How to escape education's death valley | Sir Ken Robinson

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Tatjana Jevdjic

Hvala vam.

Doselio sam se u Ameriku pre 12 godina

sa suprugom Teri i našom decom.

Zapravo, doselili smo se u Los Anđeles - (Smeh)

misleći da se selimo u Ameriku,

ali dobro, avionom se brzo stigne iz Los Anđelesa

u Ameriku.

Došao sam pre 12 godina

i kada sam stigao, govorili su mi razne stvari,

recimo: "Amerikanci ne shvataju ironiju."

Jeste li čuli ovo nekad?

Nije istina. Proputovao sam ovu zemlju uzduž i popreko.

Nisam našao dokaz da Amerikanci ne shvataju ironiju.

To je jedan od onih kulturnih mitova,

kao "Britanci su povučeni".

Ne znam zašto ljudi to misle.

Napali smo svaku zemlju na koju smo naišli.

(Smeh)

Ali nije tačno da Amerikanci ne shvataju ironiju,

samo hoću da vam kažem da to ljudi

govore o vama iza vaših leđa.

Tako da, kad izađete iz dnevne sobe u Evropi,

ljudi kažu - hvala bogu, niko nije bio ironičan u vašem prisustvu.

Postalo mi je jasno da Amerikanci shvataju ironiju

kad sam naišao na Zakon za decu sa posebnim potrebama ("Nijedno dete izostavljeno").

Ko god da je smislio taj naziv, shvata ironiju,

zar ne, pošto -

(Smeh) (Aplauz) -

pošto su milioni dece izostavljeni.

Jasno mi je da ovo nije privlačan naziv za zakon:

Milioni dece izostavljeni. To mi je jasno.

Kakav je plan? Pa, predložimo

da izostavimo milione dece

i evo kako će to funkcionisati.

I odlično funkcioniše.

U nekim delovima države,

60 odsto dece se ispiše iz srednje škole.

U američkim zajednicama starosedelaca

radi se o 80 posto dece.

Ako bi se taj broj prepolovio, procenjuje se

da bi neto dobitak za američku ekonomiju

u periodu od 10 godina bio skoro bilion dolara.

Sa ekonomskog stanovišta,

ovo je dobar proračun, zar ne, ako bismo ovo uradili?

Ogromna je cena

otklanjanja štete usled krize napuštanja škole.

Ali napuštanje škole samo je vrh ledenog brega.

Tu nisu uračunata sva ona deca koja su u školi

ali ih ona ne interesuje, ne uživaju,

ne dobijaju nikakvu stvarnu korist od nje.

Razlog za to

nije što ne trošimo dovoljno novca.

Amerika troši više novca na obrazovanje

od većine drugih država.

Odeljenja su manja nego u mnogim državama.

Svake godine pokrene se na stotine inicijativa

ne bi li se poboljšalo obrazovanje.

Problem je što sve ide u pogrešnom smeru.

Postoje tri principa

koji podstiču razvoj ljudskog života,

a njima je potpuno suprotna kultura obrazovanja

u kojoj većina nastavnika mora naporno da radi,

a većina učenika da trpi.

Pre svega, ljudska bića

su prirodno različita i raznovrsna.

Da vas pitam, koliko vas

ima svoju decu?

Dobro. A unučad?

Dvoje ili više dece? U redu.

A vi ostali ste takvu decu videli.

(Smeh)

Mali ljudi koji se šetkaju okolo.

Hajde da se opkladimo,

a siguran sam da ću pobediti.

Ako imate dvoje ili više dece,

kladim se da su potpuno različita jedno od drugog.

Zar nisu? Zar nisu? (Aplauz)

Nikad ih ne biste pomešali, zar ne?

Na primer: "Koji si ti ono? Podseti me.

Mama i ja ćemo uvesti

neki sistem boja, da vas ne bismo pomešali."

Obrazovanje po sistemu za decu sa posebnim potrebama. nije zasnovano na raznolikosti nego na konformitetu.

Škole se podstiču da otkriju

šta deca mogu da postignu u vrlo uskom spektru zahteva.

Jedan od efekata tog Zakona

je fokusiranje

na nauku, tehnologiju, mašinstvo i matematiku. Oni su važni.

Nisam ovde da govorim protiv nauke i matematike.

Naprotiv, neophodne su, ali nedovoljne.

Pravo obrazovanje bi trebalo da jednako tretira

umetnost, društvene nauke i fizičko obrazovanje.

Veliki broj dece, hvala vam - (Aplauz)

Jedna od procena u Americi trenutno

je da oko 10 procenata dece

dobija dijagnoze različitih stanja

u okviru širokog spektra poremećaja pažnje.

Ne kažem da poremećaj pažnje ne postoji.

Samo ne verujem da je u pitanju epidemija.

Ako stavite decu da sede satima,

radeći dosadan činovnički posao,

nemojte se iznenaditi ako počnu da se vrpolje.

(Smeh) (Aplauz) U većini slučajeva,

deca ne pate od psihološkog stanja.

Ona pate od detinjstva. (Smeh)

To znam zato što sam proveo početak života kao dete.

Prošao sam kroz sve to.

Deca najbolje napreduju kroz raznolik program,

koji slavi njihove različite talente,

a ne samo neke od njih.

Usput, umetnost nije važna

samo zato što poboljšava rezultate iz matematike.

Važna je jer se obraća delovima

detetovog bića koji su inače zanemareni.

Drugi, hvala - (Aplauz) -

Drugi princip koji pokreće ljudski napredak

je radoznalost.

Ako možete da zapalite iskru radoznalosti kod deteta,

ono će često učiti bez ikakve pomoći.

Deca su prirodni učenici.

Pravo je dostignuće tu sposobnost ugasiti

ili ugušiti.

Radoznalost je pokretač uspeha.

Ovo govorim zato što,

ako mogu da kažem, jedan od efekata trenutne kulture

je de-profesionalizacija nastavnika.

Na svetu ne postoji sistem,

u zemlji ne postoji škola,

koja je bolja od svojih nastavnika.

Nastavnici su zaslužni za uspeh škola.

Ali podučavanje je kreativna profesija.

Kad je pravilno osmišljeno, ono nije sistem za dostavu.

Znate, niste tu samo da prenesete informacije koje ste primili.

Odlični nastavnici to rade,

ali oni su i mentori,

stimulišu, provociraju, angažuju.

Vidite, na kraju krajeva, u obrazovanju se radi o učenju.

Ako se učenje ne događa,

ne događa se ni obrazovanje.

A ljudi mogu provesti mnogo vremena

pričajući o obrazovanju, a da ne govore o učenju.

Svrha obrazovanja je navesti ljude da uče.

Jedan moj stari prijatelj - zapravo, veoma star,

umro je. (Smeh)

To je najstarije moguće.

Bio je sjajan čovek, izuzetan filozof.

Govorio je o razlici između glagola

u smislu zadatka i postignuća.

Znate, možete se baviti nekom aktivnošću

bez ikakvog postignuća, kao što je dijeta.

To je veoma dobar primer.

Evo ga, na dijeti je. Da li je smršao? Ne baš.

Podučavanje je takva reč.

Možete reći: "Eno je Debra, u učionici 34, predaje."

Ali ako niko ništa ne uči,

ona je možda aktivna u tom zadatku,

ali ga ne ispunjava.

Uloga nastavnika je da olakša učenje. To je to.

Mislim da je deo problema u tome

što se dominantna kultura ne fokusira

na podučavanje i učenje, nego na testiranje.

Testiranje je važno. Standardizovani testovi imaju smisla.

Ali ne bi trebalo da budu dominantna kultura obrazovanja.

Trebalo bi da budu dijagnostički. Da pomognu.

(Aplauz)

Ako idem na medicinski pregled,

želim neke standardizovane testove.

Želim da znam koliki mi je nivo holesterola

u poređenju sa svima ostalima, na standardizovanoj skali.

Ne želim da to bude na nekoj skali

koju je lekar izmislio u kolima.

"Vaš nivo holesterola ja nazivam Narandžasti nivo."

"Stvarno? Je l' to dobro?" "Ne znamo."

Ali sve to bi trebalo da podrži učenje. Ne da ga ometa,

što naravno, često čini.

Dakle, umesto radoznalosti,

mi imamo kulturu poslušnosti.

Naša deca i nastavnici se podstiču

da prate rutinske algoritme

umesto da podstiču moć mašte i radoznalosti.

A treći princip je

da je ljudski život u osnovi kreativan.

Zato svi imamo drugačije biografije.

Mi stvaramo svoje živote,

i možemo da ih osmišljavamo u toku.

To je zajedničko obeležje svih ljudskih bića.

Zbog toga je ljudska kultura tako zanimljiva i raznolika

i dinamična.

Mislim, druge životinje su možda maštovite i kreativne,

ali to nije očigledno

kao kod nas, zar ne?

Možda imate psa.

On možda postane depresivan.

Ali ne sluša Radiohead, zar ne?

(Smeh)

I ne sedi zureći kroz prozor sa flašom viskija.

(Smeh)

Vi pitate: "Da li bi išao u šetnju?"

On kaže: "Ne, dobro sam.

Idi ti. Sačekaću. Ali napravi fotografije."

Svi stvaramo svoje živote kroz nemiran proces

zamišljanja alternativa i mogućnosti,

a jedna od uloga obrazovanja

jeste da probudi i razvije ove moći kreativnosti.

Umesto toga, imamo kulturu standardizacije.

To zaista ne mora da bude tako.

Finska je redovno na vrhu

u matematici, nauci i čitanju.

Mi znamo da su u tome dobri

jer se samo to danas testira.

To je jedan od problema testa.

Ne traže ostale stvari koje su jednako važne.

Stvar u vezi s Finskom je sledeća:

oni nisu opsednuti tim disciplinama.

Imaju vrlo širok pristup obrazovanju

koji uključuje društvene nauke, fizičko obrazovanje, umetnost.

Drugo, u Finskoj nema standardizovanog testiranja.

Mislim, ima malo,

ali ljudi se ne uzbuđuju zbog toga.

To im ne zaokuplja pažnju.

Treća stvar, nedavno sam imao sastanak

sa nekim Fincima,

i neko iz američkog sistema

je pitao ljude u Finskoj:

"Šta radite u vezi sa stopom napuštanja škole?"

Oni su delovali malo zbunjeno i rekli:

"To ne postoji kod nas.

Zašto bi neko napustio školu?

Ako su đaci u nevolji, mi brzo reagujemo,

pomognemo im i podržavamo ih."

Ljudi uvek kažu

da Finska i Amerika ne mogu da se porede.

Ne. Mislim da Finska ima populaciju

od oko 5 miliona.

Ali može da se poredi sa nekom američkom saveznom državom.

Mnoge države u Americi imaju i manje ljudi.

Bio sam u nekima od njih

i bio sam jedina osoba tamo. (Smeh)

Stvarno. Zamolili su me da zaključam po izlasku.

(Smeh)

Ono što svi uspešni sistemi u svetu rade,

je ono što nažalost trenutno nije vidljivo

u američkom sistemu u celini.

Za početak, individualizuju podučavanje i učenje.

Prepoznaju da su učenici ti koji uče,

a sistem mora da ih angažuje, njihovu radoznalost,

individualnost i kreativnost.

Tako ih navodite da uče.

Drugo, nastavnička profesija

ima veoma visok status.

Prepoznaju da ne možete poboljšati obrazovanje

ako ne odaberete odlične nastavnike

i ako im konstantno ne pružate podršku

i profesionalni razvoj.

Ulaganje u profesionalni razvoj nije trošak.

To je investicija

i svaka država koja napreduje to zna,

bilo da je Australija, Kanada, Južna Koreja, Singapur,

Hong Kong ili Šangaj. Oni to znaju.

I treće, odgovornost za uspeh

smeštaju u škole.

Vidite, postoji velika razlika

između sistema upravljanja i kontrole u obrazovanju -

To se dešava u nekim sistemima.

Znate, centralna ili savezna vlada

odluče da znaju najbolje i reći će vam šta da radite.

Problem je što se obrazovanje ne odvija

u salama za sastanke vladinih zgrada.

Dešava se u učionicama i školama,

a ljudi koji ga obavljaju su nastavnici i učenici

i ako oduzmete njihove odluke, to prestaje da funkcioniše.

Morate obrazovanje vratiti ljudima.

(Aplauz)

Divan rad se odvija u ovoj zemlji.

Ali moram da kažem da se odvija

uprkos dominantnoj obrazovnoj kulturi,

ne zahvaljujući njoj.

Kao da stalno plovimo uz vetar.

Mislim da je problem u tome

što su mnogi sadašnji zakoni

zasnovani na mehanističkom konceptu obrazovanja.

Kao da je obrazovanje industrijski proces

koji se može poboljšati boljim podacima

i negde duboko u mislima

nekih zakonodavaca postoji ideja

da ako dobro podesimo, ako pogodimo,

sve će u budućnosti raditi dobro.

Neće i nikad nije.

Poenta je da obrazovanje nije mehanički sistem.

To je ljudski sistem. Radi se o ljudima,

ljudima koji žele ili ne žele da uče.

Svaki učenik koji napusti školu za to ima razlog

koji potiče iz njegovog života.

Možda mu je dosadna. Možda mu nije važna.

Možda shvata da nije usklađena

sa njegovim životom van škole.

Postoje trendovi, ali su priče uvek jedinstvene.

Nedavno sam u Los Anđelesu

bio na sastanku tzv. programa alternativnog obrazovanja.

Ti programi su osmišljeni da decu vrate u obrazovanje.

Imaju neke zajedničke osobine.

Veoma su personalizovani.

Imaju jaku podršku za nastavnike,

bliske veze sa zajednicom,

širok i raznovrstan nastavni plan

i često programe koji učenike

angažuju u školi i van nje.

I funkcionišu.

Zanimljivo mi je to

što se nazivaju "alternativno obrazovanje".

Znate?

Dokazi širom sveta pokazuju da,

da svi tako radimo, ne bi bilo potrebe za alternativama.

(Aplauz)

Mislim da bi trebalo da prihvatimo drugačiju metaforu.

Moramo da prepoznamo da je to ljudski sistem,

a postoje uslovi u kojima ljudi napreduju

i uslovi u kojima se to ne dešava.

Ipak smo mi organska bića

i kultura škole je od velike važnosti.

Kultura je organski termin, zar ne?

U blizini mesta gde živim je Dolina smrti.

To je najvrelije, najsuvlje mesto u Americi,

tamo ništa ne raste.

Ništa ne raste jer nema kiše.

Otud i naziv Dolina smrti.

U zimu 2004. padala je kiša u Dolini smrti.

18 cm kiše palo je u kratkom roku.

A u proleće 2005. desio se fenomen.

Celo tlo Doline smrti na kratko

je prekrilo cveće.

To je dokazalo da Dolina smrti nije mrtva.

Ona je uspavana.

Tik ispod površine su začeci mogućnosti

koji čekaju na prave uslove da bi se pojavili

i sa organskim sistemima, ako su uslovi dobri,

život je neminovan. To se stalno dešava.

Uzmete neku opštinu, školu,

promenite uslove, date ljudima drugačije mogućnosti,

drugačija očekivanja,

širi opseg mogućnosti,

podstičete i vrednujete odnose između nastavnika i učenika,

ponudite im mogućnost da budu kreativni,

inovativni u tome što rade

i škole koje su bile zapostavljene oživljavaju.

Velike vođe to znaju.

Stvarna uloga vođstva u obrazovanju -

mislim da to važi na nacionalnom, saveznom

i nivou škole -

nije i ne treba da bude vlast i kontrola.

Prava uloga vođstva je kontrola klime,

kreiranje klime mogućnosti.

Ako to uradite, ljudi će dorasti tome

i postići stvari koje niste predvideli

i koje niste mogli da očekujete.

Postoji divan citat Bendžamina Frenklina.

"U svetu postoje 3 vrste ljudi:

oni koji se ne pokreću,

koji ne shvataju i ne žele da shvate,

neće ništa povodom toga da urade.

Postoje oni koje je moguće pokrenuti,

koji vide potrebu za promenom

i spremni su da je poslušaju.

I postoje ljudi koji pokreću,

ljudi koji stvaraju."

Ako možemo da ohrabrimo više ljudi,

to će biti pokret.

Ako je pokret dovoljno snažan,

to je, u najboljem smislu reči, revolucija.

To je ono što nam je potrebno.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)