How one tweet can ruin your life | Jon Ronson

Prevodilac: Aleksandra Krstić Lektor: Mile Živković

U ranim danima Tvitera to je bilo mesto javnog oslobađanja od stida. Ljudi bi otkrivali svoje prljave tajne,

a onda bi drugi komentarisali: "Gospode, takav je slučaj i sa mnom."

Ljudi bez prava na glas su ga dobili

i taj glas je bio moćan i obrazložan.

Ako bi novina objavila neki rasistički ili homofobni članak, bilo je jasno da možemo da reagujemo.

Mogli smo da ih ukebamo.

Mogli smo da ih pobedimo oružjem koje oni nisu razumevali ali mi jesmo, izlaganje sramu preko društvenih medija.

Reklamne kompanije bi povlačile svoje reklame.

Kada bi moćni ljudi zloupotrebljavali svoj status, mi smo tu da ih ukebamo.

To je bilo kao demokratizovanje pravde.

Hijerarhija je bila izjednačena.

Mi bismo postupili bolje.

Ne mnogo posle toga, neprihvaćeni pisac popularne nauke, Džona Lerer, uhvaćen je kako falsifikuje i krade tekstove,

i našao se u moru srama i kajanja, kako reče. Imao je priliku

da se javno izvini na ručku organizacija.

To je trebalo da bude najvažniji govor u njegovom životu. Možda bi time obezbedio sebi spas.

Znao je pre nego što je stigao

da će organizacija prenositi uživo taj događaj,

ali nije znao da će postaviti

ogroman ekran sa komentarima sa Tvitera iza.

(Smeh)

Drugi ekran, u visini njegovih očiju.

Ne verujem da je organizacija ovo uradila jer je čudovišna,

rekao bih da nemaju pojma: to je bio, verujem, jedinstveni momenat

kada je simpatična naivnost Tvitera

pogodila klimaks užasa realnosti.

Eve nekih od tvitova koji su iskakali u visini njegovog pogleda

dok je on pokušavao da se opravda:

"Džona Lerer, muči nas dosadom da bi mu oprostili." (Smeh)

"Džona Lerer nije još dokazao da je u stanju da se postidi."

Ovaj mora da je napisao neki vrhunski psihijatar, koji je uspeo da provali kakva je to osoba koja se krije iza pisaćeg stola.

I još: "Džon Lerer je samo prokleti sociopata." To je tipično kada želimo da napravimo bezličnim ljude koje povređujemo.

To je zato što želimo da uništimo ljude a da se ne osećamo loše povodom toga.

Zamislita da je to bila prava sudnica,

optuženi je u mraku, moli za još jednu šansu,

a sudija se dernja:

"Dosadnjaković! Sociopata!"

(Smeh)

Kada pratimo sudske drame mi se identifikujemo sa velikodušnim advokatom odbrane

ali ako nam se samo da moć, mi postajemo dželati. Moć se brzo prebacuje.

Mi se svetimo Džoni, jer je naizgled zloupotrebio svoje privilegije,

ali on je u toj prilici bio posrnuo, a mi smo nastavili da ga udaramo i bili ponosni na sebe što ga mlatimo.

Postaje, međutim, isprazno kad to više nije ta moćna osoba

koja je zloupotrebila svoje privilegije kojoj se svetimo.

Dan kada ne posramimo nekog počinje da biva kao presipanje iz šupljeg u prazno.

Dozvolite mi da vam ispričam priču.

To je priča o ženi zvanoj Džastin Sako.

Ona je radila na javnim odnosima u Njujorku, sa 170 pratioca na Tviteru.

Tvitovala je neslane šale,

kao recimo ova, za vreme leta iz Njujorka za London:

"Čudni Nemac: U prvoj si klasi, čoveče, i 2014. je godina, kupi sebi dezodorans.

Pričam sama sa sobom dok udišem smrad. Hvala bogu za apoteke."

Smejurila se u sebi, poslala tvit, ali nije bilo odgovora,

i osetila onu vrstu razočaranja koju svi osetimo

kad nas internet ne nagradi priznanjem jer smo bili duhoviti. (smeh)

Muka tišina je kad nam internet ne odgovara. Stigla je na Hitrou, imala malo vremena da ubije

na terminalu tako da je smislila još jednu neslanu šalu:

"Putujem u Afriku. Nadam se da neću dobiti AIDS. Šalim se. Ja sam belkinja!"

Nasmešila se, poslala tvit, ušla u avion, nije bilo odgovora, isključila telefon i legla da spava.

Probudila se 11 sati kasnije,

uključila telefon dok je avion još bio na pisti i dobila poruku od nekog

sa kim nije pričala još od srednje škole,

i ona je glasila: "Tako mi je žao da vidim to što se tebi dogodilo." Onda još jedna poruka od njene najbolje prijatljice:

"Pozovi me odmah.

Ti si glavna tema svih tviteraša na svetu."

(Smeh)

Naime, jedan od njenih 170 pratioca je poslao tvit nekom žutom novinaru, koji je to poslao svakom od 15.000 svojih pratioca: "A sada, jedna šala sa odmora od IAC-ove šefice javnih odnosa." I to je bilo kao grom iz vedra neba.

Nekoliko nedelja kasnije pričao sam sa tim novinarom.

Pitao sam ga kako se osećao tada, on je odgovorio: "Izvanredno".

A onda je dodao: "Siguran sam da će ona biti OK."

Ali to nije bio slučaj jer, dok je ona spavala,

tviter je preuzeo kontrolu nad njenim životom i postepeno ga je rušio.

Prvo su tu bili filantropi:

"Ako vas je Džastin Sako povredila svojom izjavom, pridružite nam se u podršci za rad @CARE u Africi."

"Povodom ovog odvratnog rasističkog tvita, doniraću za @CARE danas."

Onda je došao užas nad užasima:

"...nemam reči o tom odvratnom i jebeno rasističkom tvitu Džastin Sako. Užasnut sam."

Da li je neko bio na tviteru te noći? Možda nekoliko vas.

Da li je njen komentar poplavio vaš "feed" kao što je moj?

Pomislio sam ono što su i svi te noći:

"Au. Neko je nadrljao!

Nečiji će život biti strašan od sad!"

Seo sam u krevet

stavio jastuk iza glave

i pomislio kako nisam siguran da je šala bila smišljeno rasistička.

Možda je ona umesto da se pravi važna zbog svojih privilegija

ismejavala upravo tu uobraženost privilegovanih.

O tome postoji i tradicija kod komičara,

kao kod Saut Parka ili Kolbera ili Rendija Njumana.

Možda njen zločin nije bio toliko dobar kao kod Rendija Njumana.

Zapravo, kada sam sreo Džastin nekoliko nedelja kasnije u baru,

bila je slomljena,

i pitao sam je da mi objasni šalu,

i ona je rekla: "Živeći u Americi je kao da živiš pod staklenim zvonom

što se tiče događaja u trećem svetu.

Našalila sam se sa tim."

Te večeri na Tviteru, druga novinarka iz Njuz Stejtsmena, Helen Luis,

recenzirala je moju knjigu o javnom sramljenju

i ona je tvitovala te noći:

"Nisam sigurna da je njena šala namerno rasistička."

Odmah je dobila tvitove pune besa koji su govorili:

"Pa ti si i sama privilegovana kučka."

I na svoj sram, napisala je,

samo je ućutala i gledala kako se Džastinin život raspada.

Postaje još morbidnije:

"Svi prijavite tu kurvu Džastin Sako."

Onda su je pozvali da joj kažu da je otpuštena.

"Srećno sa traženjem posla u Novoj godini."

Hiljade ljudi širom sveta

odlučilo je da je njihova dužnost da dovedu do njenog otpuštanja.

"Džastin Sako, poslednji tvit u tvojoj karijeri."

Razne kompanije su se umešale, nadajući se da profitiraju

na Džastinovoj propasti:

"Sledeći put kad planiraš da tvituješ nesto glupo,

potrudi se da si na letu @Gogo kompanije!"

(Smeh)

Mnoge su kompanije lepo zaradile te noći.

Znate, Džastinino ime je obično guglovano 40 puta mesečno.

Tog meseca, između 20. i kraja decembra,

njeno ime je guglovano 1 220 000 puta.

Jedan ekonomista koji se bavi internetom mi je rekao da to znači da je Gugl

zaradio negde između 120 000 i 468 000 dolara

od Džastinine propasti, a oni od nas koji su je blatili

nisu dobili ništa.

(smeh)

Mi smo kao neki spoljni blatnjaci za Gugl.

(Smeh)

A onda su došli trolovi:

"U stvari, nadam se da Džastin Sako dobije AIDS? lol"

Neko drugi je napisao:

"Neko ko je HIV pozitivan bi trebalo da siluje ovu kučku i onda ćemo saznati

da li je boja kože štiti od AIDS-a."

I ta osoba je dobila odobrenje.

Niko nije gonio tu osobu.

Svi smo bili tako uzbuđeni uništavanjem Džastin,

a naši mozgovi blatnjaca su toliko prosti

da nismo mogli da se nosimo sa uništavanjem nekog

ko je besramno uništavao Džastin.

Džastin je u stvari ujedinila mnoge različite grupe te večeri,

od filantropa do "silujte kučku".

"Džastin Sako, nadam se da će te otpustiti, ti zaostala kučko...

Samo neka svet sazna da ćes imati seks bez kondoma dok si u Africi."

Ženama je uvek gore nego muškarcima.

Kada je muškarac obrukan onda je to u stilu "Bićeš otpušten."

Kada je žena obrukana, to je onda:

"Bićeš otpuštena i silovana i iseci ćemo ti matericu."

A onda se umešao i Džastinin poslodavac:

"O tvitu Dastine Sako: To je bezobrazan i uvredljiv komentar.

Službenica koja je u pitanju je trenutno nedostupna, jer je u toku leta."

A onda se bes preobratio u uzbuđenost.

"Sve što želim za Božić je da vidim njenu facu kad avion sleti

i ona proveri svoje poruke."

"Hej čoveče, Džastina Sako će imati najgore uključivanje telefona

kada njen avion sleti."

"Gledaćemo kako otpuštaju ovu kuču, Džastinu Sako, uživo

čak i pre nego što ona sazna da je odpuštena."

Ponuđen nam je zanimljiv zaplet.

Znali smo nešto što ona nije.

Možete li zamisliti nešto manje pravedno od ovog?

Džastin je spavala u avionu, u nemogućnosti da se pravda,

i ta njena nemogućnost je bila deo zabave.

Na tviteru te noći bili smo kao odojčad koja puze prema pištolju.

Neko je otkrio u kom je tačno avionu i postavio link

za sajt za praćenje letova.

"Britiš Ervejz, let 43 stiže na vreme za 1 sat 34 minuta."

Tviterske oznake su razmenjivane širom sveta:

#dalijeonavećsletela?

"Nekako je sumanuto gledati kako se neko sam uništava

bez da je sam svestan toga."

"Ozbiljno. Sve što želim je da idem na spavanje, ali svi u baru

bulje u tviter i čekaju da ona sleti. Ne mogu da odstranim pogled i odem."

"#dalijeonavećsletela - nešto najbolje što mi se desilo u petak uveče."

"Da li će neko u Kejp Taunu na aerodrom da tvituje njen dolazak?

Hajde, tviter! Želim fotke."

I znate šta? Neko je bio tamo.

"Džastin Sako je sletela u Kejp Taun."

I ako hoćete da znate kako izgleda da otkriješ

da si upravo razbucan zbog svoje preslobodne neslane šale,

ne od strane trolova, nego od dobrih ljudi kao što smo mi,

evo kako to izgleda:

"Prerušila se noseći tamne naočare."

Zašto to radimo?

Mislim da su neki ljudi iskreno potreseni,

ali mislim da drugi,

i to zato što je Tviter mašina za uzajamno uvažavanje.

Okružujemo sebe onima koji su nama slični,

i odobravamo jedni druge,

i to je zaista dobar osećaj.

Ali ako je neko drugačiji, mi ga odbacimo.

A znate li čemu je to suprotnost?

Demokratiji.

Želeli smo da pokazemo da nam je stalo do ljudi u Africi koji umiru od side.

Naša želja, da budemo viđeni kao saosećajni, nas je navela da počinimo

duboko nesaosećajan čin.

Kao sto je Megan Ogiblin napisala u Boston Rivjuu:

"To nije socijalna pravda već rešenje za katarzu."

U protekle tri godine,

putujem širom sveta i srećem ljude poput Džastin Sako -

i verujte mi, mnogo je takvih.

I ima ih više svakoga dana.

Želimo da verujemo da će biti u redu, ali neće.

Ljudi koje sam sreo su raskomadani.

Pričaju mi o depresiji,

o anksioznosti, nespavanju i samoubilačkim mislima.

Jedna žena sa kojom sam pričao je takođe napravila šalu koja je loše primljena,

zatvorila se u kuću na godinu ipo dana.

Pre toga, radila je sa odraslima koji imaju poteškoća u učenju

i bila je zapravo dobra u svom poslu.

Džastin je otpuštena, naravno, jer su društveni mediji to zahtevali.

Ali bilo je gore od toga.

Gubila se.

Hodala je u mrklom mraku, neznajući ko je.

Osvetili su joj se, jer je izgledalo kao da je zloupotrebila svoje privilegije.

Naravno, to je dobar razlog da se svetimo ljudima nego li

na primer, za rađanje vanbračne dece.

Fraza "zloupotreba privilegija" je kao dozvola

da razbijemo koga god želimo.

To je postao obezvređivački izraz,

i čini nas da izgubimo sav kapacitet za saosećanje

i za razlikovanje između ozbiljnog i neozbiljnog prekršaja.

Džastin je imala 170 pratioca na Tviteru i da bi to funkcionisalo,

morala je da bude "izmišljena".

Govorili su da je ćerka milijardera, vlasnika rudnika Dezmonda Saka.

"Ne dozvolimo da nas prevari Džastin Sako, njen je otac rudni milioner.

Ona se ne kaje. A ni njen tata."

Mislio sam da je to istina

dok je nisam sreo u baru i pitao o njenom ocu milijarderu,

odgovorila je: "Moj je otac prodavac tepiha."

Mislim na rane dane Tvitera

kad su ljudi priznavali svoje prljave tajne,

a drugi odgovarali: "Gospode, bas je takav slučaj i sa mnom."

U tom periodu, lovili smo prljave tajne.

Možete voditi miran, moralni život,

ali dovoljan je jedan loše formulisan tvit da sve to zaseni,

i postane pokazatelj vašeg tajnog unutrašnjeg zla.

Moguće je da postoje dve vrste ljudi na svetu:

oni koji više vole ljude nego ideologije

i oni koji više vole ideologiju od ljudi.

Ja više volim ljude od ideologije,

ali trenutno ideologija pobeđuje

i stvara se bina za stalnu veštački izazvanu dramu

u kojoj su ljudi ili veličanstveni heroji

ili bolesni zlotvori,

čak iako znamo da to nije istina o ljudima.

Ono što je istina je da smo i jedno i drugo,

da postoje i sive zone.

Sjajno je da su društveni mediji dali glas

ljudima koji ga nisu imali,

ali sada se kreira društvo nadgledanja

gde je za samoodržanje bolje biti bezglasan.

Nemojmo to dozvoliti.

Hvala vam.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Hvala ti, Džone.

Džon Ronson: Hvala, Bruno.

BĐ: Nemoj da ideš.

Ono što me je pogodilo u Džastininoj priči

je činjenica da ako danas guglate njeno ime,

ova priča se prostire na prvih sto stranica pretrage,

a ne piše nista drugo o njoj.

U tvojoj knjizi, ti si pomenuo priču

o žrtvi koju je preuzela firma za reputaciju

i koja je objavljujući blogove o njenim voljenim mačkama,

odmoru i slično, uspela da njena priča bude skinuta

a prvih sto strana, ali to nije trajalo dugo.

Nekoliko nedelja posle, ponovo je dogurala na početak.

Da li se radi o unapred izgubljenoj bici?

DžR: Najbolje što možemo da uradimo

jeste da, ako vidimo nepravedno blaćenje,

reagujemo, jer, najgore što se dogodilo Džastin

jeste da je niko nije podržao, svi su bili protiv.

I da je duboko bolno

da ti desetine hiljada ljudi kaže da se nosiš.

Ali ako se blećenje dogodi i tu bude dijaloga,

kao u demokratiji to je, verujem, manje štetno.

Dakle, postoji način

ali je težak, jer je zastupati nekog

veoma neprijatno.

BĐ: Reci nam svoje iskustvo,

jer ti jesi stao u odbranu pišući ovu knjigu.

Uzgred, obavezno je pročitajte, OK?

Ti si zastupio, zapravo, one koji su blaćeni.

Pretpostavljam da si imao i negativnih komentara.

DžR: Pa, nekima je malčice zasmetalo.

(Smeh)

Ne bih se osvrtao samo na to.

Mnogi su razumeli i bili pozitivni o knjizi.

Istina, pišem preko 30 godina o zloupotrebi moći,

mislim na moć u vojnoj oblasti,

u farmaceutskoj industriji, svi su me odobravali.

Dokle god formulišem kao: "Mi smo moćni i sada zloupotrebljavamo svoju moć",

ljudi kažu: "Pa, mora da si i ti rasista."

BĐ: Juče na večeri

odvijala se diskusija.

Dok bi ti pričao sa ljudima za stolom

odvijao se konstruktivan, lep dijalog.

Kad god bi, međutim, ti odgovarao na telefon,

počeo bi pljusak uvreda.

DžR: Da, to se događalo juče na TED večeri.

Imali smo prijatan razgovor kad sam odlučio da proverim Tviter.

Neko je rekao: "Ti si za superiornost belaca."

Onda sam se vratio prijatnom razgovoru

i kad sam ponovo proverio Tviter,

neko je rekao da samo moje postojanje čini svet gorim.

Moj prijatelj Adam Kertis je rekao

da je internet kao film Džona Karpentera iz 80--tih

gde će u nekom trenutku svi da se deru na sve

i da vrište i da će svi u nekom trenutku

da se povuku negde sigurnije,

i mislim da je to dobro rešenje.

BĐ: Džone, hvala ti. DžR: Hvala tebi, Bruno. (Aplauz)