunija već je bila budna, i njen piskav glas bio je prvi zvuk koji će on čuti toga dana: – Hajde! Ustaj! Smesta! Hari se naglo prenu iz sna. Njegova tetka ponovo zalupa na vrata. – Diži se! – kreštala je. Hari ju je čuo kako korača prema kuhinji, a zatim začu zvuk tiganja koji se spušta na šporet. Prevrnuo se na leđa i pokušao da se seti onoga što je upravo sanjao. Bio je to dobar san. U njemu se pojavio čak i leteći motocikl. Imao je čudan osećaj da je i ranije sanjao sličan san. Tetka je ponovo bila pred vratima. – Jesi li već jednom ustao? – oštro je upitala. – Evo, odmah – reče Hari. – Hajde, mrdni, hoću da pripaziš na slaninu. I nemoj da ti pregori. Hoću da sve bude u savršenom redu za Dadlišin rođendan. Hari zastenja. – Šta si to rekao? – obrecnu se njegova tetka kroz vrata. – Ništa, ništa... Dadlijev rođendan – kako je uopšte mogao to da zaboravi? Hari polako ustade iz kreveta i poče da traži čarape. Pronađe par ispod kreveta i, pošto otrese pauka s jedne, stade da ih obuva. Hari se već navikao na paukove, pošto ih je bilo mnogo u ostavi ispod stepenica, gde je on spavao. Kada se obukao, pođe hodnikom do kuhinje. Ceo sto bio je prekriven Dadlijevim rođendanskim poklonima. Izgleda da je Dadli konačno dobio novi kompjuter koji je želeo, da ne pominjemo drugi televizor i trkački bicikl. Zašto je Dadli tražio trkački bicikl Hari nije mogao da shvati, jer je Dadli bio vrlo debeo i mrzeo je da vežba – osim ako je ta vežba podrazumevala da treba nekoga gurnuti ili udariti. Hari je bio Dadlijeva omiljena vreća za udaranje, mada nije baš često uspevao da ga uhvati. Iako možda nije delovao tako, Hari je bio veoma brz. To što je Hari oduvek bio sitan i mršav za svoj uzrast možda je imalo neke veze s činjenicom da je živeo u tamnoj ostavi. A izgledao je još manji i tanji nego što je zbilja bio jer je morao da nosi Dadlijevu staru odeću, a Dadli je bio četiri puta veći od njega. Hari je imao mršavo lice, kvrgava kolena, crnu kosu i jarkozelene oči. Nosio je okrugle naočare učvršćene s mnogo selotejpa, što je bila uspomena na brojne prilike kada bi ga Dadli tresnuo po nosu. Jedina stvar koja se Hariju dopadala na njemu samom bio je tanak ožiljak preko čela u obliku munje. Imao ga je otkad zna za sebe, i sećao se da je prvo pitanje koje je postavio tetki Petuniji bilo kako je dobio taj ožiljak. – U automobilskoj nesreći u kojoj su ti roditelji poginuli – odgovorila mu je. – I ne zapitkuj mnogo. Ne zapitkuj mnogo – to je bilo prvo pravilo spokojnog života s Darslijevima. Teča Vernon uđe u kuhinju baš kad je Hari prevrtao slaninu. – Očešljaj se! – zareža umesto jutarnjeg pozdrava. Jednom nedeljno teča Vernon bi digao pogled s novina i dreknuo da Hari treba da se šiša. Hari se verovatno šišao češće od svih dečaka iz njegovog razreda zajedno ali to nije ništa menjalo, njegova kosa je prosto tako rasla – u svim pravcima. Hari je već pržio jaja kad je Dadli ušao u kuhinju s majkom. Dadli je izuzetno ličio na teču Vernona. Imao je veliko ružičasto lice, kratak vrat, sitne, vodnjikavoplave oči i gustu plavu kosu koja je ravno padala oko okruglaste, ugojene glave. Tetka Petunija je obično govorila da Dadli liči na malog anđela – a Hari je obično govorio da Dadli liči na prase s perikom. Hari poče da servira tanjire s jajima i slaninom po stolu, što nije bilo lako, jer na njemu više nije bilo prostora. Dadli je u međuvremenu brojao poklone. Odjednom preblede. – Trideset šest – reče, podigavši pogled ka ocu i majci. – Dva manje nego prošle godine. – Dušo, nisi ubrojao poklon tetke Mardž, evo, tu je, ispod ovog velikog od mamice i tatice. – U redu, trideset sedam onda – reče Dadli, pomodrevši u licu. Hari, koji je mogao da oseti oluju koju Dadli sprema, poče da proždire svoju slaninu što je brže mogao, za slučaj da Dadli prevrne sto. I tetka Petunija je očigledno predosetila opasnost, jer brzo reče: – A mi ćemo ti kupiti još dva poklona danas kad izađemo. Šta kažeš na to, slatki moj mali? Još dva poklona. Je li to u redu? Dadli je razmišljao nekoliko trenutaka. Bio je to težak napor. Najzad reče, lagano: – Znači, imaću trideset... trideset... – Trideset devet, šećeru – brže-bolje će tetka Petunija. – Aha. – Dadli s mukom sede i zgrabi najbliži paketić. – Onda u redu. – Mali mangup zna koliko vredi, i samo hoće ono što mu pripada, baš kao njegov otac. Pravi si tatin sin, Dadli! – On razbaruši Dadlijevu kosu. U tom trenutku zazvoni telefon, i tetka Petunija pođe da se javi, dok su Hari i teča Vernon posmatrali kako Dadli otpakuje trkački bicikl, kameru, avion na daljinsko upravljanje, šesnaest novih kompjuterskih igara i video rikorder. Upravo je odmotavao papir sa zlatnog ručnog sata kad se tetka Petunija vratila, ljutita i zabrinuta u isti mah. – Loše vesti, Vernone – reče. – Gospođa Fig je slomila nogu. Ne može da ga uzme. – Ona mahnu glavom prema Hariju. Dadli užasnuto zinu, a Hariju srce zaigra. Svake godine za Dadlijev rođendan roditelji bi izveli Dadlija i jednog njegovog prijatelja na ceo dan u zabavni park, na hamburgere, ili u bioskop. Svake godine Harija bi pazila gospođa Fig, izlapela stara gospođa koja je živela dve ulice dalje. Hari je mrzeo to mesto. Cela kuća je zaudarala na kupus, a gospođa Fig ga je terala da gleda fotografije svih mačaka koje je ikad posedovala. – Šta sada? – upita tetka Petunija, besno gledajući u Harija, kao da je on to isplanirao. Hari je znao da treba da mu bude žao što je gospođa Fig slomila nogu, ali to nije bilo lako jer se setio da će proći čitava godina pre nego što će imati prilike da se ponovo divi Bubiliju, Snešku, Gos'n Šapici i Ćubici. – Mogli bismo da telefoniramo Mardž – predloži teča Vernon. – Ne budi smešan, Vernone, ona ne podnosi dečaka. Darslijevi su često razgovarali o Hariju na taj način, kao da nije u prostoriji – ili pre kao da je on nešto vrlo gnusno što ne može da ih razume, puž na primer. – Šta je s onom tvojom kako-se-zvaše prijateljicom... Ivonom? – Na odmoru je na Majorki – obrecnu se tetka Petunija. – Mogli biste da me ostavite samog ovde – ubaci se Hari pun nade (mogao bi da gleda šta god mu se svidi na televiziji, za promenu, a možda bi čak mogao da pokuša i da se igra na Dadlijevom kompjuteru). Tetka Petunija je izgledala kao da je upravo progutala limun. – Pa da srušiš kuću dok se vratimo? – zakevta ona. – Neću da dignem kuću u vazduh – reče Hari, ali više ga nisu slušali. – Možda bismo mogli da ga povedemo do zoološkog vrta – reče tetka Petunija polako – ... pa da ga ostavimo u kolima... – To su nova kola, ne može da sedi sâm u njima... Dadli poče glasno da cmizdri. U stvari, nije stvarno plakao, prošle su godine od kada je zbilja plakao, ali je dobro znao da će, ako izobliči lice i zajeca, dobiti od majke sve što poželi. – Dadlence-magarence, ne plači. Mama neće dozvoliti da ti on pokvari tvoj poseban dan – uzviknu ona i obgrli ga rukama. – Ne-neću... da on... ide sa n-n-nama! – urlao je Dadli između dugih kobajagi jecaja. – Uvek sve p-pokvari! – On se zlurado iskezi Hariju iz majčinog zagrljaja. Baš tada, oglasi se zvonce na ulaznim vratima. – Oh, Bože, stigli su! – reče tetka Petunija izbezumljeno, i već sledećeg trenutka Dadlijev najbolji prijatelj, Pirs Polkis, ušeta u sobu sa svojom majkom. Pirs je bio žgoljav dečkić s licem pacova. On je bio taj koji je obično drugima držao ruke iza leđa dok bi ih Dadli udarao. Dadli istog trenutka prestade da se pretvara da plače. Pola sata kasnije, Hari, koji još nije mogao da poveruje kakva ga je sreća zadesila, sedeo je na zadnjem sedištu kola Darslijevih s Pirsom i Dadlijem, prvi put u životu na putu u zoološki vrt. Teča i tetka nisu mogli ništa pametnije da smisle osim da ga povedu, ali ga je uoči samog polaska teča Vernon pozvao u stranu. – Opominjem te – reče mu tada, unoseći mu u lice svoju veliku modru facu. – Opominjem te sada, dečače – napraviš li bilo kakvu smicalicu, bilo kakvu – ostaćeš sve do Božića zatvoren u ostavi. – Neću ništa da uradim – reče Hari – časna reč... Ali teča Vernon mu nije poverovao. Niko mu nikad nije verovao. Problem je bio u tome što su se oko Harija često dešavale čudne stvari, i nije imalo smisla objašnjavati Darslijevima da on s tim nema nikakve veze. Jednom je tetka Petunija, kad joj se već smučilo da gleda kako Hari dolazi od brice a i dalje izgleda kao da mu nisu ni pipnuli kosu, uzela kuhinjske makaze i ošišala ga gotovo do kože, izuzev na čelu, gde je ostavila šiške „da sakriju taj užasni ožiljak“. Dadli se grohotom smejao Hariju, koji je proveo besanu noć razmišljajući o sutrašnjem odlasku u školu, u kojoj su mu se već podsmevali zbog vrećaste odeće i naočara oblepljenih selotejpom. Međutim, kad se probudio sledećeg jutra, primetio je da mu je kosa ponovo iste dužine kao pre nego što ga je tetka Petunija ostrigala. Zbog toga je kažnjen s nedelju dana boravka u ostavi, iako je pokušao da im objasni da ne može da objasni kako mu je kosa tako brzo izrasla. Drugom prilikom je tetka Petunija htela da ga ugura u Dadlijev odvratan stari džemper (braon s narandžastim tufnama). Što je više pokušavala da mu ga navuče preko glave, džemper se sve više smanjivao, dok se najzad nije smanjio na veličinu koja bi pristajala lutki koja se navlači na šaku, ali svakako ne Hariju. Tetka Petunija je zaključila da se verovatno skupio prilikom pranja tako da, na svoje veliko olakšanje, Hari toga puta nije bio kažnjen. S druge strane, zapao je u grdne nevolje kad su ga pronašli na krovu školske kuhinje. Jednom kad ga je Dadlijevo društvo po običaju čikalo i izazivalo, on se, na vlastito i opšte zaprepašćenje, odjednom stvorio na dimnjaku. Darslijevi su primili jedno vrlo ljutito pismo od Harijeve razredne u kojem im je ona objašnjavala kako se Hari penje po školskim zgradama. Dok je on samo hteo (kako je naglas ubeđivao teču Vernona kroz zaključana vrata ostave) da preskoči gomilu kutija naslaganih ispred kuhinjskih vrata. Hari je pretpostavljao da ga je vetar poneo usred tog skoka. Ali danas ništa nije moglo da krene naopako. Čak je vredelo biti u društvu Dadlija i Pirsa ako to znači da će provesti dan negde gde nema ni škole, ni ostave, ni dnevne sobe gospođe Fig koja bazdi po kupusu. Dok je vozio, teča Vernon se žalio tetka-Petuniji. On je inače voleo da se žali na raznorazne stvari: na ljude na poslu, na Harija, na gradsko veće, na Harija, na banku, pa opet na Harija... To su bile samo neke od njegovih omiljenih žalopojki. Ovog jutra žalio se na motocikle. – ... brundaju naokolo kao manijaci, te mlade propalice – govorio je dok ih je jedan motor preticao. – Ja sam sanjao motocikl – iznenada se seti Hari. – I to leteći. Teča Vernon zamalo udari u kola ispred njih. Okrenu se i dreknu na Harija, lica nalik na ogromnu cveklu s brkovima: – MOTOCIKLI NE LETE! Dadli i Pirs su se smejuljili. – Znam da ne lete – reče Hari. – Bio je to samo san. Ali pokajao se što je išta rekao. Više od njegovih pitanja, Darslijeve su nervirale Harijeve priče o nečemu što se dešava onako kako ne bi trebalo, bilo da je reč o snu ili čak crtanom filmu – kao da su se bojali da bi mu mogle pasti na pamet neke opasne ideje. Bio je vrlo sunčan subotnji dan, i zoološki vrt je bio pun porodica s decom. Darslijevi su na ulazu kupili Dadliju i Pirsu ogromne čokoladne sladolede, a zatim, kada je nasmejana gospođa za kolicima sa slatkišima, pre nego što su uspeli da umaknu, upitala Harija šta želi, kupili i njemu jeftin sladoled na štapiću s ukusom limuna. „Nije ni loš“, mislio je Hari, ližući ga, dok su posmatrali gorilu kako se češka po glavi, neverovatno nalik Dadliju, samo što nije imao plavu kosu. Hari odavno nije proveo tako lepo jutro. Pazio je da u šetnji drži izvesno odstojanje od Darslijevih, kako se Dadli i Pirs, kojima su još pre vremena za ručak životinje počele da bivaju dosadne, ne bi vratili svom omiljenom hobiju i počeli da ga ćuškaju. Ručali su u restoranu zoo vrta, i kad je Dadli počeo da besni i urla što njegov voćni kup nije dovoljno velik, teča Vernon mu kupi drugi, a Hariju dozvoliše da smaže prvi. Hari će tek kasnije shvatiti da je trebalo da zna kako je sve krenulo i suviše lepo da bi potrajalo. Posle ručka pošli su u kućicu s gmizavcima. Unutra je bilo hladno i mračno, a duž zidova su bila osvetljena staklena okna. Iza njih su puzale najrazličitije vrste guštera i zmija i uvijale se preko komada drveta i kamenja. Dadli i Pirs su hteli da vide ogromne otrovne kobre i debele kostolomne pitone. Dadli je brzo pronašao najveću zmiju na tom mestu. Mogla bi dvaput da se obmota oko teča Vernonovih kola i zdrobi ih kao limenku – ali u tom trenutku nije delovala naročito raspoložena za tako nešto. Zapravo, čvrsto je spavala. Dadli pribi nos uz staklo, zureći u njene svetlucave smeđe namotaje. – Nek se mrdne – kmečao je svom ocu. Teča Vernon poče da kucka po staklu, ali zmija se ne pomeri. – Probaj ponovo – naredi Dadli. Teča Vernon nastavi oštro da udara po staklu zglobovima prstiju, ali zmija nastavi da drema. – Ovo je dosadno – tiho zakuka Dadli, i odgega se dalje. Hari priđe terarijumu sa zmijom, i stade pomno da je odmerava. Ne bi se iznenadio da je uginula od dosade – nije imala nikakvog društva osim glupih ljudi koji su je po čitav dan uznemiravali lupkajući prstima po staklu. To je bilo još gore nego imati spavaću sobu u ostavi, u kojoj je jedini posetilac bila tetka Petunija koja ga je budila lupajući po vratima – tamo je bar mogao da se muva po ostalim delovima kuće. Zmija iznenada otvori svoje prodorne oči. Lagano, vrlo lagano, podizala je glavu dok joj se oči nisu našle u istoj ravni s Harijevim. Ona mu namignu. Hari je blenuo u nju. Onda se brzo osvrnu da vidi da li je iko išta primetio. Nije. Ponovo se okrenu ka zmiji i uzvrati joj mig. Zmija izvi glavu u pravcu teče Vernona i Dadlija a zatim prevrnu očima ka plafonu. Taj pogled je jasno govorio Hariju: Meni je tako stalno. – Znam – promrmlja Hari kroz staklo, mada nije bio siguran da li ga zmija čuje. – Mora da te to strašno nervira. Zmija žustro klimnu glavom. – Odakle si uopšte? – upita Hari. Zmija pokaza repom na malu tablu uz staklo. Hari radoznalo pogleda u nju. Boa Constrictor (Udav), Brazil. – Je l' ti tamo bilo lepo? Boa još jednom pokaza repom na tablu, i Hari pročita nastavak: Ovaj primerak je uzgojen u zoološkom vrtu. – A tako... znači, nikada nisi bila u Brazilu? Dok je zmija odmahivala glavom, gromoglasan vrisak iza Harijevih leđa natera ih oboje da poskoče: – DADLI! GOSPODINE DARSLI! DOĐITE DA VIDITE OVU ZMIJU! NEĆETE POVEROVATI SVOJIM OČIMA! Dadli se dogega do njih što je brže mogao. – Sklanjaj mi se s puta – reče, munuvši Harija u rebra. Zatečen nespreman, Hari se pruži po betonskom podu. Ono što se potom dogodilo zbilo se tako brzo da niko nije ni video kako se to desilo – jednog trenutka Pirs i Dadli su se naginjali ka staklu, a već sledećeg su poskočili unazad vrišteći od straha. Hari se pridiže i ispusti krik iznenađenja; staklo terarijuma s udavom je iščezlo. Velika zmija se brzo odmotavala, spuštajući se na pod – dok su ljudi oko zmijske kućice vrištali i bežali ka izlazu. U trenutku kad je zmija brzo skliznula pored njega, Hari je mogao da se zakune da je čuo tih siktav glas kako kaže: – Brazilu, eto me, ssstižem... Hvala, amigo. Čuvar kuće s gmizavcima bio je u šoku. – Ali staklo... – neprekidno je ponavljao – gde li je samo nestalo? Direktor zoo vrta je lično skuvao tetka-Petuniji šolju jakog, zaslađenog čaja, neprestano se izvinjavajući. Pirs i Dadli su samo mogli da procede nepovezane besmislice. Koliko je Hari mogao da vidi, zmija je samo razigrano razjapila i zatvorila čeljust kraj njihovih peta dok je prolazila, ali kad su se kasnije našli u teča Vernonovim kolima, Dadli je pričao kako samo što mu nije pregrizla nogu, dok se Pirs kleo da je pokušala da ga nasmrt zadavi. I što je najgore, bar što se tiče Harija, Pirs se napokon dovoljno smirio i rekao: – Hari je razgovarao s njom, zar ne, Hari? Teča Vernon je sačekao da Pirs izađe iz kuće pre nego što se okomio na Harija. Bio je toliko ljut da nije mogao ni da govori. Jedva je uspeo da izusti: – Idi... ostava... ostani... nema jela... – pre nego što se sručio u stolicu, te je tetka Petunija morala da odjuri i donese mu veliku čašu brendija. * * * Mnogo kasnije, dok je ležao u mračnoj ostavi, Hari je žalio što nema sat. Nije znao koliko je sati, pa nije bio siguran da li su Darslijevi konačno zaspali. Tek onda bi mogao da rizikuje da se odšunja do kuhinje i nešto prezalogaji. Živeo je s Darslijevima već skoro deset godina, deset nesrećnih godina, otkad zna za sebe, od vremena kad je bio beba i izgubio roditelje u saobraćajnom udesu. Nije mogao da se seti da li je bio s roditeljima u kolima kad su poginuli. Ponekad, kada bi prebirao po sećanju tokom dugih sati koje je provodio u ostavi, sinula bi mu pred očima neobična vizija: zaslepljujuć blesak zelenog svetla i bol, koji ga žeže u predelu čela. To je, pretpostavljao je, bilo sećanje na sudar, mada nije mogao da shvati otkud sva ta zelena svetlost. Uopšte nije mogao da se seti svojih roditelja. Tetka i teča nisu nikada govorili o njima, a njemu je, razume se, bilo zabranjeno da pita. U kući nije bilo nijedne njihove fotografije. Kad je bio mlađi, Hari je sanjario o kakvom nepoznatom rođaku koji bi došao da ga odvede nekud daleko, ali se to nikada nije dogodilo; njegov jedini rod bili su Darslijevi. Ipak, ponekad mu se činilo (ili se, možda, tome nadao) da ga nepoznati ljudi na ulici dobro poznaju. Pri tom su to bili vrlo neobični stranci. Jednom, dok je bio u kupovini s tetkom Petunijom i Dadlijem, jedan mršav čovek s ljubičastim cilindrom mu se naklonio. Pošto ga je besno upitala poznaje li tog čoveka, tetka Petunija ih je navrat-nanos izvela iz prodavnice, ne kupivši ništa. Jednom mu je starica divljačnog izgleda, odevena skroz u zeleno, veselo mahnula u autobusu. Ćelavko u dugom purpurnom ogrtaču snažno se rukovao s njim na ulici i odšetao dalje bez ijedne reči. Najčudnije od svega bilo je to što su svi ti ljudi naglo nestajali čim bi Hari pokušao da ih pažljivije osmotri. U školi Hari nije imao nikoga. Svi su znali da Dadlijeva družina mrzi tog čudnog Harija Potera u dronjavoj odeći i s polomljenim naočarima, a niko nije hteo da se zamera Dadlijevoj bandi.