2.7. Hari Poter i Dvorana tajni - Blatokrvni i šaputanja (2)

Flint je morao da skoči ispred Melfoja kako bi sprečio Freda i Džordža da se bace na njega, Alisija vrisnu: – Kako se usuđuješ! – a Ron posegnu u svoju odoru, izvuče štapić, vičući: – Platićeš za ovo, Melfoje! – i besno ga uperi ispod Flintove ruke u Melfojevo lice. Stadionom odjeknu glasan prasak i zrak zelene svetlosti izlete iz Ronovog štapa, ali na pogrešnu stranu, pogodivši ga u stomak i oborivši ga unazad na travu. – Rone! Rone! Da li si dobro? – ciknu Hermiona. Ron otvori usta da nešto kaže, ali nije uspeo da izusti ni reč. Umesto toga glasno podrignu i nekoliko puževa golaća isklizne mu iz usta u krilo. Sliterinski tim se zacenio od smeha. Flint se previjao, oslanjajući se na svoju novu metlu. Melfoj je stajao četvoronoške i udarao pesnicama po zemlji. Grifindorci su se skupili oko Rona, koji je i dalje podrigivao i izbacivao velike sluzave puževe. Činilo se da niko ne želi da ga dodirne. – Bolje da ga odnesemo do Hagrida, on je najbliži – reče Hari Hermioni, koja hrabro klimnu glavom, i njih dvoje podigoše Rona za ruke. – Šta je bilo Hari? Šta se desilo? Je l' bolestan? Ali ti možeš da ga izlečiš, zar ne? – Kolin je strčao dole sa svog sedišta i sada je obigravao oko njih dok su odlazili s terena. Ron se zgrči i još nekoliko puževa skliznu niz njegovu odoru. – Oooo – reče Kolin fascinirano, i namesti aparat. – Možeš da ga držiš mirno, Hari? – Sklanjaj nam se s puta, Koline – reče Hari ljutito. On i Hermiona podupirali su Rona dok su odlazili sa stadiona i prelazili preko imanja ka ivici šume. – Još malo, Rone – reče Hermiona, kad se brvnara čuvara imanja pojavi na vidiku. – Biće ti dobro za koji minut... samo što nismo stigli... Bili su na oko dvadesetak stopa od Hagridove kuće kada se vrata otvoriše, ali na njima se ne pojavi Hagrid. Iz kolibe izađe Gilderoj Lokhart, tog dana obučen u odoru blede slezove boje. – Brzo, ovamo iza – prosikta Hari, uvukavši Rona iza obližnjeg žbuna. Hermiona ih je sledila, pomalo nevoljno. – Lako je, kad znaš šta radiš! – govorio je Lokhart glasno Hagridu. – Ako ti treba pomoć, znaš gde sam! Daću ti primerak moje knjige – čudi me da već nemaš jedan. Potpisaću ti ga večeras i poslaću ga. Pa, doviđenja! – I on se brzim korakom uputi ka zamku. Hari je sačekao dok se Lokhart nije izgubio s vidika, a onda izvuče Rona iza žbuna i povede ga ka Hagridovim ulaznim vratima. Žurno pokucaše. Hagrid se odmah pojavi, delujući veoma mrzovoljno, ali se razvedri čim vide ko su. – Pit'o sam se ka' ćete me obiđete – ulaz'te, ulaz'te – mislijo sam da bi opet mog'o da bude profesor Lokhart. Hari i Hermiona pomogoše Ronu da uđe preko praga u jednosobnu brvnaru, u čijem se jednom uglu nalazio ogroman krevet, dok je u drugom veselo pucketala vatra. Činilo se da Hagrid nije nimalo uznemiren zbog Ronovog problema s puževima, koji mu je Hari užurbano objasnio dok je spuštao Rona u stolicu. – Bolje da su napolju neg' unutar – reče on veselo, nameštajući veliki bakarni lavor ispred njega. – Izbacuj i' sve skupa, Rone. – Mislim da ne možemo ništa da učinimo osim da sačekamo da samo prođe – reče Hermiona zabrinuto, gledajući Rona kako se naginje nad lavor. – Ta kletva teško uspeva i u najboljim uslovima, ali s polomljenim čarobnim štapićem... Hagrid je lupao po kući, praveći im čaj. Njegov lovački hrt, Feng, balavio je po Hariju. – Šta je Lokhart hteo od tebe, Hagride? – upita Hari, češkajući Fengove uši. – Dav'o mi savet kak' da isteram kelpije iz bunara – režao je Hagrid, sklanjajući poluočerupanog petla s oribanog stola i postavljajući čajnik. – K'o da ja to ne znajem. I lupeto je neš'o o nekakoj vili zloslutnici š'o ju je proter'o. Ak' je samo jedna reč toga istinita, poješću ovaj čajnik. Nije ličilo na Hagrida da kritikuje profesora s Hogvortsa, i Hari ga iznenađeno pogleda. Hermiona, međutim, reče nešto povišenim tonom: – Mislim da si malo nepravedan. Profesor Dambldor je očigledno mislio da je on najbolji za taj posao... – On je bio jedin' čovek za taj pos'o – reče Hagrid, ponudivši ih tanjirom karamela, dok je Ron porazno bljuvao u lavor. – I to zbilja mis'im jedini. Mnogo je teško nać' nekog za pos'o s Mračnim veštinama. Vid'te, niko neće toga rado da se primi. Počinju da misle da donosi baksuz. Niko od profesora se tu nij' dugo zadrž'o. Neg' ti meni reci – reče Hagrid, glavom pokazavši ka Ronu – kog je 'teo da prokune? – Melfoj je nazvao Hermionu nekim imenom. Mora da je bilo vrlo ružno, jer su svi poludeli. – Bilo je ružno – reče Ron promuklo, podigavši se preko stola. Bio je bled i znojav. – Melfoj ju je nazvao 'Blatokrvnom', Hagride. Kad je krenuo novi nalet puževa golaća Ron opet nestade s vidika. Hagrid je izgledao zabezeknuto. – Nije valjda! – zareža on na Hermionu. – Jeste – reče ona. – Ali ja ne znam šta to znači. Naravno, shvatila sam da je nešto stvarno ružno... – To je najuvredljivija stvar koju je mogao da smisli – procedi Ron. – 'Blatokrvni' je pogrdan naziv za nekog ko je normalskog porekla, znaš – čiji su roditelji nečarobnjaci. Postoje čarobnjaci, kao Melfojeva porodica, koji misle da su bolji od drugih jer su, što bi rekli, 'čistokrvni.' – On neznatno podrignu, i jedan jedini puž pade u njegovu ispruženu ruku. On ga baci u lavor i nastavi: – Mislim, mi ostali znamo da to ne pravi nikakvu razliku. Pogledajte Nevila Longbotoma – on je čistokrvan, a jedva može da postavi kotao na pravu stranu. – A još nisu izmisleli čin koju naša Hermiona ne mož' da baci – reče Hagrid ponosno, a Hermionino lice poprimi jarku cinober nijansu. – Odvratno je tako nazvati nekoga – reče Ron, brišući svoje znojavo čelo drhtavom rukom. – Prljava krv, vidite. Prosta krv. To je ludost. Većina današnjih čarobnjaka ionako je mešane krvi. Da se nismo venčavali s Normalcima, izumrli bismo. On ponovo povrati i sagnu se van njihovog vidika. – Pa, ne krivim te što si 'teo da ga prokuneš, Rone – reče Hagrid glasnije da nadjača tupe udarce puževa o lavor. – Al' možda je dobro š'o je štap opalio unatraške. Mis'im da bi Lucijus Melfoj odma' doletijo u školu da si prokl'o njegovog sina. Bar nisi u nevolji. Hari je hteo da ukaže da ta nevolja ne bi bila mnogo gora od puževa koji kuljaju iz usta, ali nije mogao: Hagridove karamele zacementirale su mu vilicu. – Hari – reče Hagrid iznenada, kao da mu je nešto neočekivano palo na pamet – 'oću neš' da se objasnim s tobom. Čujem da deliš potpisane fotografije. Kako to da ja nisam dobijo jednu? Besan, Hari najzad s naporom razdvoji zube. – Ne dajem potpisane slike – reče on plahovito. – Ako Lokhart to još uvek izvrće... Ali onda vide da se Hagrid smeje. – Sam' te zafrkavam – reče on, lako potapšavši Harija po leđima, i odbacivši ga ka stolu. – Znao sam da nije odistinski. Rek'o sam Lokhartu da tebi to ne treba. Ti si mnog' poznatiji od njeg' i bez da se trudiš. – Kladim se da mu se to nije dopalo – reče Hari, pridižući se i trljajući bradu. – Mislim da nij' – uzvrati Hagrid, sa sjajem u očima. – A onda sam mu rek'o da nisam pročit'o nijednu njegovu knjigu, i on je odlučijo da ode. Rone, 'oćeš karamelu? – dodade on kad se Ron ponovo pojavio. – Neka, hvala – reče Ron slabašno. – Bolje da ne rizikujem. – Ajde da vid'te š'a sam uzgaj'o – reče Hagrid, dok su Hari i Hermona završavali čaj. U malom povrtnjaku iza Hagridove kuće raslo je tuce najvećih bundeva koje je Hari ikada video. Svaka je bila veličine stene. – Dobro napreduju, a? – upita Hagrid srećno. – Za gozbu za Noć veštica... valjda će da bidnu dovoljno velike do tada. – Čime si ih hranio? – upita Hari. Hagrid pogleda preko ramena da proveri da li su sami. – Pa, malkice sam im – znate – pomog'o. Hari primeti Hagridov cvetnoružičasti kišobran naslonjen na zadnji zid kolibe. Hari je i ranije imao razloga da veruje da taj kišobran nije običan. Zapravo, imao je snažan utisak da je u njemu sakriven Hagridov stari školski čarobni štapić. Hagridu nije bilo dozvoljeno da koristi magiju. Izbacili su ga s Hogvortsa kad je bio u trećem razredu, ali Hari nikada nije saznao zašto – kad god bi to pomenuli Hagrid bi glasno pročistio grlo i postao čudnovato gluv dok se tema ne promeni. – Čini rasta, pretpostavljam? – reče Hermiona glasom između neodobravanja i zabave. – Pa, dobro si obavio posao na njima. – To je rekla i tvoja mala sestra – reče Hagrid, klimnuvši glavom ka Ronu. – Sreto' je juče. – Hagrid uputi Hariju pogled preko ramena, dok mu je brada igrala. – Rekla je da samo razgleda školsko imanje, al' mislim da se nadala da će naletet' na nekog drugog u mojoj kući. – On namignu Hariju. – Ak' mene pitaš, ona ne bi odbila potpisanu... – O, ućuti – reče Hari. Ron poče da frkće od smeha i poprska zemlju puževima. – Pazi! – zareža Hagrid, odvlačeći Rona dalje od svojih dragocenih bundeva. Bilo je skoro vreme ručku, a pošto je Hari od ranog jutra uzeo samo malo karamela, jedva je čekao da se vrati u školu da jede. Oprostili su se od Hagrida i odšetali nazad do zamka; Ron bi s vremena na vreme štucnuo, ali je izbacio samo dva veoma mala puža. Jedva da su kročili u Ulaznu dvoranu kad odjeknu nečiji glas. – Tu ste, Poteru, Vizli. – Ka njima je išla profesorka Mek Gonagal, strogog izgleda. – Večeras ćete obojica odslužiti svoju kaznenu nastavu. – Šta ćemo da radimo, profesorka? – upita Ron, nervozno se trudeći da ne podrigne. – Ti ćeš glancati srebro u sobi s trofejima, zajedno sa gospodinom Filčom – reče profesorka Mek Gonagal. – I bez čarolija, Vizli... rukom, sve dok ne zablista. Ron proguta knedlu. Argusa Filča, domara, mrzeli su svi đaci u školi. – A ti ćeš, Poteru, pomagati profesoru Lokhartu da odgovori na pisma svojih obožavatelja – reče profesorka Mek Gonagal. – O, ne... mogu li i ja da idem u sobu s trofejima? – upita Hari očajno. – Naravno da ne – reče profesorka Mek Gonagal, podižući obrve. – Profesor Lokhart je izričito tražio tebe. Tačno u osam, obojica. Hari i Ron se pogureno odvukoše u Veliku salu u stanju najdubljeg očaja, a Hermiona je išla iza njih s izrazom koji im je govorio pa, prekršili ste školska pravila. Hariju pastirska pita nije prijala onoliko koliko je očekivao. Svaki je mislio da je dobio gori zadatak od onog drugog. – Filč će me držati tamo celu noć – reče Ron turobno. – Bez magije! U toj prostoriji ima barem stotinak pehara. Ja nisam vešt normalskom čišćenju. – Ovog časa bih se menjao s tobom – reče Hari tupo. – Ja sam stekao veliku čistačku praksu kod Darslijevih. Odgovarati na pisma Lokhartovih obožavalaca... biće to noćna mora... Subotnje popodne prolete kao da se istopilo, i za tili čas već je bilo pet do osam i Hari je vukao noge kroz hodnik drugog sprata do Lokhartovog kabineta. On stisnu zube i pokuca. Vrata se odmah širom otvoriše. Lokhart mu se smeškao. – A, evo ga mali mangup! – reče on. – Uđi, Hari, uđi. Osvetljene svetlošću mnogih sveća, na zidu su jasno sijale bezbrojne uramljene Lokhartove fotografije. Neke od njih je čak i potpisao. Još jedna velika gomila slika ležala je na stolu. – Ti možeš da adresiraš koverte! – reče Lokhart Hariju, kao da je to bila velika čast. – Prva je za Gledis Gedžen – živa bila – moju veliku obožavateljku. Minuti su mileli poput puža. Hari je pustio Lokharta da ga zasipa pričom, povremeno odgovarajući sa: „hmm“, „tačno“ i „aha“. S vremena na vreme bi čuo frazu: „Slava je prevrtljiv prijatelj, Hari“, ili: „Slavan je onaj ko se slavno ponaša, upamti to“. Sveće su polako dogorevale, bacajući titravu svetlost po mnogim pokretnim Lokhartovim licima koja su ga posmatrala. Hari pređe svojom bolnom rukom po, kako mu se činilo, hiljaditoj koverti, ispisujući adresu Veronike Smetli. Mora da je skoro vreme da se krene, pomisli Hari očajno, molim te, daj bože da je došlo vreme da... A onda začu nešto – nešto sasvim različito od pucketanja sveća koje su se gasile i Lokhartovog brbljanja o svojim obožavateljima. Beše to glas, glas koji je unosio strah u kosti, glas od koga je zastajao dah. Glas ledene zlobe. – Dođi... Dođi do mene... dođi da te rasporim... dođi da te rastrgnem... dođi da te ubijem... Hari prestrašeno odskoči a velika mrlja boje jorgovana pojavi se na ispisanom nazivu ulice Veronike Smetli. – Šta? – reče on glasno. – Znam!