The end of globalization (and the beginning of something new) | Mike O'Sullivan

Prevodilac: Una Pilipović Lektor: Ivana Korom

Stigli smo do kraja globalizacije.

Uzimali smo je zdravo za gotovo

i faliće nam kad se počne gubiti u prošlosti.

Drugi talas globalizacije počeo je početkom devetesetih

i mnogo nam je dobrog doneo.

Milijarde ljudi izašle su iz siromaštva.

A bogatstvo po odrasloj osobi u državama kao Vijetnamu i Bangladešu

povećalo se šest puta u proteklih dvadeset godina.

Broj demokratija se povećao

a države kao Čile, Malezija i Estonija

održale su slobodne i poštene izbore.

Uloga žena poboljšala se u mnogim delovima sveta,

kada pogledamo jednake plate u državama kao Španiji,

ili pristup školovanju u državama kao Saudijskoj Arabiji.

Ekonomiski: lanci snabdevanja šire se kao mreža po celom svetu,

pa delovi automobila prvo prelaze granice

pre nego što završe u krajnjem proizvodu.

Globalizacija je, takođe, promenila način na koji živimo danas.

Promenila nam je ishranu.

Promenila nam je način komunikacije, kako konzumiramo novosti i zabavu,

kako putujemo i kako radimo.

Ali sada, globalizacija umire.

Došla je do granica svog uspeha:

nejednakost i novi, rekordni dugovi -

na primer, svetski dugovi na odnosu na BDP

viši su sada nego za vreme Napoleonovih ratova pre dvesta godina -

pokazuju nam da su prednosti globalizacije

pogrešno usmerene.

Svetska finansijska kriza bila je rezultat toga,

i od tada zakonodavci

pokušavaju da spreče pogoršanje,

a ne da reše,

probleme našeg doba.

Jako globalizovane države poput Irske i Holandije

uspele su da smanje nejednakost u svojim državama

tako što su bolje raspodelile darove globalizacije,

jer su povećale poreze i uvele socijalnu pomoć.

Drugim državama nije toliko dobro uspelo.

Rusija i, pogotovo, SAD

imaju ekstremne nivoe nejednakosti bogatstva,

čak i gore nego za vreme Rimskog carstva.

A to je mnoge ljude ubedilo da globalizacija nije na njihovoj strani

i da darovi globalizacije

nisu podeljeni sa mnogima.

I sada, u 2020,

borimo se sa pandemijom

koja nas je potresla

i otkrila slabosti

globalizovanog sveta.

U prošlim svetskim krizama,

pretežno ekonomskim i geopolitičkim,

mislili smo da postoji grupa ljudi koji će da spasi svet.

Da će vođe i glavne nacije da se spoje.

Ali ovaj put, prvi put,

nema takve saradnje.

Sada smo u trgovinskom ratu,

i neke države poput SAD-a nadmašile su ponude drugih za maske.

Hakovani su programi za vakcine,

a zajedničkom neprijatelju, pandemiji,

još se nismo zajedno obratili.

Tako da je svaka nada da ćemo svi na svetu imati vakcinu,

ili da ćemo naći zajednički plan za oporavak, uzalud.

Sada smo na kraju jednog doba,

koje je počelo padom komunizma,

koji je pokrenuo tok trgovine,

finansija, naroda

i ideja

i to se sada bliži kraju

događajima kao što je slom demokratije u Hongkongu.

Pitanje je, šta nas sada čeka?

Pa, ako je doba iz koga izlazimo

karakterizovano povezanim svetom

koji pokušava da se smanji i zbliži

zbog ekonomskih ciljeva

i geografije,

novi svetski poredak

biće karakterisan konkurencijom i novim drugačijim pristupima,

i saradnjom zasnovanom na vrednostima,

a na tom novom svetskom poretku

se već radi.

Možda je "nered" bolja reč,

i to je već duže vreme.

Ali zamislite

velike slojeve leda koji se odvoje,

i otplutaju,

a neki se kasnije opet spoje.

I internet je sličan tome.

Nekada je bio svetski.

Gugl je imao 30 odsto udela na kineskom tržištu,

a sada ima blizu nula.

I veliki delovi sveta

sve više posmatraju internet

iz perspektive vrednosti.

SAD ceni tehnološke napretke i finansijske dobitke.

Kina gleda internet sa političkog stajališta

pa ga zato ograđuje i izoluje,

ali Kina istovremeno ima neverovatnu e-trgovinu,

kakvu nijedna država nema, ni sličnu.

Onda imamo Evropu,

a u Evropi su razgovori o internetu

pretežno razgovori o podacima i privatnosti.

I eto ga:

Jedan zajednički problem

a tri različita i suprotna gledišta.

To nam pokazuje da će nas suprotne ideologije

dovesti do toga da na različite načine radimo stvari.

A šta je sa saradnjom?

Pa, počeću primerom triju malih država:

Škotske, Islanda i Novog Zelanda.

Pre par godina,

pristupile su grupi "Wellbeing Economy Governments"

čiji je cilj sačuvati ekonomiju i blagostanje čoveka

ali i ekonomski razvoj.

Jednostavno rečeno,

ove države već govore o stvarima kao što su budžet za blagostanje,

turizam za blagostanje,

i korišćenje okvira blagostanja u borbi protiv Kovida.

Ove tri države su toliko geografski udaljene

i različite koliko mogu da budu,

ali su se spojile

zbog zajedničkih vrednosti,

a to je mišljenje

da je politika vlade mnogo više

od BDP-a.

Slično će, ubuduće,

i druge male države i gradovi-države -

Singapur, Švajcarska i Ujedinjeni Arapski Emirati -

shvatiti da su više povezane međusobno

nego sa većim komšijama.

One su svetski finansijski centri.

One ulažu u strateško planiranje.

I sve su geopolitičke mikro snage,

koje će zato više da sarađuju.

Još jedan dobar primer

zašto će vrednosti, pre nego geografija,

da oblikuju sudbine i saveze, je Evropa.

Tokom perioda globalizacije

jedan od glavnih fenomena

bio je razvoj Evropske unije prema istoku.

Od 2004, 13 država joj je pristupilo,

uprkos ogromnoj krizi evra,

i stalnog pritiska Rusije,

i, naravno, traume koju je uzrokovao Bregzit.

I kao preduzeće koje se prebrzo razvilo,

Evropa treba da stane

i razmisli kuda ide

i da se zapita da li je njene vrednosti mogu odvesti u pravom smeru.

To polako počinje da se dešava,

ali sporo.

Evropski lideri mnogo pričaju o evropskim vrednostima,

ali većina Evropljana,

bili to Nemci, Grci, Letonci ili Španci,

stvarno ne znaju ili nemaju jasnu predstavu koje bi te zajedničke vrednosti

trebalo da budu.

Evropski političari zato treba mnogo da se potrude

i da ih pitaju šta misle o tim zajedničkim vrednostima

i da im odgovore

na jasan način.

Bitno je naravno i da se društvene mreže koriste za to.

I dok Evropa bude postajala unija zasnovana više na vrednostima,

nego na geografiji,

njene granice

i te same vrednosti

biće sve više definisane

napetošću između Brisela

i državama poput Mađarske i Poljske,

koje se sve manje ponašaju u skladu

sa osnovnim vrednostima,

kao što su poštovanje demokratije

i vladavina zakona.

Odnos prema ženama i LGBT populaciji

su, takođe, bitni faktori.

A s vremenom će Evropa, i treba,

da veže finansijske pomoći za te države

i politiku

uz poštovanje tih evropskih zajedničkih vrednosti.

A te države, i druge u istočnoj Evropi, i Kipar,

i dalje su finansijski vezane za Rusiju i Kinu.

I s vremenom moraće da se odluče

između Evrope i njenih vrednosti

i tih drugih država i njihovih vrednosti.

Kao i Evropa, Kina je veliki igrač

sa mnogo drugačijim vrednostima

i odnosom između naroda i države.

Moram da kažem da se te vrednosti

ne razumeju dobro

na Zapadu.

I posmatrajući Kininu izuzetnu ekonomsku i društvenu transformaciju

u poslednjih 30 godina,

trebalo bi da nas više zanima.

Kinine vrednosti potiču iz njene istorije,

iz želje da se vrati na mesto,

na kom je bila pre stotina godina

kada je njena ekonomija dominirala.

Si Đinping je govorio o "Kineskom snu"

mnogo pre nego što je Donald Tramp pobedio na izborima

frazom "Make America Great Again."

Kinin sistem je, gledajući spolja,

zasnovan na ugovoru ili pogodbi

da će narod da žrtvuje svoju slobodu

za red, blagostanje i nacionalni ugled.

U tom sistemu država ima kontrolu,

što bi mnogi Evropljani i Amerikanci smatrali čudnim.

Takođe je sistem koji dobro funkcioniše u Kini.

No, rizik koji im preti

je period visoke i dugotrajne nezaposlenosti,

koja će da raskine taj ugovor

između naroda i države.

A za druge države,

Kina može da bude primamljiv partner.

Može da pruži kapital, znanje i iskustvo.

Mislim, na primer, na Pakistan i Šri Lanku,

dva člana Inicijative pojasa i puta.

Ali to partnerstvo ima cenu:

zavise od kineske tehnologije,

kao što je kontroverzni Huawei.

Kineski investitori poseduju njihove dugove,

i tako kontrolišu bitnu infrastrukturu

kao što je glavna luka u Šri Lanki.

Smatram da kada govorimo o globalizaciji,

o kraju globalizacije i novom svetskom poretku,

previše vremena gubimo govoreći o Americi, Evropi i Kini

a ne dovoljno govoreći o mnogim zanimljivim stvarima

koje se dešavaju u ekonomijama koje brzo rastu,

počevši od Etiopije, Nigerije, pa do Indonezije, Bangladeša, Meksika i Brazila.

A u novom svetskom poretku, pitanje koje se postavlja njima jeste,

koji model da slede i koje saveze da stvaraju.

I mnogi od njih su se tokom globalizacije naviknuli

na to da im bude rečeno šta da rade

kao što je radio MMF, Međunarodni monetarni fond.

Ali doba snishodljivosti je gotovo,

tako da je mogućnost sada veća

da u raznolikom svetu,

koji se više posvećuje vrednostima, ove države

imaju više izbora kada biraju svoj put

i verovatno veći pritisak da odaberu pravi.

Da li bi, na primer, Belorusija ili Liban

trebalo da slede model Irske ili Dubaija?

Da li Nigerija i dalje misli da ima zajedničke vrednosti

sa nacijama Komonvelta,

ili će sa svojim stanovništvom, koje brzo raste, da se priključi

Kini i njenom modelu?

Onda još zamislite jednu od jedinih ženskih lidera u Africi,

Predsednicu Etiopije, Šejl-Vork Zevde,

i da li bi je mogao inspirisati

rad Džesinde Ardern iz Novog Zelanda

ili Nikole Sturdžona iz Škotkse,

i kako bi ona mogla da primeni sve te primere

na politiku u Etiopiji.

Naravno, moglo bi da se desi da u ovom novom svetskom poretku

države poput Kenije ili Indonezije

odluče da idu svojim putem

i stvore svoj skup vrednosti

i svoju ekonomsku infrastrukturu,

pa bi se na taj način dogovori i institucije naše budućnosti

ređe stvarali u Vašingtonu i Pekingu

nego u državama kao Tunisu ili Kambodži,

uspoređujući načine da se pobedi korupcija tehnologijom,

da se izgrade obrazovanje i zdravstveni sistemi

za rastuće stanovništvo,

i kako učiniti da se i njihov glas čuje

na svetskoj bini.

Dok se globalizacija približava kraju

i haos postaje sve veći,

te države i njihovi mladi državljani

i prostor koji imaju da izgrade nova društva

su naša budućnost

i nada novog svetskog poretka.

Hvala.