2.4. Hari Poter i Dvorana tajni - Kod Brašnjavka i Mrljavka (3)

– Naravno, on je vrlo ambiciozan, Persi... taj je sve isplanirao... hoće da bude ministar magije... – tiho reče Ron Hariju i Hermioni dok su napuštali Persija. Sat kasnije uputiše se ka Kitnjavku i Mrljavku. Oni ni u kom slučaju nisu bili jedini koji su išli u knjižaru. Dok su joj prilazili, na svoje iznenađenje ugledaše veliku gomilu kako se gura ispred radnje pokušavajući da uđe. Razlog je bio objavljen na velikom natpisu zakačenom preko gornjih prozora: GILDEROJ LOKHART potpisivaće primerke svoje autobiografije MAGIČNI JA danas od 12.30 do 16.30 – Možemo da ga upoznamo! – ciknu Hermiona. – Mislim, on je napisao skoro sve knjige sa školskog spiska! Gomilu su većinom činile veštice, vršnjakinje gospođe Vizli. Mrzovoljni čarobnjak koji je stajao na vratima govorio je: – Polako, dame, molim vas... ne gurajte se tamo... pazite na knjige, moliću... Hari, Ron i Hermiona uguraše se unutra. Dugačak red vijugao je do kraja radnje, gde je Gilderoj Lokhart potpisivao svoje knjige. Oni zgrabiše po primerak Odmora s vilom zloslutnicom, i ušunjaše se u red tamo gde su stajali ostali Vizlijevi s gospodinom i gospođom Grejndžer. – A, tu ste, dobro je – reče gospođa Vizli. Zvučala je kao da je bez daha i neprekidno je nameštala kosu. – Moći ćemo da ga vidimo za koji minut... Gilderoj Lokhart se delimično nazirao, kako sedi za stolom okružen svojim slikama s kojih je namigivao gomili i smešio se svojim bleštavobelim zubima. Pravi Lokhart je nosio odoru plavu kao nezaboravak, koja mu se savršeno slagala s očima; njegov šiljasti čarobnjački šešir bio je nakrivljen pod kicoškim uglom na njegovoj talasastoj kosi. Naokolo je jurcao nizak i nervozan čovek neprijatnog izgleda, fotografišući velikim crnim aparatom koji je uz svaki zaslepljujuć blesak ispuštao oblake ružičastog dima. – Skloni se s puta – zareža on na Rona, povlačeći se nazad da uhvati bolji kadar. – Ovo je za Dnevni prorok. – Jaka stvar – reče Ron, trljajući nogu tamo gde ga je fotograf zgazio. Gilderoj Lokhart ga je čuo. Podigao je pogled. Spazio je Rona – a onda je primetio Harija. Zagledao se u njega. Zatim skoči na noge i samouvereno uzviknu: – Nije valjda da je to Hari Poter? Gomila se razdvoji, uzbuđeno šapućući. Lokhart skoči, zgrabi Harija za ruku i povuče ga napred. Gomila stade gromoglasno da aplaudira. Harijevo lice planu dok se Lokhart rukovao s njim, pozirajući fotografu koji je škljocao okolo kao lud, ispuštajući gust dim po Vizlijevima. – Nasmeši se, Hari – reče Lokhart, kroz svoje sjajne zube. – Ti i ja, skupa, zavređujemo naslovnu stranu. Kada je napokon pustio Harijevu šaku, Hari jedva da je osećao svoje prste. Pokušao je da se probije do Vizlijevih, ali mu Lokhart prebaci svoju ruku preko ramena, privukavši ga čvrsto uza sebe. – Dame i gospodo – reče on glasno i mahnu rukom da utiša gomilu. – Ovo je zbilja izuzetan trenutak! Pravi trenutak da objavim nešto što znam već izvesno vreme! – Kada je mladi Hari Poter danas ušao kod Kitnjavka i Mrljavka, on je samo želeo da kupi moju autobiografiju – koju ću mu ovom prilikom rado pokloniti, potpuno besplatno... – gomila ponovo zatapša. – Pojma nije imao – nastavi Lokhart, malčice protresavši Harija, tako da su mu naočare skliznule na vrh nosa – da će uskoro dobiti mnogo, mnogo više od moje knjige Magični ja. On i njegovi školski drugovi će, u stvari, dobiti pravog, magičnog mene. Da, dame i gospodo, veliko mi je zadovoljstvo i čast da objavim da ću, počev od septembra, predavati Odbranu od Mračnih veština na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo! Gomila je klicala i tapšala, a Hariju su uručili celokupna dela Gilderoja Lokharta. Malčice se teturajući pod njihovom težinom, nekako je uspeo da se skloni iz središta njihove pažnje u kraj sobe gde je stajala Džini sa svojim novim kotlom. – Ti ih uzmi – promrmlja joj Hari, istovarivši knjige u kotao. – Ja ću kupiti sebi... – Kladim se da si uživao u ovome, je li, Poteru? – upita glas koji je Hari lako prepoznao. Ispravio se i našao licem u lice s Drakom Melfojem, koji je namestio svoj uobičajeni podrugljivi osmeh. – Čuveni Hari Poter – reče Melfoj. – Ne možeš ni u knjižaru da uđeš a da ne dospeš na naslovnu stranu. – Ostavi ga na miru, nije on to tražio! – reče Džini. To je bio prvi put da je progovorila pred Harijem. Pogledom je streljala Melfoja. – Opa, Poteru, našao si sebi devojku! – otezao je Melfoj. Džinino lice poprimi skerletnu boju, dok su se Ron i Hermiona probijali do njih, oboje noseći gomilu Lokhartovih knjiga. – O, to si ti – reče Ron gledajući Melfoja kao da je ovaj nešto gadno što mu se zalepilo za đon cipele. – Kladim se da si iznenađen što vidiš Harija ovde, a? – Ne toliko koliko sam iznenađen što vidim tebe u radnji, Vizli – uzvrati Melfoj. – Pretpostavljam da će tvoji roditelji gladovati mesec dana da bi ovo otplatili. Ron pocrvene kao i Džini. On baci svoje knjige u kotao, i ustremi se na Melfoja, ali ga Hari i Hermiona zgrabiše za krajičak jakne. – Rone! – reče gospodin Vizli, probijajući se ka njima s Fredom i Džordžom. – Šta to radiš? Ovde je ludnica, hajdemo napolje. – Vidi, vidi, vidi – Artur Vizli. Bio je to gospodin Melfoj. Stajao je s rukom na Drakovom ramenu, zlobno se kezeći na identičan način kao i njegov sin. – Lucijuse – reče gospodin Vizli, hladno klimnuvši glavom. – Čujem da imate mnogo posla u Ministarstvu – reče gospodin Melfoj. – Sve te racije... nadam se da ti plaćaju prekovremeni rad? On zavuče ruku u Džinin kotao i, između sjajnih Lokhartovih knjiga, izvuče veoma star i izlizan primerak Početničkog vodiča kroz Preobražavanje. – Očigledno ne – reče. – Teško meni, koja je korist od toga što si bruka za čarobnjačku vrstu, ako te čak i ne plaćaju za to? Gospodin Vizli pocrvene više i od Rona i od Džini. – Melfoje, mi imamo potpuno suprotna gledišta na to šta znači brukati čarobnjačku vrstu – uzvrati on. – Očigledno – reče Melfoj, zureći svojim bledim očima u gospodina i gospođu Grejndžer, koji su sve to obazrivo posmatrali. – S kim se ti družiš, Vizli... baš kad sam pomislio da tvoja porodica ne može dublje da potone... Začu se udar metala kad Džinin kotao polete; gospodin Vizli se baci na gospodina Melfoja, oborivši ga nazad na policu s knjigama. Tuce teških knjiga čini svali se s treskom na njihove glave; začu se Fredov i Džordžov uzvik: – Sredi ga, tata! – Gospođa Vizli vrisnu: – Ne, Arture, ne! – Gomila se povuče unazad, obarajući još polica. – Gospodo, molim vas – molim vas! – vikao je prodavac, a onda jedan povik nadjača sve ostale: – Prestan'te, ej, momci, prestajte... Hagrid im se primicao krupnim koracima kroz more knjiga. Istog trena je razdvojio gospodina Vizlija i gospodina Melfoja. Gospodin Vizli je imao posečenu usnu, a gospodina Melfoja udarila je u oko Enciklopedija otrovnih pečuraka. Još uvek je držao Džininu staru knjigu o Preobražavanju. On je tutnu pravo u njene ruke, sa zlobnim sjajem u očima. – Drži, devojčice – uzmi svoju knjigu – to je najbolja koju otac može da ti kupi... Izvlačeći se iz Hagridovog stiska, on klimnu glavom Draku i izlete iz radnje. – Nisi treb'o da obraćaš pažnju na njega, Arture – reče Hagrid, gotovo podigavši gospodina Vizlija sa zemlje dok mu je ispravljao odoru. – Kvarni do srži, cela familija, svak' to znade. Niko od Melfojevi' ne zaslužuje da gi slušaš. Zla krv, eto šta je. Ajde sad – ajdemo odavde. Činilo se da će prodavac pokušati da ih spreči da odu, ali budući da jedva da je Hagridu dopirao do pojasa, izgleda da se predomislio. Požurili su uz ulicu, Grejndžerovi su se još uvek tresli od straha, a gospođa Vizli je ceptela od besa. – Odličan primer daješ svojoj deci... tučeš se na javnom mestu... ko zna šta li je Gilderoj Lokhart pomislio... – Bilo mu je drago – reče Fred. – Zar ga nisi čula kad smo odlazili? Pitao je onog čoveka iz Dnevnog proroka može li da ubaci nešto o tuči u svoj izveštaj, rekao je da je to dobar publicitet. Ipak se cela grupa malo smirila dok su se vratili do kamina u Probušenom kotlu, odakle su Hari, Vizlijevi i sve stvari koje su kupili otputovali natrag u Jazbinu pomoću flu-praška. Oprostili su se od Grejndžerovih, koji su izlazili iz krčme u normalsku ulicu s druge strane. Gospodin Vizli je taman počeo da ih ispituje po kom principu rade autobuske stanice, ali se brzo zaustavio čim je bacio pogled na izraz lica gospođe Vizli. Hari skinu naočare i stavi ih u džep, na bezbedno mesto, pre nego što se posluži flu-praškom. To nipošto nije bilo njegovo omiljeno prevozno sredstvo.