1.15. Hari Poter i Kamen mudrosti - Zabranjena šuma (audio knjiga) (2)
Melfoj se tada okrenu Hagridu. – Ja ne idem u Šumu – reče on, a Hariju je bilo drago što čuje prizvuk panike u njegovom glasu. – Ideš, ideš, ak' 'oćeš da ostaneš na Hogvortsu – reče Hagrid žustro. – Zgrešijo si, i sad moraš da platiš ceh. – Ali ovo je posao za poslugu, a ne za učenike. Mislio sam da ćemo da ispisujemo stvari po hiljadu puta na tabli, ili nešto slično. Kada bi moj otac saznao da ovo radim, on bi... – ...ti objasnijo da je to običaj u Hogvortsu – zagrme Hagrid. – Ispisivanje po tabli! Kak'a je korist od toga? Radićeš nešto korisno il' ćeš leteti iz škole. Ak' misliš da bi tvoj ćaća više voleo da te izbace, ondak idi u zamak da se pakuješ. Ajde! Melfoj se ne pomeri. Besno je gledao u Hagrida, a onda spusti pogled. – Dobro, ondak – reče Hagrid. – A sad me pažljivo čujte jer je ono što ćemo noćas da radimo opasno, a ja neću niš' da rizikujemo. Pođ'te za mnom za trenutak. Povede ih do same ivice Šume. Visoko podigavši lampu, pokaza im uzan, vijugav puteljak koji se gubio među debelim crnim stablima. Lagan povetarac prođe im kroz kosu dok su gledali ka Šumi. – Gledajte – reče Hagrid. – Vidite l' one tačke što sijaju po zemlji? Srebrnaste? To je jednorogova krv. Tu je negdi jednorog kog je nešto teško ranilo. Ovo je drugi ove nedelje. Prošle srede sam naiš'o na jednog crknutog. Pokušaćemo da nađemo sirotana, a možda ćemo morat' da mu prekratimo muke. – A šta ako to što je ranilo jednoroga prvo nađe nas? – upita Melfoj, ne mogavši da obuzda strah u svome glasu. – Ništa što živi u šumi neće vas povredit' dogod ste sa mnom il' Fengom – reče Hagrid. – I drž'te se staze. Tako, sa' ćemo se podeliti u dve grupe, i slediti trag u raznim pravcima. Svuda ima krvi, mora da još od sinoć tumara okolo. – Ja hoću s Fengom – reče Melfoj brzo, gledajući u Fengove duge oštre zube. – U redu, al' te upozoravam, on ti je kukavica – reče Hagrid. – Dakle, ja, Hari i Hermiona ćemo jednim pravcem, a Drako, Nevil i Feng drugim. I ako bilo ko nađe jednoroga, ispaliće zelene varnice uvis, važi? Izvadite svoje štapiće i probajte sad – e, baš tak'e – a ako iko dospe u nevolju, neka pošalje crvene varnice, i svi ćemo doći da gi nađemo. Dakle, budite pažljivi... ajde, idemo. Šuma je bila crna i tiha. Malo dublje u Šumi staza se razdvajala u dva kraka, stoga Hari, Hagrid i Hermiona krenuše levim, a Melfoj, Nevil i Feng desnim. Hodali su u tišini, očiju prikovanih za tle. Tu i tamo zrak mesečine bi se probio kroz grane i osvetlio pokoju mrlju srebrnoplave krvi na opalom lišću. Hari vide da je Hagrid vrlo zabrinut. – Da li možda vukodlak ubija jednoroge? – upita Hari. – Nije dovoljno brz – reče Hagrid. – Nije lako uhvatit' jednoroga, oni su ti moćna čarobna stvorenja. Nikad ranije nisam video nijednog ranjenog. Prođoše pored mahovinom obloženog panja. Hari je mogao da čuje šum vode. Mora da je u blizini neki potok. Duž vijugave staze još uvek je tu i tamo bilo tragova jednorogove krvi. – Jesi l' dobro, Hermiona? – prošaputa Hagrid. – Ne brin' se, nije mogao daleko, ak' je ovol'ko teško ranjen, a onda ćemo moći da – BEŽ'MO IZA ONOG DRVETA! Hagrid zgrabi Harija i Hermionu i skloni ih sa staze ispod natkriljenog hrasta. Izvuče strelu, ubaci je u samostrel i podiže ga, spreman da okine. Sve troje oslušnuše. Nešto je u blizini gmizalo duž uvelog lišća; zvučalo je kao ogrtač koji se vuče po zemlji. Hagrid je čkiljio niz mračnu stazu, ali posle nekoliko sekundi zvuk se izgubi. – Znao sam – promrmlja on. – Ovdi ima neš'o š'o ne bi smelo tu da bidne. – Vukodlak? – zapita Hari. – Nije to bijo ni vukodlak, a nije bijo ni jednorog – reče Hagrid smrknuto. – U redu, pođ'te za mnom, al' pažljivo. Hodali su znatno sporije, čuljivši uši na najmanji zvuk. Iznenada, na proplanku ispred njih, nešto se definitivno mrdnulo. – Ko je tamo? – povika Hagrid. – Pokaž' se... naoružan sam! A na čistinu izađe – da li to beše čovek ili konj? Do pojasa čovek, s crvenom kosom i bradom, a ispod pojasa imao je sjajno konjsko telo s riđim repom. Hari i Hermiona zinuše na taj prizor. – A ti si, Ronane – reče Hagrid s olakšanjem. – Ka-ko si? On zakorači napred i rukova se s kentaurom. – Dobro ti veče, Hagride – reče Ronan. Imao je dubok setan glas. – Da li si hteo da me upucaš? – Ne mo'š bit' previše obazriv, Ronane – reče Hagrid, potapšavši svoj samostrel. – Ima nešto zbilja gadno u ovoj šumi. Ovo su Hari Poter i Hermiona Grejndžer. Oni su ti đaci u školi. A ovo je Ronan. On je kentaur. – Već smo primetili – reče Hermiona tiho. – Dobro veče – reče Ronan. – Đaci, je li? A da li učite mnogo, tamo u školi? – Ovaj... – Pomalo – reče Hermiona stidljivo. – Pomalo. Pa, i to je nešto – uzdahnu Ronan. Zabaci glavu i zagleda se u nebo. – Mars je večeras vrlo svetao. – Aha – reče Hagrid, gledajući takođe uvis. – Čuj, drago mi je da smo nabasali na te, Ronane, jerbo ima jedan teško ranjeni jednorog – jesi l' primetio nešto? Ronan u prvi mah ne odgovori. Gledao je uvis ne trepćući, a onda ponovo uzdahnu. – Nevini uvek prvi nastradaju – reče. – Tako je bilo tokom minulih vekova, tako je i sada. – Da – reče Hagrid – ama, jesi l' nešto zapazio, Ronane? Nešto neobično? – Mars je večeras veoma blistav – ponovi on, dok ga je Hagrid nestrpljivo posmatrao. – Neuobičajeno blistav. – Jes' vala, al' mislijo sam na nešto neobično malko bliže nama – reče Hagrid. – Dakle, nisi primetio niš' neobično? Ronanu je, ponovo, trebalo vremena da odgovori. Najzad reče: – Šuma krije mnoge tajne. Neko kretanje u drveću iza Ronana natera Hagrida da ponovo podigne samostrel, ali to je bio samo drugi kentaur, crne kose i tela, ali ne tako pitomog izgleda kao Ronan. – Zdravo, Bejne – reče Hagrid. – Sve u redu? – Dobro veče, Hagride, nadam se da si dobro? – Dovoljno dobro. Čuj, sad sam se baš raspitiv'o kod Ronana, da nisi ti možda vid'o nešto čudno ovdi u poslednje vreme? Jer, ima jedan ranjeni jednorog... da li znaš nešto o tome? Bejn priđe i stade pored Ronana. Pogledao je ka nebu. – Mars je večeras veoma svetao – reče on kratko. – Da, već smo čuli – progunđa Hagrid. – Pa, ako iko od vas vidi nešto, nek' mi javi, važi se? Idemo mi ondak. Hari i Hermiona pođoše za njim sa čistine, gledajući preko ramena ka Ronanu i Bejnu, sve dok im drveće ne zakloni taj prizor. – Nikad – reče Hagrid razdraženo – ne pokušavaj da izvučeš direktan odgovor od kentaura. Glupi zvezdočatci. Ne zanima ih ništa š'o je bliže od Meseca. – Ima li njih mnogo ovde? – upita Hermiona. – Oh, nije da ih nema, bo'me... Uglavnom se drže jedni drugih, al' umeju da se pojave i da proćaskaju sa mnom. Dubokoumni su ti oni, vala, ti kentauri... znadu ti oni svakojake stvari... samo ne govore mnogo. – Misliš da je ono što smo ranije čuli bio kentaur? – upita Hari. – Da l' ti je to zvučalo kao zvuk kopita? Jok, ako mene pitate, to je ono š'o ubija jednoroge – nisam nikad dosad čuo niš' slično. Nastavili su da hodaju kroz gusto, mračno drveće. Hari se stalno nervozno osvrtao preko ramena. Imao je strašan osećaj da ih neko posmatra. Bilo mu je drago da je s njima Hagrid sa svojim samostrelom. Upravo su prošli jednu okuku staze kad Hermiona zgrabi Hagrida za ruku. – Hagride! Gledaj! Crvene varnice, ostali su u nevolji! – Vas dvoje sačekajte ovdi! – povika Hagrid. – Ostan'te na stazi. Vratiću se po vas! Čuše ga kako krči put kroz rastinje i stadoše gledajući se, vrlo zaplašeni, sve dok ne utihnuše svi zvuci osim šuštanja lišća oko njih. – Ne misliš valjda da su povređeni? – šapnu Hermiona. – Briga me ako Melfoj jeste, ali ako se nešto desilo Nevilu... mi smo krivi što je on ovde. Minuti su se protezali. Uši su im bile osetljivije no ikad, Hari je osluškivao svaki šum vetra, svako pucketanje grančice. Šta se to zbiva? Gde su ostali? Najzad, glasno krckanje granja objavi Hagridov povratak. Melfoj, Nevil i Feng išli su za njim. Hagrid je besneo. Izgleda da se Melfoj prišunjao iza Nevila i ščepao ga s leđa, da bi napravio neslanu šalu, a Nevil se uspaničio i ispalio varnice. – Biće sreća ak' išta uhvatimo, posle buke koju ste vas dvojca napravili. U redu ondak, menjamo grupe – Nevile, ostaješ sa mnom i sas Hermionom, Hari, ti ideš s Fengom i ovim idijotom. Žao mi je – došapnu Hagrid Hariju – al' će mu biti teže da tebe zaplaši, a moramo ovo da uradimo. Tako se Hari uputi u srce Šume s Melfojem i Fengom. Hodali su gotovo pola sata, sve dok nije postalo skoro nemoguće slediti stazu, pošto su stabla bila i suviše debela. Hariju se učini da tragovi krvi postaju sve veći. Bilo je mrlja po korenju drveća, kao da se siroto stvorenje baš tu u blizini previjalo od bola. Kroz gusto granje drevnog hrasta Hari je mogao da vidi čistinu ispred njih. – Gledaj... – promrmlja on, podigavši ruku da zaustavi Melfoja. Nešto svetlobelo ležalo je na zemlji. Priđoše bliže. Da, bio je to jednorog, i to mrtav. Hari nikad ranije nije video tako divan i tužan prizor. Njegove duge vitke noge bile su ispružene pod čudnim uglom tamo gde je pao, a njegova bisernobela griva rasuta po tamnom lišću. Hari taman zakorači ka njemu kada ga gmizavi zvuk natera da se sledi u mestu. Žbun na obodu čistine se zanjiha... A onda iz senke izađe zakukuljena figura, vukući se po tlu kao zver koja vreba. Hari, Melfoj i Feng stajali su kao prikovani. Figura pod ogrtačem stiže do jednoroga, spusti glavu do same rane na boku životinje i poče da pije njegovu krv. – AAAAAAAAAH! Melfoj ispusti užasan krik i pobeže – a i Feng za njim. Zakukuljena figura podiže glavu i pogleda pravo u Harija – dok mu se jednorogova krv slivala spreda. Podiže se na noge i hitro krenu ka njemu – a on nije mogao ni mrdne od straha. A zatim mu oštar bol probode glavu, bol kakav nikad ranije nije osetio, kao da mu ožiljak gori – poluzaslepljen, on se otetura unazad. Čuo je kopita iza sebe, u galopu, a onda ga nešto celog preskoči, i baci se na tajanstvenu figuru. Bol u Harijevoj glavi bio je tako jak da on pokleknu. Trebalo je minut-dva da bi bol prestao. Kada je pogledao naviše, figura je bila nestala. Iznad njega je stajao kentaur, ali to nije bio ni Ronan ni Bejn; ovaj je izgledao mlađi; imao je platinastu kosu i beličasto konjsko telo. – Jesi li dobro? – upita kentaur, pomažući Hariju da ustane. – Da... hvala... šta je to bilo? Kentaur ne odgovori. Imao je neverovatno plave oči, poput bledih safira. Brižno je posmatrao Harija, očiju prikovanih za ožiljak koji je bio modro vidljiv na Harijevom čelu. – Ti si dečak Poterovih – reče on. – Bolje se vrati do Hagrida. Šuma sada više nije bezbedna... pogotovo ne za tebe. Umeš li da jašeš? Ovako ćeš brže stići. – Moje ime je Firenzi – dodade on dok se spuštao na prednje noge da bi Hari mogao da mu se popne na leđa. Odjednom se začu galopiranje i sa druge strane čistine. Ronan i Bejn dođoše, probijajući se kroz granje, zadihani i oznojenih bokova. – Firenzi! – zagrme Bejn. – Šta to radiš? Nosiš čoveka na leđima! Zar te nije stid? Zar si obična mazga? – Shvataš li ko je ovo? – odgovori mu Firenzi. – To je dečak Poterovih. Što pre napusti Šumu, to bolje. – Šta si mu rekao? – zareža Bejn. – Zapamti, Firenzi, zakleli smo se da se nećemo suprotstavljati nebesima. Zar nismo pročitali šta je suđeno u kretanju planeta? Ronan nervozno lupnu kopitom po tlu. – Siguran sam da je Firenzi mislio da postupa na najbolji način – reče on svojim sumornim glasom. Bejn se ljutito ritnu zadnjim kopitama. – Na najbolji način! Kakve to veze ima s nama? Kentauri brinu samo o onome što je predskazano! Nije naše da jurimo okolo kao magarci za ljudima koji su se izgubili u Šumi! Firenzi se iznenada besno prope na zadnje noge, tako da je Hari morao da ga zgrabi za leđa da bi se održao na njima.
