Ni Bog ne može da usreći sve ljude, pa ne morate ni vi

Dragi moji, dobro mi došli!

Danas se radi o tome

da je nezahvalno i veoma bolno

a pritom nedostižno

i potpuno besmisleno

želeti da se svakom dopadnemo

i da svako misli dobro o nama.

A upravo tako smo vaspitavane mi žene sa Balkana

i danas u ovom videu

želim da sa vama podelim

nekoliko stvari koje će vam biti korisne

i šta raditi u tim situacijama

i na šta obratiti pažnju.

Ja sam Slavica i ovo je moj YouTube kanal

i ako još niste

subscriber, obavezno stisnite ovde

imate i zvonce,

i uvek ćete biti obavešteni

kada ima nešto novo i korisno

na mom kanalu.

A današnja tema je

ta neodoljiva želja

da svakome ugodimo i da se svakome dopadnemo.

I ja sam prolazila kroz to

i razumem šta to znači.

Jako je teško to izbeći, jer nas nekako

ona čuvena rečenica: "Šta će ljudi reći?"

"Šta će ljudi da pomisle?"

"Moraš da vodiš računa. Šta će ljudi reći..."

stalno nas nekako progoni i

da bismo se ljudima dopali, mi

često budemo ljubazni

želimo da pomognemo,

onda ponekad istrpimo i neku nelagodu

istolerišemo nešto

a ponekad, na primer i "progutamo neku žabu".

I to je sve ok, to je normalno, ljudski

jer nekako zajednički život s nekim ljudima

donosi tako neke stvari i to

je skroz u redu.

U redu je, ako nije preterano.

Ako zbog toga što želimo da se dopadnemo

na primer, potpuno

ne zaboravljamo na svoje potrebe

jer to može da se desi: da ponekad

svoje potrebe stavimo na poslednje mesto

i da uopšte zaboravimo

šta su naše potrebe

i da pokušavamo

da svakom izađemo u susret

da za svakoga budemo tu

da se dopadnemo svakome

koga sretnemo

i da se brinemo o tome da li će

ako kažemo "ne"

onda kada mislimo "ne"

da nas neko ne voli

da nas ogovara i tako dalje,

pa onda kažemo "da" nečemu čemu bismo trebali da kažemo "ne"

i tako se to u stvari vrti u krug.

I zaista ja često i puno radim sa ženama

i često čujem to da

kažu žene: "Ja sam na poslednjem mestu"

"Ja svakom hoću da ugodim"

naročito kada su nam bliski

ljudi u pitanju

to je i u redu: da želimo da ugodimo deci,

da želimo da ugodimo mužu, roditeljima,

braći, sestri... tako bliskim ljudima,

ali i to treba da ima neku

zdravu granicu. Neku onako

potpuno zdravu opuštenost u tome.

Jer važno je da razumete

taj jedan paradoks koji se krije u tome

a paradoks je u tome da u stvari

da žene i muškarci, takođe,

koji pokušavaju svakome da ugode,

koji negde zaboravljaju sebe da bi

drugima izašli u susret, da bi učinili svakome

interesantno je da njih ljudi manje vole i cene

iako oni upravo

izlaze u susret i ljubazni su i fini su

da bi ih drugi cenili

interesantno je da ih drugi ljudi manje cene od onih ljudi

koji drže do sebe.

Koji jednostavno znaju šta hoće i šta neće.

I koji se uopšte ne trude da se svakom dopadnu.

i to je stvarno paradoks.

Interesantno je da ljude koji

kažu "ne"

naročito, na primer

to je slučaj kod žena

i često žene među sobom kažu

"Vidiš kako ona... Nju baš briga, ona"

"vodi računa o sebi, drži do sebe"

"a više je cene nego mene koja"

"poginem za sve"

Jer, u principu,

prema ženama i prema muškarcima

koji zaista tako

sve od sebe daju, uopšte svoje potrebe

ne ispunjavaju

ljudi tretiraju kao krpe.

Ljudi ih zaborave, ne misle na njih

ne poštuju ih

nekako im uopšte nisu važni i

ili, što je još i najgore,

smatraju ih onako uvlakačima

neprijatnim i tako dalje.

A oni izgiboše i sve rade

da bi se dopali, a u stvari imaju suprotan efekat.

Dok, na primer, oni koji umeju da postave granice

oni koji na neki način

drže do sebe, znaju šta su njihove potrebe

jednostavno su dopadljiviji ljudima. Ljudi ih

poštuju, ljudi znaju nekako

znaju gde su im granice kada su ti ljudi u pitanju.

I to je ono što ja često kažem:

vi, u stvari,

vaspitavate svoje okruženje

kako da vas tretira.

Ako vi svoje potrebe jednostavno

ne ispunjavate, ne obraćate pažnju na njih

ili ni ne znate koje su vam potrebe,

nego samo ispunjavate tuđe potrebe

onda vi dozvoljavate da drugi upravljaju vašim životom

i vi u stvari dobijate ono što tolerišete

Ako tolerišete da drugi upravljaju vašim životom,

onda će tako i biti.

Ali, ako to ne tolerišete,

onda neće tako biti.

I zato je vaše da postavite granice

ali to je lako reći

a teško izvesti u svakodnevnom životu.

I zato ja mogu da vam dam

nekoliko saveta koji možda mogu da vam pomognu

da se osvestite

i da možda polako vremenom

krenete drugačije da reagujete na neke stvari.

Pod broj jedan, ono što bih vam savetovala je da

kada na primer

osetite u svakodnevnom životu da

radite to, znači da

ispunjavate neke tuđe želje

samo da biste se dopali nekome

ili kada

jednostavno analizirate kasnije

možda i ne možete da uhvatite taaj momenat, ali

jednostavno odete kući i kažete: "Jao Bože, šta mi je ono trebalo..."

"Trebalo je da kažem 'ne'..."

"To nisam htela da radim..."

Da jednostavno izanalizirate tu situaciju, da vidite

šta se tada dešavalo

šta vas je trigerovalo

šta vas je povuklo

Koju to nelagodu niste mogli da dozvolite, pa ste onda

krenuli da

ipak kaćete "da" nečemu čemu biste rado rekli "ne"

ipak nekome učinili nešto što ipak niste želeli,

i tako dalje. Znači, razmislite

jer osvestiti šta se u stvari dešava

oko vas i u vama

će biti pola posla.

Znači, sama svest o tome

će vas možda u sledećoj takvoj situaciji

i zaustaviti.

Jer, ako godinama imamo taj obrazac i tako radimo

teško ga je prepoznati. Zato,

prvo se bavite neko vreme onako

analiziranjem tih momenata

i osvešćivanjem šta se u stvari dešava

sa vama, da biste progledali.

Druga stvar koju vam savetujem je

da razjasnite neke stvari koje mnogim ljudima nisu jasne.

Mnogi muškarci, a i žene

jednostavno nemaju pojma šta je njima važno.

Ne razmišljaju o tome.

Oni razmišljaju šta je važno deci, šta je važno mužu,

šta je važno muževim roditeljima, šta je važno

šefu, šta je važno kolegama,

šta je važno prijateljima... "Hajde da udovoljim,"

"Hajde da me zavole"

"da im se dopadnem. Ali, šta je meni važno?"

Kad ih pitate, evo ja znam, radim s ljudima godinama,

kad ih pitam: "Šta je tebi važno?"

oni i ne razmišljaju o tome uopšte.

Ne znaju tačno šta je njima važno.

S druge strane, razmislite šta je vama važno.

Koje su vaše potrebe?

Zapišite ova pitanja:

Šta je meni važno? Koje su moje potrebe?

Koje su to potrebe koje ne ispunjavam

ni ja sam/a sebi, niti mi ih drugi ispunjavaju?

tako da biste mogli da se pobrinete za njih.

I treća i najvažnija stvar je: šta je meni cilj u životu.

Gde ja želim da budem za pet, za deset, za dvadeset godina?

I da li me ovo ponašanje, ovi obrasci, vode uopšte tamo.

I da li ste uopšte sebi dozvolili neki cilj ili

živite onako kako vam drugi određuju.

Drugi imaju ciljeve za vas, drugi imaju planove za vas,

uradićete to... najbolje vam je ovo...

i vi onda samo idete i ispunjavate tuđe želje kao džuboks.

I zato je važno da znate šta su vaše želje.

I da polako, kada znate šta su vaše želje,

onda nije tako lako upravljati vama

kao džuboks, kada vi imate svoje želje.

Džuboks nema svoje želje: on ispunjava tuđe.

Ali ako imate svoje želje,

onda ćete lakše možda nekim stvarima da kažete "ne"

zato što reći tim stvarima "ne"

možda znači reći svojim ciljevima "da".

Tako da, razjasnite to.

To će vam sigurno biti korisno.

I pod broj 3 šta je važno da zapamtite:

neće da dođe do smaka sveta

ako vas neko ne voli.

Ili ne daj bože ne podnosi... Boli vas uvo!

Ja sam jednom davno, još 2011. godine

kad sam bila na nekoj edukaciji na Baliju

upoznala jednu fenomenalnu ženu

koja je psihijatar

i natural healer. Ona se zaista bavi fenomenalnim stvarima

istraživanjima i tako dalje, i ona je rekla

nešto što je meni mnogo značilo i što ja često govorim:

"Ja sam u nekom momentu mog života shvatila"

"da ni Bog ne može da usreći sve ljude"

"pa sam shvatila da ne mogu ni ja".

"I da moj zadatak nije da usrećim svakoga"

"nego da usrećim sebe"

"i one oko sebe, koji su mi važni stvarno".

"Ali prvo sebe".

I meni je to mnogo značilo

nekako mi je onako kao

otvorilo neki novi pogled na

sebe, na svoje potrebe,

na ono što sebi dozvolim ili ne dozvolim.

I ja moram da kažem, meni je najteže bilo

kroz moj život, kroz moj posao,

najteže mi je bilo u stvari

nekako sa polaznicima.

Ja sam dugo godina imala polaznike

koji su mi se peli na glavu.

Bukvalno su mi se peli na glavu

i ja sam toliko želela da...

Znala sam da je i njima teško

čim su takvi. Znači, težak im je život

čim se meni penju na glavu, penju se svakom na glavu,

i verovatno im je težak život

i onda sam želela da učinim puno za njih

i puno su mi energije odvlačili

i onda nisam imala energije koliko sam

trebala i mogla da imam energije za one koji

su bili divni, koji su bili blagorodni, koji su

želeli da uče od mene

i onda sam u nekom trenutku shvatila

ne, ne mora kod mene svako da uči.

Ne mora kod mene svako da bude

Ne, kod mene može samo da bude onaj ko uživa u tome,

ko me poštuje, ko me ceni i ko poštuje pravila u mojoj kući.

I od tada

ja imam mir, verujte.

Kada sam to odlučila,

i kada sam stala iza toga i rekla: ok,

ti, Slavice, dobiješ ono što ti tolerišeš.

I kada sam prestala definitivno da tolerišem,

bilo kakva odstupanja od onoga što je meni važno,

što su potrebe moje da bih bila tu

s puno energije za one koji vole da uče od mene,

ja sam postavila granicu

i potpuno se promenilo. Jednostavno, ti ljudi više nisu dolazili kod mene

ili, ako se dešavalo da dolaze,

ja sam to brzo rešavala sa njima.

I rekla: ovde to ne može,

ili ostaješ bez toga ili odlaziš.

I to je to. I onda sam dobijala sasvim drugačiji respekt

od njih. Onda su se povlačili. Krenu da mi

skaču po glavi, ali kada

im stavim granicu, uglavnom se povuku.

Ili odu, što je sasvim ok.

Ali zato, svi oni koji ostanu

su uživali sa mnom, zato što sam ja tako

se pobrinula za moje potrebe

da svoju energiju usmerim na njih.

Da budem tu za njih, za one koji me vole, koji rado uče od mene.

Koji mi se ne penju na glavu, nego žele

da nauče ono što imam da im dam.

I stvarno mogu da kažem, to je poslednjih nekih

desetak godina,

u stvari, možda malo manje, moram da kažem nekih sedam - osam,

sedam - osam godina, tako,

kako sam baš postala

i ja sam rasla u to. Meni je trebalo neke tri - četiri godine

da porastem u to i da

sebi dozvolim stvarno da budem

potpuno kategorična u tome.

I znam da nije lako.

I znam da sam to učila i na drugim poljima,

ali tu mi je nekako bilo najvažnije.

I najviše sam efekta postigla

sa tim i zato i vama želim da poslušate ove moje savete

da razmislite šta je vama važno

da razmislite koje su vaše potrebe

koji su vaši ciljevi, šta vi u stvari želite,

i da posmatrate sebe, da se fokusirate

šta se dešava sa vama kad

pokušavate da ugodite drugim ljudima

i da shvatite da ni bog ne može da usreći sve ljude,

pa da ne morate ni vi i da postavite svoje granice

i da dozvolite sebi da mislite na sebe.

Jer kada to shvatite,

živećete mnogo opuštenije

i mnogo lakše.

Jer, kao što na početku rekoh,

bolno je, nezahvalno,

besmisleno i nedostižno

želeti da se dopadnemo svakome.

Ako vam se ovaj video dopao, podelite ga sa svojim

prijateljima. Kopirajte link pa im pošaljite

Obavezno pritisnite lajk da znam da se ovako nešto vama dopada

da vam je korisno i

dajte mi komentar dole

napišite mi šta je vama najteže

šta vam je korisno iz ovog videa bilo

jeste li nešto isprobali, jeste li nešto osvestili,

i znači li vam ovako nešto.

Pišite mi i lajkujte.

I vidimo se!