How childhood trauma affects health across a lifetime | Nadine Burke Harris

Prevodilac: Ivana Krivokuća Lektor: Ivana Korom

Sredinom devedesetih,

Centar za kontrolu bolesti (CKB) i "Kaizer Permanente"

su otkrili izlaganje koje drastično povećava rizik

za sedam od deset vodećih uzroka smrti u Sjedinjenim Državama.

U velikim dozama, utiče na razvoj mozga,

imuni sistem, hormonalne sisteme,

čak i na način na koji se DNK čita i preslikava.

Ljudi koji su izloženi u velikim dozama

imaju trostruki rizik da obole od bolesti srca i raka pluća

i razliku od 20 godina očekivane dužine života.

A ipak, doktori danas nisu obučeni za rutinsku proveru ili tretman.

Izloženost o kojoj govorim nije pesticid ili hemikalija.

To je trauma u detinjstvu.

Okej. O kakvoj traumi govorim?

Ne pričam o padanju na ispitu niti izgubljenoj utakmici košarke.

Govorim o opasnostima koje su toliko ozbiljne ili prožimajuće

da nam se bukvalno uvuku pod kožu i menjaju našu fiziologiju,

kao što su zlostavljanje i zanemarivanje,

ili odrastanje sa roditeljem koji se bori sa mentalnom bolešću

ili bolešću zavisnosti.

Dugo sam ove stvari sagledavala

onako kako sam bila obučena da ih sagledavam,

ili kao društveni problem - koji se tiče socijalnih službi -

ili kao problem mentalnog zdravlja - upućuje se na službe za mentalno zdravlje.

A onda se dogodilo nešto zbog čega sam preispitala svoj pristup.

Kada sam završila specijalizaciju,

želela sam da odem negde gde sam osećala da sam zaista potrebna,

negde gde mogu da ostvarim promenu.

Tako sam počela da radim za medicinski centar Kalifornija Pacifik

jednu od najboljih privatnih bolnica u severnoj Kaliforniji,

i zajedno smo otvorili kliniku u Bejvju-Hanters Pointu,

jednom od najsiromašnijih krajeva u San Francisku.

Pre toga, postojao je samo jedan pedijatar u celome Bejvjuu

koji je lečio više od 10 000 dece,

pa smo mi započeli ovaj posao i mogli smo da pružimo vrhunsku negu

bez obzira na nečiju mogućnost da plati.

Bilo je baš kul. Bili smo usmereni na tipične zdravstvene nejednakosti:

pristup nezi, stope vakcinisanosti, stope hospitalizacije zbog astme,

i postigli smo sve naše ciljeve.

Bili smo vrlo ponosni na sebe.

Ali zatim sam počela da primećujem uznemirujuću tendenciju.

Mnogo dece mi je bilo upućeno zbog ADHD-a,

poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću,

ali kada sam pregledala njihove kartone i obavila pregled,

otkrila sam da većini mojih pacijenata

nisam mogla da dijagnostikujem ADHD.

Većina dece koju sam primila doživela je tako ozbiljnu traumu,

da se sticao utisak da se tu nešto drugo zbiva.

Nekako mi je promicalo nešto važno.

Pre specijalizacije, stekla sam diplomu mastera javnog zdravlja

i jedna od stvari kojima uče u školi za javno zdravlje

je da, ako ste doktor

i vidite da stotinu dece pije sa istog bunara,

i 98 dobije proliv,

možete da im prepišete antibiotike

jednu dozu za drugom,

ili možete da priđete i pitate: "Šta je to u ovom bunaru?"

Tako sam počela da čitam sve čega sam dokopala

o tome kako izloženost nepovoljnim uslovima

utiče na mozak u razvoju i tela dece.

Onda jednog dana, kolega je ušao u moju kancelariju,

i rekao je: "Doktorka Burk, jeste li videli ovo?"

U ruci je imao kopiju istraživanja

nazvanog Studija nepovoljnih iskustava u detinjstvu.

Taj dan je promenio moju kliničku praksu i naposletku i moju karijeru.

Studija nepovoljnih iskustava u detinjstvu

je nešto što svi treba da znaju.

Obavili su je Dr Vins Feliti na Kajzeru i Dr Bob Anda u CKB-u

i zajednički su pitali 17 500 odraslih za njihovu istoriju izloženosti

onome što su nazvali "nepovoljna iskustva u detinjstvu" ili NID.

Oni uključuju fizičko, emocionalno i seksualno zlostavljanje;

fizičko i emocionalno zanemarivanje;

roditeljsku mentalnu bolest, bolest zavisnosti, smeštanje u zatvor;

razdvojenost roditelja ili razvod;

ili nasilje u porodici.

Za svako da se dobija poen na NID skali.

A zatim su korelirali te NID rezultate sa zdravstvenim posledicama.

Ono što su otkrili je zapanjujuće.

Dve stvari:

Prvo, NID su neverovatno česta.

67 posto populacije je imalo bar jedno NID,

i 12,6 posto, jedan od osam, imalo je četiri ili više NID.

Druga stvar koju su otkrili

je da postoji odnos doze i reakcije

između NID i zdravstvenih posledica:

što je viši vaš NID rezultat, gore su vam zdravstvene posledice.

Za osobu sa NID rezultatom od četiri ili više,

rizik od hronične opstruktivne plućne bolesti

je dva i po puta veći u odnosu na nekog sa NID rezultatom od nula.

Za hepatitis, rizik je takođe dva i po puta veći.

Za depresiju, četiri i po puta.

Za sklonost samoubistvu, 12 puta.

Osoba sa NID rezultatom od sedam ili više

ima trostruku šansu da dobije rak pluća

i tri i po puta veći rizik od ishemijske bolesti srca,

ubice broj jedan u Sjedinjenim Državama.

Naravno da ovo ima smisla.

Neki ljudi su pogledali ove podatke i rekli: "Ma dajte.

Kad imate teško detinjstvo, verovatnije je da ćete da pijete i pušite

i radite sve te stvari koje će vam uništiti zdravlje.

To nije nauka. To je samo loše ponašanje."

Ispostavilo se da upravo tu nauka dolazi do izražaja.

Sada razumemo bolje nego ikada pre

kako izloženost ranim nedaćama

utiče na mozak u razvoju i tela dece.

Deluje na oblasti kao što je nukleus akumbens,

centar mozga za zadovoljstvo i nagrađivanje

koji je uključen kod bolesti zavisnosti.

On inhibira prefrontalni korteks,

koji je neophodan za kontrolu impulsa i izvršnu funkciju,

ključna oblast za učenje.

I na MRI skeniranju

vidimo merljive razlike u amigdali,

centru mozga za reakciju straha.

Dakle postoje stvarni neurološki razlozi

zašto su ljudi izloženi brojnim nepovoljnim okolnostima

skloniji visoko rizičnom ponašanju,

i to je važno znati.

Ali ispostavilo se da čak i ako ne ispoljavate visoko rizično ponašanje,

još uvek imate veću šansu za nastanak bolesti srca ili rak.

Razlog tome ima veze sa hipotalamičko-hipofizno-adrenalnom osom,

moždanim i telesnim sistemom za reagovanje na stres

koji upravlja našim odgovorom "bori se ili beži".

Kako to funkcioniše?

Zamislite da šetate šumom i vidite medveda.

Istog trenutka, vaš hipotalamus šalje signal hipofizi,

koja šalje signal nadbubrežnoj žlezdi koja kaže:

"Otpustite hormone stresa! Adrenalin! Kortizol!"

Tako vaše srce počinje da lupa,

vaše zenice se šire, disajni putevi se otvaraju,

i spremni ste da se borite sa medvedom ili da bežite od njega.

I to je sjajno

kada ste u šumi i tu je medved.

(Smeh)

Ali problem je šta se desi kada medved dolazi kući svake noći,

i ovaj sistem se aktivira iznova i iznova i iznova,

i pretvara se od adaptivnog ili spasonosnog

u maladaptivni ili štetan po zdravlje.

Deca su naročito osetljiva na tu ponavljanu aktivaciju stresa,

jer se njihov mozak i telo tek razvijaju.

Mnogo nepovoljnih okolnosti ne samo da utiče na strukturu i funkciju mozga,

utiču na imuni sistem u razvoju,

hormonalne sisteme u razvoju,

čak i na način na koji se DNK čita i preslikava.

Za mene je ovaj podatak odbacio moju staru obuku,

jer kada razumemo mehanizam bolesti,

kada znamo ne samo koji putevi su prekinuti, već i kako,

onda je nama kao doktorima zadatak da koristimo nauku

radi prevencije i tretmana.

To je ono što mi radimo.

U San Francisku smo osnovali Centar za dobrobit mladih

da bismo predupredili, pregledali i zalečili uticaje NID i toksičnog stresa.

Počeli smo prosto rutinskim pregledom svakog našeg deteta

na njihovom redovnom sistematskom,

jer znam da ako moj pacijent ima NID rezultat od 4,

ima dva i po puta veću šansu da dobije hepatitis ili HOPB,

četiri i po puta veću šansu da postane depresivan, i 12 puta veću šansu da pokuša da oduzme sebi život

u odnosu na pacijenta sa nula NID.

To znam kada se nalazi u mojoj sobi za preglede.

Za naše pacijente koji se pokažu kao pozitivni na pregledu,

imamo multidisciplinarni tim za tretman koji radi na smanjenju nepovoljnosti

i leči simptome koristeći najbolju praksu, uključujući kućne posete,

koordinaciju nege, negu mentalnog zdravlja, ishranu,

holističke intervencije, i da, primenu lekova kada je to neophodno.

Ali takođe edukujemo roditelje o uticaju NID i toksičnog stresa

na isti način na koji bismo to činili

kada se radi o pokrivanju utičnica ili trovanju olovom

i oblikujemo negu za naše astmatičare i dijabetičare

na način koji prepoznaje da im je možda potreban agresivniji tretman,

uzevši u obzir njihov hormonalni i imuni sistem.

Druga stvar koja se desi kada razumete ovu nauku

jeste to da želite da je razglasite na sva zvona,

jer to nije samo problem dece u Bejvjuu.

Pretpostavila sam da onog trenutka kada svi ostali čuju za ovo,

to će biti rutinski pregled, timsko multidisciplinarno lečenje,

da će se takmičiti ko će imati najefikasnije kliničke protokole lečenja.

Kako da ne. To se nije dogodilo.

To je bila velika stvar koju sam naučila.

Ono što sam smatrala jednostavno najboljom kliničkom praksom

sada shvatam da je pokret.

Rečima Dr. Roberta Bloka,

bivšeg predsednika Američke akademije pedijatara:

"Nepovoljna iskustva u detinjstvu

su najveća nerazmotrena opasnost po javno zdravlje

sa kojom se naša zemlja danas suočava."

Za mnoge, ovo su užasavajući izgledi.

Obim i razmere problema deluju tako veliko da se čini nesavladivo

razmišljati o tome kako da mu pristupimo.

Ali za mene, upravo tu leži nada,

jer kada imamo pravi okvir,

kada prepoznamo da je ovo kriza u javnom zdravlju,

tada možemo početi da koristimo pravi alat da dođemo do rešenja.

Od duvana i trovanja olovom do side,

Sjedinjene Države zapravo imaju prilično jake rezultate

u rešavanju problema javnog zdravlja,

ali za ponavljanje tih uspeha sa NID i toksičnim stresom

biće potrebna odlučnost i posvećenost,

i kada pogledam na to kakav je odgovor naše zemlje bio do sada,

pitam se,

zašto ovo nismo uzeli ozbiljnije?

Znate, prvo sam pomislila da smo marginalizovali ovaj problem

jer se ne odnosi na nas.

To je problem one tamo dece u onim tamo krajevima.

Što je čudno, jer podaci to ne pokazuju.

Izvorno NID istraživanje je obavljeno u populaciji

koja je bila 70 posto bele rase.

70 posto fakultetski obrazovanih.

Ali onda, što sam više pričala sa ljudima,

počela sam da pomišljam da sam možda sve naopako shvatila.

Kada bih pitala koliko je ljudi u ovoj prostoriji

odraslo sa članom porodice koji je patio od mentalne bolesti,

kladim se da bi se nekoliko ruku podiglo.

A ako bih pitala koliko je vas imalo roditelja koji je možda previše pio,

ili koji je zaista verovao da je batina iz raja izašla,

kladim se da bi se još nekoliko ruku podiglo.

Čak i u ovoj prostoriji, to je pitanje koje se tiče mnogih od nas,

pa počinjem da verujem da marginalizujemo problem

jer se odnosi na nas.

Možda ga je lakše videti sa udaljenosti

jer ne želimo da ga sagledamo.

Radije bismo bolovali.

Srećom, napredak nauke i, iskreno govoreći, ekonomska stvarnost

svakim danom čine tu opciju manje održivom.

Nauka je jasna:

rane nepovoljne okolnosti drastično utiču na zdravlje tokom života.

Danas počinjemo da razumemo kako da prekinemo širenje niza

od ranih nepogodnosti do bolesti i preuranjene smrti,

i za 30 godina,

dete koje ima visok NID rezultat

i čiji simptomi u ponašanju nisu prepoznati,

čija kontrola astme je nepovezana,

i koje razvije visok krvni pritisak

i rano srčano oboljenje ili rak

biće podjednako neuobičajeno kao šestomesečna smrtnost od side.

Ljudi će videti tu situaciju i reći: "Šta se, dođavola, ovde dogodilo?"

Ovo je moguće lečiti.

Ovo je moguće pobediti.

Najvažnija stvar koja nam je potrebna danas

jeste hrabrost da gledamo ovom problemu u lice

i kažemo, ovo je stvarno i ovo smo svi mi.

Ja verujem da smo mi pokret.

Hvala.

(Aplauz)