2.5. Hari Poter i Dvorana tajni - Mlatarajuća vrba (1)

5. Mlatarajuća vrba Kraj letnjeg raspusta došao je brže nego što je Hari želeo. Jedva je čekao da se vrati na Hogvorts, ali je mesec koji je proveo u Jazbini bio najsrećniji u njegovom životu. Bilo mu je teško da ne zavidi Ronu kad god bi pomislio na Darslijeve i na to kako će ga dočekati kada se sledeći put pojavi u Šimširovoj ulici. Poslednje večeri je gospođa Vizli čarolijom prizvala divnu večeru, koja se sastojala od svih Harijevih omiljenih jela i završila se ukusnim pudingom od melase. Fred i Džordž su krunisali veče bacajući Filibasterov vatromet. Ispunili su kuhinju crvenim i plavim iskrama koje su se najmanje pola sata odbijale od tavanica i zidova. Onda je došlo vreme za poslednju šolju tople čokolade i spavanje. Sledećeg jutra im je dugo trebalo da krenu. Ustali su uz prvo „kukuriku“, ali se činilo da treba još štošta da se uradi. Gospođa Vizli je jurcala naokolo, loše volje, tražeći rasparene čarape i pera, deca su se sudarala na stepenicama, poluobučena i s komadima tosta u rukama, a gospodin Vizli samo što nije slomio vrat spotakavši se o zalutalu kokošku dok je gacao po dvorištu noseći Džinin kovčeg u kola. Hari nije mogao da shvati kako će osmoro ljudi, šest velikih kovčega, dve sove i pacov uspeti da stanu u mali ford angliju. Naravno, nije računao na posebne odlike koje mu je dodao gospodin Vizli. – Ni reči Moli – prošaputa on Hariju kad otvori prtljažnik i pokaza mu kako ga je pomoću čarolije proširio, tako da u njega lako stanu kovčezi. Kada su se najzad svi smestili u kola, gospođa Vizli baci pogled na zadnje sedište, na kome su komotno sedeli Hari, Ron, Fred, Džordž i Persi, jedan pored drugog, i reče: – Normalci odista znaju više nego što mi mislimo, zar ne? – Ona i Džini se smestiše na prednje sedište, koje je bilo prošireno tako da je izgledalo kao klupa u parku. – Mislim, nikad se ne bi reklo da je ovoliko prostran, gledano spolja, zar ne? Gospodin Vizli upali motor i oni izađoše iz dvorišta, a Hari se osvrnu da poslednji put pogleda kuću. Jedva je stigao da se zapita kada će je ponovo videti, a oni se vratiše: Džordž je zaboravio svoju kutiju s Filibasterovim vatrometom. Pet minuta posle toga zaustavili su se u dvorištu da bi Fred otrčao po svoju metlu. Skoro su stigli na auto-put kada Džini ciknu da je zaboravila dnevnik. Dok se ona popela nazad u kola, već su strašno kasnili i svi su postajali nervozni. Gospodin Vizli baci pogled na sat, pa na svoju ženu. – Moli, draga... – Ne, Arture. – Niko nas ne bi video. Ovo malo dugme ovde je pojačavač nevidljivosti koji sam ugradio – on bi nas odveo visoko u vazduh – a onda bismo leteli iznad oblaka. Bili bismo tamo za deset minuta i niko ne bi posumnjao... – Rekla sam ne, Arture, ne usred bela dana. Stigli su do Kings krosa u petnaest do jedanaest. Gospodin Vizli pretrča preko ulice da nađe kolica za njihove kovčege, a onda svi zajedno pohitaše na stanicu. Hari je i prošle godine putovao Hogvorts ekspresom. Ali štos je bio u tome kako doći na peron devet i tri četvrtine, koji nije bio vidljiv normalskom oku. Trebalo je proći kroz čvrstu pregradu koja je razdvajala perone devet i deset. Nije bolelo, ali se to moralo uraditi oprezno, kako nijedan Normalac ne bi primetio vaš nestanak. – Prvo Persi – reče gospođa Vizli, gledajući nervozno u sat iznad njihovih glava, koji je pokazivao da imaju samo još pet minuta da ležerno nestanu kroz pregradu. Persi žustro krenu napred, i nestade. Sledeći je otišao gospodin Vizli, a pratili su ga Fred i Džordž. – Ja ću povesti Džini, a vas dvojica krenite odmah za nama – reče gospođa Vizli Hariju i Ronu, uhvativši Džini za ruku i odlazeći. Dok su trepnuli, već su nestale. – Hajdemo zajedno, imamo još samo minut – reče Ron Hariju. Hari proveri da li je Hedvigin kavez dobro učvršćen povrh njegovog kovčega, a potom odgura kolica maltene do same pregrade. Bio je krajnje samouveren, nije mu bilo ni približno neprijatno kao kad je koristio flu-prašak. Obojica su, nagnuti nad ručkama svojih kolica, odlučno išli sve brže ka pregradi. Na nekoliko koraka od nje, oni potrčaše i... TRAS! Oboja kolica udariše o pregradu i odbiše se nazad. Ronov kovčeg pade na pločnik perona uz glasan tup udarac, Hari bi oboren s nogu, a Hedvigin kavez odskoči na uglačan pločnik i ona se otkotrlja, krešteći u znak protesta. Ljudi sa svih strana zurili su u njih, a čuvar koji je bio u blizini povika: – Šta to radite, do đavola? – Izgubili smo kontrolu nad kolicima – prodahta Hari, držeći se za rebra dok je ustajao. Ron otrča po Hedvigu, koja je pravila takvu scenu da se iz gomile koja ih je okruživala čulo mrmljanje o zlostavljanju životinja. – Zašto ne možemo da prođemo? – Hari prosikta Ronu. – Pojma nemam... Ron se osvrnu oko sebe u širokom luku. Tuce znatiželjnika ih je još uvek posmatralo. – Zakasnićemo na voz – prošaputa Ron. – Ne razumem zašto se prolaz zapečatio... Hari podiže pogled ka velikom satu, s osećajem mučnine u dubini stomaka. Deset sekundi... devet sekundi... On oprezno zakotrlja svoja kolica napred, sve dok ne dodirnuše pregradu, i pogura ih iz sve snage. Metal ostade čvrst. Tri sekunde... dve sekunde... jedna sekunda... – Otišao je – reče Ron, zaprepašćeno. – Voz je otišao. Šta ako mama i tata ne mogu da prođu nazad do nas? Imaš li nešto normalskog novca? Hari se šuplje nasmeja. – Darslijevi mi nisu dali džeparac poslednjih šest godina. Ron nasloni uvo na hladnu pregradu. – Ništa ne čujem – reče napeto. – Šta ćemo da radimo? Ne znam koliko će vremena mami i tati biti potrebno da se vrate po nas. Osvrnuše se oko sebe. Ljudi su ih još uvek gledali, uglavnom zbog Hedviginog neprekidnog kreštanja.. – Mislim da je najbolje da odemo i sačekamo ih pored kola – reče Hari. – Privlačimo preveliku pa... – Hari – reče Ron, sa sjajem u očima. – Kola! – Šta s njima? – Možemo da odletimo kolima do Hogvortsa! – Ali mislio sam... – Zaglavili smo se, je l' da? A moramo da stignemo do škole, zar ne? A čak i maloletni čarobnjaci mogu da koriste čarolije u hitnim slučajevima, odeljak devetnaesti ili tako nešto, Dekreta o ograničavanju čega već... Harijeva panika iznenada se pretvori u uzbuđenje. – Umeš li da letiš njima? – Bez problema – reče Ron, okrećući svoja kolica ka izlazu. – Ajde, idemo, ako požurimo, moći ćemo da pratimo Hogvorts ekspres. I oni brzim hodom prođoše kroz gomilu radoznalih Normalaca, izađoše sa stanice, nazad na put gde je bio parkiran stari ford anglija. Višestrukim dodirom svog čarobnog štapića Ron otključa gepek veliki poput pećine. Ubaciše svoje kovčege unutra, staviše Hedvigu na zadnje sedište i smestiše se napred. – Proveri da li neko gleda – reče Ron, paleći kola još jednim dodirom štapića. Hari izbaci glavu kroz prozor: saobraćaj na glavnom putu ispred njih bio je gust, ali je njihova ulica bila prazna. – Može? – reče. Ron pritisnu malo srebrno dugme na vozačkoj tabli. Kola oko njih nestadoše – baš kao i oni. Hari je osećao kako sedište pod njim podrhtava, čuo je motor, osećao svoje ruke na kolenima i naočare na nosu, ali po onome što je mogao da vidi, činilo mu se kao da se pretvorio samo u par očnih jabučica, koje plutaju nekoliko stopa iznad tla u prljavoj ulici punoj parkiranih kola. – Hajdemo – reče Ron. Zemlja i prljave zgrade s obe strane ostadoše pod njima, nestajući iz vida kako su se kola dizala. Začas je pod njima ležao čitav London, zadimljen i svetlucav. Onda se začu mali prasak, i kola se ponovo pojaviše, zajedno sa Harijem i Ronom. – O, ne – reče Ron, treskajući po pojačavaču nevidljivosti. – Ne radi... Obojica stadoše da ga udaraju. Kola nestadoše. A onda se ponovo pojaviše. – Drž' se! – viknu Ron, i iz sve snage nagazi pedalu za gas; uleteli su pravo u niske vunaste oblake, i sve postade tmurno i maglovito. – Šta sad? – upita Hari, trepćući ka čvrstoj masi oblaka koja ih je pritiskala sa svih strana. – Moramo da vidimo voz da bismo znali u kom pravcu da idemo – reče Ron. – Ponovo se spusti dole – brzo... Spustiše se ponovo ispod oblaka i stadoše da se okreću na svojim sedištima, žmirkajući ka zemlji... – Vidim ga! – uzviknu Hari. – Tačno ispred – tamo! Hogvorts ekspres je klizio po pruzi ispod njih poput kakve skerletne zmije. – Pravo na sever – reče Ron, proveravajući kompas na vozačkoj tabli. – Dobro, moraćemo da ga proveravamo na otprilike svakih pola sata. Drži se... – I ustremiše se uvis među oblake. Minut kasnije, izbiše na bleštavilo sunčeve svetlosti. Bio je to sasvim drugi svet. Točkovi kola klizili su po moru paperjastih oblaka, nebo beše vedro, beskrajno plavetnilo ispod zaslepljujuće belog sunca. – Sad jedino treba da pazimo na avione – reče Ron. Oni se pogledaše i počeše da se smeju; dugo nisu mogli da se zaustave. Bilo je to kao da su uronili u neki divan san. Ovo je, pomisli Hari, zaista bio jedini način da se putuje: prolazeći pored vrtloga i kula od snežnih oblaka, u kolima punim toplih i jarkih sunčevih zraka, s velikom kesom karamela u kaseti, i zamišljajući ljubomorna lica Freda i Džordža kada glatko i spektakularno slete na veliki travnjak ispred zamka Hogvorts. Redovno su proveravali gde je voz dok su leteli sve dalje i dalje na sever, opažajući drukčiji prizor svaki put kad se spuste ispod oblaka. Uskoro je London ostao daleko iza njih, a zamenila su ga uredna zelena polja koja su prelazila u široka ljubičasta vresišta, sela s crkvama malim poput igračaka i veliki, živahan grad s automobilima koji su ličili na raznobojne mraviće. Međutim, posle nekoliko sati bez ikakvih dešavanja Hari je morao da prizna da je ponešto od te zanimljivosti iščilelo. Od karamela su strašno ožedneli, a nisu imali ništa za piće. On i Ron su skinuli svoje džempere, ali se Harijeva majica lepila za naslon sedišta, a naočare su mu neprekidno klizile ka vrhu znojavog nosa. Više nije primećivao fantastične oblike oblaka i čežnjivo je mislio na voz, kilometrima ispod njih, gde si mogao da kupiš ledeni sok od bundeve s kolica koja je gurala punačka veštica. Zašto nisu mogli da prođu na peron devet i tri četvrtine? – Ne može da bude još mnogo daleko, zar ne? – zahropta Ron, satima kasnije, kad sunce poče da tone u tlo od oblaka, bojeći ga u tamnoružičasto. – Spreman da još jednom proverimo gde je voz? Još uvek je bio tačno ispod njih, vijugajući šinama pored snegom prekrivenih planina. Ispod kupole od oblaka bilo je mnogo mračnije. Ron dade gas i ponovo ih uzdiže, ali dok je to radio motor poče da cvili. Hari i Ron razmeniše nervozne poglede. – Verovatno je samo umoran – reče Ron. – Nikada ranije nije išao ovoliko daleko... I obojica su se pravila da ne primećuju da cviljenje postaje sve glasnije i glasnije, dok se nebo sve više smračivalo. U pomrčini su se rascvetale zvezde. Hari ponovo navuče svoj džemper. Pokušavao je da ne obraća pažnju na to što brisači slabo podrhtavaju, kao da protestuju. – Nismo daleko – reče Ron, više kolima nego Hariju. – Samo što nismo stigli – i on nervozno potapša vozačku tablu. Kada su se malo kasnije ponovo spustili ispod oblaka, morali su da čkilje kroz mrak ne bi li otkrili nešto po čemu bi se orijentisali. – Tamo! – viknu Hari tako da Ron i Hedviga odskočiše. – Pravo napred! Na tamnom horizontu, visoko na litici nad jezerom, videli su se obrisi mnogih kula i tornjeva zamka Hogvorts. Ali kola počeše da podrhtavaju i da gube brzinu. – Hajde – reče Ron molećivo, blago drmusajući volan – samo što nismo stigli, hajde... Motor zastenja. Ispod haube se pojaviše tanki mlazevi pare. Hari uhvati sebe kako se grčevito drži za ivicu sedišta dok su leteli ka jezeru. Kola se jako zatresoše. Izvirujući kroz prozor, Hari vide glatku, crnu površinu vode, mirnu kao ogledalo, milju ispod njih. Na volanu su se beleli Ronovi zglobovi. Kola ponovo zadrhtaše. – Hajde – promrmlja Ron. Bili su iznad jezera... zamak je bio pravo ispred njih... Ron nagazi na gas. Začu se glasan zveket, potom pljusak i motor potpuno stade. – Oh ne – reče Ron, kroz tišinu. Vrh kola poče da ponire.