2.4. Hari Poter i Dvorana tajni - Kod Brašnjavka i Mrljavka (2)

Melfoj, koji je posegnuo za staklenim okom, reče: – Mislio sam da ćeš da mi kupiš poklon. – Rekao sam da ću ti kupiti trkačku metlu – odvrati njegov otac, dobujući prstima po tezgi. – Kakva je korist od nje kad nisam u timu svoje kuće? – upita Melfoj nadureno i mrzovoljno. – Hari Poter je dobio Nimbus 2000 prošle godine. Dambldor mu je dao i posebnu dozvolu da igra za Grifindor. Baš i nije naročito dobar igrač, to je samo zato što je čuven... Čuven po glupom ožiljku na čelu... Melfoj se sagnu da ispita policu punu lobanja. – ...svi misle da je tako pametan, sjajni Poter sa svojim ožiljkom i svojom metlom... – Sve si mi to već rekao bar deset puta – reče gospodin Melfoj, pogledavši sina tako da je ovaj morao da zaćuti – a ja bih te podsetio da nije... poželjno... da ostavljaš utisak da ti Hari Poter nije drag, pogotovo sad kad većina pripadnika naše sorte u njemu vidi junaka koji je učinio da Mračni gospodar nestane... ah, gospodine Bordžin. Iza tezge se pojavi pogrbljen čovek, sklanjajući masne pramenove kose s lica. – Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim, gospodine Melfoj – reče gospodin Bordžin glasom uljanim kao i njegova kosa. – Veliko zadovoljstvo... i mladi gospodin Melfoj je tu, takođe... drago mi je. Kako mogu da vam pomognem? Moram da vam pokažem, danas je stiglo, po veoma povoljnoj ceni... – Danas ništa ne kupujem, gospodine Bordžin, već prodajem – reče gospodin Melfoj. – Prodajete? – Osmeh na licu gospodina Bordžina izblede. – Čuli ste, svakako, da Ministarstvo sprovodi nove racije – reče gospodin Melfoj, vadeći svitak pergamenta iz unutrašnjeg džepa i odmota ga da ga gospodin Bordžin pročita. – Imam nekoliko... ovaj... predmeta u kući koji me mogu dovesti u nezgodan položaj, ako dođe neko iz Ministarstva... Gospodin Bordžin nakači cviker na nos i pogleda u listu. – Ministarstvo se ne bi usudilo da vam dosađuje, gospodine, siguran sam. Gospodin Melfoj iskrivi usta. – Još me nisu posetili. Ime Melfoj ipak uživa izvestan ugled, ali Ministarstvo postaje sve nametljivije. Kolaju glasine o novom Dekretu o zaštiti Normalaca; nema sumnje da iza toga stoji onaj ludi šugavi ljubitelj Normalaca Artur Vizli... Harija iznenada spopade bes. – ...i, kao što vidite, zbog nekih od ovih otrova možda bi se činilo kao da... – Potpuno vas razumem, gospodine – reče gospodin Bordžin. – Da vidimo... – Mogu li da dobijem ovo? – prekinu ga Drako, pokazujući sasušenu ruku na jastuku. – Ah, Ruka slave – reče gospodin Bordžin, napustivši gospodina Melfoja i jurnuvši ka Draku. – Ubacite li u nju sveću, ona će osvetljavati put samo onom ko je drži! Najbolji prijatelj lopova i pljačkaša! Vaš sin ima istančan ukus, gospodine. – Nadam se da će moj sin postati nešto više od lopova ili pljačkaša, Bordžine – reče gospodin Melfoj hladno, a Bordžin brzo dodade: – Bez uvrede, gospodine, nisam mislio ništa loše... – Mada, ako ne popravi ocene – nastavi gospodin Melfoj još hladnije – moguće je da će odista jedino za to biti sposoban. – Nisam ja kriv – uzvrati Drako. – Svi nastavnici imaju pulene, ona Hermiona Grejndžer... – Mislio sam da bi te bilo sramota da devojčica koja čak i ne potiče iz čarobnjačke porodice bude bolja od tebe na svim ispitima – obrecnu se gospodin Melfoj. – Ha! – reče Hari tiho, zadovoljan što vidi Draka posramljenog i ljutog. – Svuda je tako – reče gospodin Bordžin svojim glatkim glasom. – Čarobnjačka krv se svuda sve manje ceni... – Ne kod mene – reče gospodin Melfoj, besno raširivši svoje duge nozdrve. – Ne, gospodine, ni kod mene, gospodine – reče gospodin Bordžin, duboko se naklonivši. – U tom slučaju bismo, možda, mogli da se vratimo mom spisku – reče gospodin Melfoj kratko. – Donekle sam u žurbi, Bordžine, imam danas važna posla na drugom mestu. Počeli su da se cenkaju. Hari je nervozno posmatrao kako se Drako primiče sve bliže i bliže mestu na kom je on bio sakriven, ispitujući izloženu robu. Zastao je da pogleda veliki kotur dželatovog konopca za vešanje i da pročita, zlobno se smešeći, natpis zakačen za predivnu ogrlicu od opala: Upozorenje: Ne dirati. Prokleto. Oduzela živote devetnaest Normalki koje su je do danas nosile. Drako se okrenu i primeti vitrinu ispred sebe. Krenu napred... ispruži ruku za ručkom... – Gotovo – reče gospodin Melfoj za tezgom. – Idemo, Drako! Čim se Drako okrenuo, Hari rukavom obrisa znoj sa čela. – Doviđenja, gospodine Bordžin. Očekujem vas sutra na imanju da preuzmete robu. Čim se vrata zatvoriše, gospodin Bordžin odbaci svoje slatkorečivo držanje. – Doviđenja i vama, gospodine Melfoj, i ako je tačno ono što se priča, niste mi prodali ni pola onoga što imate sakriveno na vašem imanju... Mrmljajući zloslutno, gospodin Bordžin nestade u zadnjoj sobi. Hari sačeka par minuta za slučaj da se ovaj vrati, a onda, što je tiše mogao, izjuri iz vitrine, prođe pored zastakljene kutije i izađe na vrata radnje. Grčevito držeći svoje polomljene naočare na licu, zurio je okolo. Izašao je na prljavu uličicu u kojoj su bile samo radnje posvećene Mračnim veštinama. Ona iz koje je upravo izašao, Bordžin i Berks, izgledala je najveća, ali preko puta nje nalazio se ružan izlog sa smanjenim glavama, a dva ulaza niže bio je veliki kavez pun ogromnih crnih paukova. Dva ofucana čarobnjaka posmatrala su ga iz senke jednih vrata, mumlajući nešto jedan drugome. Nervozan, Hari krenu pokušavajući da drži naočare ravno, nadajući se, uprkos svemu, da će uspeti da pronađe put odatle. Stari drveni ulični znak, obešen iznad radnje s otrovnim svećama, ukaza mu da se nalazi u Nokturn-aleji. To mu nije mnogo pomoglo jer Hari nikada nije čuo za to mesto. Pretpostavio je da u kaminu Vizlijevih nije govorio razgovetno, jer su mu usta bila puna pepela. Pokušavajući da ostane miran, pitao se šta da radi. – Da se nisi izgubio, srce? – upita ga nečiji glas na uvo i on poskoči. Pred njim je stajala stara veštica, držeći poslužavnik na kome je bilo nešto što je strašno ličilo na cele ljudske nokte. Ona mu se iskezi, pokazujući svoje mahovinaste zube. Hari ustuknu. – Sasvim sam u redu, hvala – reče – Samo sam... – HARI! Š'a ti to radiš ovdi? Harijevo srce poskoči. Baš kao i veštica; hrpa noktiju pade joj na noge i ona opsova dok im se masivna figura Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu, približavala krupnim koracima. Njegove kao ugalj crne oči sijale su iznad velike čekinjaste brade. – Hagride! – zahropta Hari s olakšanjem. – Izgubio sam se... Flu-prašak... Hagrid zgrabi Harija za zatiljak i odvuče ga od veštice, izbivši joj poslužavnik iz ruku. Njena vriska pratila ih je celim putem kroz krivudavi prolaz, dok nisu izašli na svetlost dana. Hari vide poznatu, snežnobelu mermernu zgradu u daljini: banka Gringots. Hagrid ga je doveo pravo do Dijagon-aleje. – 'Al si čađav! – reče Hagrid promuklo, čisteći čađ s Harija tako jako da ga je skoro oborio na bure zmajske balege ispred apoteke. – Šunjat' se oko Nokturn-aleje, vala baš..... opasno ti je to mesto, Hari... ne bi vol'o da te neki tam' vide... – To sam i sâm shvatio – reče Hari sagnuvši se kako bi izbegao Hagridov novi pokušaj da ga obriše. – Rekao sam ti da sam se izgubio... nego, šta si ti radio tamo? – Ja sam tražio sredstvo protivu mesožderskih puževa golaća – zareža Hagrid. – Izedoše sav školski kupus. Nisi valjda sam ovdi? – Odseo sam kod Vizlijevih, al' smo se razdvojili – objasni Hari. – Moram da ih pronađem... Oni krenuše zajedno niz ulicu. – Kak' to da mi nisi uopšte odgovar'o na pisma? – upita Hagrid, dok je Hari džogirao pored njega (morao je da napravi tri koraka na svaki krupan korak Hagridovih ogromnih čizama). Hari mu ispriča sve o Dobiju i Darslijevima. – Prokleti Normalci – zareža Hagrid. – Da sam znao... – Hari! Hari! Ovamo! Hari podiže pogled i vide Hermionu Grejndžer kako stoji na vrhu belih stepenica Gringotsa. Strčala mu je u susret, a gusta kestenjasta kosa vijorila se za njom. – Šta se dogodilo s tvojim naočarima? Ćao, Hagride... Oh, tako je divno što vas ponovo vidim... Hari, je l' ideš u Gringots? – Čim nađem Vizlijeve – reče Hari. – Ne'š dugo čekat' – iskezi se Hagrid. Hari i Hermiona se osvrnuše; kroz gomilu su jurili Ron, Fred, Džordž, Persi i gospodin Vizli. – Hari – prodahta gospodin Vizli. – Nadali smo se da si izašao samo jednu rešetku dalje... – On obrisa svoju sjajnu ćelu. – Moli je poludela... evo je, dolazi. – Gde si izašao? – upita ga Ron. – U Nokturn-aleji – reče Hagrid sumorno. – Sjajno – rekoše Fred i Džordž uglas. – Nama nikad nisu dali da idemo tamo – reče Ron s blagom primesom zavisti. – Naravski da nisu – zareža Hagrid. Gospođa Vizli jurila im je u susret, mahnito mašući tašnom u jednoj ruci, dok joj se Džini jedva držala za drugu. – Oh, Hari – o, dušo – ko zna gde si mogao da dospeš... Pokušavajući da dođe do vazduha, ona iz torbe izvuče veliku četku za odela i poče da čisti čađ koju Hagrid nije uspeo da istera udarcima. Gospodin Vizli uze Harijeve naočare, lupnu ih svojim čarobnim štapićem i vrati ih Hariju, kao nove. – Pa, moram ić' – reče Hagrid, koga je gospođa Vizli stezala za ruku (Nokturnaleja! Šta bi bilo da ga nisi našao, Hagride!). – Vidimo se na Hogvortsu! I on se udalji krupnim koracima, za glavu i ramena viši od svih u prepunoj ulici. – Pogodite koga sam video kod Bordžina i Berksa? – upita Hari Rona i Hermionu dok su se peli stepenicama Gringotsa. – Melfoja i njegovog oca. – Je li Lucijus Melfoj kupio nešto? – oštro upita gospodin Vizli iza njih. – Ne, prodavao je. – Dakle, zabrinut je – reče gospodin Vizli sa sumornim zadovoljstvom. – Oh, kako bih voleo da optužim Lucijusa Melfoja za nešto... – Pazi se, Arture – reče gospođa Vizli oštro, kad ih goblin, uz naklon, uvede u banku. – Ta porodica donosi nevolje, preveliki su zalogaj za tebe. – Ti, znači, misliš da nisam dorastao Melfoju? – upita gospodin Vizli prkosno, ali istog trenutka zaboravi na to, primetivši Hermionine roditelje, koji su nervozno stajali za šalterom koji se protezao duž čitave velike mermerne dvorane čekajući da ih Hermiona predstavi. – Oh, vi ste Normalci! – uzviknu gospodin Vizli oduševljeno. – Moramo da odemo na piće! Šta vam je to tu? Ah, menjate normalski novac. Moli, vidi! –on uzbuđeno pokaza na novčanice od deset funti u ruci gospodina Grejndžera. – Naći ćemo se ovde – reče Ron Hermioni, dok je gringotski goblin vodio Vizlijeve i Harija do njihovih podzemnih riznica. Do riznica se dolazilo malim vagonetima koje su goblini brzo vozili po minijaturnim šinama kroz podzemne tunele banke. Hariju je prijalo vratolomno putovanje do riznice Vizlijevih, ali se osećao grozno, mnogo gore nego u Nokturnaleji kada su ga otvorili. Unutra je bila vrlo mala gomila srebrnih sikla i samo jedan zlatni galeon. Gospođa Vizli opipala je sve ćoškove, pre nego što je sve ubacila u svoju torbu. Hari se osećao još jadnije kada su stigli do njegove riznice. Pokušao je da im zakloni pogled na unutrašnjost, dok je žurno trpao šake novčića u kožnu vreću. Kada su se vratili gore kod mermernih stepenica svako je krenuo na svoju stranu. Persi je nejasno promumlao kako mu treba novo pero. Fred i Džordž su sreli svog druga s Hogvortsa – Lija Džordana. Gospođa Vizli i Džini otišle su u radnju za polovne odore. Gospodin Vizli je insistirao da odvede Grejndžerove na piće u Probušeni kotao. – Naći ćemo se kod Kitnjavka i Mrljavka za sat vremena, da vam kupimo školske knjige – reče gospođa Vizli odlazeći sa Džini. – I da niste kročili u Nokturn-aleju! – povika ona za blizancima koji su se udaljavali. Hari, Ron i Hermiona se odšetaše krivudavom kaldrmisanom ulicom. Vreća sa zlatom, srebrom i bronzom veselo je zvečala u Harijevom džepu vapeći da bude potrošena, pa im je on kupio tri velika sladoleda od jagoda i putera od kikirikija, koje su radosno i uz slast lizali dok su šetali ulicom, razgledajući fascinantne izloge. Ron je čežnjivo zurio u komplet odora Čadlijskih topova u izlogu Kvalitetne kvidičke opreme, dok ih Hermiona nije odvukla da kupi mastilo i pergament u susednoj radnji. Sreli su Freda, Džordža i Lija Džordana u Gejmbolovoj i Džejpsovoj radnji s čarobnjačkim zavrzlamama, gde su se ovi upravo snabdevali sjajnim Dr Filibasterovim nesagorevajućim mokropalećim vatrometom. U maloj starinarnici punoj polomljenih čarobnih štapića, netačnih mesinganih vaga i starih ogrtača punih fleka od raznoraznih napitaka, pronašli su Persija, duboko zadubljenog u malu i izuzetno dosadnu knjigu pod nazivom Asistenti koji su stekli moć. – Studija o hogvortskim asistentima i njihovim kasnijim karijerama – pročita Ron naglas tekst sa zadnje korice. – Zvuči božanstveno... – Beži – obrecnu se Persi.