1.10. Hari Poter i Kamen mudrosti - Noć veštica (audio knjiga) (1)

10. Noć veštica Melfoj nije mogao da poveruje svojim očima kad je sledećeg dana otkrio da su Hari i Ron još uvek na Hogvortsu, umorni, ali sasvim veseli. Zaista, Hari i Ron su već idućeg jutra verovali da je susret s troglavim psom sjajna pustolovina, i bili željni još takvih, sličnih avantura. U međuvremenu, Hari je Ronu ispričao sve o paketu koji je, izgleda, prebačen iz Gringotsa na Hogvorts, te su mnogo vremena provodili pitajući se šta je to što iziskuje tako posebnu zaštitu. – To je nešto ili izuzetno dragoceno, ili krajnje opasno – reče Ron. – Ili i jedno i drugo – potvrdi Hari. No sve što su sa sigurnošću smeli da tvrde o tajanstvenom predmetu bilo je da je dugačak tri-četiri centimetra, pa stoga bez novih informacija nisu imali mnogo šanse da pogode o čemu je reč. Nevil i Hermiona nisu ispoljili ni trunku radoznalosti kad je reč o onome što je ležalo ispod tog psa i vratanca u podu. Nevil je samo želeo da se više nikada ne približi tom psu. Hermiona sada više nije htela ni da razgovara s Ronom i Harijem, ali budući da su je oni ionako smatrali sveznajućim davežom, to im se činilo kao čist zgoditak. Sada su jedino želeli da pronađu način da se osvete Melfoju i, na njihovo veliko zadovoljstvo, rešenje im je stiglo poštom, nedelju dana kasnije. Kada su sove, po običaju, preplavile Veliku salu, svima je odmah zapao za oko dugačak, tanak paket koji je nosilo šest velikih sova kukuvija. Hari je, kao i ostali, bio radoznao da vidi šta je u tom velikom paketu, i bio je zapanjen kad su ga sove ispustile baš pred njega, oborivši mu slaninu s tanjira na pod. Još nisu ni iščezle s vidika kada druga sova ispusti pismo povrh paketa. Hari najpre otvori pismo, što je bila sreća jer je u njemu pisalo: NE OTVARAJ PAKET ZA STOLOM. U njemu je tvoja nova metla Nimbus 2000, ali ne želim da svi znaju da si dobio metlu, ili će svi poželeti jednu takvu. Oliver Drvce će se naći s tobom večeras na terenu za kvidič u sedam sati, da bi ti održao prvi trening. Profesorka M. Mek Gonagal Hari je jedva uspevao da prikrije zadovoljstvo kad je pružio poruku Ronu da je pročita. – Nimbus dve hiljade – promrmlja Ron sa zavišću. – Nisam nikad ni pipnuo jednu takvu. Oni brzo izađoše iz sale da bi nasamo otpakovali metlu pre prvog časa, ali na pola puta kroz Ulaznu dvoranu Kreb i Gojl im preprečiše put ka stepenicama, a Melfoj ščepa paket od Harija i opipa ga. – To je metla – reče bacajući je natrag Hariju s mešavinom ljubomore i pakosti na licu. – Ovoga puta si gotov, Poteru, prvaci ne smeju da ih poseduju. Ron nije mogao da izdrži. – To nije tek bilo kakva stara metla – reče. – To je Nimbus dve hiljade. Šta ono reče da imaš kod kuće, Melfoje, Kometu dvesta šezdeset? – Ron se iskezi Hariju. – Komete deluju razmetljivo, ali nisu ista liga kao Nimbusice. – Šta ti znaš o tome, Vizli, ti sebi ne možeš da priuštiš ni pola njene drške – uzvrati mu Melfoj. – Pretpostavljam da ti i tvoja braća morate da štedite za metle, skupljajući grančicu po grančicu. Pre nego što je Ron stigao da odgovori, profesor Flitvik se pojavi pred Melfojem. – Dečaci, nadam se da se ne svađate? – reče on piskutavo. – Poter je dobio metlu, profesore – reče Melfoj brzo. – Da, da, tačno – reče profesor Flitvik, nasmešivši se Hariju. – Profesorka Mek Gonagal mi je rekla sve o tim specijalnim okolnostima, Poteru. A koji je model? – Nimbus 2000, gospodine – reče Hari, obuzdavajući se da se ne nasmeje pri pogledu na Melfojevo užasnuto lice. – A dobio sam je zahvaljujući Melfoju – dodade on. Hari i Ron pohitaše uz stepenice, gušeći se od smeha zbog Melfojevog očitog besa i zbunjenosti. – Pa, istina je – zakikota se Hari kad su stigli na vrh mermernog stepeništa. – Da nije ukrao Nevilovog Nezaboravka, ja ne bih bio u timu... – Dakle, vi mislite da je to nagrada za kršenje pravila? – reče jedan ljutiti glas tik iza njih. Hermiona je trupkala nogama uza stepenice, gledajući s neodobravanjem paket u Harijevoj ruci. – Mislio sam da ne govoriš s nama? – upita Hari. – Tako je, nemoj ni sada da počinješ – reče Ron – baš nam prija. Hermiona odmaršira dalje, visoko uzdignutog nosa. Tog dana Hari je imao velikih problema da se usredsredi na časove. Misli su mu stalno lutale do spavaonice u kojoj je njegova nova metla ležala ispod kreveta, ili su se usmeravale ka terenu za kvidič, gde je trebalo da počne da uči pravila igre te večeri. Kasnije je smazao večeru i ne primećujući šta jede, a onda je jurnuo gore s Ronom da bi napokon odmotali Nimbus 2000. – Auuu – uzdahnu Ron kad se metla otkotrljala po Harijevom prekrivaču. Čak je i Hari, koji ništa nije znao o različitim vrstama metli, smatrao da je divna. Uglačana i sjajna, s drškom od mahagonija, imala je dug rep od urednih, pravih grančica, a pri vrhu je zlatnim slovima pisalo Nimbus 2000. Nešto pre sedam sati Hari napusti zamak i uputi se ka terenu za kvidič po mraku. Nikada ranije nije bio na tom stadionu. Stotine visokih sedišta dizalo se na tribinama oko uzvišenja, kako bi gledaoci bili dovoljno visoko da vide šta se zbiva. Na oba kraja terena nalazila su se po tri zlatna stuba s obručima na vrhu. Harija su podsećala na male plastične štapiće pomoću kojih deca Normalaca prave mehuriće od sapunice, osim što su bili visoki oko pedeset stopa. Isuviše željan ponovnog letenja da bi sačekao Drvceta, Hari uzjaha metlu i odrazi se od tla. Kakvo osećanje – provlačio se kroz stative, a onda bi ubrzano proleteo uzduž i popreko iznad terena. Nimbus 2000 se okretao gde god je hteo, na njegov najmanji dodir. – Hej, Poteru, silazi ovamo! Oliver Drvce je upravo stigao. Pod rukom je nosio veliki drveni sanduk. Hari se spusti pored njega. – Vrlo lepo – reče Drvce, sa sjajem u očima. – Jasno mi je na šta je profesorka Mek Gonagal mislila... stvarno si prirodan talenat. Večeras ću ti samo objasniti pravila, a onda ćeš se priključiti timskim treninzima triput nedeljno. Otvorio je sanduk. Unutra su bile četiri lopte različitih veličina. – Pa, evo – reče Drvce. – Dakle, kvidič se vrlo lako kapira, mada ga nije tako lako igrati. U svakom timu ima sedmoro igrača. Trojica se zovu Goniči. – Tri Goniča – ponovi Hari, dok je Drvce vadio svetlocrvenu loptu veličine fudbalske. – Ova lopta se zove Kvafl – reče Drvce. – Goniči bacaju jedan drugome Kvafl i pokušavaju da ga ubace kroz jedan od obruča da bi postigli gol. Svaki put kad Kvafl uđe kroz jedan od prstenova tim dobije deset poena. Da li me pratiš? – Goniči dodaju jedni drugima Kvafl i ubacuju ga kroz obruče da bi postigli pogodak – odrecitova Hari. – Dakle... to je nešto kao košarka na metlama sa šest obruča, zar ne? – Šta je to košarka? – upita Drvce radoznalo. – Nije važno – brzo reče Hari. – Dalje, tu je još po jedan igrač na svakoj strani koji se zove Čuvar – ja sam Čuvar za Grifindor. Moram da letim između naših gol-obruča i sprečavam igrače iz drugog tima da postignu pogodak. – Trojica Goniča, jedan Čuvar – ponovi Hari, koji je rešio da sve to zapamti iz cuga. – I svi igraju Kvaflom. OK, shvatio sam. A čemu onda služi ovo? – On pokaza na tri lopte koje su ostale u kutuji. – Sada ću ti pokazati – reče Drvce. – Uzmi ovo. On pruži Hariju malu drvenu palicu, nalik onoj za bejzbol. – Ujedno ću ti pokazati i čemu služe Bladžerke – reče Drvce. – Ove dve su Bladžerke. On pokaza Hariju dve identične lopte, ziftcrne i nešto manje od crvenog Kvafla. Hari zapazi da one pokušavaju da se izmigolje iz kaiševa koji su ih držali u kutiji. – Odmakni se – upozori Drvce Harija. On se sagnu i oslobodi jednu od Bladžerki. Odjednom, crna lopta se podiže visoko u vazduh, a onda polete pravo ka Harijevom licu. Hari je dočeka palicom, da bi je zaustavio pre nego što mu razbije nos, i udarcem je otposla cik-cak kroz vazduh, što dalje od sebe – ona je neko vreme zujala oko njihovih glava, a onda se ustremila na Drvceta, koji skoči na nju i uspe da je prikuje za zemlju. – Vidiš – reče Drvce sav zadihan, uteravši ratobornu Bladžerku natrag u kutiju, gde ju je ponovo vezao kaiševima. – Bladžerke zuje unaokolo kroz vazduh pokušavajući da zbace igrače s njihovih metli. Zato u svakom timu imamo po dvojicu Jurišnika. U našem timu to su blizanci Vizli – njihov zadatak je da štite svoje igrače od Bladžerki, i pokušaju da ih nabace u pravcu drugog tima. Dakle, misliš li da si sve to shvatio? – Trojica Goniča gađaju i daju golove Kvaflom; Čuvar pazi na golove, Jurišnici čuvaju svoj tim od Bladžerki – nabroja Hari. – Vrlo dobro – reče Drvce. – Ovaj... da li su Bladžerke ikada ubile nekoga? – upita Hari, nadajući se da ne zvuči preterano zainteresovano. – Ne na Hogvortsu. Imali smo nekoliko razbijenih vilica, ali ništa strašnije od toga. E sad, poslednji član tima je Tragač. To si ti. Ti ne moraš da brineš o Kvaflu, ni o Bladžerkama... – ... osim ako mi ne rascopaju glavu. – Ne brini, Vizlijevi su više nego dovoljni da pariraju Bladžerkama – mislim, oni su i sami kao par čovekolikih Bladžerki. Drvce posegnu u sanduk i izvuče četvrtu, poslednju loptu. U poređenju s Kvaflom i Bladžerkama bila je sićušna, veličine krupnog oraha. Bila je od sjajnog zlata, s malim i lepršavim srebrnim krilcima. – Ovo je – reče Drvce – Zlatna skrivalica, i to je najvažnija lopta od svih. Nju je teško uhvatiti pošto je brza i jedva se vidi. Tragač ima zadatak da je uhvati. Treba da se probijaš tamo-amo između Goniča, Jurišnika, Bladžerki i Kvafla da bi je uhvatio pre nego što je uhvati Tragač iz protivničkog tima, pošto onaj tim čiji Tragač uhvati Skrivalicu dobija još dodatnih sto pedeset poena, i skoro uvek pobeđuje. Zato Tragače tako često fauliraju. Utakmica kvidiča završava se tek kad je Skrivalica uhvaćena, tako da može da traje čitavu večnost – mislim da je rekord bio tri meseca, morali su stalno da uvode zamene za igrače, kako bi mogli da spavaju na smenu. – Dakle, to je to... imaš li pitanja? Hari odmahnu glavom. U redu, shvatio je šta treba da se radi, ali problem će biti da se to izvede. – Nećemo još da vežbamo sa Skrivalicom – reče Drvce, pažljivo je vraćajući u kutiju. – I suviše je mračno, mogli bismo da je izgubimo. Pokušaj malo s ovim drugim. On izvadi iz džepa kesu s običnim lopticama za golf, i nekoliko minuta kasnije on i Hari su već bili u vazduhu, Drvce je bacao loptice što dalje može, u svim pravcima, a Hari bi ih hvatao. Hari nije promašio nijednu, i Drvce je bio oduševljen. Posle pola sata, noć se bila potpuno spustila, pa nisu mogli dalje da nastave igru. – Ove godine će naše ime biti upisano na trofeju kvidičkog kupa – reče Drvce radosno dok su se čvrstim hodom vraćali ka zamku. – Ne bih se iznenadio ako nadmašiš i Čarlija Vizlija, a on je mogao da igra i za reprezentaciju Engleske, da nije otišao da jurca za zmajevima. * * * Možda zbog prezauzetosti, jer je pored svih domaćih zadataka imao i trening tri večeri nedeljno, no kada je shvatio da je na Hogvortsu već dva meseca, Hari nije mogao da poveruje da je prošlo toliko vremena. U zamku se osećao više kao kod kuće no što je ikad to bio u Šimširovoj ulici. A sada kad su savladali osnovno gradivo, i časovi su postajali sve zanimljiviji. Tog jutra, uoči Noći veštica, probudio ih je primamljiv miris pečenih bundeva koji se širio hodnicima. Štaviše, profesor Flitvik objavi za vreme časova Čini da su, po njegovom mišljenju, već sposobni da pokreću predmete da lete, a to je bilo nešto za čim su svi čeznuli još od kada su videli kako Flitvik tera Nevilovog žapca da leti po učionici. Profesor Flitvik je podelio razred u parove da bi to vežbali. Harijev par bio je Šejmus Finigan (što je bilo olakšanje, jer je Nevil stalno pokušavao da uhvati njegov pogled). Ron je, međutim, trebalo da radi zajedno s Hermionom Grejndžer.