1.1. Hari Poter i Kamen mudrosti - Dečak koji je preživeo (audio knjiga) (2)

Nije ni mrdnula kad su se zalupila vrata na kolima u susednoj ulici, ni kada su joj dve sove proletele iznad glave. Zapravo, bila je skoro ponoć kad se mačka najzad pomerila. Na uglu koji je mačka motrila pojavi se čovek, tako iznenada i tiho kao da je iznikao iz zemlje. Mačka mahnu repom, a oči joj se suziše. Takvog čoveka Šimširova uličica još nije videla. Bio je visok, mršav i vrlo star, sudeći po srebrnoj kosi i bradi, dovoljno dugim da je mogao da ih zadene za pojas. Nosio je dugu odoru, ljubičasti ogrtač koji se vukao po zemlji i čizme s kopčama i visokim petama. Njegove svetloplave oči treperile su i blistale iza naočara u obliku polumeseca, a nos mu je bio veoma dugačak i povijen, kao da je bar dvaput bio slomljen. Čovek se zvao Albus Dambldor. Albus Dambldor je izgleda bio nesvestan toga da je upravo stigao u ulicu u kojoj je sve njegovo bilo nepoželjno, od imena do čizama. Bio je i suviše zauzet preturanjem po svom ogrtaču, u potrazi za nečim. Ali činilo se da je shvatio da ga neko posmatra jer je naglo podigao pogled ka mački, koja ga je i dalje merkala s drugog kraja ulice. Iz nekog razloga, sâm prizor mačke kao da ga je zabavio. Zakikotao se i promrmljao: – Trebalo je da znam. Našao je ono što je tražio u svom unutrašnjem džepu. Ličilo je na srebrni upaljač. Otvorio ga je, podigao u vazduh i pritisnuo dugme. Najbliža ulična svetiljka ugasila se uz jedva čujno pop. Pritisnuo je ponovo – sledeća svetiljka nestala je u tami. Dvanaest puta je pritisnuo Ugasivač, sve dok u ulici nisu ostale samo dve sićušne tačkice u daljini, oči mačke koja ga je posmatrala. Da je iko tada pogledao kroz prozor, ne bi mogao da vidi šta se dešava na trotoaru, čak ni oštrooka gospođa Darsli. Dambldor vrati Ugasivač u ogrtač i krenu niz ulicu prema broju četiri, gde sede na zidić pored mačke. Nije je ni pogledao, ali joj se za koji trenutak obrati. – Ko bi rekao da ćemo se ovde sresti, profesorka Mek Gonagal. Okrenuo se da se osmehne mački, ali ona je već nestala. Umesto nje smešio se ženi strogog izgleda s četvrtastim naočarima, čiji je okvir bio identičan šarama oko mačkinih očiju. I ona je nosila ogrtač, smaragdnozelen. Crna kosa joj je bila skupljena u čvrstu punđu. Delovala je izuzetno uzrujano. – Kako ste znali da sam to ja? – upita ga ona. – Draga moja profesorka, nikada nisam video mačku koja sedi tako kruto. – I vi biste bili ukrućeni da ste ceo dan sedeli na zidu od cigli – reče profesorka Mek Gonagal. – Ceo dan? Iako ste umesto toga mogli da slavite? Prošao sam kraj barem desetak gozbi i zabava na putu dovde. Profesorka Mek Gonagal ljutito frknu. – O da, svi slave – reče ona nestrpljivo. – Čovek bi pomislio da će sada biti malo pažljiviji, ali ne – čak su i Normalci primetili da se nešto zbiva. Bilo je na njihovim vestima. – Ona pokaza glavom ka prozoru zamračene dnevne sobe Darslijevih. – Sve sam čula. Jata sova... zvezde padalice... Pa nisu ni oni potpuno glupi. Morali su nešto da primete. Zvezde padalice u Kentu... kladim se da je to bio Dedalus Digl. Oduvek je bio nerazuman. – Ne možeš im zameriti – reče Dambldor nežno. – Poslednjih jedanaest godina gotovo da nismo imali razloga za slavlje. – Znam – odgovori profesorka Mek Gonagal razdražljivo. – Ali to nije razlog da gubimo glavu. Naši ljudi su krajnje neoprezni, šetaju se ulicama u po bela dana, razmenjuju abrove, nisu čak ni obučeni u normalsku odeću... Na to ona oštro iskosa pogleda u Dambldora, nadajući se da ima nešto da joj kaže, ali pošto nije imao nastavi: – Baš bi bilo lepo da na dan kada je nestao Znate-Već-Ko Normalci otkriju naše postojanje. Mislite li da je zauvek otišao, Dambldore? – Tako se bar čini – reče Dambldor. – Trebalo bi da budemo zahvalni, zbog mnogo čega. Da li si za šumeću limun-bombonicu? – Za šta? – Šumeću limun-bombonicu. Normalski slatkiš koji mi je baš prirastao za srce. – Ne, hvala – reče profesorka Mek Gonagal hladno, kao da šumeće limunbombonice smatra neprikladnim za ovaj trenutak. – Kao što rekoh, čak i da je Znate-Već-Ko zbilja iščezao... – Draga moja profesorka, valjda tako razumna osoba kao što ste vi može da ga nazove po imenu? Sve te gluposti o „Znate-Već-Kome”... već čitavih jedanaest godina pokušavam da ubedim ljude da ga zovu njegovim pravim imenom: Voldemor. – Profesorka Mek Gonagal se trgnu, ali Dambldor, koji je pokušavao da razdvoji dve slepljene limun-bombonice, nije na to obratio pažnju. – Nastaće velika zbrka ako nastavimo da ga nazivamo „Znaš-Već-Ko”. Nikada nisam video razlog zašto bih se plašio da izgovorim Voldemorovo ime. – Znam da niste – reče profesorka Mek Gonagal, napola ogorčeno napola zadivljeno. – Ali vi ste drugačiji. Svi znaju da ste vi jedini koga se Znate-Već... dobro, u redu, Voldemor – bojao. – Laskaš mi – mirno odvrati Dambldor. – Voldemor je posedovao moći kakve ja nikada neću imati. – Samo zato što ste i suviše – pa – i suviše plemeniti da biste ih koristili. – Sreća što je mrak. Nisam ovako pocrveneo još otkako mi je Madam Pomfri rekla da joj se sviđaju moji novi grejači za uši. Profesorka Mek Gonagal oštro pogleda Dambldora i reče: – Te sove nisu ništa u poređenju s glasinama koje lete na sve strane. Znate li šta svi govore? O tome zašto je nestao? O tome šta ga je konačno zaustavilo? Činilo se da je profesorka Mek Gonagal stigla do teme o kojoj je najviše želela da raspravlja, do stvarnog razloga zbog kojeg je čitavog dana čekala na hladnom, tvrdom zidu, jer još nikada, ni kao mačka ni kao žena, nije tako prodorno fiksirala pogledom Dambldora kao sada. Bilo je jasno da, bez obzira na to što „svi” govore, ona neće u to poverovati sve dok joj Dambldor ne potvrdi da je to istina. Dambldor je pak birao koju će sledeću limun-bombonicu da uzme, i nije joj odgovarao. – Govore – navaljivala je ona – da je prošle noći Voldemor svratio u Godrikovu dolinu. Otišao je da potraži Poterove. Kruže priče da su Lili i Džejms Poter... da su... da su – mrtvi! Dambldor pognu glavu. Profesorka Mek Gonagal preneraženo prošapta: – Lili i Džejms... Ne mogu da verujem... Nisam htela da poverujem... Oh, Albuse... Dambldor ispruži ruku i potapša je po ramenu. – Znam... znam... – prozbori s mukom. Glas profesorke Mek Gonagal drhtao je kad je nastavila. – To nije sve. Kažu da je pokušao da ubije Poterovog sina, Harija. Ali... nije mogao. Nije mogao da ubije tog dečačića. Niko ne zna zašto ni kako, ali priča se da je u tom trenutku njegova moć iščilela. I da je zato nestao. Dambldor sumorno klimnu glavom. – To je... to je istina? – zamuckivala je profesorka. – Posle svega što je učinio... svih ljudi koje je pobio... nije mogao da ubije jednog malog dečaka? Zapanjujuće... od svih stvari da ga to zaustavi... ali kako je, nebesa mu, Hari preživeo? – Možemo samo da nagađamo – reče Dambldor. – Možda nikada i ne saznamo. Profesorka Mek Gonagal izvadi čipkanu maramicu i njome obrisa oči ispod naočara. Dambldor duboko šmrknu dok je vadio zlatan sat iz džepa i osmatrao ga. Bio je to veoma čudan sat. Imao je dvanaest kazaljki, ali bez brojeva; umesto njih, duž ivice su se okretale male planete. Ipak, Dambldor je to očigledno mogao da razume, pošto, čim ga je vratio u džep, reče: – Hagrid kasni. Uzgred, pretpostavljam da ti je on rekao da ću biti ovde? – Da – reče profesorka Mek Gonagal. – I verovatno mi nećete reći ni zašto ste došli ovamo, od svih mogućih mesta? – Došao sam da dovedem Harija njegovoj tetki i teči. Oni su mu sada jedini rod. – Ne mislite valjda – nemoguće je da mislite na ljude koji žive ovde? – uzviknu profesorka Mek Gonagal, skočivši na noge i prstom upirući u broj četiri. – Dambldore – ne možete! Ceo dan ih posmatram. Ne postoji dvoje ljudi na svetu koji se više razlikuju od nas nego oni. A imaju i onog sina – videla sam ga kako šutira majku duž cele ulice i urla tražeći slatkiše. I Hari Poter treba da dođe da živi tu? – To je najbolje mesto za njega – reče Dambldor odlučno. – Njegova tetka i teča moći će sve da mu objasne kad malo odraste. Napisao sam im pismo. – Pismo? – ponovi tiho profesorka Mek Gonagal, ponovo sedajući na zid. – Zbilja, Dambldore, misliš li da možeš sve ovo da objasniš u pismu? Ovi ljudi ga nikada neće razumeti! On će postati slavan... legenda... ne bi me iznenadilo ako bi današnji dan ubuduće bio proglašen Danom Harija Potera... o Hariju će se pisati knjige – svako dete u našem svetu znaće njegovo ime! – Tačno tako – odgovori Dambldor, ozbiljno pogledavši poviše svojih polumesečastih naočara. – Sasvim dovoljno da svakom momku zavrti mozak. Slavan pre nego što je progovorio i prohodao! Slavan zbog nečega čega se neće ni sećati! Zar ne vidiš koliko je bolje da raste daleko od sve te fame pre nego što bude spreman da se nosi s njom? Profesorka Mek Gonagal zausti da nešto kaže, ali se predomisli pa samo reče: – Da, da, u pravu si, ali kako će dečak stići dovde, Dambldore? Ona zagleda njegov ogrtač, kao da misli kako bi Hari mogao biti skriven ispod njega. – Hagrid ga donosi. – Misliš li da je – mudro – poveriti Hagridu jednu tako važnu stvar? – Poverio bih Hagridu i sopstveni život – odgovori Dambldor. – Ne kažem da mu srce nije na pravom mestu – progunđa profesorka Mek Gonagal – ali nemoj mi reći da nije neodgovoran. I često ima običaj da... šta to bi? Dubok, brundav zvuk naruši tišinu oko njih. Postajao je sve jači dok su oni gledali niz ulicu čekajući da se pojavi svetlost fara; brektanje se pretvori u grmljavinu u trenutku kad oboje pogledaše ka nebu – i ogroman motocikl stušti se iz vazduha i slete na drum ispred njih. Ako je motocikl bio ogroman, to nije bilo ništa u odnosu na čoveka koji je postrance sedeo na njemu. Bio je gotovo dvaput viši od normalnog čoveka i barem pet puta širi. Izgledao je toliko velik da se činilo nemogućim da takvo šta zbilja postoji, i tako divlje – dugi pramenovi umršene crne kose i brade skrivali su mu najveći deo lica, šake su mu bile veličine poklopaca kanti za smeće, a stopala u kožnim čizmama bila su poput beba delfina. U svom prostranom, mišićavom naručju držao je smotuljak u ćebencetu. – Hagride – reče Dambldor s prizvukom olakšanja. – Najzad. A odakle ti taj motocikl? – Pozajmio sam ga, gos'n profesore Dambldor – reče div, pažljivo silazeći s motocikla. – Mladi Sirijus Blek mi ga j' pozajmio. Doneo sam ga, gospod'ne. – Nije bilo problema? – Ne, gospod'ne – kuća je skoro uništena, ali sam ga izn'o pre no š'o su Normalci počeli da se motaju naokolo. Zasp'o je dok smo leteli iznad Bristola. Dambldor i profesorka Meg Gonagal nagnuše se povrh ćebenceta. Unutra ugledaše bebu dečkića kako čvrsto spava. Ispod žbuna zift-crne kose, na čelu su mogli videti rasekotinu neobičnog oblika, nalik munji. – Da li ga je tu...? – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – Da – odgovori Dambldor. – Taj ožiljak će mu ostati zauvek. – Zar ne bi mogao da učiniš nešto povodom toga, Dambldore? – Čak i kad bih mogao, ne bih. Ožiljci mogu biti veoma korisni. I ja imam jedan iznad levog kolena, koji je savršena mapa londonske podzemne železnice. Dobro... daj ga ovamo, Hagride... bolje da što pre završimo s tim. Dambldor uze Harija u naručje i krenu prema kući Darslijevih. – Da l'... Da l' bi mog'o da se pozdravim sa njime, gospod'ne? – upita Hagrid. On nadvi svoju ogromnu kosmatu glavu iznad Harija i spusti na njegov obraz veoma grebuckav i kosmat poljubac. A zatim, iznenada, zacvile kao ranjen pas. – Pssst! – prosikta profesorka Mek Gonagal. – Probudićeš Normalce! – I-i-izvin'te – jecao je Hagrid, vadeći veliku maramicu na tufne u koju zagnjuri lice. – Al' n-n-ne mogu da izdržim... Lili i Džejms mrtvi... a siroti mali Hari će da živi sas ti Normalci... – Da, da, to je vrlo tužno, ali obuzdaj se, Hagride, ili će nas otkriti – prošaputa profesorka Mek Gonagal, nežno ga potapšavši po ruci dok je Dambldor preskakao nizak baštenski zidić, na putu ka ulaznim vratima.