Why Gender Equality Is Good for Everyone — Men Included | Michael Kimmel | TED Talks
Prevodilac: Stefan Zrnović Lektor: Tijana Mihajlović
Овде сам да бих регрутовао мушкарце за подршку родне равноправности.
(Громогласан аплауз)
Полако, полако. Шта?
Шта мушкарци имају са родном равноправношћу?
Она је везана за жене, зар не?
Реч род је о женама.
Заправо, овде сам да говорим као бели мушкарац средње класе.
Ипак, нисам одувек био бели мушкарац средње класе.
Све се догодило пре око 30 година када сам био на факултету,
а гомила нас дипломаца скупила се једног дана,
где смо закључили да постоји експлозија
писања и размишљања у феминистичкој теорији,
али још увек не постоје предавања о томе.
Стога смо ми урадили оно што дипломци углавном раде у таквој ситуацији.
Рекли смо: „У реду, хајде да направимо групу за учење.
Читаћемо текст, говорићемо о томе,
имаћемо вечеру од остатака хране.“
(Смех)
Сваке недеље, 11 жена и ја смо се окупљали.
(Смех)
Читали бисмо текст о феминистичкој теорији и разговарали бисмо о томе.
Током једног од наших разговора,
био сам сведок интеракцији која ми је заувек променила живот.
Бир је то разговор између две жене.
Једна је била белкиња, а друга црнкиња.
Белкиња је рекла -
ово ће звучати веома анахроно сада -
али белкиња је рекла: „Све жене сусрећу се са истим угњетавањем као жене.
Све жене су у патријархату слично позициониране
и стога све жене имају исту врсту интуитивне солидарности и сестринства.“
Црнкиња је рекла: „Нисам баш сигурна.
Дозволите ми да вас питам.“
Црнкиња рече белкињи:
„Када се пробудите ујутру и погледате се у огледало, шта видите?“
Белкиња је одговорила: „Видим жену.“
Црнкиња је онда одговорила: „Видите, ту је проблем, по мом мишљењу, јер када се ја пробудим ујутру и погледам у огледалу“, рекла је,
„видим црнкињу.
По мени, раса је видљива, али за вас је невидљива. Не видите је.“
Онда је рекла нешто веома изненађујуће.
Рекла је: „Тако привилегија функционише.
Привилегија је невидљива за оне који је имају.“
Луксуз је, рекао бих белцима у овој просторији,
да не морате да размишљате о раси сваке секунде свог живота.
Привилегија је невидљива онима који је имају.
Сетите се да сам био једини мушкарац у тој групи
и када сам био сведок овоме, рекао сам: „О, не.“
(Смех)
Неко је рекао: „Каква је то реакција?“
Рекао сам: „Када се пробудим ујутру и погледам у огледало,
видим људско биће.
Ја сам помало генеричка особа.
Ја сам мушкарац средње класе. Немам расу, класу, род.
Ја сам универзално генерализујућ.“
(Смех)
Желим да мислим да је то моменат када сам постао белац средње класе,
да класа, раса и род не зависе од других људи,
већ од мене.
Морао сам да почнем да мислим о њима
и мора бити да је привилегија то сазнање држала далеко од мене.
Волео бих да могу да кажем да се прича завршава пре 30 година
у тој малој дискусионој групи,
али сам је се сетио скоро на универзитету где радим.
Имам колегиницу и нас двоје подучавамо социологију родног права
на различитим семестрима.
Била је гостујући предавач на мом предавању.
Уступам јој гостујуће предавање када она подучава.
Отишао сам на њен час да одржим гостујуће предавање
за око 300 студената у амфитеатру
и када сам ушао, један од студената ме је погледао и рекао:
„О, коначно објективно мишљење.“
Читав тај семестар, кад год је моја колегиница отворила уста,
моји студенти су видели жену,
односно, ако бисте рекли мојим студентима:
„Постоји структурна неједнакост базирана на роду у Сједињеним Државама.“
они би рекли: „Наравно да ћете то рећи.
Ви сте жена. Пристрасни сте.“
Када ја то кажем, они одговоре: „Човече, то је занимљиво.
Да ли ће то бити на тесту? Како се пише реч 'структурално'?“
(Смех)
Надам се да сви можете видети
да овако изгледа објективност.
(Смех) (Аплауз)
Вантелесна западњачка рационалност.
(Смех)
Мислим да је иначе то разлог због којег мушкарци пречесто носе кравате.
(Смех)
Јер ако ако ћете да отелотворите вантелесну западњачку рационалност,
треба вам показивач,
а шта би могло боље да показује неотелотворену западну рационалност
од одеће која се на једној страни завршава омчом,
а друга показује према гениталијама?
(Смех) (Аплауз)
То је дуализам ума и тела, баш ту.
(Смех)
Омогућавање да је род приметан мушкарцима
је први корак ка ангажовању мушкараца да подрже родну једнакост.
Када мушкарци први пут чују за родну равноправност,
када први пут почну да мисле о томе,
многи често помисле
„тако је, то је поштено и правично,
то је етички императив“,
али не сви мушкарци.
Неки помисле - лампица се упали
и кажу: „О, Боже, да, родна равноправност“
и моментално надобудно почну да објашњавају твоју тиранију.
Они виде подршку родној равноравности као нешто слично коњици,
попут: „Много вам хвала за привлачење пажње, даме,
ми ћемо одавде да наставимо.“
Ово има за резултат синдром који волим да зовем
„преверемено самочеститање“.
(Смех) (Аплауз)
Постоји друга група, која активно одолева родној равноправности,
која посматра ово као нешто што је штетно по мушкарце.
Гостовао сам у телевизијском ток-шоуу поред четири белца.
Ово је почетак књиге коју сам написао, „Angry White Men“.
Овде је било четири бесна белца
који су веровали да су они, бели људи у Америци,
били жртве обрнуте дискриминације на радном месту
и свима су причали приче о томе како су квалификовани за послове,
за унапређење,
али их нису добили, па су били веома бесни.
Разлог зашто вам говорим ово је што желим да чујете наслов
овог посебног шоуа.
То је цитат једног од њих и гласио је:
„Црнкиња ми је украла посао.“
Сви су причали своје приче,
квалификовани за послове и напредовање,
нису их добили, били су веома бесни.
Затим је дошао ред на мене да говорим
и рекао сам: „Имам само једно питање за вас,
a везано је за назив емисије.
'Црнкиња ми је украла посао'.
Заправо, тиче се једне речи у наслову.
Желео бих да знам више о речи 'мој'.
Одакле вам идеја да је то ваш посао?“
Зашто наслов емисије није био: „Црнкиња је добила посао?“
или „Црнкиња је добила неки посао?“
Јер без супростављања мушком осећају да имају права на нешто,
мислим да никада нећемо схватити
зашто толико мушкараца одолева родној равноправности.
(Аплауз)
Сматрамо да је ово ниво поља за игру,
тако да икакво правило које га чак и мало помери
посматрамо као: „О, боже, вода тече навише.
То је обрнута дискриминација против нас.“
(Смех)
Дозволите ми да будем веома јасан -
белци у Европи и Сједињеним Државама
су корисници јединог великог афирмативног акционог програма
у историји света,
који се зове „историја света“.
(Смех) (Аплауз)
Поставио сам неке од препрека за ангажовање мушкараца,
али зашто би требало да подржимо родну равноправност?
Наравно да је коректно, нормално и правично,
али више од тога,
родна равноправност је такође у нашем интересу као мушкараца.
Ако слушате оно што мушкарци кажу о томе шта желе у својим животима,
родна равноправност је заправо начин за нас
да стекнемо животе које желимо да живимо.
Родна равноправност је добра за државе.
Испада да су, према већини истраживања,
државе које имају највећу родну равноправност
такође и државе које бележе највиши ниво среће.
А то није само зато што су све у Европи.
(Смех)
Чак и у Европи, државе које су родно равноправније
такође имају највише нивое среће.
Добро је и за компаније.
Истраживање Каталиста и других је доказало
да што су компаније родно равноправније,
боље је за раднике и њихова радна снага је срећнија.
Имају мање флуктуације на послу. Имају ниже нивое осипања.
Имају лакши процес регрутације.
Имају више стопе задржавања, веће задовољство својим послом,
вишу стопу продуктивности.
Питање које ме често питају у компанијама је:
„Човече, родна равноправност, то ће бити скупо, зар не?“
Ја им кажем: „О, не. Заправо треба да почнеш да рачунаш
колико те родна неравноправност већ сада кошта.
Веома је скупо.“
Добра је за посао.
Друга ствар је да је добра за мушкарце.
Добра је за животе које желимо да живимо
јер су се посебно млади мушкарци изузетно променили
и желе да воде животе који су анимирани
сјајним односима са њиховом децом.
Очекују од својих родитеља, супружника, жена,
да раде ван куће
и буду једнако посвећени својој каријери као што су и они.
Говорио сам како бих вам илустровао ову промену.
Неки од вас се сећају овога.
Када сам био знатно млађи, добили смо загонетку.
Неко од вас ће се трзнути кад је се присете.
Ишла је отприлике овако:
човек и његов син возе по путу
и догађа им се ужасна саобраћајна незгода
и отац гине.
Син је пребачен у хитну помоћ
и док су га пребацивали у просторију за хитне пријеме,
доктор у хитној погледа у дечака и каже:
„Ох, не могу да га лечим. То је мој син.“
Како је ово могуће?
Нас је ово збуњивало.
Нисмо могли да схватимо о чему се овде ради.
(Смех)
Одлучио сам да направим мали експеримент са својим 16-годишњем сином.
Био је скоро са гомилом својих другара код куће
гледајући утакмицу на ТВ-у.
Одлучио сам да им поставим ту загонетку,
чисто да видим, да одмерим ниво промене.
Шеснаестогодишњи момци су се
моментално окренули према мени и рекли: „То му је мајка.“ Зар не?
Без проблема. Тек тако.
Осим мог сина који је рекао: „Па, можда има два оца.“
(Смех) (Аплауз)
Ово је индекс, показатељ како су се ствари промениле.
Млађи мушкарци данас очекују да балансирају посао и породицу.
Желе да буду двокаријерни парови са подељеним дужностима.
Желе да буду способни да балансирају посао и породицу са својим партнерима.
Желе да буду укључени очеви.
Испада да што су нам везе ближе једнакости,
тиме су оба партнера срећнија.
Подаци наших психолога и социолога су прилично убедљиви овде.
Мислим да имамо убедљиве бројке, податке који доказују мушкарцима
да родна равноправност није једносмерна, већ двосмерна, обострана корист.
Ево шта они показују.
Када мушкарци почињу процес ангажовања
балансирајући посао и породицу,
често имамо две фразе које користимо да опишемо оно што радимо.
Убацујемо се и испомажемо.
(Смех)
Предложићу нешто мало радикалније,
једну реч - „подела“.
(Смех)
Ево шта подаци показују:
када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
њихова деца су боља у школи.
Њихова деца мање изостају,
више постижу.
Мање су шансе да пате од хиперкинетичког поремећаја.
Мање су шансе да буду принуђени да посећују дечијег психијатра.
Мање су шансе да узимају лекове.
Стога, када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
њихова деца су срећнија и здравија,
а мушкарци то желе.
Када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
њихове жене су срећније. Ха.
Не само то, већ су и здравије.
Оне имају мање шансе да посећују психијатра,
да им се дијагностикује депресија,
да узимају лекове, веће су шансе да иду у теретану,
пријављују више нивое брачног задовољства.
Када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
њихове жене су срећније и здравије,
а мушкарци такође дефинитивно ово желе.
Када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
они су здравији.
Пуше мање, пију мање, узимају дрогу ређе.
Мање су шансе да иду у хитну помоћ,
али су веће шансе да посећују доктора ради рутинских прегледа.
Мање су шансе да посећују психотерапеута,
мање су шансе да им се дијагностикује депресија,
мање су шансе да узимају лекове на рецепт.
Када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
срећнији су и здравији.
Ко то не би желео?
И коначно, када мушкарци деле кућне послове и бригу о деци,
имају више секса.
(Смех)
Које од ова четири фасцинантних открића
мислите да је часопис „Men's Health“ ставио на насловну страну?
(Смех)
„Кућни послови је чине напаљенијом.
(не када их она врши).”
(Смех)
Рећи ћу,
само да подсетим мушкарце у публици,
ови подаци су прикупљени током веома дугог временског периода,
тако да не желим да слушаоци закључе:
„У реду, мислим да ћу опрати суђе вечерас.“
Ови подаци су прикупљени током веома дугог временског периода.
Међутим, мислим да то показује нешто веома важно.
Када часопис „Men's Health“ то стави на своју насловну,
они то такође зову - свидеће вам се ово - „радна предигра“.
Оно што смо открили је веома важно -
да је родна равноправност,
у интересу земаља,
компанија и мушкараца,
њихове деце и партнерки,
да родна равноправност није једносмерна корист
и није губитак-добитак;
то је свеопшта корист.
Оно што такође знамо
је да не можемо потпуно да оснажимо жене и девојчице
док не ангажујемо дечаке и мушкарце.
Ово знамо.
Моје мишљење је
да су мушкарцима потребне исте ствари које су жене препознале као потребне
да би живели животе које оне кажу да желимо да живимо
како бисмо живели животе које ми кажемо да желимо да живимо.
Године 1915, у освит једне од великих демонстрација сифражеткиња
низ Пету авенију у Њујорку,
писац из овог града је написао чланак у часопису
и његов наслов је био:
„Феминизам за мушкарце“,
а ово је била прва реченица у чланку:
„Феминизам ће омогућити по први пут да мушкарци буду слободни.“
Хвала вам.
(Аплауз)
