1.7. Hari Poter i Kamen mudrosti - Šešir koji razvrstava (audio knjiga) (1)

7. Šešir za razvrstavanje Vrata se odjednom raskriliše. Na njima je stajala visoka crnokosa veštica u smaragdnozelenoj odori. Imala je vrlo strogo lice, i Harijeva prva pomisao bila je da se njoj ne valja zamerati. – Prvaci, profesorko Mek Gonagal – reče Hagrid. – Hvala ti, Hagride. Odavde ih ja preuzimam. Ona širom otvori vrata. Ulazna dvorana bila je tolika da biste u nju mogli da ubacite čitavu kuću Darslijevih. Kameni zidovi bili su osvetljeni plamenim bakljama poput onih u Gringotsu, tavanica je bila i suviše visoka da bi se mogla cela razaznati, a raskošno mermerno stepenište pred njima vodilo je na više spratove. Oni pođoše za profesorkom Mek Gonagal preko kamenog popločanog poda. Hari je mogao da čuje žagor stotina glasova iza vrata desno – ostatak učenika mora da je već bio tu – ali profesorka Mek Gonagal uvede prvake u malu, praznu odaju iza predvorja. Oni pohrliše unutra, i stadoše zbijeniji no što bi inače sami stajali, nervozno na prstima izvirujući iz gomile. – Dobrodošli na Hogvorts – reče profesorka Mek Gonagal. – Uskoro će početi gozba u čast početka školske godine, ali pre nego što zauzmete mesta u Velikoj sali, razvrstaćemo vas u vaše kuće. Razvrstavanje je vrlo važna ceremonija pošto će vam, dok ste ovde u Hogvortsu, vaša kuća biti poput porodice. Bićete u istom razredu s ostalima iz vaše kuće, spavaćete u zajedničkim spavaonicama i provoditi slobodno vreme u dnevnom boravku vaše kuće. – Nazivi kuća su Grifindor, Haflpaf, Rejvenklo i Sliterin. Svaka kuća ima časnu prošlost kojom se ponosi i svaka je iškolovala istaknute veštice i čarobnjake. Dok ste na Hogvortsu, svaki vaš trijumf donosi poene vašoj kući, dok svako kršenje pravila oduzima poene kući kojoj pripadate. Na kraju godine, kuća s najviše poena osvaja Školski pehar, što je velika čast. Nadam se da će svako od vas služiti na čast sopstvenoj kući, bez obzira na to kojoj pripada. – Ceremonija Razvrstavanja počeće za nekoliko minuta pred ostalim pitomcima škole. Predlažem vam da se malo dovedete u red dok budete čekali da vas Razvrstaju. Pogled joj se na trenutak zaustavi na Nevilovom ogrtaču koji je bio pričvršćen ispod njegovog levog uva i na Ronovom umrljanom nosu. Hari nervozno pokuša da zaliže kosu. – Vratiću se čim budemo spremni za vas – reče profesorka Mek Gonagal. – Molim vas, sačekajte u tišini. Ona napusti sobu. Hari proguta knedlu u grlu. – Kako nas to razvrstavaju po kućama? – zapita Rona. – Mislim da je reč o nekakvom testu. Fred je rekao da to prilično boli, ali mislim da se šalio. Harijevo srce užasnuto potonu. Test? Pred celom školom? Ali on još nije savladao nijednu vrstu magije – i šta će morati da uradi? Nije očekivao da će se susresti s nečim ovakvim odmah po dolasku. On se zabrinuto osvrnu oko sebe i vide da su i svi ostali delovali prestrašeno. Niko nije mnogo govorio izuzev Hermione Grejndžer, koja se šapatom preslišavala o svim činima koje je naučila, pitajući se koja će joj od njih biti potrebna sada. Hari se uporno trudio da je ne sluša. Nikada nije bio nervozniji, nikada, čak ni kada je Darslijevima trebalo da prenese izveštaj iz škole u kome je pisalo da je nekako, volšebno, obojio učiteljevu periku u plavo. Pogled mu je bio čvrsto prikovan za vrata. Profesorka Mek Gonagal će se svakog trenutka vratiti da ga povede ka njegovom usudu. A onda se desi nešto što ga natera da poskoči uvis – nekoliko njih ispred njega poče da vrišti. – Šta kog...? On se prenerazi. Baš kao i ostali oko njega. Dvadesetak duhova iznenada iskrsnu iz crnog zida. Bisernobeli i prozirni, klizili su kroz sobu razgovarajući međusobno, jedva primećujući prvake. Izgledali su kao da se raspravljaju. Onaj što je ličio na malog debelog sveštenika govorio je: – Hajde da oprostimo i zaboravimo, kažem vam ja, treba da mu pružimo još jednu priliku... – Dragi moj Fratre, nismo li Pivsu dali sve šanse koje zaslužuje? Zbog njega smo svi na lošem glasu, a dobro znaš da on čak nije ni pravi duh – hej, šta vi radite ovde? Duh koji je na sebi imao visok nabran okovratnik i hulahopke iznenada spazi prvake. Niko ne odgovori. – Novi učenici! – reče Debeli Fratar, smešeći im se. – Čekate da vas Razvrstaju, pretpostavljam? Nekoliko ih nemo klimnu glavom. – Nadam se da ću vas videti u Haflpafu! – reče Debeli Fratar. – Moja bivša kuća, znate. – Hajde, mičite se – reče jedan oštar glas. – Ceremonija Razvrstavanja samo što nije počela. Profesorka Mek Gonagal se upravo vratila. Jedan po jedan, duhovi iščezoše kroz suprotan zid. – Hajde, postrojite se – reče profesorka Mek Gonagal prvacima – i krenite za mnom. Osećajući se čudno, kao da ga noge same nose, Hari stade u red iza dečaka kose boje peska, dok je Ron stao iza Harija, i tako izađoše iz sobe, prođoše nazad odajom i kroz dvoja dvostruka vrata, sve do Velike sale. Hari nikad nije mogao ni da zamisli tako čudno i bajno mesto. Bilo je osvetljeno hiljadama i hiljadama sveća koje su lebdele iznad četiri dugačka stola duž kojih su sedeli ostali učenici. Na stolovima su bili postavljeni zlatni tanjiri i pehari koji su se presijavali. Na dnu sale nalazio se još jedan dugačak sto za kojim su sedeli nastavnici. Profesorka Mek Gonagal odvede prvake do tog stola, kako bi mogli da stoje u vrsti licem okrenuti prema ostalim učenicima, dok su nastavnici bili iza njih. Stotine lica koja su zurila u njih ličila su na blede fenjere pri treperavoj svetlosti sveća. Raštrkani tamo-amo među učenicima, duhovi su svetlucali misterioznim srebrnastim sjajem. Da bi izbegao silne ispitivačke poglede, Hari se zagleda naviše i spazi somotskocrnu tavanicu posutu zvezdama. Čuo je Hermionu kako šapuće: – Začarana je da odražava nebo iznad zamka, čitala sam o tome u Istoriji Hogvortsa. Bilo je teško poverovati da tu uopšte ima tavanice, te da Velika sala nije otvorena prema nebesima. Hari brzo spusti pogled u trenu kada profesorka Mek Gonagal nemo postavi četvoronožnu stolicu ispred prvaka. Na nju je stavila šiljati čarobnjački šešir. Šešir je bio zakrpljen, otrcan i užasno prljav. Tetka Petunija ne bi dozvolila da joj nešto takvo uđe u kuću. Hari grozničavo pomisli da će ih možda terati da izvuku zeca iz tog šešira, jer mu je ovo mu ličilo na pravu postavku za tako nešto. Primetivši da svi u sali sada zure u šešir, i on se zagleda u njega. Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. Zatim se šešir zatrese. Poderotina duž ivice šešira širom se razjapi, poput usta – i šešir poče da peva: Možda baš i nisam lep, Al' ne sudi mi na prvi pogled, Poješću vala samog sebe Nađete li šešir mudriji od mene. Pod polucilindrima nek vam čuči glava, Eto vam šešira po poslednjoj modi, Hogvortski sam Šešir koji razvrstava Onaj što najviše vam godi. U glavama vašim nikakvih tajni nema Pred Šeširom koji razvrstava, viđam ih često. Stavite me, reći ću šta vam se sprema, Spoznaćete tačno gde vam je mesto. Možda ste za Grifindor Gde hrabri u srcu obitavaju, Smelost, drskost i viteštvo Grifindorce izdvajaju; A možda pripadate Haflpafu, Tu se poštenje i odanost cene, Strpljivi haflpafovci iskreni su uvek I muku tešku trpe nemi kao stene; Il', pak, u drevni mudri Rejvenklo, Ako imate mudrost u malome prstu, Tu ljudi učeni, bistri i željni znanja, Uvek nađu svoju vrstu; Ili ćete, možda, u Sliterinu Steći prava prijateljstva. Ta lukava sorta ni od čega ne preza Kod njih cilj opravdava sredstva. Stoga, stavite me već jednom! Nemajte brige! Odbacite strahove što su vas stisli! U sigurnim ste rukama (mada ih nemam) Jer ja sam Šešir koji misli! Čim je šešir završio svoju pesmu, salom se prolomi aplauz. Šešir se zatim pokloni prema svakom od četiri stola, a onda se ponovo sasvim ukruti. – Znači, treba samo da probamo šešir! – šapnu Ron Hariju. – Ubiću Freda, stalno mi je pričao da treba da se rvemo s trolom. Hari se usiljeno nasmeja. Da, lakše je probati šešir nego izvoditi čarolije, ali ipak bi više voleo da ga isproba bez ičijeg prisustva. Izgleda da je šešir imao prevelika očekivanja; Hari se u tom trenutku nije sebi činio ni hrabrim ni oštroumnim, niti je osećao išta od navedenog. Da je šešir bar pomenuo kuću za one koji se osećaju pomalo neodlučno i kojima je muka, to bi bilo pravo mesto za njega. Profesorka Mek Gonagal sada iskorači pred njih držeći veliki svitak pergamenta. – Kada vas prozovem, stavićete šešir i sesti na stolicu da bismo vas razvrstali – reče. – Abot, Hana! Zajapurena devojčica s plavim pletenicama nesigurno izađe iz reda, stavi šešir, koji joj pade preko očiju, i sede. Posle kraće pauze... – HAFLPAF! – povika šešir. Za stolom na desnoj strani nastade veselje i prolomi se pljesak dok je Hana išla da sedne za sto s haflpafovcima. Hari vide duh Debelog Fratra kako joj veselo maše. – Bouns, Suzan! – HAFLPAF! – povika šešir ponovo, i Suzan odleprša i sede pored Hane. – But, Teri! – REJVENKLO! Ovog puta pljeskao je drugi sto s leva; nekoliko rejvenklovaca ustade da se rukuje s Terijem kad im se pridružio. „Broklherst, Mendi” takođe je pripala Rejvenklou, ali je „Braun, Lavander” postala prvi novopečeni grifindorac, i sto na kraju leve strane eksplodirao je od oduševljenja; Hari je mogao da vidi Ronovu braću blizance kako zvižde. „Balstroud, Milisent” zatim postade sliterinka. Možda je to bio plod Harijeve mašte, ali posle svega što je čuo o Sliterinu činilo mu se da izgledaju kao vrlo neprijatna družina. Sad mu je već bilo muka od svega. Setio se kako su ga razvrstavali u tim za vreme časova fiskulture u staroj školi. Uvek su ga birali poslednjeg, ne zato što nije bio dobar već zato što niko nije želeo da Dadli pomisli kako im se on sviđa. – Finč-Flečli, Džastin! – HAFLPAF! Hari je zapazio da bi šešir ponekad istog trena uzviknuo ime kuće, ali kod nekih bi mu trebalo malčice vremena da odluči. Šejmus Finigan, dečak s kosom boje peska koji je stajao u redu pored Harija, odsedeo je na stolici gotovo minut dok mu šešir nije saopštio da će ići u Grifindor. – Grejndžer, Hermiona! Hermiona gotovo otrča do stolice i žustro natuče šešir na glavu. – GRIFINDOR! – povika šešir. Ron jauknu. Hariju pade na pamet strašna pomisao, užasna, kakve se obično javljaju kada ste nervozni. Šta ako njega uopšte ne odaberu? Šta ako samo bude sedeo tu sa šeširom natučenim preko očiju čitavu večnost, sve dok mu ga profesorka Mek Gonagal ne strgne s glave objasnivši da je očito u pitanju neka greška i da je bolje da se smesta vrati natrag na voz? Kada su prozvali Nevila Longbotoma, dečaka koji je neprekidno gubio svog žapca, on se spotače na putu do stolice. Šeširu je trebalo dosta vremena da odluči šta će biti s Nevilom. Kada je najzad uzviknuo GRIFINDOR, Nevil otrča sa šeširom na glavi, pa je morao ponovo da trči nazad, uz buran smeh, da bi ga predao sledećem učeniku, „Mek Dugal, Moragu”. Melfoj se isprsio pun sebe kad su ga prozvali, i želja mu je istog trena uslišena; šešir nije čestito ni dotakao njegovu glavu, a već je vrisnuo: – SLITERIN! Melfoj ode da se pridruži svojim drugarima Krebu i Gojlu, očito zadovoljan sobom. Nije još mnogo ljudi preostalo. „Mun“... „Not“... „Parkinson“... a onda bliznakinje, „Petil“ i „Petil“... potom „Perks, Sali En“... a zatim, napokon... – Poter, Hari! Kad Hari istupi napred, celom salom prostruja šapat poput pucketanja vatre. – Poter, baš tako je rekla? – Onaj Hari Poter? Poslednja stvar koju je Hari video pre nego što mu je šešir pao preko očiju bila je sala prepuna ljudi koji su se naginjali da bi ga bolje videli. U sledećem trenutku gledao je crnu unutrašnjost šešira. Čekao je. – Hm – reče mu jedan tih glas u uvo. – Teško. Vrlo teško. Ne manjka mu hrabrosti, vidim. Ni pamet mu nije loša. Bez sumnje, ima talenta, bože moj, da... kao i jaku žeđ za dokazivanjem, to je zanimljivo... Dakle, gde da te stavim? Hari čvrsto zgrabi nožice od stolice i pomisli: „Samo ne Sliterin, nikako Sliterin.“ – Nećeš u Sliterin, je li? – reče tihi glas.