How to build your creative confidence | David Kelley

Prevodilac: Tatjana Jevdjic Lektor: Ivana Korom

Danas bih hteo da vam pričam

o kreativnom samopouzdanju.

Počeću sa davnom pričom iz trećeg razreda

iz Oukdejl škole u Barbertonu, Ohajo.

Sećam se kad je moj najbolji prijatelj Brajan radio na jednom zadatku.

Pravio je konja od gline

koju je naš učitelj držao ispod sudopere.

U jednom momentu, jedna od devojčica koja je sedela za njegovim stolom,

videvši šta on radi,

nagnula se preko i rekla mu:

"To je grozno. Uopšte ne liči na konja."

Brajan je slegao ramenima.

Smotao je glinenog konja i bacio ga u kantu.

Nikad više nisam video Brajana da radi takav projekat.

Pitam se koliko često se to dešava.

Izgleda da kad god svom razredu ispričam priču o Brajanu,

mnogi žele da dođu posle predavanja

i da mi ispričaju svoje slično iskustvo,

kako ih je učitelj isključio

ili kako je neki đak bio posebno okrutan prema njima.

Neki su u tom momentu prestali

da misle o sebi da su kreativni.

Vidim da se isključivanje koje se desi u detinjstvu,

pomera i ukorenjuje još više,

čak i u vreme kad odrastete.

Vidimo dosta toga.

Kad imamo radionicu

ili kad imamo klijente koji rade sa nama paralelno,

konačno dođemo do tačke u procesu

koja je mutna ili neobična.

Konačno ti veliki direktori izvade svoje blekberije

i kažu da imaju zaista veoma važne telefonske pozive

i krenu prema izlazu.

Jako im je neprijatno.

Kad ih sustignemo i pitamo šta se dešava,

kažu nešto kao: "Jednostavno nisam kreativan tip."

Ali znamo da to nije istina.

Ako se drže procedure,

završavaju čineći neverovatne stvari

i iznenade se koliko su inovativni

i oni i njihovi timovi.

Proučavao sam ovaj naš strah od osuda.

Da ne radiš stvari, jer si uplašen od toga da će te procenjivati.

Ako ne kažeš pravu kreativnu stvar, da će te osuđivati.

Glavno saznanje sam dobio

kad sam sreo psihologa Alberta Banduru.

Ne znam da li znate Alberta Banduru.

Ako odete na Vikipediju,

ona kaže da je on četvrti najvažniji psiholog u istoriji --

kao Frojd, Skiner, neko još i Bandura.

Bandura ima 86 godina i još radi na Stenfordu.

On je prijatan čovek.

Išao sam da ga vidim

jer radi na fobijama jako dugo,

a to me veoma zanima.

On je razvio ovaj način, metodologiju,

koja leči ljude u veoma kratkom vremenskom periodu.

U roku od četiri sata imao je vrlo visoku stopu izlečenja ljudi sa fobijama.

Pričali smo o zmijama.

ali smo pričali o zmijama i strahu od zmija kao fobiji.

To je bio vrlo prijatan i zanimljiv razgovor.

Rekao mi je da bi pozvao osobu koju testira,

i rekao bi: "Znaš, u susednoj sobi je zmija

i mi ćemo ući tamo."

Na to bi većina odgovorila:

"Dođavola ne, ja ne idem tu,

sigurno ne, ako je zmija unutra."

Bandura je imao postupak korak po korak koji je bio super uspešan.

Doveo bi ljude do dvosmernog ogledala

koje je gledalo u sobu sa zmijom

i naveo bi ih da se osećaju prijatno.

Zatim bi ih kroz seriju koraka

pomerio i oni bi stajali u ulazu sa otvorenim vratima

i gledali bi unutra.

Naveo bi ih da im bude prijatno.

Kasnije bi se, posle mnogo malih koraka,

oni našli u sobi, sa kožnom rukavicom kao kod zavarivača

i na kraju bi dotakli zmiju.

Kad bi dodirnuli zmiju,

U stvari, sve je bilo bolje nego u redu.

Ovi ljudi koji su imali dugotrajne strahove od zmija,

govorili su stvari kao:

"Vidi kako je lepa ta zmija."

Držali su je u svom krilu.

Bandura zove ovaj proces "navođeno majstorstvo."

Volim taj izraz: navođeno majstorstvo.

Nešto drugo se desilo,

ti ljudi koji su prošli kroz proces i dotakli zmiju

završili su sa manje anksioznosti u vezi sa drugim stvarima u svojim životima.

Više su se trudili, duže istrajavali,

i bili su izdržljiviji u suočavanju sa neuspehom.

Stekli su novo samopouzdanje.

Bandura to samopouzdanje naziva samostalna efikasnost --

taj osećaj da možeš da promeniš svet

i da možeš da postigneš to što zacrtaš.

Susret sa Bandurom za mene je bio pročišćenje

jer sam uvideo da je ovaj poznati naučnik

dokumentovao i naučno potvrdio

nešto što smo videli da se dešava poslednjih 30 godina.

Mogli smo ljude koji su imali strah da nisu kreativni,

voditi kroz seriju koraka,

kao seriju malih uspeha

i navesti ih da pretvaraju strah u bliskost i sami sebe iznenade.

Zadivljujuća je ta transformacija.

Sad je vidimo u školi dizajna sve vreme.

Ljudi iz svih disciplina

o sebi misle samo da su analitični.

Dođu i prođu kroz naš proces,

izgrade samopouzdanje i sad misle o sebi drugačije.

Potpuno su emotivno uzbuđeni

činjenicom da su izašli sa

mišljenjem o sebi kao kreativnoj osobi.

Smislio sam jednu od stvari koju ću uraditi danas,

da vas sprovedem i pokažem kako ova avantura izgleda.

Meni to izgleda kao Dag Dic.

Dag Dic je tehnička osoba.

On dizajnira opremu za medicinsko snimanje,

veliku opremu za medicinsko snimanje.

Radio je za General Electric, imao je fantastičnu karijeru.

U jednom momentu je imao krizu.

Bio je u bolnici kad je gledao korišćenje jedne od svojih MRI mašina,

kad je video mladu porodicu.

Tu je bila devojčica,

koja je plakala i bila užasnuta.

Dag se zaista razočarao kad je saznao da je

skoro 80 posto pacijenata na pedijatriji u ovoj bolnici,

moralo biti anestezirano da bi MRI mogao da se uradi.

Ovo je bilo zaista razočaravajuće za Daga,

jer je pre ovog bio ponosan na to šta je učinio.

Spašavao je živote sa ovom mašinom.

Ali ga je zaista povredilo kad je video strah

koji je ova mašina izazivala kod dece.

U to vreme je u školi dizajna u Stenfordu pohađao predavanja.

Učio je o našem procesu,

o razmišljanju kao dizajner, o empatiji,

o ponavljanom pravljenju prototipa.

Iskoristio bi ovo novo znanje

i uradio nešto zaista neverovatno.

Redizajnirao bi ceo doživljaj skeniranja.

Došao je do ovog.

Pretvorio je to u avanturu za klince.

Oslikao je zid i mašinu,

operatore su ponovo obučili ljudi koji znaju sa decom,

nalik na ljude iz dečjeg muzeja.

Kad deca dođu sad, to je jedno iskustvo.

Oni pričaju sa njima o zvuku i pomeranju broda.

Kad dođu, kažu im:

"OK, ideš u gusarski brod,

ali budi veoma miran jer nećemo da te gusari pronađu."

Rezultati su bili super dramatični.

Od 80 posto dece koja su trebala biti anestezirana,

sad je bilo 10 posto takve dece.

Bolnica i General Electric su takođe bili srećni,

jer niste morali da zovete anesteziologa sve vreme.

Više dece je moglo da bude skenirano tokom dana.

Kvantitativni rezultati su bili sjajni.

Ali Dagovi rezultati o kojima je brinuo, su bili više kvalitativni.

Bio je sa jednom majkom

koja je čekala da njeno dete izađe iz skenera.

Kad je devojčica izašla iz skenera,

potrčala je prema majci i rekla:

"Mamice, možemo li sutra doći ponovo?"

(Smeh)

Čuo sam Daga da priča ovu priču mnogo puta,

o svojoj ličnoj transformaciji

i dizajnerskom prodoru nastalom kroz nju,

ali stvarno ga nikad nisam video da priča o devojčici

bez suze u oku.

Dagova priča se dešava u bolnici.

Upoznat sam sa bolnicama.

Pre par godina osetio sam kvrgu na svom vratu,

i bio je moj red za MRI mašinu.

Bio je to rak. Ona loša vrsta.

Rekli su mi da imam 40 posto šansi da preživim.

Dok čekate sa drugim pacijentima u pidžamama,

svi su bledi i mršavi,

čekate svoj red da dobijete gama zrake,

mislite na mnogo stvari,

kao: "Da li ću preživeti?"

Mnogo sam mislio o tome

kakav će biti život moje kćerke bez mene?

Mislite o mnogim drugim stvarima.

Mislio sam mnogo o tome zašto sam došao na planetu Zemlju?

Šta je moj poziv? Šta treba da radim?

Bio sam srećan, jer sam imao mnogo mogućnosti.

Radili smo u zdravstvu i velnesu,

osnovnom i srednjem školstvu i zemljama u razvoju.

Bilo je mnogo projekata na kojima sam mogao da radim.

Odlučio sam i posvetio se u tom momentu

stvari koju najviše želim da radim -

a to je da pomognem što većem broju ljudi

da povrate svoju kreativnu samouverenost koju su u međuvremenu izgubili.

Ako ću preživeti, to je ono što želim da radim.

Preživeo sam, kao što vidite.

(Smeh)

(Aplauz)

Zaista verujem

da kad ljudi steknu ovo samopouzdanje -

kad to vidimo sve vreme u školi dizajna i u IDEO-u -

oni u stvari počnu da rade na stvarima koje su zaista važne u njihovim životima.

Vidimo da ljudi napuštaju ono što su radili i krenu u novim pravcima.

Vidimo da dolaze do interesantnijih ideja, još više, više ideja

tako da mogu da biraju između boljih ideja.

Tako prave bolje odluke.

Znam da se na TED-u podrazumeva da imate ideju koja menja svet.

Svi imaju takvu stvar.

Ako postoji jedna za mene, ovo je to. Pomoći da se to desi.

Nadam se da ćete da mi se pridružite u mojoj misiji -

vi kao lideri mišljenja.

Zaista bi bilo sjajno ne dozvoliti ljudima da podele svet

na kreativce i nekreativce, kao da je to neka bogom dana stvar

i dozvoliti ljudima da shvate da su prirodno kreativni.

Ti prirodni ljudi treba da puste svoje ideje da lete.

Oni treba da postignu ono što Bandura zove samo-efikasnost,

da možeš da uradiš sve što si naumio,

da možeš da dosegneš mesto kreativnog samopouzdanja

i dodirneš zmiju.

Hvala.

(Aplauz)