Daphne Koller: What we're learning from online education

Prevodilac: Theodore Konjevic Lektor: Ivana Korom

Kao mnogi od vas, ja sam osoba koja ima sreće.

Rođena sam u porodici koju prožima obrazovanje.

Ja sam doktor treće generacije, ćerka dvoje akademika.

U detinjstvu, igrala sam se u fakultetskoj laboratoriji moga oca.

Zato se podrazumevalo da ću i ja ići na neke od najboljih fakulteta,

što je samim tim otvorilo vrata velikom broju mogućnosti.

Nažalost, većina ljudi širom sveta nije te sreće.

U nekim delovima sveta, na primer, Južnoj Africi,

obrazovanje jednostavno nije lako dostupno.

U Južnoj Africi, obrazovni sistem je izgrađen

tokom vremena aparthejda, za belu manjinu.

Kao posledica, danas nema dovoljno mesta

za mnogo veći broj ljudi koji žele i zaslužuju obrazovanje visokog kvaliteta.

Ta nestašica dovela je do krize u januaru ove godine

na Univerzitetu u Johanesburgu.

Bilo je tek nekoliko slobodnih mesta

posle standarnog prijemnog procesa i noć pre

nego što je trebalo da se otvore za prijavljivanje,

hiljade ljudi se poređalo ispred kapija u kolonu dugu više od kilometra,

u nameri da budu prvi koji će ugrabiti jedno od tih mesta.

Kada su se kapije otvorile, desila se navala na njih

i 20 ljudi je bilo povređeno, a jedna žena je poginula.

Ona je bila majka koja je dala svoj život

pokušavajući da svom sinu omogući šansu za bolji život.

Čak i u delovima sveta kao što su Sjedinjene Države,

gde je edukacija moguća, nije stalno i dostupna.

Mnogo se razgovaralo prethodnih nekoliko godina

o rastu cena zdravstva.

Ono što nije toliko očigledno ljudima

je to da se, tokom istog perioda, cena školarine visokog obrazovanja

povećavala skoro duplo brže,

ukupno 559 odsto od 1985. godine.

Ovo čini obrazovanje nedostupnim za mnoge ljude.

Čak i onima koji stignu do višeg obrazovanja,

vrata mogućnosti možda se ne otvore.

Samo malo više od pola skorašnjih diplomaca

koji imaju visoko obrazovanje u Sjedinjenim Državama

radi na mestima koja zahtevaju takvo obrazovanje.

Ovo, naravno, nije isto za studente

koji završe u najboljim institucijama,

ali mnogi drugi ne dobiju rezultat

svog utrošenog vremena i truda.

Tom Fridmen je, u svom nedavnom članku za Njujork Tajms,

na jedinstveni način opisao duh u osnovi našeg truda.

Rekao je da se veliki proboji dešavaju

kada se susretne ono što je odjednom moguće sa onim što je očajnički potrebno.

Pričala sam o tome šta je očajnički potrebno.

Hajde da pričamo o tome šta je odjenom moguće.

Ono što je odjenom moguće, predstavila su

tri velika kursa sa Stenforda,

od kojih je svaki imao 100.000 ili više studenata.

Da bi smo ovo razumeli, pogledaćemo jedno od tih predavanja,

kompjutersko učenje, kurs koji nudi jedan od mojih kolega

i suosnivač Endru Ing.

Endru predaje na jednom od većih kurseva na Stenfordu.

To je kurs o kompjuterskom učenju

za koji se 400 ljudi prijavi svaki put kad se ponudi.

Kada je Endru ponudio kurs široj javnosti,

100.000 ljudi se prijavilo.

Da bismo stavili taj broj u perspektivu,

da bi Endru dostigao isti broj upisanih,

predavajući na Stenfordu,

morao bi da radi 250 godina.

Naravno, dosadilo bi mu.

Videći uticaj ovoga,

Endru i ja smo odlučili da moramo da se potrudimo i uvećamo ovo,

da bismo ponudili obrazovanje najboljeg kvaliteta najvećem mogućem broju ljudi.

Tako smo formirali Courseru,

čiji je cilj da uzme najbolje kurseve

od najboljih predavača sa najboljih univerziteta

i da ih ponudi svima, širom sveta, besplatno.

Trenutno imamo 43 kursa na našoj platformi,

sa četiri univerziteta, sa širokim rasponom tema,

pokazaću vam kratak pregled

kako to izgleda.

(Video) Robert Grist: Dobrodošli na Diferencijalni račun.

Ezikiel Emanuel: 50 miliona ljudi nije osigurano.

Skot Pejdž: Modeli nam pomažu da dizajniramo efektivnije institucije i zakone.

Dobijamo neverovatno izdvajanje.

Skot Klemer: Buš je zamislio da će u budućnosti

svi nositi kamere na samom centru glave.

Mišel Duneier: Mils želi da student sociologije razvija kvalitet uma...

RG: Viseći kabl dobija oblik hiperboličnog kosinusa.

Nik Parlante: Za svaki piksel u slici, podesite crveno na nula.

Pol Ofit: ... Vakcine su nam dozvolile da eliminišemo virus dečije paralize.

Dan Jurafski: Da li Luftanza servira doručak i San Hoze? Pa, to zvuči pomalo smešno.

Defni Koler: Ovo je koji novčić izaberete, a ovo su dva bacanja.

Endru Ing: U kompjuterskom učenju velikih razmera, želimo da dođemo do računarske...

(Aplauz)

DK: Ne iznenađuje

da studenti vole da dobijaju najbolji sadržaj

sa najboljih univerziteta, besplatno.

Otkad smo otvorili vebsajt u februaru,

dobili smo 640.000 studenata iz 190 zemalja.

Imamo 1,5 miliona prijava,

6 miliona ispita je polagano u 15 kurseva koji su do sada

postavljeni i pogledano je 14 miliona video snimaka.

Ali ne radi se samo o brojkama,

već i o samim ljudima.

Bilo da je to Akaš, koji dolazi iz malog grada u Indiji

koji nikada ne bi imao pristup, u ovom slučaju

kursevima stenfordskog kvaliteta

i ne bi mogao da ih priušti.

Ili Dženi, koja je samohrana majka dvoje dece

i želi da izbrusi svoje veštine

tako da bi mogla da se vrati i dobije diplomu na fakultetu.

Ili Rajan, koji ne može da ide u školu,

jer zbog ćerke koja nema imunitet

ne sme da rizikuje unos bakterija u kuću,

i samim tim ne sme da napusti svoj dom.

Drago mi je što mogu reći da --

nedavno smo bili u prepisci sa Rajanom --

ova priča je imala srećan kraj.

Mala Šenon -- možete je videti levo na slici --

je mnogo bolje sada

i Rajan se zaposlio zahvaljujući nekim od naših kurseva.

Šta čini ove kurseve toliko različitim?

Online kursevi su dostupni već duže vreme.

Razlikuje ih činjenica da je ovo pravo iskustvo kursa.

Počinje određenog dana,

i studenti gledaju video snimke na nedeljnoj bazi

i rade domaće zadatke.

Ovo su pravi domaći zadaci

za pravu ocenu, sa pravim rokom.

Vidite ovde rokove na grafikonu.

Ovi vrhovi pokazuju

da je odugovlačenje globalna pojava.

(Smeh)

Na kraju kursa,

studenti dobijaju sertifikat.

Oni mogu da predstave taj sertifikat

svojem poslodavcu i time dobiju bolji posao,

znamo mnoge studente koji su u tome uspeli.

Neki studenti su odneli svoj sertifikat

u obrazovnu instituciju koju pohađaju

i dobili prave bodove na fakultetu.

Ovi studenti su dobili nešto značajno

za svoj uložen trud i vreme.

Popričaćemo o nekim komponentama

koje ulaze u ove kurseve.

Prva komponenta je da, kada napustite

ograničenja prave učionice

i dizajnirate sadržaj posebno za online format,

možete da se odvojite od mnogih, na primer,

jednosatnih predavanja u jednom bloku.

Možete razdvojiti taj sadržaj, na primer,

u kratke, modularne celine trajanja od osam do 12 minuta,

od kojih svaka predstavlja razumljiv pojam.

Studenti mogu da polaze kroz sadržaj na različite načine,

u zavisnosti od njihove prošlosti, njihovih veština ili interesa.

Zato će, na primer, nekim studentima više koristiti

mala količina pripremnog sadržaja

koju neki drugi studenti već imaju.

Drugi studenti će možda biti zainteresovani za posebnu

dodatnu temu koju žele samostalno da izuče.

Ovaj format nam dozvoljava da se odvojimo

od modela obrazovanja "jedno važi za sve",

i dozvolimo studentima da prate više lični nastavni plan.

Naravno, znamo kao edukatori

da studenti ne uče time što sede i pasivno gledaju video snimke.

Jedna od najvećih komponenti ovog pokreta

je da studenti moraju

vežbati sa sadržajem

u cilju da ga poptuno razumeju.

Velik opseg ispitivanja demonstrira važnost ovoga.

Jedno koje se pojavilo u časopisu Science prošle godine,

pokazuje da čak i jednostavno ponavljanje gradiva,

gde studenti moraju da ponove

šta su već naučili

daje znatno bolje rezultate

na raznim testovima dostignuća

nego mnoge druge obrazovne intervencije.

Pokušali smo da ponavljanje gradiva ugradimo u našu platformu,

kao i mnoge druge oblike vežba.

Na primer, čak i naši video snimci nisu samo snimci.

Svakih nekoliko minuta, video se zaustavi

i studentima se postavi pitanje.

(Video) SP: ... Ove četiri stvari. Teorija mogućih ishoda,

sklonost ka izbegavanju promena, zanemarivanje osnovne učestalosti. Sve su veoma dobro zapisane.

To su sve dobro dokumentovana odstupanja od racionalnog ponašanja.

DK: Ovde se video pauzira,

i student piše odgovor u polje

i odgovara. Očigledno nije obraćao pažnju.

(Smeh)

Pokušava ponovo

i ovog puta uspeva.

Postoji i dodatno objašnjenje ako to žele.

Sada se video nastavlja ka sledećem delu lekcije.

Ovo je jednostavno pitanje

koje ja, kao nastavnik, mogu da pitam tokom časova,

ali kada postavim ovakvo pitanje tokom časa,

80 procenata studenata

još uvek zapisuje prethodnu stvar koju sam rekla,

15 procenata je izgubljeno na Fejsbuku,

a tu je i pametnjaković u prednjem redu

koji izblebeće odgovor

pre nego što bilo ko drugi ima priliku da razmisli o njemu,

i ja sam, kao predavač, veoma zadovoljna

da je neko uopšte znao odgovor.

Lekcija se onda nastavlja pre nego što je, zapravo,

većina studenata primetila da sam uopšte postavila pitanje.

Ovde, svaki student

mora da se uključi u sadržaj.

Naravno, ova jednostavna pitanja za ponavljanje

nisu kraj priče.

Moramo da ugradimo smislenija pitanja za vežbu

i da pružimo studentima podatke o njihovim rezultatima

na tim pitanjima.

Kako da ocenimo radove 100.000 studenata

ako nemamo 10.000 asistenata?

Odgovor na to je, morate upotrebiti tehnologiju

koja će to raditi umesto vas.

Na sreću, tehnologija je daleko dospela,

i sada možemo da ocenjujemo širok opseg zanimljivih vrsta domaćih zadataka.

Kao dodatak pitanjima sa ponuđenim odgovorima

i kratkim pitanjima koja ste videli na video snimku,

možemo da ocenjujemo matematiku, matematičke operacije

i matematičke derivacije.

Možemo da ocenjujemo modele, bez obzira na to da li su

finansijski modeli na časovima biznisa

ili fizički modeli na času nauke ili inženjerstva

možemo takođe i da ocenjujemo dosta napredne zadatke iz programiranja.

Pokazaću vam primer koji je dosta jednostavan

ali veoma vizuelan.

Ovo je sa časova informatike na Stenfordu,

i studenti moraju da poprave boju

na mutnoj crvenoj slici.

Upisuju njihov program u pretraživač,

i vidite da nije dobro ispalo, Kipu Slobode je još uvek muka.

Student pokušava ponovo i uspeva i to mu je rečeno,

može da nastavi dalje na sledeći zadatak.

Ova sposobnost aktivne interakcije sa sadržajem

i odgovora da li ste u pravu ili niste,

je ključna za studentovo učenje.

Narvno, ne možemo još da ocenimo

opseg rada koji treba nekome za sve kurseve.

Ono što nedostaje je rad kritičnog razmišljanja

koje je neophodno u smerovima

kao što su društvene nauke, biznis i drugi.

Pokušali smo da ubedimo, na primer,

nekog od nastavniog osoblja društvenih nauka,

da pitanja sa ponuđenim odgovorima nisu loša strategija.

To nije prošlo veoma dobro.

Morali smo da smislimo drugo rešenje.

Rešenje koje smo na kraju prihvatili je vršnjačko ocenjivanje.

Ispostavlja se da prethodna istraživanja pokazuju,

kao ovo od Sadlera i Guda,

da je vršnjačko ocenjivanje iznenađujuće efektivna strategija

za pružanje izvodljivih ocena.

Pokušali smo u malim razredima,

ali se tamo pokazalo, na primer,

da među-studentske ocene na y osi

su veoma dobro usklađene sa

ocenama profesora na x osi.

Ono što još više iznenađuje je da je samo-ocenjivanje,

gde studenti ocene svoj rad sami --

sve dok ih podstaknete da to urade na pravi način

da ne bi sebi dali maksimalan broj bodova --

još više usklađeno sa ocenama nastavnika.

Ovo je efektivna strategija

koja se može iskoristiti za ocenjivanje na većoj razmeri,

i korisna je strategija učenja za studente,

jer oni zapravo i uče iz ovog iskustva.

Sada imamo najveći sistem uzajamnog ocenjivanja

gde desetine hiljada studenata

jedni drugima ocenjuju radove,

i to dosta uspešno, moram reći.

Ali ne radi se ovde samo o studentima

koji sede sami u svojoj sobi rešavajući zadatke.

Oko svakog našeg kursa

stvorila se zajednica studenata,

globalna zajednica ljudi

okupljena oko zajedničkog intelektualnog napora.

Ovde vidite mapu koju su napravili

studenti u našem kursu uvoda u sociologiju, sa Prinstona,

gde su se oni stavili na mapu sveta,

gde se zapravo vidi globalni opseg ovakvog pokreta.

Studenti sarađuju na ovim kursevima na više različitih načina.

Kao prvo, postoji forum za pitanja i odgovore,

gde studenti postave pitanje,

a drugi studenti odgovaraju na ta pitanja.

Neverovatna stvar ovde je,

zbog velikog broja studenata,

čak i kada bi student postavio pitanje

u 3 sata ujutru,

negde u svetu,

bio bi neko ko je budan

i koji radi na istom tom zadatku.

U mnogim našim kursevima,

prosečno vreme potrebno da se na pitanje odgovori

na forumu, je 22 minuta.

Takav nivo usluge ja nisam nikad ponudila mojim studentima na Stenfordu.

(Smeh)

Iz pohvalnica naših studenata vidite

da oni primećuju

da zbog ove velike online zajednice,

mogu da sarađuju međusobno na mnoge načine

koji su opširniji nego što su mogli u kontekstu stvarne učionice.

Studenti su takođe samo-organizovani,

bez ikakve intervencije sa naše strane,

u male grupe za učenje.

Neke od ovih su bile prave grupe za učenje,

osnovane na geografičkim ograničenjima,

koje su se sastajali na nedeljnom nivou da razrade nekoliko zadataka.

Ovo je studijska grupa u San Francisku,

ali ima ih mnogo širom sveta.

Ostale grupe su virtualne,

nekad po jezičnoj srodnosti ili kulturnoj,

ovde dole levo vidite

našu multikulturnu univerzalnu grupu za učenje

gde su ljudi posebno želeli da stupe u vezu

sa ljudima iz drugih kultura.

Postoje neverovatne mogućnosti

koje se mogu dobiti iz ovakvog okvira rada.

Prva je da ima potencijal da nam da

potpuno jedinstven pogled

na razumevanje učenja ljudi.

Zato što su ovde podaci posebni.

Možemo da sakupimo svaki klik, svaki predat domaći zadatak, svaku poruku sa foruma od desetina hiljada studenata.

Možete preokrenuti izučavanje ljudskog obrazovanja

od načina pokrenutog pretpostavkama

do načina pokrenutog podacima, transformacija koja je,

na primer, pokrenula revoluciju u biologiji.

Možete da iskoristite ove podatke da razumete ključna pitanja

kao što je koje su dobre strategije učenja

koje su efektivne naspram onih koje nisu?

U kontekstu posebnih kurseva,

možete postaviti pitanja

kao: koje su česte zablude

i kako da pomognemo studentima da ih se reše?

Evo primera toga,

takođe iz Endruovog časa kompjuterskog učenja.

Ovo je distribucija pogrešnih odgovora

na jedan od Endruovih zadataka.

Odgovori su parovi brojeva,

što omogućava da ih predstavite na grafikonu.

Svaki od malih krstova koje vidite su različiti pogrešni odgovori.

Veliki krst u gornjem levom delu

je gde je 2000 studenata

dalo isti pogrešan odgovor.

Ako dvoje studenata u razredu od 100

napravi istu grešku,

ne biste to primetili.

Kada 2000 studenata da isti pogrešan odgovor,

teško je da vam promakne.

Endru i njegovi učenici su bacili pogled,

pogledali neke od tih zadataka,

razumeli koren ovog nesporazuma,

i onda napravili poruku koja ukazuje na tu grešku

koja će se pokazati svakom studentu

čiji odgovor padne u tu grupu,

što znači da se studentima koji naprave istu grešku

sada pruža lična povratna informacija

koja im govori kako da isprave grešku na efektivniji način.

Ova personalizacija je nešto što možemo izgraditi

pomoću tih velikih brojki.

Personalizacija je verovatno

jedna od najvećih mogućnosti ovde,

jer nam pruža potencijal

da rešimo problem star 30 godina.

Obrazovni istraživač Bendžamin Blum je 1984.,

predstavio nešto što je nazvao problem 2 sigme,

koji je primetio proučavajući tri grupe.

Prva grupa je učila na časovima sa standardnim predavanjem.

Druga grupa studenata je učila

na standardnom času sa predavanjima,

ali sa pristupom usavršavanja,

tako da studenti ne mogu da pređu na sledeću temu

pre nego što predstave usavršeno znanje prve.

Na kraju, bila je grupa studenata

koja je učena jedan-na-jedan sa instruktorom.

Grupa na osnovu usavršavanja je bila za punu standardnu devijaciju,

ili sigmu, bolja u bodovima postignuća

od grupe iz časova sa standardnim predavanjem,

a individualno učenje sa instruktorom pokazuje 2 sigme

poboljšanja u performansama.

Da bismo razumeli šta to znači,

moramo pogledati časove sa predavanjem,

i izabrati prosečnu performansu kao prag.

Znači, na času sa lekcijama,

pola studenata je iznad tog praga proseka, a pola je ispod.

U individualnom učenju,

98 procenata studenata je iznad tog praga.

Zamislite kada bismo mogli da podučimo studente tako da 98 procenata njih

budu iznad proseka.

Stoga, problem 2 sigme.

Kao društvo, ne možemo da priuštimo

da svakom studentu pružimo individualnog instruktora.

Ali možda možemo priuštiti da svakom studentu

pružimo kompjuter ili pametni telefon.

Pitanje je, kako možemo upotrebiti tehnologiju

da guramo sa leve strane grafikona, od plave krive,

do desne strane sa zelenom krivom?

Stručnost je lako postići korišćenjem kompjutera,

zato što se kompjuter ne umori

od ponavljanja istog video snimka pet puta.

Ne umori se čak ni od ocenjivanja istog rada nekoliko puta,

to smo videli u mnogim primerima koje sam vam pokazala.

Čak i personalizacija

je nešto čiji početak tek vidimo,

bilo da je ta personalizacija kroz nastavni plan

ili neka personalizovana povratna informacija koju sam vam pokazala.

Ovde je cilj da pokušamo da poguramo,

i da vidimo dokle možemo stići prema zelenoj krivulji.

Ako je ovo tako super, da li su univerziteti sada nepotrebni?

Mark Tven tako misli.

Rekao je: "Koledž je mesto gde profesorove beleške

idu pravo u studentove beleške,

a da ne prođu kroz glave ni jednog."

(Smeh)

Ja se ne slažem sa Markom Tvenom.

Mislim da se nije žalio na

univerzitete, nego na format predavanja

koje mnogi univerziteti koriste.

Hajde da se vratimo još nazad, do Plutarha,

koji je rakao da "Um nije sud koji treba napuniti,

nego drvo koje treba zapaliti."

Možda bi manje vremena trebalo da provedemo na univerzitetima

puneći umove naših studenata sadržajem

kroz predavanja, a više vremena raspaljući njihovu kreativnost,

njihovu maštu i sposobnost rešavanja problema

time što ćemo razgovarati sa njima.

Kako da to uradimo?

To radimo tako što vežbamo aktivno učenje na časovima.

Bilo je mnogo ispitivanja, uključujući ovo,

koje pokazuje da aktivno učenje,

interakcija sa studentima na času,

poboljšava performanse na svakom polju --

prisustvovanju časovima, na učešću i učenju,

izmereno standardnim testom.

Vidite, na primer, da se bodovi postignuća

skoro dupliraju u ovom eksperimentu.

Možda bi ovako trebalo da provodimo naše vreme na univerzitetima. Da rezimiramo, kada bismo mogli da ponudimo obrazovanje najboljeg kvaliteta

svakome u svetu, besplatno,

šta bi to postiglo? Tri stvari.

Prvo bi omogućilo da obrazovanje bude osnovno ljudsko pravo,

gde bilo ko u svetu

sa mogućnošću i motivacijom

može da nauči veštine koje su mu potrebne

da poboljša život sebi,

svojoj porodici i svojoj zajednici.

Drugo, omogućilo bi doživotno učenje.

Šteta je što za mnoge ljude,

učenje prestaje kada završimo srednju školu ili fakultet.

Time što imamo ovaj neverovatan sadržaj,

možemo da naučimo nešto novo

svaki put kada to želimo,

bilo da je to samo da bismo proširili horizonte

ili da promenimo naš život.

Najzad, ovo bi omogućilo talas inovacija,

jer neverovatan talenat se može naći bilo gde.

Možda sledeći Albert Ajnštajn ili sledeći Stiv Džobs

živi negde u udaljenom selu u Africi.

Ako možemo toj osobi pružiti obrazovanje,

ona bi mogla osmisliti sledeću veliku stvar

i učini svet boljim mestom za sve nas.

Hvala vam puno.

(Aplauz)