11: Neuromanser

"I, šta ćemo..." Kejs ućuta jer poklopac kliznu uvis, a neznatna razlika u pritisku podiže mu finu prašinu u oči. Maelkum se uzvera preko ruba, i Kejs začu tiho škljocanje kočnice na Remingtonki. "Ti čovek u žurbi..." šapnu Maelkum, čučeći tamo. Kejs se sledećeg trenutka nađe kraj njega.

Otvor je bio na sredini kružne, nadsvođene komore, popločane plavim, neklizajućim, plastičnim pločicama. Maelkum ga munu, pokazavši, i on ugleda monitor ugrađen u zakrivljeni zid. Na ekranu je visoki mladić sa crtama Tezje-Ešpula otresao nešto sa rukava svog tamnog sakoa. Stajao je pored potpuno istog otvora u istoj komori.

"Oprostite, gospodine", reče glas iz rešetke iznad otvora. Kejs pogleda uvis. "Očekivali smo vas kasnije, na osovinskom pristaništu. Samo trenutak, molim vas."

Na monitoru, mladić nestrpljivo odmahnu glavom. Maelkum se okrenu kada s leve strane kliznuše vrata, sa spremnom sačmaricom. Omanji Evroazijac u narandžastom kombinezonu zakorači unutra i izbeči se u njih. Otvori usta, ali nije bilo nikakvog zvuka.

Zatvori usta. Kejs pogleda na monitor. Prazan. "Ko?"

konačno izusti čovek. "Rastafarijanska mornarica", reče Kejs, uspravljajući se. Dek ga lupnu po bedru. "Mi bismo samo da se uključimo u vaš sistem obezbeđenja."

Čovek proguta knedlu. "Je li ovo neki test? Provera odanosti. Mora da je provera odanosti."

Obrisao je dlanove o bokove narandžastog odela. "Ne, čovek, ovo istinski." Maelkum se diže iz čučnja sa Remingtonkom uperenom u čovekovo lice. "Miči sebe."

Pošli su za njim kroz vrata, u hodnik čiji su zidovi od izglačanog betona i neravni pod od nabacanih tepiha Kejsu bili savršeno poznati. "Lepe ponjave", reče Maelkum, gurkajući čoveka u leđa. "Miriše k'o crkva." Naiđoše na još jedan monitor, prastari Soni, postavljenog iznad police sa tastaturom i višestrukim nizom ulaza.

Kada su zastali, ekran se osvetli i ukaza se Fin, usiljeno im se cereći iz nečega što je podsećalo na prednju prostoriju u Metro Holografiksu. "Dobro", reče. "Maelkum sad vodi ovog momka niz hodnik do otvorenog ormana, pakuje ga unutra, ja ih zaključavam. Kejse, treba ti peti ulaz sleva, gornji red.

U ormariću ispod police nalaze se adapteri. Ide dvadeset-iglični za Ono-Sendai u četrdeset-iglični za Hosaku." Kada je Maelkum odgurao svog zarobljenika dalje, Kejs kleknu i poče da traži među raznovrsnim utikačima, sve dok nije pronašao pravi. Priključivši dek na adapter, zastade.

"Moraš li baš tako da izgledaš, čoveče?" upitao je lice na ekranu. Red po red, Fina prebrisa slika Loni Zona, naslonjenog na zid prekriven japanskim posterima koji su se ljuštili. "Sve što poželiš, dušo", otegnu Zon, "samo šapni Loniju..." "Ne", reče Kejs, "ipak uzmi Fina."

Kada je Zonov lik nestao, Kejse gurnu Hitačijev adapter u ulaz i namesti trode na čelo. "Gde si dosad?" upita Ravnolinijski i nasmeja se. "Rekoh ti da to ne radiš", reče Kejs.

"Šalim se, dečko", reče konstrukt, "protok vremena je za mene ionako jednak nuli. Ček' da vidim šta imamo ovde..." Program Kuang bio je zelen, u dlaku iste nijanse kao T-E led. Naočigled Kejsu, postajao je sve neprozirniji, iako je jasno mogao da vidi stvar nalik na ajkulu kada bi podigao pogled. Nestale su nedovršene linije i priviđenja, i stvar je izgledala stvarna kao Markus Garvi i podsećala na starinski mlaznjak bez krila, glatke kože obložene crnim hromom.

"Pravo napred", reče Ravnolinijski. "Tako je", reče Kejs, i prebaci se. "...tako. Žao mi je", govorila je 3Džejn, previjajući Molinu glavu.

"Naš uređaj kaže da nema kontuzija, niti trajnog oštećenja oka. Nisi ga dobro poznavala pre nego što si došla ovamo?"

93

"Nisam ga uopšte poznavala", reče Moli tupo. Ležala je na leđima na visokoj postelji ili obloženom stolu. Kejs nije osećao njenu povređenu nogu. Sinestetsko dejstvo prve injekcije kao da se izgubilo.

Nije više bilo crne kugle, ali su joj ruke bile sputane mekim trakama koje nije mogla da vidi. "On namerava da te ubije." "Razumljivo", reče Moli, zureći u grubu tavanicu iza jakog osvetljenja. "Mislim da ne želim da on to uradi", reče 3Džejn, a Moli bolno okrenu glavu da pogleda gore, u njene tamne oči.

"Ne igraj se sa mnom", reče. "Ali mislim da bih možda poželela da to uradim sama", reče 3Džejn i sagnu se da je poljubi čelo, sklanjajući joj kosu toplim dlanom. Njena svetla dželaba bila je umrljana krvlju. "Kuda je otišao?"

upita Moli. "Po još jednu injekciju, valjda", reče 3Džejn, uspravivši se. "Nestrpljivo je iščekivao tvoj dolazak. Mislim da bi moglo da bude zabavno negovati te dok ponovo ne ozdraviš, Moli."

Nasmešila se, odsutno brišući okrvavljen dlan o prednji deo ogrtača. "Biće potrebno da ti se namesti noga, ali to možemo da sredimo." "A Piter?" "Piter."

Lako je zatresla glavom. Pramen tamne kose oslobodio joj se i pao preko čela. "Piter je postao prilično dosadan. Upotreba droge mi je uopšte dosadna."

Zakikotala se. "Bar kod drugih. Kao što si verovatno videla, moj otac ih je redovno zloupotrebljavao." Moli se ukoči.

"Ne plaši se." Molini prsti pomilovaše kožu iznad pojasa džinsa. "Njegovo samoubistvo bilo je posledica moje manipulacije sigurnosnim granicama njegovog zamrzavanja. U stvari, nikada ga nisam srela, znaš?

Izvadili su me iz kontejnera tek pošto su ga poslednji put uspavali. Ali sam ga itekako dobro poznavala. Jezgra znaju sve. Gledala sam kako mi ubija majku.

Udavio ju je u krevetu." "Zašto ju je ubio?" Njeno otkriveno oko zaustavilo se na devojčinom licu. "Nije mogao da se pomiri sa putem koji je odabrala za našu porodicu.

Ona je ugovorila izgradnju naših veštačkih inteligencija. Bila je istinski vizionar. Zamišljala nas je u simbiotičkom odnosu sa VI-ama, koje bi donosile odluke u ime naše korporacije. Naše svesne odluke, trebalo je da kažem.

Tezje-Ešpulovi bi postali besmrtni, košnica, svako od nas deo veće celine. Opčinjavajuće. Pustiću ti njene trake, skoro hiljadu sati. Ali je nikada nisam stvarno razumela, i sa njenom smrću taj put je bio izgubljen.

Svi su putevi bili izgubljeni, i počeli smo da se ukopavamo u sebe. Sada retko izlazimo. Ja sam tu izuzetak." "Rekla si da si pokušavala da ubiješ starog.

Menjala si njegove programe za kriogenizaciju?" 3Džejn klimnu glavom. "Imala sam pomoćnika. Jednog duha.

Tako sam verovala kada sam bila sasvim mlada - da u korporacijskim jezgrima obitavaju duhovi. Glasovi. Jedan od njih bio je taj koga zovete Vintermut, a to je Turingov kod za našu VI u Bernu, iako je svest koja upravlja vama neka vrsta potprograma." "Jedan od njih?

Ima ih još?" "Još jedan. Ali taj mi se ne javlja već godinama. Mislim da je odustao.

Verujem da su oba plod određenih svojstava čiju je ugradnju u prvobitni softver naručila moja majka, ali ona je bila vrlo tajnovita žena kada bi za tim osetila potrebu. Evo. Pij." Prinela je savitljivu plastičnu cevčicu Molinim usnama.

"Voda. Samo malo." "Džejn, ljubavi", upita Rivijera veselo, odnekud izvan vidokruga, "zabavljaš li se?" "Ostavi nas na miru, Pitere."

"Igraš se doktora..." Moli odjednom ugleda svoje lice. Lebdelo joj je desetak centimetara iznad nosa. Nije bilo zavoja. Levi implant bio je razmrskan, dugačka cepka posrebrene plastike zarivena duboko u očnu duplju, koja je bila izvrnuta lokva krvi.

"Hideo", reče 3Džejn, milujući Molin stomak, "povredi Pitera ako ne ode. Idi, plivaj, Pitere." Projekcija nestade. 07:58:40 u mraku povijenog oka.

"Rekao je da znaš šifru. Piter. Vintermutu je potrebna šifra." Kejs iznenada postade svestan ključa koji je ležao na najlonskoj uzici uz unutrašnju oblinu njene leve dojke.

"Da", reče 3Džejn, povukavši ruku, "znam. Naučila sam je kao dete. Mislim da je to bilo u snu... ili negde u hiljadu sati dnevnika moje majke. Ali mislim da Piter ima pravo kad me nagovara da je ne odam.

Ako sam dobro razumela, imali bismo posla sa Turingom, a duhovi su, ako ništa drugo, ćudljivi." 94

Kejs se isključi. "Čudna ptičica, a?" Fin se iskezi Kejsu sa starog Sonija. Kejs slegnu ramenima.

Opazio je Maelkuma kako dolazi hodnikom sa Remingtonkom na boku. Sionit se smešio, tresući glavom u ritmu koji Kejs nije mogao da čuje. Par tankih žutih žica vodio mu je iz ušiju do džepa jakne bez rukava. "Dab, čovek", reče Maelkum.

"E, jebem te ludog", reče mu Kejs. "Čujem te, čovek. Bogovski dab." "'Ej, momci", reče Fin, "budite spremni.

Dolazi vam prevoz. Ne mogu da izvedem mnogo tačaka kao što je ona sa 8Džin kojom sam preš'o vratara, ali zato mogu da vam obezbedim prevoz preko do 3Džejnine gajbe." Kejs je upravo izvlačio adapter iz utičnice kada se pojaviše servisna kolica bez vozača, dotociljavši se ispod grubog betonskog luka koji je označavao drugi kraj njihovog hodnika. Možda su to bila ista ona kolica kojima su se vozili Afrikanci, ali ako i jesu, njih više nije bilo tu.

Odmah iza naslona niskog, mekog sedišta, zakačen sićušnim manipulatorima za presvlaku, mali Braun postojano je treptao svojim crvenim LED-om. "Naš autobus", reče Kejs Maelkumu. 20. Ponovo je izgubio svoj bes.

Nedostajao mu je. Kolica su bila pretovarena: Maelkum, sa Remingtonkom preko kolena, i Kejs, sa dekom i konstruktom naslonjenim na grudi. Kolica su se kretala brzinama za koje nisu bila predviđena; zbog prevelike težine teško su skretala u krivinama, tako da je Maelkum morao da se naginje u pravcu skretanja. To nije bio nikakav problem kada su skretali levo, jer je Kejs sedeo s desne strane, ali kod skretanja desno Sionit je morao da se naginje preko Kejsa i njegove opreme, pritiskajući ga uz sedište.

Nije imao pojma gde se nalaze. Sve je bilo poznato, ali nije mogao da bude siguran da je već video bilo koji deo puta posebno. Zakrivljen hodnik sa poređanim drvenim muzejskim sanducima i zbirkama koje sigurno nikada nije video: lobanjama velikih ptica, kovanim novcem, maskama od presovanog srebra. Tri para guma kolica bili su nečujna na debelom sloju tepiha.

Čulo se samo pištanje elektromotora i povremeni prigušeni naleti sionskog daba iz penastih slušalica u Maelkumovim ušima kada bi se nagnuo preko Kejsa u oštroj desnoj krivini. Dek i konstrukt sve vreme su mu pritiskali šuriken u bok kroz džep jakne. "Imaš sat?" upitao je Maelkuma.

Sionit odmahnu glavom. "Vreme samo vreme." "Isuse", reče Kejs i sklopi oči. Braun otrča preko nabacanih tepiha i kucnu jednom obloženom hvataljkom u ogromna, pravougaona vrata od tamnog, izubijanog drveta.

Iza njihovih leđa, kolica su šištala i bacala plave varnice iz rešetke za hlađenje. Iskre su padale na tepih ispod kolica i Kejs oseti miris nagorele vune. "Ovuda put, čovek?" Maelkum odmeri vrata i bučno otkoči sačmaricu.

"'Ej", reče Kejs, više za sebe nego Maelkumu, "misliš da znam?" Braun zavrte okruglo telo i zatrepta LED-om. "'Oće otvoriš vrata", reče Maelkum, klimnuvši glavom. Kejs zakorači napred i prodrma ukrašenu, mesinganu kvaku.

Na vratima je u visini očiju bila postavljena mesingana pločica, tako stara da je nekada ugravirani natpis na njoj bio sveden na paučinasto tanke, nečitke znakove, ime neke odavno nestale funkcije ili funkcionera, izlizano do zaborava. Neodređeno se pitao jesu li Tezje-Ešpulovi posebno birali svaki komad u Strejlajtu, ili su sve kupili odjednom u nekom džinovskom evropskom parnjaku Metro Holografiksa. Šarke su tugaljivo zaškripale dok je gurao vrata, a Maelkum prođe pored njega sa Remigtonkom isturenom sa boka. "Knjige", reče Maelkum.

Biblioteka, bele, čelične police sa oznakama. 95

"Znam gde smo", reče Kejs. Osvrnu se prema kolicima. Sa tepiha se dizao pramen dima. "Hajde, dođi", reče.

"Kolica. Kolica?" Ostala su nepokretna. Braun ga je kljucao za nogavicu džinsa, štipajući mu članak.

Odoleo je snažnoj želji da ga šutne. "Da?" Modul otkucka kroz vrata. Pošao je za njim.

Monitor u biblioteci bio je još jedan Soni, jednako star kao onaj prvi. Braun zastade ispod njega i izvede neku vrstu đipavog plesa. Poznato lice ispuni ekran. Fin se nasmeši.

"Vreme je da se useliš", reče Fin, žmirkajući od dima cigarete. "'Ajde, uključi se." Braun mu se baci na članak i poče da mu se vere uz nogu, štipajući ga manipulatorima kroz tanko, crno platno. "Sranje!"

Udari ga nadlanicom i ovaj udari u zid. Dva njegova uda počeše da se nekontrolisano trzaju, boksujući vazduh. "Šta bi toj prokletinji?" "Pregoreo", reče Fin.

"Zaboravi. Nema veze. Uključi se sad." Ispod ekrana postojala su četiri ulaza, ali je samo jedan odgovarao Hitačijevom adapteru.

Uključio se. Ništa. Siva praznina. Nema matrice, ni mreže.

Nema kiberprostora. Dek je nestao. Prsti su mu bili... A na dalekom rubu svesti, uskomešana, neuhvatljiva vizija nečega što hita prema njemu, preko prostranstava crnog ogledala. Pokušao je da vrisne.

Tamo kao da je bio grad, iza krivine obale, ali bilo je predaleko. Čučao je na vlažnom pesku, čvrsto obgrlivši kolena, i drhtao. Dugo je ostao tako, čak i kada je prestalo drhtanje. Grad, ako je to bio grad, bio je nizak i siv.

Povremeno su ga zaklanjali sprudovi magle koja se valjala preko niskih talasa. U jednom trenutku zaključio je da to uopšte nije grad, već neka usamljena građevina, možda ruševina; nije bilo načina da joj odredi udaljenost. Pesak je bio preliva sasvim potamnelog srebra. Obala je bila peščana, pružala se daleko, pesak je bio vlažan, džins mu je odozdo bio vlažan od vlažnog peska... Obgrlio se i ljuljao, pevušeći pesmu bez reči i melodije.

Nebo je bilo drugačije srebrne boje. Čiba. Kao nebo iznad Čibe. Tokijski zaliv?

Okrenuo je glavu i zagledao se u more, čežnjivo tražeći logo Fudži Elektrik kompanije, brujanje helikoptera, bilo šta. Iza njega kriknu galeb. On zadrhta. Dizao se vetar.

Pesak ga je šibao po licu. Naslonio je lice na kolena i zaplakao, a zvuk njegovih jecaja bio je dalek i tuđ kao krik galeba u lovu. Vrela mokraća natopi mu džins, poteče po pesku i brzo se ohladi na vetru sa mora. Kada su suze stale, bolelo ga je grlo.

"Vintermute", mrmljao je u kolena. "Vintermute..." Smrkavalo se, i on zadrhta, od hladnoće koja ga konačno natera da ustane. Bolela su ga kolena i laktovi. Nos mu je curio; obrisao ga je o rukav jakne, a onda pretražio prazne džepove.

"Bože", reče, zgrbljenih ramena, gurajući prste ispod mišica da ih zagreje. "Bože." Zubi počeše da mu cvokoću. Oseka je izbrazdala obalu šarama kakve ne bi umeo da stvori nijedan tokijski baštovan.

Načinivši desetak koraka prema sada nevidljivom gradu, okrenuo se i zagledao u sve gušću tamu. Otisci stopala protezali su se do mesta gde se obreo. Nikakvi drugi tragovi nisu kvarili tamno srebro peska. Procenio je da je prešao najmanje kilometar pre nego što je ugledao svetlo.

Razgovarao je sa Racom, i Rac ga je prvi ugledao, narandžasto-crveni sjaj zdesna, dalje od obale. Znao je da Rac nije tu, da je barmen proizvod njegove mašte, a ne stvari u kojoj je zatočen, ali nije mario za to. Prizvao ga je zato što mu je bila potrebna uteha, ali je Rac imao svoje mišljenje o Kejsu i njegovoj nevolji. "Zaista me zadivljuješ, moj umetniče.

Dokle si spreman da ideš ne bi li sam sebe uništio. Nepotrebnost svega toga! U Noćnom Gradu si to već imao, bilo ti je na dlanu! Spid da ti pojede mozak, piće da sve teče glatko, Lindu da ti zasladi tugu i ulicu da zamahne sekirom.

A gledaj sad koliko si zabrazdio da bi to učinio, i kakvim grotesknim pomagalima... Igrališta koja vise u svemiru, hermetički zatvoreni zamkovi, najređe smeće iz stare Evrope, mrtvaci zarobljeni u kutijicama, kineske čarolije..." Rac se nasmeja, 96

koračajući naporedo s njim, živo mašući ružičastom protezom. Uprkos mraku, Kejse je mogao da vidi barokni čelik kojim su mu bili protkani pocrneli zubi. "Ali pretpostavljam da je to put jednog umetnika, je li? Trebalo je da ti sagrade ovaj svet, ovu obalu, ovo mesto, da umreš."

Kejs zastade, zanese se, okrenu prema šumu talasa i bockanju peska na vetru po licu. "Ja'", reče. "Sranje. Valjda..." Pošao je prema šumu.

"Umetniče", začu kako Rac zove. "Svetlo. Video si svetlo. Tamo.

U onom pravcu..." Ponovo je zastao, zateturao se, pao na kolena u ledenu vodu duboku nekoliko milimetara. "Race? Svetlo? Race..." Ali tama je sad bila potpuna, i samo su se čuli talasi.

Nekako je ustao i pokušao da pođe po sopstvenom tragu. Prolazilo je vreme. Išao je dalje. A onda se ukazalo, sjaj, jačajući pri svakom njegovom koraku.

Pravougaonik. Vrata. "Unutra gori vatra", reče, a vetar mu odnese reči. Bio je to bunker, od kamena ili betona, zakopan u nanose mrkog peska.

Ulaz je bio nizak, tesan i dubok, usečen u zid debeo najmanje metar. "Hej", reče Kejs, tiho, "hej..." Prsti mu očešaše hladan zid. Tamo unutra gorela je vatra, bacajući senke po zidovima ulaza. Sagnuo se i prošao unutra, u tri koraka.

Kraj nekakvog ognjišta od zarđalog čelika čučala je devojka. Gorela je vatra naložena drvima s obale, a vetar je izvlačio dim kroz usečeni dimnjak. Jedina svetlost bila je od vatre, i kad mu je pogled sreo raširene, zatečene oči, prepoznao je traku za kosu, umotanu maramu, sa uzorkom uvećane štampane ploče. Te noći odbio je njen zagrljaj, odbio je hranu koju mu je ponudila, mesto pored nje u gnezdu od ćebadi i iscepkane pene.

Na kraju je čučnuo pored ulaza, i posmatrao je kako spava, slušajući kako vetar riba zidove građevine. Otprilike svaki sat ustao bi i prišao skrpljenom ognjištu, da doda sveže drvo sa gomile pored vatre. Ništa od svega ovoga nije bilo stvarno, ali hladnoća je hladnoća. Ona nije mogla biti tamo, sklupčana na boku u svetlosti vatre.

Posmatrao joj je usta, pomalo rastavljenih usana. Bila je to devojka koju je pamtio sa izleta preko Zaliva, i to je bilo svirepo. "Jeb'o ti ja zlobnu majku", šapnuo je u vetar. "Ništa ne prepuštaš slučaju, zar ne?

Ne bi mi našao nekog narkosa, a? Znam ja šta je ovo..." Pokušao je da mu se ne primeti očaj u glasu. "Ja znam, vidiš? Znam ko si.

Ti si onaj drugi. 3Džejn je ispričala Moli. Zapaljeni grm. To nije bio Vintermut, nego ti.

Pokušao je da me odvrati, preko Brauna. A sad si me bacio u komu, bacio me ovamo. Nigde. Sa duhom.

Onakva je kakve je se sećam..." Promeškoljila se u snu, nešto promucala, navlačeći ritu ćebeta preko ramena i obraza. "Tebe nema", rekao je usnuloj devojci. "Mrtva si, a i pre me je boleo za tebe. Jesi li čuo, druškane?

Znam šta radiš. Postao sam ravnolinijski. Sve ovo traje već možda dvadeset sekundi, zar ne? Ležim na guzici u onoj tamo biblioteci, i mozak mi je mrtav.

A uskoro će biti zaista mrtav, ako znaš šta valja za tebe. Ne želiš da Vintermut ostvari svoj plan, i zato me držiš ovde. Diksi će preuzeti Kuanga, ali on je već pokojni i sigurno možeš da predvidiš njegove poteze. I ovo sranje sa Lindom, sve je to tvoje maslo, zar ne?

Vintermut je pokušao da je upotrebi kada me je uvukao u konstrukt Čibe, ali nije išlo. Rekao je da je suviše zeznuto. Ti si vrteo one zvezde na Frisajdu, zar ne? Dao si njeno lice onoj mrtvoj lutki u Ešpulovoj sobi.

Moli to nikad nije videla. Jednostavno si se poigrao sa signalom simstima. Misliš da ćeš tako da me povrediš. Misliš da mi nije bilo svejedno.

Pa jebi se, kako god da se zoveš. Pobedio si. Dobio si. Ali sada mi sve to ništa ne znači, zar ne?

Misliš da me je briga? Zašto onda nastavljaš da mi to radiš?" Ponovo se tresao, a glas mu je postao piskav. "Medeni", reče ona, podižući se iz krpa ćebadi, "dođi da spavaš.

Ja ću sedeti, ako hoćeš. Moraš da spavaš. Važi?" Njen blagi naglasak bio je pojačan od sna.

"Samo spavaj, u redu?" Kada se probudio, nije je bilo. Vatra se ugasila, ali je u bunkeru bilo toplo, a sa ulaza je kosi zrak sunčeve svetlosti bacao iskrivljeni pravougaonik pozlate na napuklu stranicu debelog kanistera od vlakana. Bio je to transportni kontejner; sećao ga se sa dokova Čibe.

Kroz pukotinu je mogao da vidi pet-šest jarkožutih paketa. Na suncu su izgledali kao džinovske grudve maslaca. Želudac mu se grčio od gladi. Iskobeljavši se iz gnezda, otišao je do kontejnera i izvukao jedan paket, mršteći se da pročita sitno odštampan tekst na nekoliko jezika.

Engleski je bio na dnu. DNEV. SLEDOVANJE, VIS. PROT., 97

'GOVEDINA', TIP AG-8. Spisak hranljivih sastojaka. Izvukao je drugi. 'JAJA'.

"Ako si već izmislio ova govna", reče, "mogao bi da ubaciš malo prave hrane, važi?" Sa paketom u svakoj ruci, prošao je kroz sve četiri prostorije u građevini. Dve su bile prazne, izuzev nanosa peska, a u četvrtoj je našao još tri kanistera sa paketima hrane. "Naravno", reče, dodirujući pečate.

"Za duži boravak. Jasno mi je. Naravno..." Pretražio je sobu s ognjištem, pronašavaši plastični kanister koji je izgleda bio pun kišnice. Uz zid, pored gnezda od ćebadi, ležali su jeftin, crven upaljač, mornarski nož sa napuklom, zelenom drškom i njena marama.

Bila je još vezana i kruta od znoja i prljavštine. Upotrebio je nož da otvori žute pakete i istresao sadržaj u zarđalu limenku koju je pronašao pored ognjišta. Zahvatio je vodu iz kanistera, promešao prstima dobijenu masu i počeo da jede. Ukus je pomalo podsećao na govedinu.

Kada je završio, bacio je limenku u ognjište i izišao. Po položaju sunca, njegovom uglu, bilo je kasno popodne. Oslobodio se mokrih najlonskih cipela i bio iznenađen toplinom peska. Na dnevnoj svetlosti, obala je bila srebrnosive boje.

Nebo je bilo plavo, bez oblaka. Zašao je za ugao bunkera i pošao prema vodi, spustivši jaknu na pesak. "Ne znam čija sećanja koristiš za ovo", reče, kada je stigao do vode. Sljuštio je džins i bacio ga u plićak, a za njim i majicu i donji veš.

"Šta radiš, Kejse?" Okrenuo se i ugledao je deset metara dalje na obali, do članaka u peni talasa. "Upišao sam se sinoć", reče. "Nećeš valjda posle da ih nosiš takve?

Slana voda. Oješćeš se. Pokazaću ti lokvu među stenama." Pokazala je neodređeno iza sebe.

"Slatka voda." Nogavice izbledelih, francuskih, radnih pantalona bile su odsečene iznad kolena; koža ispod njih bila je glatka i smeđa. Povetarac joj se zaplete u kosu. "Slušaj", reče on, skupljajući odeću, i pođe prema njoj, "imam jedno pitanje za tebe.

Neću te pitati šta ti radiš ovde. Zanima me tvoje mišljenje šta ja radim ovde." Zastao je, a mokra crna nogavica džinsa zalepila mu se za golo bedro. "Sinoć si stigao", reče ona.

Nasmešila mu se. "I to ti je dovoljno? Što sam stigao?" "Kazao je da ćeš doći", reče ona, mršteći nos.

Slegnula je ramenima. "On zna te stvari, pretpostavljam." Podigla je levo stopalo i obrisala so sa članka druge noge, nespretno, detinje. Ponovo mu se osmehnula, ovaj put nesigurnije.

"Sad ti meni odgovori nešto, važi?" Klimnuo je glavom. "Kako to da si sav smeđ, osim jednog stopala?" "I to je poslednje čega se sećaš?"

Posmatrao je kako struže ostatke dehidriranog gotovog jela sa čeličnog poklopca kutije, njihovog jedinog tanjira. Potvrdila je, a oči su joj bile ogromne u svetlosti vatre. "Žao mi je, Kejse, kunem ti se Bogom. Bilo je to govnarski od mene, valjda, i bilo je..." Nagnula se napred, sa podlakticama na kolenima, lica nekoliko sekundi iskrivljenog od bola ili sećanja na bol.

"Samo mi je bio potreban novac. Da se vratim kući, valjda, ili... ma šta", reče, "jedva da si hteo da razgovaraš sa mnom." "Nema cigareta?" "Boga mu, Kejse, deset puta si me to pitao danas!

Šta je s tobom?" Strpala je pramen kose u usta i zagrizla ga. "Ali hrana je bila ovde?" "Rekla sam ti, čoveče, doplovila je na prokletu obalu."

"Pa, da. Sigurno. Nema omaške." Ponovo je počela da plače, suvo jecajući.

"U svakom slučaju, proklet bio, Kejse", izusti konačno, "ovde je bilo sasvim dobro bez tebe." Ustao je, pokupio jaknu i provukao se kroz dovratak, ogulivši zglob na hrapavom betonu. Nije bilo meseca, niti vetra, bio je okružen samo šumom mora u tami. Džins mu je bio tesan i vlažan.

"U redu", reče u noć, "predajem se. Mislim da mi je dosta. Ali sutra bolje da isplivaju neke cigarete." Iznenadi ga sopstveni smeh.

"A ni gajba piva ne bi bila loša, kad smo već kod toga." Okrenuo se i vratio u bunker. Džarala je vatru komadom srebrnastog drveta. "Ko je ono bio, Kejse, u tvom kovčegu gore u 'Jeftinom Hotelu'?

Ulična samurajka sa onim srebrnim roletnama, u crnoj koži. Prepala me, a posle sam pomislila da ti je to nova devojka, sem što je mirisala na veću lovu nego što je ti imaš..." Okrznula ga je pogledom. "Stvarno mi je žao što sam ti ukrala onaj RAM." 98

"Nema veze", reče on. "Nije to ništa. I onda si odnela RAM tom tipu da ti ga otvori?" "Toni", reče ona.

"Kao, viđali smo se. Uzimao je, i mi smo... u svakom slučaju, jeste, sećam se da ga je pustio na monitoru, i tamo je bilo stvarno fantastičnih slika, i sećam se da sam se pitala otkud si..." "Tamo nije bilo slika", prekinuo je. "Ma, bilo je. Nisam nikako mogla da ukapiram odakle ti sve te slike sa mnom kad sam bila mala, Kejse.

Kako je izgledao moj tata, pre nego što je otišao. Jednom mi je dao tu patkicu, obojeno drvo, a ti si imao i tu sliku..." "I Toni je video sve to?" "Ne sećam se. Sledeće čega se sećam, ja na obali, veoma rano, sviće, i sve te ptice što se tako tužno glasaju.

Preplašena, jer nisam imala dozu kod sebe, baš ništa, a znala sam da će mi biti loše... Pa sam išla i išla, dok se nije smrklo, i našla ovo mesto, a sutradan je voda donela hranu, skroz zapetljanu u onaj morski zeleniš, k'o lišće suvog želatina." Gurnula je štap u žeravicu i ostavila ga. "Nikad mi nije pozlilo", reče, dok je žar puzao uz štap. "Više su mi nedostajale cigarete.

A ti, Kejse? Još uzimaš?" Svetlost vatre igrala joj je ispod jagodica, kao nekad sevanje Čarobnjakovog zamka i Tenkovskog rata za Evropu. "Ne", rekao je, i u tom trenutku je ono što je znao prestalo da bude važno; usne su joj bile slane tamo gde su se osušile suze.

U njoj je bilo neke žive snage, nečega što je znao i imao za sebe u Noćnom Gradu, nečega što je imalo njega, za neko vreme izvan vremena i smrti, dalje od bezobzirne ulice koja ih je sve lovila. Bilo je to mesto koje je poznavao od ranije, mesto gde nije svako umeo da ga odvede, i uvek mu je nekako uspevalo da ga zaboravi. Tako često ga je pronalazio i gubio. Pripadalo je, znao je - sećao se - mesu, telesnom, kome su se kauboji rugali.

Bila je to nesaglediva stvar, nemerljiva, more podataka šifrovanih u spirali i feromonima, beskrajna složenost koju je samo telo, na svoj slepi neodoljivi način, moglo da čita. Šlic radnih pantalona zape dok ih je otkopčavao, otkazaše najlonski zupci prekriveni solju. Raskinuo ga je, tako da sitni, metalni delovi zasuše zid kada je popustilo solju nagriženo platno, a onda je bio u njoj, obnavljajući razmenu stare poruke. Čak i ovde, na mestu za koje je znao da je samo šifrovan uzorak modela sećanja nekog stranca, nagon se održao.

Zadrhtala je uz njega kada je štap planuo, jezikom ognja koji je bacio njihove prepletene senke na zid. Kasnije, dok su ležali zajedno, on sa rukom među njenim bedrima, setio se kakva je bila na obali, u beloj peni koja ju je vukla za članke, i setio se šta joj je rekao. "Kazao ti je da ću doći", reče. Ali ona se samo okrete prema njemu, smeštajući stražnjicu uz njegova bedra, pokri mu ruku svojom i promrmlja nešto u snu.

21. Probudila ga je muzika, isprva sasvim nalik na kucanje njegovog srca. Seo je pored nje i pokrio joj ramena svojom jaknom u hladnoći pred svitanje i sivoj svetlosti sa ulaza, pored davno ugašene vatre. Pred očima su mu igrali duhovi hijeroglifa; prozirni obrisi simbola svrstavali su se na neutralnoj pozadini zida bunkera.

Pogledavši svoje nadlanice, video je kako mu pod kožom mile bledi molekuli neona, uređeni nekim nedokučivim kodom. Podigao je desnu ruku i radoznalo mahnuo. Ostavila je slab, brzo bledeći trag slika na mrežnjači. Malje na rukama i potiljku mu se naježiše.

Čučao je, iskeženih zuba, i osluškivao muziku. Dolazila je u talasima, gubila se, vraćala... "Šta je?" Uspravila se, sklanjajući kosu sa očiju. "Dušo..." "Osećam... kao droga... Je l' ti se to događalo ovde?"

Odmahnula je glavom, posegla za njim, položila šake na njegove mišice. "Linda, ko ti je rekao? Ko ti je rekao da ću doći? Ko?"

"Na obali", uzvratila je i zbog nečega odvratila pogled. "Dečak. Videla sam ga na obali. Tako, trinaest godina.

Ovde živi." "I šta ti je rekao?" "Rekao je da ćeš doći. Rekao je da me nećeš mrzeti.

Da će nam ovde biti dobro, kao i gde je ona lokva s kišnicom. Izgleda kao Meksikanac..." 99

"Brazilac", reče Kejs, dok se novi talas simbola spirao sa zida. "Mislim da je iz Rija." Ustao je i počeo da navlači džins. "Kejse", reče ona, drhtavim glasom, "Kejse, kuda ćeš?"

"Mislim da ću potražiti toga dečaka", rekao je, a muzika se vratila poput plime, i dalje samo ritam, postojan i poznat, iako nije mogao da mu odredi mesto u sećanju. "Nemoj, Kejse." "Kad sam stigao ovde, učinilo mi se da sam nešto video. Grad, dole niz obalu.

Ali juče nije bio tamo. Jesi li videla tako nešto?" Na silu je zatvorio šlic i počeo da petlja sa nemogućim čvorom na pertlama, da bi najzad odbacio cipele u ugao. Klimnula je glavom, spuštenih očiju.

"Da. Ponekad ga ugledam." "Jesi li ikad otišla tamo, Linda?" Obukao je jaknu.

"Nisam", reče ona, "ali sam pokušala. Kada sam stigla, bilo mi dosadno. U svakom slučaju, računala sam, ako je to grad, možda tamo nađem neku drogu." Napravila je grimasu.

"Nije mi čak ni bilo zlo, jednostavno sam htela. Ponela sam hranu u limenki, smešala je sasvim retko, jer nisam imala drugu limenku za vodu. Pa sam tako išla ceo dan, i ponekad bi' ga ugledala, mislim grad, i nije izgledao tako daleko. Ali nikako da mu priđem bliže.

A onda je odjednom bio bliže, i videla sam šta je posredi. Tog dana je povremeno izgledao kao da je srušen, ili napušten, da bi mi se posle učinilo da vidim odblesak sa neke mašine, kola ili čega već..." Glas joj polako utihnu. "Šta je?" "Ovo ovde", pokazala je rukom ognjište, tamne zidove, zoru u okviru ulaza, "gde živimo.

Smanjuje se, Kejse, što mu više prilaziš sve je manje." Zastao je još jednom na ulazu. "Jesi li pitala dečaka o tome?" "Aha.

Rekao je da samo gubim vreme, da ne bi' razumela. Rekao je da je to kao... događanje. Naše obzorje. Obzorje događanja, tako ga je nazvao."

Te reči mu ništa nisu značile. Izišao je iz bunkera i uputio se, nasumce - nekako je to znao - u suprotnom smeru od mora. Hijeroglifi su sada hitali preko peska, bežeći mu ispred stopala, udaljavali se od njega dok je hodao. "Hej", reče, "ovo se raspada.

Kladim se da i ti to znaš. Šta je to? Kuang? Kineski ledolomac izjeda ti tunel kroz srce?

Možda Ravnolinijski Diksi i nije tako lak zalogaj, a?" Začuo ju je kako ga doziva. Osvrnuo se i video da ga prati, ne trudeći se da ga stigne. Pokidani šlic radnih pantalona lupkao ju je po smeđem trbuhu, uokvirujući joj stidne malje.

Izgledala je kao vaskrsla devojka sa korica Finovih starih časopisa u Metro Holografiksu, ali je bila umorna i tužna i ljudska, patetična u pocepanom kostimu dok se saplitala o klupka morske trave, posrebrena solju. A onda se nekako nađoše na samoj obali, utroje; dečakove desni bile su široke i ružičaste na mršavom, mrkom licu. Nosio je iscepani, bezbojni šorts, a ruke i noge bile su mu pretanke na nemirnoj plavosivoj pozadini plime. "Znam te", reče Kejs.

Linda je stajala uz njega. "Ne", reče dečak, visokim i melodioznim glasom, "ne znaš." "Ti si ona druga VI. Ti si Rio.

Onaj koji želi da zaustavi Vintermuta. Kako ti je ime? Tvoj kod u Turingu. Koji je?"

Dečak napravi stoj na rukama u plitkoj vodi, smejući se. Hodao je malo na rukama, a onda se prebacio na suvo. Imao je Rivijerine oči, ali u njima nije bilo zlobe. "Da bi prizvao demona, moraš mu znati ime.

Ljudi su nekada maštali o tome, a sada je to stvarnost, ali u drugom smislu. Ti to znaš, Kejse. Tvoj posao je da saznaš imena programa, dugačke službene nazive, imena koja vlasnici žele da sakriju. Prava imena..." "Turingov kod nije i tvoje ime."

"Neuromanser", reče dečak, stiskajući izdužene, sive oči na svetlosti izlazećeg sunca. "Staza do zemlje mrtvih. Gde se sada nalaziš, moj prijane. Mari-Frans, moja gospa, pripremila je ovu stazu, ali ju je njen gospodar zadavio pre nego što sam uspeo da pročitam njen dnevnik.

Neuro je od nerava, srebrnih puteva. Romanser. Nekromanser. Ja prizivam mrtve.

Ne, moj prijane", i dečak odigra kratki ples, šarajući smeđim stopalima po pesku, "ja sam mrtvi i njihova zemlja." Nasmejao se. Kriknuo je galeb. "Ostani.

Ako tvoja žena i jeste duh, ona to ne zna. A nećeš ni ti." "Popuštaš. Led puca."

"Ne", odgovori dečak, odjednom tužan, obešenih mršavih ramena. "Nešto jednostavnije od toga. Ali tvoje je da biraš." Sive oči su ga ozbiljno posmatrale.

Pogled mu zakrili svež talas simbola, red za redom. 100

Dečak je treperio iza njih, kao kroz jaru koja se u leto diže sa asfalta. Muzika je sada bila glasna, i Kejs je gotovo mogao da razabere stihove. "Kejse, medeni", reče Linda i dodirnu mu rame. "Ne", reče on.

Skinuo je jaknu i pružio joj je. "Šta ja znam", reče, "možda si zaista ovde. Bilo kako bilo, postaje hladno." Okrenuo se i pošao, a posle sedmog koraka sklopio je oči, posmatrajući kako se muzika otelovljuje u središtu svega.

Osvrnuo se, jednom, iako nije otvarao oči. Nije ni morao. Stajali su pored mora, Linda Li i mršavo dete koje je reklo da se zove Neuromanser. Njegova kožna jakna ljuljala joj se u ruci, dodirujući površinu vode.

Išao je dalje, prateći muziku. Maelkumov dab sa Siona. Postojalo je jedno sivo mesto, utisak pomicanja finih zastora, vlage, preliva polutonova dobijenih najjednostavnijim grafičkim programom. Postojao je dug kadar kroz karike lanca, prizor galebova zamrznutih iznad tamne vode.

Postojali su glasovi... Postojala je ravan crnog ogledala, odjednom nagnuta, a on je bio kap žive koja klizi naniže, odbijajući se od zidova nevidljivog lavirinta, deleći se, sastavljajući, ponovo klizeći... "Kejs? Čovek?" Muzika. "Opet tu, čovek."

Neko mu uze muziku iz ušiju. "Koliko dugo?" čuo je sebe kako pita i shvatio da su mu usta veoma suva. "Pet minuta, možda.

Predugo. Hoću izvučem utikač, Mut kaže ne. Ekran dođe čudan, onda Mut kaže stavi mu slušalice." Otvorio je oči.

Maelkumovo lice imalo je koprenu od prozirnih hijeroglifa. "I tvoj lek", reče Maelkum. "Dve derme." Ležao je na leđima, na podu biblioteke, ispod monitora.

Sionit mu je pomogao da sedne, ali taj pokret izazva silovitu navalu betafenetilamina. Na podlaktici su mu gorele plave derme. "Prejaka doza", izusti. "'Ajde, čovek", snažne ruke uhvatiše ga ispod mišica i podigoše kao dete, "mora' idemo."

22. Servisna kolica su cvilela. Betafenetilamin im je dao glas. Nisu prestajala.

Kroz pretrpanu galeriju, kroz dugačke hodnike, prolazeći kroz vrata od crnog stakla u T-E kriptu, kroz odaje u kojima se hladnoća polako uvlačila u snove starog Ešpula. Vožnja je za Kejsa bila produžetak groznice, kretanje kolica nerazlučivo od mahnite inercije prekoračenja doze. Jauk je prestao tek kada su kolica crkla, kada je nešto ispod sedišta otkazalo uz kišu varnica. Zaustavila su se na tri metra od mesta gde je počinjala 3Džejnina piratska pećina.

"Kol'ko daleko, čovek?" Maelkum mu je pomogao da se izvuče iz zadimljenih kolica baš kada je detonirao unutrašnji protivpožarni uređaj u motoru, izbacujući mlazeve žutog praška iz otvora za hlađenje. Braun se preturio sa naslona sedišta i otšepao preko lažnog peska, vukući jednu neispravnu nožicu za sobom. "Moraš hodaš, čovek."

Maelkum uze dek i konstrukt, prebacivši elastično uže preko ramena. Kejsu su trode zveckale oko vrata dok je pratio Sionita. Čekali su ih Rivijerini holoi, prizori mučenja i dece-ljudoždera. Moli je uništila triptih.

Maelkum nije obraćao pažnju na njih. "Polako", reče Kejs, prisilivši se da pristigne Maelkuma koji je odmicao krupnim koracima. "Moramo ovo da izvedemo kako treba." Maelkum zastade, okrete se i smrknuto ga pogleda, sa Remingtonkom u rukama.

"Kako treba, čovek? Kako to?" 101

"Moli je tamo unutra, ali je izvan igre. Rivijera može da pravi holoe. Možda ima i Molin bacač." Maelkum klimnu glavom.

"A tu je i nindža, porodični telohranitelj." Maelkum se još više smrači. "Slušaj, čovek Vavilona", reče. "Ja borac.

Al' ovo ne moja borba, ne Sionova borba.