Our story of rape and reconciliation | Thordis Elva and Tom Stranger

Prevodilac: Milenka Okuka Lektor: Mile Živković

[Ovaj govor sadrži slikovit jezik i opise seksualnog nasilja.

Savetuje se diskrecija gledalaca.]

Tom Strendžer: Godine 1996, kad mi je bilo 18 godina,

imao sam zlatnu priliku da učestvujem u međunarodnom programu razmene.

Ironija je da sam Australijanac kome se sviđa pravo ledeno hladno vreme,

pa sam bio i uzbuđen i tužan kad sam se ukrcao na avion za Island,

nakon što sam se upravo oprostio s roditeljima i braćom.

Divna islandska porodica me je primila u svoj dom,

vodili su me na planinarenje

i pomagali mi da shvatim melodični islandski jezik.

Jedan period u početku sam se malo mučio s melanholijom.

Posle škole sam išao na snoubord

i mnogo sam spavao.

Dvosatni čas hemije na jeziku koji još uvek dobro ne razumete

može da bude prilično dobar sedativ.

(Smeh)

Nastavnik mi je predložio da se okušam u školskoj predstavi,

prosto da bi me malo više društveno angažovao.

Ispostavilo se da na kraju nisam bio deo predstave,

ali sam tim povodom upoznao Tordis.

Imali smo ljupku tinejdžersku romansu,

i sastajali smo se na užini samo da bismo se držali za ruke

i šetali starim centrom Rejkjavika.

Upoznao sam njenu gostoprimljivu porodicu, a ona je upoznala moje prijatelje.

Bili smo u drugarskoj vezi nešto više od meseca

kada je održan božićni bal u našoj školi.

Tordis Elva: Bilo mi je 16 godina i prvi put sam bila zaljubljena.

Zajednički odlazak na božićni ples

je bila javna potvrda naše veze

i ja sam se osećala kao najsrećnija devojka na svetu.

Nisam više bila dete, već mlada žena.

Opijena novootkrivenom zrelošću,

osećala sam da je jedino prirodno da probam rum prvi put te noći, takođe.

To je bila loša ideja.

Veoma mi je pozlilo,

padala sam u nesvest i dolazila sebi

između grčevitih napada povraćanja.

Obezbeđenje je htelo da pozove hitnu za mene,

ali je Tom nastupio kao moj vitez u bleštavom oklopu

i rekao im je da će me on povesti kući.

Bilo je poput bajke,

njegove snažne ruke oko mene,

spuštao me je u bezbednost mog kreveta.

Ali je zahvalnost koju sam osećala prema njemu uskoro prešla u užas

dok mi je skidao odeću i spuštao se preko mene.

Glava mi se razbistrila,

ali mi je telo i dalje bilo suviše slabo da se odupre,

a bol je bio zaslepljujući.

Mislila sam da ću se rascepiti na pola.

Kako bih ostala pri sebi,

tiho sam brojala sekunde na mom budilniku.

I od te noći,

znam da dva sata imaju 7.200 sekundi.

Uprkos tome što sam ćopala i plakala nedeljama,

ovaj incident se nije uklapao s idejama silovanja koje sam videla na TV-u.

Tom nije bio naoružani ludak;

bio mi je momak.

I to se nije desilo u prljavoj uličici,

desilo se u mom krevetu.

Do trenutka kad sam mogla da prepoznam kao silovanje ono što mi se desilo,

njegov program razmene je okončan

i otišao je u Australiju.

Pa sam rekla sebi da je besmisleno baviti se onim što se desilo.

A osim toga,

nekako je to moralo da bude moja krivica.

Vaspitana sam u svetu u kom devojke uče

da ih s razlogom siluju.

Njihove suknje su bile suviše kratke,

njihov osmeh je bio suviše širok,

dah im se osećao na alkohol.

A ja sam bila kriva za sve to,

te je krivica morala da bude moja.

Trebale su mi godine da shvatim

da je samo jedna stvar mogla sprečiti da budem silovana te noći,

a to nije bila moja suknja,

nije bio moj osmeh,

nije bilo moje detinjasto poverenje.

Jedino što je moglo da spreči da budem silovana te noći

je čovek koji me je silovao -

da je on zaustavio samog sebe.

TS: Sećanja o danu posle su mi bleda:

posledice pijanstva,

određena praznina koju sam pokušao da ugušim.

Ništa više.

Međutim, nisam se pojavio na Tordisinim vratima.

Važno je da naglasim

da svoje delo nisam shvatao onim što jeste bilo.

Reč "silovanje" nije odjekivala u mom umu kao što je trebalo,

i nisu me mučila sećanja na prethodnu noć.

Nije to bilo svesno odbijanje,

više se činilo kao da je svako priznanje stvarnosti zabranjeno.

Moja definicija mojih postupaka je odbijala bilo kakvo priznanje

ogromne traume koju sam uzrokovao Tordis.

Iskreno,

odbaciovao sam postupak u potpunosti narednih dana

kao i u trenutku samog čina.

Poricao sam istinu, ubeđujući sebe da je to bio seks, a ne silovanje.

A to je laž zbog koje me je izjedala krivica.

Raskinuo sam sa Tordis nekoliko dana kasnije

i potom sam je video nekoliko puta

tokom ostatka moje godine u Islandu,

svaki put osećajući oštro probadanje utučenosti.

Duboko u sebi sam znao da sam uradio nešto bezmerno pogrešno.

Ali ne planirajući tako, duboko sam potisnuo sećanja,

vezujući kamen za njih.

Usledio je devetogodišnji period,

koji bih najbolje naslovio kao: "Poricanje i bežanje".

Kad sam imao priliku da spoznam istinsku agoniju koju sam uzrokovao,

nisam dovoljno dugo mirovao da to uradim.

Bilo da se radilo o odvlačenju pažnje,

konzumiranju droga,

traženju uzbuđenja

ili budnom nadgledanju mog unutrašnjeg govora,

odbijao sam da budem nepokretan i tih.

A uz tu buku,

takođe sam iskorišćavao druge aspekte svog života

kako bih izgradio sliku o sebi.

Bio sam surfer,

student društvenih nauka,

prijatelj dobrih ljudi,

voljeni brat i sin,

vodič za rekreacije u prirodi

i kasnije omladinski radnik.

Čvrsto sam se držao za prostu misao da nisam loša osoba.

Nisam smatrao da mi je to u krvi.

Smatrao sam da sam drugačijeg kova.

Tokom mog brižnog odrastanja,

moja šira porodica puna ljubavi i uzori,

meni bliski ljudi su bili topli i ispravni

u iskazivanju poštovanja prema ženama.

Dugo mi je trebalo da se zagledam u taj mračni ugao sebe

i da mu postavim pitanja.

TE: Devet godina nakon božićnog plesa,

bilo mi je 25 godina

i srljala sam pravo u nervni slom.

Moje samopoštovanje je sahranjeno pod teretom tišine koja je mrvila dušu,

koja me je odvojila od svih koji su mi značili,

i ophrvala su me osećanja pogrešno usmerene mržnje i besa

koje sam iskalila na sebi.

Jednog dana sam u suzama izjurila kroz vrata

nakon svađe sa voljenim

i dovukla sam se do kafića,

gde sam od konobarice zatražila olovku.

Uvek sam sa sobom nosila beležnicu,

tvrdeći da mi služi za zapisivanje ideja u momentima inspiracije,

ali istina je da mi je bilo potrebno da se uvek vrpoljim

jer bih se u trenucima mirovanja

zatekla kako ponovo brojim sekunde.

Tog dana, pak, gledala sam u čudu kako se reči slivaju niz moju olovku,

oblikujući najkrucijalnije pismo koje sam ikad napisala,

adresirano na Toma.

Uz izveštaj o nasilju kom me je podvrgao,

reči: "Želim da nađem oproštaj"

su zurile u mene,

iznenađujući mene samu najviše.

No, duboko u sebi sam shvatila da je ovo moj izlaz iz patnje

jer bez obzira na to da li je on zasluživao ili ne moj oprost,

ja sam zasluživala mir.

Moje doba stida je završeno.

Pre nego što sam poslala pismo,

pripremila sam se za sve vidove negativnog odgovora

ili onoga što mi je bilo najizglednije: odsustva bilo kakvog odgovora.

Jedini ishod na koji nisam bila spremna

je onaj koji sam dobila -

Tomovo pismeno priznanje, ispunjeno razoružavajućim kajanjem.

Ispostavilo se da je i on sam bio zraobljenik tišine.

A ovo je obeležilo početak osmogodišnje prepiske

koja, sam gospod zna, nikad nije bila laka,

ali je uvek bila iskrena.

Oslobodila sam se tereta koji sam nepravedno sebi natovarila,

a on je za uzvrat, svesrdno ovladao onim što je uradio.

Naša pismena razmena je postala platforma

za seciranje posledica te noći,

a one su sezale od srceparajućih

do neizrecivo isceliteljskih.

Pa ipak, nije mi donela razrešenje.

Možda stoga što format imejla nije bio dovoljno ličan,

možda zato što je lako biti hrabar

kada se skrivate iza kompjuterskog ekrana na drugoj strani planete.

Međutim, započeli smo dijalog

za koji sam smatrala da je nužno da se dokraja istraži.

Pa, nakon osam godina prepiske,

i skoro 16 godina od te kobne noći,

sakupila sam hrabrost da predložim ludu zamisao:

da se sretnemo uživo

i suočimo sa prošlošću jednom za svagda.

TS: Island i Australija su geografski ovako udaljeni.

Tačno između njih je Južna Afrika.

Odlučili smo se za grad Kejptaun

i tu smo proveli nedelju dana.

Sam grad se ispostavio kao zapanjujuće moćna sredina

za usredsređenje na pomirenje i oproštaj.

Nigde isceljenje i zbližavanje nisu tako testirani

kao u Južnoj Africi.

Kao nacija, Južna Afrika je tražila mesto između istine o svojoj prošlosti

i detaljnog saslušanja o svojoj istoriji.

Znajući ovo, dejstvo koje je Kejptaun imao na nas je bilo još jače.

Tokom ove sedmice,

bukvalno smo jedno drugom ispričali naše životne priče,

od početka do kraja.

A radilo se o analiziranju naših istorija.

Pratili smo strogi zakon iskrenosti,

a to je sa sobom donelo izvesnu izloženost,

ranjivost otvorene rane.

Bilo je mučnih priznanja

i trenutaka kad prosto uopšte nismo mogli da dokučimo

iskustvo druge osobe.

Potresna dejstva seksualnog nasilja su glasno izgovarana i osećana,

licem u lice.

Drugih puta, pak,

otkrivali bismo okrepljujuću jasnoću,

čak i potpuno neočekivan, ali oslobađajući smeh.

Kada se sve svede,

dali smo sve od sebe da pažljivo saslušamo jedno drugo.

I naše individualne stvarnosti su oslobođene nefilterisanom čistoćom

koja je ništa manje nego razvedrila naše duše.

TE: Želja za osvetom je veoma ljudsko osećanje -

instinktivno, čak.

I sve što sam godinama želela

je da povredim Toma podjednako snažno koliko je on mene.

Ali da nisam otkrila izlaz iz mržnje i besa,

nisam sigurna da bih danas stajala ovde.

To ne znači da nisam imala sumnje sve vreme.

Kada je avion doskočio na pistu u Kejptaunu,

sećam se da sam pomislila:

"Zašto prosto nisam nabavila terapeuta i flašu votke,

kao svi normalni ljudi?"

(Smeh)

Povremeno se naše traganje za razumevanjem u Kejptaunu

činilo poput nemogućeg pohoda,

i sve što sam želela je da odustanem

i da se vratim kući svom dragom mužu Vidiru

i našem sinu.

No, uprkos našim poteškoćama,

ovo putovanje je rezultiralo pobedonosnim osećanjem

da je svetlo trijumfovalo nad tamom,

da je nešto konstruktivno moglo da se izgradi na ruševinama.

Negde sam pročitala

da bi trebalo pokušati biti osoba koja vam je bila potrebna u mladosti.

A kad sam bila tinejdžerka,

bilo mi je potrebno saznanje da sramota nije bila moja,

da ima nade nakon silovanja,

da čak možete naći i sreću,

poput one koju danas delim sa suprugom.

Zbog toga sam nakon povratka iz Kejptauna počela grozničavo da pišem

ono što će da bude knjiga u koautorstvu s Tomom,

za koju se nadamo da će da koristi ljudima s oba kraja

skale žrtva-počinilac.

Ako ništa drugo,

to je priča koju je bilo potrebno da čujemo kad smo bili mlađi.

Zbog prirode naše priče,

znam da su reči koje neizbežno idu uz nju -

žrtva, silovatelj -

i etikete su način organizovanja koncepata,

ali takođe mogu svojim konotacijama da onečovečuju.

Čim nekoga odrede kao žrtvu,

utoliko je lakše otpisati ih kao nekoga oštećenog,

obeščašćenog,

manje vrednog.

I slično, čim nekoga označe kao silovatelja,

utoliko je lakše nazvati ga čudovištem -

nečovekom.

Ali kako ćemo da razumemo šta to u ljudskim društvima

uzrokuje nasilje,

ako odbijamo da priznamo ljudskost onima koji ga počine?

I kako -

(Aplauz)

I kako ćemo da osnažimo preživele, ako ih teramo da se osećaju manje vrednim?

Kako ćemo da raspravljamo o rešenjima za jednu od najvećih pretnji

po živote žena i dece širom sveta,

ako su same reči koje koristimo deo problema?

TS: Sada znam

da je moje ponašanje u noći 1996, bilo sebično uzimanje.

Osećao sam da zaslužujem Tordisino telo.

Imao sam pre svega pozitivne društvene uticaje

i primere egalitarnog ponašanja oko mene.

Ali tom prilikom,

odlučio sam da se vodim negativnim.

Onim koji gledaju na žene kao da imaju po prirodi manju vrednost,

a da muškarci imaju neko prećutno i simbolično pravo na njihova tela.

Ovi uticaji o kojima govorim su ipak za mene spoljni.

I jedino sam ja u toj prostoriji donosio odluke,

niko drugi.

Kada ovladate nečim

i zaista izađete na čistac sa svojom krivicom,

verujem da iznenađujuće stvari mogu da se dese.

To nazivam paradoksom ovladavanja.

Mislio sam da ću da se pognem pod teretom odgovornosti.

Mislio sam da će moja diploma čovečnosti da sagori.

Umesto toga mi je ponuđeno da zaista ovladam svojim delom

i otkrio sam da ono ne gospodari mojom celokupnom ličnošću.

Prosto rečeno,

nešto što ste uradili ne mora da bude zbir svega što jeste.

Buka u mojoj glavi se stišala.

Prepuštanje samosažaljenju je lišeno kiseonika

i zamenio ga je svež vazduh prihvatanja -

prihvatanja da jesam povredio ovo divno biće koje stoji pored mene;

prihvatanje da sam deo velikog i šokantno svakodnevnog gomilanja muškaraca

koji su seksualno nasilni prema svojim partnerima.

Ne potcenjujte snagu reči.

Rekavši Tordis da sam je silovao, promenio se moj odnos prema sebi,

kao i prema njoj.

Ali što je najvažnije

krivica je prešla sa Tordis na mene.

Suviše često,

odgovornos se pripisuje ženama koje su preživele seksualno nasilje,

a ne muškarcima koji su ga izvršili.

Suviše često

poricanje i bežanje ostavlja sve strane na velikoj udaljenosti od istine.

Definitivno je u toku javna rasprava,

i kao i mnoge ljude,

ohrabruje nas da je sve manje povlačenja

od ove teške, ali važne rasprave.

Osećam istinsku odgovornost da joj doprinesem našim glasovima.

TE: Naš postupak nije recept koji prepisujemo drugima.

Niko nema prava da kaže nekom drugom kako da se bori sa najvećim bolom

ili najvećom greškom.

Prekinuti ćutanje nikad nije lako,

a u zavisnosti od toga gde se nalazite u svetu,

može čak i da bude smrtonosno govoriti o silovanju.

Shvatam da je čak i najtraumatičniji događaj u mom životu

i dalje svedočanstvo moje privilegovanosti

jer mogu da govorim o tome, a da ne budem prognana

ili čak ubijena.

Međutim, s privilegijom posedovanja glasa,

dolazi odgovornost njegovog korišćenja.

To je najmanje što dugujem mojim kolegama preživelim koji ne mogu.

Priča koju smo upravo podelili je jedinstvena,

a ipak je toliko uobičajena,

budući da je seksualno nasilje globalna pandemija.

Međutim, ne mora da bude tako.

Nešto što mi je bilo korisno na sopstvenom putu isceljenja

je učenje o seksualnom nasilju.

A zbog toga sam čitala, pisala

i govorila o ovom pitanju, sad već više od deceniju,

posećujući konferencije širom sveta.

A prema mom iskustvu,

učesnici sličnih događaja su skoro isključivo žene.

Ali vreme je da prestanemo da tretiramo seksualno nasilje kao žensko pitanje.

(Aplauz)

Seksualno nasilje nad ženama i muškarcima

većinom počine muškarci.

Pa ipak, njihovi glasovi su krajnje nezastupljeni u ovoj raspravi.

Međutim, neophodno je prisustvo svih.

Samo zamislite koliku patnju bismo mogli da ublažimo,

ako bismo se usudili da se zajedno suočimo s ovim problemom.

Hvala vam.

(Aplauz)