1.16. Hari Poter i Kamen mudrosti - Kroz vratanca na podu (audio knjiga) (3)

Osim vlastitih koraka, mogli su čuti i nežan šum vode, koji je dopirao kroz zidove. Puteljak se spuštao naniže, i Hari se seti Gringotsa. Dok mu je srce neugodno lupalo, seti se zmajeva koji, navodno, čuvaju blago u čarobnjačkoj banci. Šta ako sretnu zmaja, i to odraslog – a jedva su izašli na kraj s Norbertom... – Čujete li nešto? – prošaputa Ron. Hari oslušnu. Ispred njih se čulo nežno zveckanje i lepetanje. – Misliš da je neki duh? – Ne znam... meni zvuči kao neka krila. – Ima svetla tamo napred... vidim da se nešto kreće. Stigoše do kraja puteljka i pred sobom ugledaše sjajno osvetljenu prostoriju, s visokim lučnim svodom. Bila je puna malih ptica koje su se presijavale poput dragulja, lepršale i ponirale svuda po sobi. Na suprotnoj strani prostorije bila su teška drvena vrata. – Misliš li da će nas napasti ako pođemo kroz sobu? – upita Ron. – Verovatno – reče Hari. – Ne deluju baš opako, ali pretpostvaljam, ako bi se sve stuštile odjednom... Pa dobro, nema nam druge... trčaću. On duboko uzdahnu, pokri lice rukama i protrča kroz sobu. Očekivao je svakog časa da se oštri kljunovi i kandže zariju u njega, ali ne desi se ništa. Stiže do vrata netaknut. Povuče kvaku, ali vrata su bila zaključana. Drugo dvoje pođoše za njim. Snažno su udarali i drmusali vrata, ali ona nisu htela da se otvore, čak ni kada je Hermiona pokušala da izvede svoju Alohomora čin. – Šta sad? – upita Ron. – Te ptice... nisu one tu samo za ukras – reče Hermiona. Gledali su ptice kako kruže visoko po vazduhu, svetlucajući... svetlucajući? – To nisu ptice! – iznenada reče Hari. – To su ključevi! Krilati ključevi... pažljivo pogledajte. To znači... – osvrtao se oko sebe po sobi dok su drugo dvoje žmirkali ka jatu ključeva. – Pa da, gledajte! Metle! Moramo da uhvatimo ključ od ovih vrata! – Ali, ima ih na stotine! Ron ispita bravu na vratima: – Tražimo jedan veliki, starinski – verovatno srebrni, kakva je i kvaka. Svako od njih ščepa po jednu metlu i otisnu se uvis, ustremivši se pravo u oblak ključeva. Pokušavali su da ih uhvate, ali su se začarani ključevi izmicali i proletali mimo njih tako brzo da je bilo gotovo nemoguće uhvatiti bilo koji. Nije, međutim, Hari uzalud bio najmlađi Tragač u ovom veku. Imao je dara za opažanje stvari koje drugi ljudi ne vide. Posle jednominutnog talasanja kroz kovitlac perja duginih boja, primetio je ogroman srebrni ključ malo povijenog krila, kao da je već bio grubo gurnut u ključaonicu. – To je taj! – reče on pozivajući ostale. – Taj veliki... tamo... ne, ovamo... sa svetloplavim krilima... perje je skroz očerupano s jedne strane. Ron brzo pojuri u pravcu koji je Hari pokazao, udari u tavanicu i umalo ne pade sa svoje metle. – Moraćemo da ga opkolimo! – viknu Hari, ne odvajajući pogled od ključa s povređenim krilom. – Rone, ti pođi na njega odozgo, ti Hermiona ostani ispod i ne daj mu da pobegne dole – a ja ću pokušati da ga uhvatim. U redu, SADA! Ron zaroni kroz vazduh, Hermiona pohrli nagore, ali ključ je uspeo da im umakne; pojuri prema zidu, ali se Hari sagnu napred i uz škripu i buku prikova ga rukom za kameni zid. Visokim svodom sobe odjeknuše Ronovi i Hermionini radosni uzvici. Brzo se spustiše na pod i Hari pohita ka vratima, dok mu se ključ otimao iz ruke. Uglavi ga u bravu i okrenu – uspelo je. U trenutku kada se brava uz škljocanje otvorila ključ ponovo uzlete, delujući kao prebijen posle dva hvatanja. – Spremni? – upita Hari ostale, s rukom na kvaki. Klimnuše mu glavom. On povuče vrata i širom ih otvori. Sledeća soba bila je tako mračna da nisu videli ništa. Ali kad su zakoračili unutra, svetlost iznenada preplavi sobu i otkri zapanjujuć prizor. Stajali su na ivici velike šahovske table, iza crnih figura koje su bile više od njih i isklesane od nečeg što je ličilo na crni kamen. S druge strane, licem ka njima, bile su bele figure. Hari, Ron i Hermiona lako zadrhtaše – visoke bele figure nisu imale lica. – Šta sada da radimo? – šapatom upita Hari. – Pa to je jasno, zar ne? – reče Ron. – Moramo da igramo da bismo se probili kroz sobu. Iza belih figura videla su se druga vrata. – Kako? – reče Hermiona nervozno. – Mislim – primeti Ron – da treba da budemo figure. On odšeta do figure crnog konja i ispruži ruku da ga opipa. Odjednom, kamen ožive. Konj zagreba kopitom po tlu, a jahač okrenu svoju glavu pod šlemom da bi s visine osmotrio Rona. – Da li... ovaj... moramo li da vam se pridružimo da bismo prešli na drugu stranu? Crni konjanik klimnu glavom. Ron se okrenu svojim pratiocima. – Ovo zahteva razmišljanje... – reče on. – Pretpostavljam da treba da zauzmemo mesta tri crne figure... Hari i Hermiona ostadoše nepomični, puštajući Rona da razmisli. Najzad on reče: – Čujte, nemojte sad da se uvredite, ali niko od vas dvoje nije toliko dobar u šahu... – Ne vređamo se – reče Hari brzo. – Samo nam reci šta da radimo. – Pa, Hari, stani na mesto lovca, a ti, Hermiona, stani pored njega umesto onog topa. – Šta ćeš ti da uradiš? – Ja ću biti vitez na konju – reče Ron. Figure su izgleda osluškivale, pošto na te reči konj, lovac i top okrenuše leđa belim figurama i odšetaše s table, ostavljajući prazna polja koja zauzeše Hari, Ron i Hermiona. – U šahu, beli uvek vuku prvi potez – reče Ron, pogledavši na šahovska polja. – Da... pogledajte... Beli pion se pomerio napred dva polja. Ron poče da usmerava crne figure. One su bez pogovora odlazile gde god bi ih poslao. Hariju klecnuše kolena. Šta ako izgube? – Hari... pomeri se dijagonalno četiri polja udesno. Ali, pravi šok za njih bio je kada su im uzeli drugog lovca. Bela kraljica udari lovca o pod, a onda ga odvuče s table, gde je ostao da leži nepomično, licem nadole. – Moralo je tako da bude – reče Ron, delujući potreseno. – Sada imaš slobodan prostor da uzmeš tog lovca; hajde, Hermiona. Svaki put kada bi izgubili neku od svojih figura, beli su bili nemilosrdni. Uskoro se duž zida nalazila gomila mlitavih crnih figura. Dva puta je Ron u zadnji čas primetio da su Hari i Hermiona u opasnosti. On sâm šetao je po tabli i eliminisao bezmalo onoliko belih figura koliko su izgubili crnih. – Već smo skoro stigli – iznenada promrmlja. – Da razmislim... da razmislim... Bela kraljica okrenu svoje prazno lice ka njemu. – Da... – reče Ron prigušeno – to je jedini način... moraju mene da uzmu. – NE! – vrisnuše Hari i Hermiona. – To je šah! – obrecnu se Ron. – Nešto se mora žrtvovati! Krenuću korak napred, i ona će me uzeti – što tebi omogućava da matiraš kralja, Hari! – Ali... – Želiš li da zaustaviš Snejpa ili ne? – Rone... – Čuj, ako ne požuriš, on će se dokopati Kamena! Hari nije znao šta da mu odgovori. – Spremni? – pozva ih Ron, bledog, ali odlučnog lica. – Evo, idem... ali nemojte da se vrzmate okolo kad pobedite. On zakorači napred i bela kraljica skoči na njega. Snažno udari Rona po glavi svojom kamenom rukom i tresnu ga o pod – Hermiona vrisnu, ali ostade na svom polju – bela kraljica odvuče ga u stranu. Činilo se da ga je nokautirala. Drhteći, Hari se pomeri tri mesta ulevo. Beli kralj skide krunu i baci je pred Harijeve noge. Pobedili su. Šahovske figure se razdvojiše i nakloniše, oslobodivši im put ka vratima. Bacivši poslednji očajan pogled na Rona, Hari i Hermiona prođoše kroz vrata i nađoše se u novom prolazu. – Šta ako je...? – Biće on u redu – reče Hari, pokušavajući sebe da ubedi u to. – Šta misliš, šta je sledeće? – Imali smo Đavolju zamku od Mladice... Flitvik mora da je bacio čini na ključeve... Mek Gonagalova je preobrazila figure i oživela ih – ostaju, dakle, Kvirelove čini i Snejpove... Stigoše do sledećih vrata. – Može? – šapnu Hari. – Samo napred. Hari ih gurnu i otvori. Nozdrve im ispuni odvratan miris, nateravši ih da stave ogrtače preko noseva. Dok su im oči suzile, na podu ispred sebe primetiše trola, čak većeg od onog kog su bili napali, onesvešćenog, s krvavom čvorugom na glavi. – Drago mi je što nismo morali da se borimo i protiv njega – prošaputa Hari dok su pažljivo preskakali jednu od njegovih pozamašnih nogu. – Hajdemo, ne mogu da dišem. On povuče sledeća vrata, ali nisu se usuđivali da pogledaju šta sledi – međutim, unutra nije bilo ničeg strašnog, samo tabla sa sedam različito oblikovanih boca poređanih uspravno u nizu. – To je Snejpovo – reče Hari. – Šta da radimo? Pređoše preko praga i iznenada iza njih, kraj vrata kroz koja su ušli, buknu plamen. Ali ne običan plamen, već ljubičast. Istovremeno, po vratima koja su vodila dalje liznuše crni plamenovi. Bili su uhvaćeni u zamku. – Gledaj! – Hermiona ščepa svitak papira koji je ležao pored boca. Hari pogleda preko njenog ramena pokušavajući da pročita šta piše na njemu. Pred vama opasnost vreba, sigurnost za vama ostaje, Dve od nas će vam pomoći, koja god vam zapala. Jedna od nas sedam napred će vas poslati, Preostala će onog ko je ispije krak unazad vratiti, Dve od nas sadrže samo vino od koprive, Tri od nas su ubice, koje vrebaju skrivene. Birajte, da ne ostanete ovde za sva vremena, Kao pomoć u izboru, dajemo vam četiri putokaza: Prvo, ma koliko vešto otrov pokušavao da se skrije, Uvek ćete ga naći levo od vina od koprive; Drugo, različiti napici stoje na oba kraja, Al' u onima u sredini nećete naći ništa što valja, Treće, različite su veličine, jasno je k'o dan, Ali, ni džin ni patuljak nije smrtonosan, Četvrto, druga sleva i druga zdesna blizanci su pravi, Koliko god se činili različitim u vašoj glavi. Hermioni se ote glasan uzdah i Hari, zapanjen, vide kako se ona smeje, što bi njemu poslednje palo na pamet. – Genijalno – reče Hermiona. – To nije magija... to je logika... zagonetka. Mnogi najveći čarobnjaci ne poseduju ni trunku logike, i ostali bi ovde zarobljeni zauvek. – Ali i mi ćemo, zar ne? – Naravno da ne – reče Hermiona. – Sve što nam treba zapisano je na ovom papiru. Sedam boca: tri su otrovne, dve su vino, jedna će nas sigurno odvesti kroz crnu vatru, a jedna će nas vratiti kroz ljubičastu. – Ali kako ćemo znati koju da ispijemo? – Daj mi minut. Hermiona pročita napisano nekoliko puta. Zatim prošeta duž reda boca i vrati se nazad, mrmljajući nešto u sebi, pokazujući na boce. Najzad, pljesnu rukama. – Uspela sam – reče. – Najmanja boca će nas provesti kroz crne plamenove... do Kamena. Hari pogleda u malenu bočicu. – Ovde ima samo za jednog od nas – reče. – Jedva jedan gutljaj. Pogledaše se. – Koja će te vratiti kroz ljubičaste plamenove? Hermiona pokaza na okruglastu bocu na desnom kraju niza. – Ispij to – reče Hari. – Nema rasprave... idi nazad po Rona... uzmite metle iz sobe s letećim ključevima, one će vas provesti kroz vratanca na podu i bezbedno pored Pufnice... idite pravo do sovarnika i pošaljite Hedvigu po Dambldora, potreban nam je. Možda ću uspeti da zadržim Snejpa neko vreme, ali nisam mu stvarno dorastao. – Ali, Hari... šta ako je Znaš-Već-Ko s njim? – Pa... jednom sam već imao sreće, zar ne? – reče Hari, pokazujući na svoj ožiljak. – Možda mi se ponovo posreći. Hermionine usne zadrhtaše i ona mu se iznenada baci oko vrata. – Hermiona! – Hari... ti si veliki čarobnjak, znaš. – Nisam tako dobar kao ti – reče Hari, vidno postiđen, kada se odmakla. – Ja! – reče Hermiona. – Knjige! I pamet! Ima važnijih stvari... kao što su prijateljstvo i hrabrost i... o, Hari... molim te, pazi se! – Ti prva ispij – reče Hari. – Sigurna si da znaš šta je šta, zar ne? – Potpuno – reče Hermiona. Ona otpi velik gutljaj iz okrugle flaše na kraju niza i strese se. – Nije otrov? – upita Hari brižno. – Ne... ali je kao led. – Brzo, idi, pre nego što prestane da deluje. – Srećno... čuvaj se... – IDI! Hermiona se okrenu i prođe pravo kroz ljubičastu vatru. Hari duboko udahnu i podiže najmanju bočicu. Okrete se licem ka crnim plamenovima. – Evo me, stižem – reče i ispi bočicu u jednom gutljaju. I zbilja, učini mu se kao da mu je led prostrujao telom. Spustio je bočicu i pošao napred; pripremio se, video kako crni plamenovi ližu po njegovom telu, ali nije ih osećao... za trenutak nije video ništa osim mračne vatre... a onda se već našao na drugoj strani, u poslednjoj dvorani.