1.17. Hari Poter i Kamen mudrosti - Čovek sa dva lica (audio knjiga) (1)

17. Čovek s dva lica Bio je to Kvirel. – Vi! – zaprepasti se Hari. Kvirel se nasmeši. Više nije imao tikove. – Ja – reče on mirno. – Pitao sam se hoću li te sresti ovde, Poteru. – Ali, mislio sam – Snejp... – Severus? – Kvirel se nasmeja, ali to nije zvučalo kao njegov uobičajeni treperavi sopran, već hladno i oštro. – Da, Severus baš liči na takvog tipa, zar ne? Baš je bilo korisno imati njega da jezdi naokolo kao ogroman šišmiš. Pored njega, ko bi posumnjao na s-s-sirotog mu-mu-mucavog p-profesora Kvirela? Hari nije mogao da veruje. To nije mogla biti istina, nikako. – Ali Snejp je pokušao da me ubije! – Ne, ne, ne. Ja sam pokušao da te ubijem. Tvoja prijateljica, gospođica Grejndžer, slučajno me je oborila dok je jurila da baci plamenove na Snejpa za vreme one utakmice kvidiča. Prekinula je moj kontakt očima s tobom. Još nekoliko sekundi i bio bih te zbacio s metle. Uspeo bih i ranije samo da Snejp nije mrmljao protivkletvu, pokušavajući da te spasi. – Snejp je pokušavao da me spasi? – Naravno – reče Kvirel hladno. – Šta misliš, zašto je hteo da sudi na sledećoj utakmici? Da bi bio siguran da neću ponovo pokušati isto. Smešno, zbilja... nije morao da se trudi. Ne bih mogao ništa da uradim dok te Dambldor posmatra. Svi drugi nastavnici mislili su da Snejp pokušava da spreči Grifindor da pobedi, i zbilja je postao nepopularan... a sve je to bilo samo gubljenje vremena, pošto ću te, posle svega toga, večeras najzad ubiti. Kvirel pucnu prstima. Konopci se stvoriše niotkuda i čvrsto se obmotaše oko Harija. – Isuviše si radoznao da bih ti poštedeo život, Poteru. Jurcaš tamo-amo po školi za Noć veštica, možda si me čak i video kako idem da osmotrim šta to čuva Kamen. – Vi ste pustili trola unutra? – Naravno. Imam poseban talenat za trolove... mora da si video šta sam uradio onome u sobi kroz koju si prošao? Nažalost, dok su svi trčali naokolo jureći za njim, Snejp, koji je već sumnjao na mene, pošao je pravo na treći sprat da bi me sprečio... i ne samo da moj trol nije uspeo tebe da prebije na smrt, već ni onaj troglavi pas nije uspeo da propisno odgrize Snejpu nogu. – A sada budi miran, Poteru. Moram da ispitam ovo interesantno ogledalo. Tek tada Hari shvati šta je to iza Kvirela. Bilo je to Ogledalo Ejnduž. – Ovo ogledalo je ključ za pronalaženje Kamena – promrmlja Kvirel, opipavajući ram. – Samo bi Dambldor mogao da smisli nešto ovako... ali on je u Londonu... biću već daleko dok se on vrati... Hariju nije padalo na pamet ništa bolje nego da navede Kvirela da priča što više i odvrati mu pažnju od Ogledala. – Video sam vas i Snejpa u Zabranjenoj šumi... – izlete mu iz usta. – Da – reče Kvirel odsutno, šetkajući se oko Ogledala da vidi šta je iza njega. – Tada me je već prokljuvio, i pokušavao da sazna koliko sam daleko dogurao. Sumnjao je u mene sve vreme. Pokušavao je da me zaplaši... kao da je to uopšte moguće, dok god je Lord Voldemor na mojoj strani... Kvirel ponovo izađe iza Ogledala i željno se zagleda u njega. – Vidim Kamen... predajem ga mom gospodaru... ali gde je? Hari je pokušavao da se oslobodi konopaca kojima je bio vezan, ali nije mogao. Mora da zadrži Kvirela, da mu ne dozvoli da se potpuno posveti Ogledalu. – Ali, uvek mi se činilo da me Snejp baš mrzi. – O, mrzi te on – reče Kvirel ležerno – i te kako. Išao je na Hogvorts s tvojim ocem, zar ne znaš? Mrzeli su se. Ali nikada nije želeo da te vidi mrtvog. – Ali čuo sam vas pre neki dan kako jecate... mislio sam da vam Snejp preti... Po prvi put grč straha prelete Kvirelovim licem. – Ponekad mi – reče on – teško pada da sledim uputstva svog gospodara.... On je veliki čarobnjak, a ja sam slab... – Hoćete da kažete da je bio tamo u učionici s vama? – zaprepasti se Hari. – On je uz mene gde god da pođem – reče Kvirel mirno. – Sreo sam ga dok sam putovao po svetu. Bio sam budalast momak pun smešnih ideja o dobru i zlu. Lord Voldemor mi je pokazao da sam u zabludi. Ne postoje dobro i zlo, samo moć i oni koji su isuviše slabi da bi je prigrabili... Od tada ga verno služim, mada sam ga mnogo puta izneverio. Morao je da bude strog oprema meni. Kvirel iznenada zadrhta: – On ne oprašta lako greške. Kada nisam uspeo da ukradem Kamen iz Gringotsa, bio je strašno nezadovoljan. Kaznio me je... odlučio je da pažljivije motri na mene... Kvirelov glas utihnu. Hari se seti svog puta do Dijagon-aleje. Kako je mogao da bude tako glup? Video je Kvirela tog dana, i rukovao se s njim u Probušenom kotlu. Kvirel opsova sebi u bradu. – Ne razumem... da li je Kamen unutar Ogledala? Treba li da ga razbijem? Hariju je mozak grčevito radio. U ovom trenutku više od ičega na svetu, pomisli on, želim da nađem kamen pre nego što to Kvirelu pođe za rukom. Dakle, ako pogledam u Ogledalo, trebalo bi da vidim sebe kako ga pronalazim – što znači da ću videti i gde je sakriven! Ali kako da se pogledam a da Kvirel ne pogodi šta smeram? Pokušao je da se pomeri skroz nalevo, kako bi stao ispred ogledala a da ga Kvirel ne primeti, no konopci oko njegovih članaka bili su i suviše čvrsti: spotakao se i pao. Kvirel nije obraćao pažnju na njega. I dalje je pričao sam sa sobom. – Šta ovo ogledalo radi? Kako funkcioniše? Pomozi mi, gospodaru! I na Harijev užas, jedan glas mu odgovori, a činilo se da glas dopire iz samog Kvirela. – Iskoristi dečaka... iskoristi dečaka... Kvirel se okrenu ka Hariju: – Da... Poteru... dođi ovamo. Pljesnu jedanput rukama i konopci oko Harija spadoše. Hari se polako uspravi. – Dođi ovamo – ponovi Kvirel. – Pogledaj u Ogledalo i reci mi šta vidiš. Hari pođe ka njemu. Moram da lažem, pomisli u očajanju, moram da pogledam i da ga slažem, to je sve. Kvirel se privi uz njega. Hari oseti neobičan miris koji se širio izgleda iz Kvirelovog turbana. On sklopi oči, zakorači ka ogledalu i ponovo ih otvori. Video je svoj odraz, isprva bled i zaplašen. Ali, trenutak kasnije, odraz mu se nasmeši. Stavi ruku u džep i izvuče krvavocrveni kamen. Namignu mu i vrati kamen nazad u džep... dok je to radio, Hari oseti kako nešto teško uistinu upada u njegov džep. Hari se nekako – na neki čudnovat način – domogao Kamena! – Pa – reče Kvirel nestrpljivo. – Šta vidiš? Hari skupi hrabrost. – Vidim sebe kako se rukujem s Dambldorom – smesta izmisli. – Ja... osvojio sam Školski pehar za Grifindor. Kvirel ponovo opsova. – Skloni mi se s puta – reče. Kad se Hari pomeri u stranu, oseti Kamen mudrosti uz nogu. Sme li pokušati da pobegne? Ali samo što je načinio nekoliko koraka, piskavi glas ponovo progovori, iako Kvirel nije pomerao usta. – Laže.. laže... – Poteru, vraćaj se ovamo! – povika Kvirel. – Reci mi istinu! Šta si zapravo video? Piskavi glas se ponovo oglasi. – Pusti me da ja govorim s njim... licem u lice... – Gospodaru, vi niste dovoljno jaki! – Imam dovoljno snage... za ovo... Hariju se činilo kao da ga je Đavolja zamka prikovala u mestu. Nije mogao da pomeri nijedan mišić. Kao okamenjen, gledao je kako mu Kvirel prilazi i počinje da odmotava svoj turban. Šta se to zbiva? Turban spade. Kvirelova glava je bez njega izgledala čudnovato mala. Zatim se polako okrete u mestu. Hari bi vrisnuo, ali nije mogao da pusti ni glasa. Tamo gde je trebalo da bude Kvirelov potiljak nalazilo se lice, najužasnije koje je Hari ikada video. Bilo je belo kao kreda, s iskolačenim crvenim očima i prorezima umesto nozdrva, poput zmijskih. – Hari Poteru... – prošaputa ono. Hari pokuša da pođe unazad, ali noge nisu htele ni da mu se mrdnu. – Vidiš li u šta sam se pretvorio? – reče lice. – Sama senka i dim... Imam oblik samo kada delim telo s nekim drugim... ali, uvek bi se našli oni koji su voljni da me drže u srcu i duši... Jednorogova krv me je ojačala tokom proteklih nedelja... video si vernog Kvirela kako je pije umesto mene u Zabranjenoj šumi... a kada se domognem Eliksira života, biću u stanju da stvorim svoje vlastito telo... Stoga... zašto mi ne daš taj Kamen koji ti je u džepu? Dakle, on zna. Harijeve noge iznenada se povratiše. On se zatetura unazad. – Ne budi lud – iskezi mu se lice. – Bolje spasi vlastiti život i pridruži mi se... ili ćeš skončati kao tvoji roditelji... umrli su preklinjući me za milost... – LAŽOVE! – iznenada povika Hari. Kvirel mu se približavao unatraške, tako da ga je Voldemor i dalje gledao. Đavolsko lice se smejalo. – Kako je to dirljivo... – prosikta ono. – Uvek cenim hrabrost... Da, dečače, tvoji roditelji su bili hrabri... Ubio sam najpre tvog oca, koji se junački borio... Ali, tvoja majka nije morala da umre... Pokušavala je da te zaštiti... Sada mi daj Kamen, osim ukoliko ne želiš da njena žrtva bude uzaludna. – NIKADA! Hari pojuri ka plamenim vratima, ali Voldemor kriknu: – UHVATI GA! I već sledećeg trenutka Hari oseti Kvirelovu ruku na svom članku. Odjednom, oštar bol pržio je Harijev ožiljak, osećao je da će mu glava pući nadvoje; on zaurla, boreći se svim silama, i na njegovo iznenađenje, Kvirel ga pusti. Bol u glavi uminu – on se mahnito osvrnu oko sebe, gledajući gde je Kvirel nestao, i spazi ga kako se previja od bola, gledajući svoje prste, koji su mu oticali na oči. – Drži ga! DRŽI GA! – zaurla Voldemor ponovo, i Kvirel se obruši na Harija, sruši ga na tlo, i baci se na njega stežući ga obema rukama oko vrata – Hari je bio skoro zaslepljen od bola u ožiljku, ali ipak je mogao da vidi kako Kvirel zavija u agoniji. – Gospodaru, ne mogu ga zadržati – moje ruke – moje ruke! A Kvirel, mada je i dalje kolenima držao Harija prikovanog za tle, ispusti dečakov vrat i zagleda se izbezumljeno u vlastite dlanove – a Hari vide da oni izgledaju kao ispečeni, crveni i sjajni. – Onda ga ubij, budalo, i završi s njim! – kreštao je Voldemor. Kvirel podiže ruku da izvede smrtonosnu kletvu, ali Hari instinktivno zgrabi Kvirela za lice i... – AAARGGH! Kvirel skliznu s njega, lica takođe ispečenog, i Hari shvati: Kvirel nije mogao da dodirne njegovu kožu a da ga ne zaboli – jedina Harijeva šansa bila je da drži Kvirela, zadajući mu bol dovoljno jak da ga spreči da izrekne kletvu. Hari skoči na noge, uhvati Kvirela za ruku i zakači se za njega što je jače mogao. Kvirel je vrištao i pokušavao da zbaci Harija – bol u Harijevoj glavi postajao je sve jači – nije video ništa – mogao je samo da čuje Kvirelove užasne krike i Voldemorovo vrištanje: – UBIJ GA! UBIJ GA! – i druge glasove, možda u Harijevoj glavi, koji su vikali: – Hari! Hari! On oseti kako se Kvirelova ruka otima iz njegovog zagrljaja, znajući da je sve izgubljeno, i poče da pada u tminu, dole... dole... dole... * * * Nešto zlatno svetlucalo je baš iznad njega. Skrivalica! Pokušao je da je uhvati, ali su mu ruke bile suviše teške. On trepnu. To uopšte nije bila Skrivalica. Bile su to naočare. Baš čudno. On ponovo trepnu. Pred očima mu se pojavi nasmejano lice Albusa Dambldora. – Dobar dan, Hari – reče Dambldor. Hari je zurio u njega. Zatim se seti. – Gospodine! Kamen! To je bio Kvirel! On se dokopao Kamena! Brzo, gospodine... – Smiri se, dragi dečače, nisi u toku – reče Dambldor. – Kamen nije kod Kvirela. – Pa gde je onda? Gospodine, ja... – Hari, molim te, opusti se, inače će me Madam Pomfri izbaciti. Hari proguta knedlu i pogleda oko sebe. Shvati da je verovatno u bolničkom krilu. Ležao je u krevetu s belim lanenim čaršavima, a pored njega je bio sto, na kome je stajalo maltene pola tone slatkiša. – Znakovi pažnje od tvojih prijatelja i obožavalaca – reče Dambldor, sijajući od zadovoljstva. – To što se desilo dole u podrumima između tebe i profesora Kvirela je potpuna tajna, i stoga, naravno, cela škola zna za to.