1.6. Hari Poter i Kamen mudrosti - Putovanje sa perona devet i tri četvrtine (audio knjiga) (1)

6. Polazak s perona devet i tri četvrtine Poslednji mesec koji je Hari proveo kod Darslijevih nije bio nimalo veseo. Istini za volju, Dadli se sada toliko plašio Harija da nije smeo da bude s njim u istoj sobi, dok tetka Petunija i teča Vernon više nisu zatvarali Harija u ostavu, niti ga terali da im nešto uradi, čak nisu ni vikali na njega – u stvari, uopšte mu se više nisu obraćali. Napola uplašeni, napola besni, ponašali su se kao da je stolica na kojoj Hari sedi prazna. Mada je to u mnogo čemu bio napredak, posle izvesnog vremena postalo je pomalo depresivno. Hari se držao svoje sobe, i družio se sa svojom novom sovom. Odlučio je da je nazove Hedviga, imenom koje je pronašao u Istoriji magije. Njegovi udžbenici bili su vrlo zanimljivi. Do kasno u noć bi ležao na krevetu i čitao, dok je Hedviga do mile volje uletala i izletala kroz otvoren prozor. Sreća što tetka Petunija nije više dolazila da ga obilazi, pošto je Hedviga imala običaj da u povratku donosi mrtve miševe. Svake noći, pre nego što bi pošao na spavanje, Hari bi precrtao još jedan dan na parčetu papira koje je okačio na zid, brojeći dane do prvog septembra. Poslednjeg dana avgusta mislio je da je bolje da porazgovara s tetkom i tečom oko odlaska na stanicu Kings kros sledećeg dana, te je sišao u dnevnu sobu, gde su oni gledali kviz na TV-u. Nakašljao se da im stavi do znanja da je tu, na šta je Dadli vrisnuo i istrčao iz sobe. – Ovaj... teča-Vernone? Teča Vernon zahropta, da bi pokazao da ga sluša. – Ovaj... treba sutra da odem na Kings kros da... da bih otišao na Hogvorts. Teča Vernon ponovo zahropta. – Da li biste vi mogli da me odbacite? Hroptaj. Hari je pretpostavljao da to znači „da“. – Hvala vam. Već se zaputio gore stepenicama kad teča Vernon progovori. – Smešan način da se dođe do škole za čarobnjake, vozom. Nije valjda da su svi leteći ćilimi pocepani? Hari ne reče ništa. – Gde je ta škola, uopšte? – Ne znam – reče Hari, koji je to tek tada shvatio. Izvadi iz džepa kartu koju mu je Hagrid dao. – Treba da uhvatim voz na peronu devet i tri četvrtine u jedanaest sati – pročita on. Teča i tetka su samo nemo gledali. – Kojem peronu...? – Devet i tri četvrtine. – Ne pričaj budalaštine – reče teča Vernon – ne postoji peron devet i tri četvrtine. – Piše na mojoj karti. – Svašta – reče teča Vernon – fijuci, svi redom. Videćeš. Čekaj samo. U redu, odvešćemo te do Kings krosa. Ionako sutra idemo u London, inače ne bih. – Zašto idete u London? – upita Hari, pokušavajući da bude ljubazan. – Vodimo Dadlija u bolnicu – zareža teča Vernon. – Moramo da mu skinemo taj prokleti rep pre nego što pođe na Smeltings. Idućeg jutra Hari se probudio već u pet, ali bio je suviše uzbuđen i nervozan da bi nastavio da spava. Ustao je i navukao farmerke, pošto nije hteo da dođe na stanicu u svojoj čarobnjačkoj odori – presvući će se u vozu. Ponovo je proverio spisak stvari koje su mu potrebne za Hogvorts, da bi bio siguran da ima sve što treba, video da je Hedviga bezbedno zaključana u kavezu, a onda je počeo da šeta po sobi čekajući da Darslijevi ustanu. Dva sata kasnije, ubacili su Harijev ogroman, težak kovčeg u kola Darslijevih, tetka Petunija je uspela da nagovori Dadlija da sedne do Harija, a onda konačno krenuše. Stigli su na Kings kros u pola jedanaest. Teča Vernon ubaci Harijev prtljag na kolica i odgura ih na stanicu umesto njega. Hari je mislio kako je to krajnje ljubazno od teče Vernona, sve dok se teča ne zaustavi, posmatrajući perone sa zluradim osmehom. – Dakle, tu smo, momče. Peron devet – peron deset. Tvoj peron bi trebalo da je tu negde između, ali izgleda da ga još nisu sagradili, zar ne? Bio je sasvim u pravu. Iznad jednog perona visio je veliki plastični broj devet, a iznad sledećeg deset, dok između njih nije bilo ničega. – Želim ti uspeha na polugođu – reče teča Vernon s još pakosnijim osmehom. I ode bez reči. Hari se okrenu i vide kako Darslijevi odlaze kolima. Sve troje su se smejali. Hariju se osušiše usta. Šta će sada, za ime boga? Počinjao je da privlači sve više radoznalih pogleda zbog Hedvige. Moraće nekoga da pita. Zaustavio je čuvara koji je bio u prolazu, ali nije se usudio da ga pita za peron devet i tri četvrtine. Taj čuvar nikada nije čuo za Hogvorts, a kada je video da Hari ne ume da mu objasni čak ni u kom delu zemlje se to mesto nalazi, poče da se ljuti verujući kako se Hari namerno pravi glup. Sve očajniji, Hari ga upita za voz koji polazi u jedanaest sati, ali čuvar reče da nema nijednog u to vreme. Na kraju čuvar odšeta dalje, gunđajući nešto o traćenju vremena. Hari je jedva obuzdavao paniku koja ga je hvatala. Prema velikom časovniku iznad table s dolascima, imao je još deset minuta da se ukrca u voz za Hogvorts, a pojma nije imao kako; stajao je kao izgubljen nasred stanice, s kovčegom koji je jedva vukao, džepovima punim čarobnjačkog novca i velikom sovom. Mora da je Hagrid zaboravio da mu kaže šta treba da uradi, kao što se, na primer, kucne treća cigla levo da bi se ušlo u Dijagon-aleju. Pitao se da li da izvadi svoj čarobnjački štap i počne njime da kucka po automatu za karte između devetog i desetog perona. U tom trenutku grupa ljudi prođe tik pored njega, i on uhvati nekoliko reči iz njihovog razgovora. – ... prepuno Normalaca, pa da... Hari se okrenu. Reči je izgovorila punačka žena koja se obraćala četvorici dečaka plamenoriđe kose. Svaki je pred sobom gurao prtljag poput Harijevog – i svi su imali po sovu. Dok mu je srce lupalo poput čekića, Hari pogura svoja kolica, idući iza njih. Kada se zaustaviše, stade i on, dovoljno blizu da bi čuo šta pričaju. – Koji vam je broj perona? – upita majka dečake. – Devet i tri četvrtine!– ciknu mala devojčica, takođe riđokosa, koja se držala za ženinu ruku. – Mama, mogu li i ja da idem... – Nisi još dovoljno velika, Džini, neću o tome više ni reč čujem! U redu, Persi, ti pođi prvi. Dečak koji je delovao najstarije zaputi se ka peronima devet i deset. Hari je gledao, pazeći da ne trepne, da ga ne bi izgubio iz vida – ali baš kad je dečak stigao do pregrade između dva perona, velika gomila turista nahrupi ispred njega, a kada je i poslednji ranac nestao s vidika, dečak je već bio iščezao. – Frede, ti si sledeći – reče punačka žena. – Ja nisam Fred, nego Džordž – reče dečak. – Zbilja, ženo, i ti sebe nazivaš našom majkom? Zar ne vidiš da sam ja Džordž? – Izvini, Džordže, dušo. – Samo se šalim, ja jesam Fred – reče dečak i krenu. Njegov blizanac viknu za njim da požuri, što ovaj mora da je i učinio, pošto je sekund kasnije i on nestao – ali, kako je to izveo? Sada se treći brat hitro uputio prema automatu za karte – skoro da je došao do tamo – a onda ga, iznenada, više nije bilo. – Izvinite – reče Hari punačkoj ženi. – Zdravo, dušo – reče ona. – Prvi put si na Hogvortsu? I Ron je nov, takođe. Pokaza na poslednjeg i najmlađeg sina. Bio je visok i suvonjav, s pegama, velikih šaka i stopala i dugačkog nosa. – Da – odgovori Hari. – Problem je... problem je što ne znam kako da... – Kako da dođeš do perona? – reče ona ljubazno, a Hari klimnu glavom. – Ne brini – reče. – Samo idi pravo do pregrade između devetog i desetog perona. Ne zaustavljaj se i nemoj da se bojiš da ćeš se slupati o nju, to je vrlo važno. Najbolje da to uradiš u trku, ako si nervozan. Hajde sada, pođi ispred Rona. – Ovaj... u redu – reče Hari. On okrenu svoja kolica netremice gledajući u pregradu. Izgledala je vrlo čvrsta. Pođe lagano prema njoj. Ljudi su se sudarali s njim hitajući ka peronima devet i deset. Hari ubrza korak. Sjuriće se pravo na tu pregradu i sve će da zabrlja – naslonivši se na kolica, on se dade u trk – pregrada je bila sve bliža i bliža – nije bio u stanju da se zaustavi – izgubio je kontrolu nad kolicima – još samo jedan korak – on zatvori oči, spreman za sudar... Ništa se ne desi... nastavio je da juri... i najzad, otvori oči. Skerletnocrvena parna lokomotiva stajala je tik uz peron krcat narodom. Iznad perona se nalazila tabla s natpisom Hogvorts ekspres, 11 časova . Hari pogleda iza sebe i vide čelični lučni prolaz tamo gde je trebalo da bude zid s automatom za prodaju karata, na kojem je bio natpis Platforma devet i tri četvrtine. Uspeo je. Dim iz lokomotive širio se iznad glava uskomešane gomile, dok su se mačke svih boja motale tamo-amo oko nogu putnika. Sove su, nezadovoljne, huktale jedna drugoj, preko žagora i škripe teškog prtljaga. Prva dva vagona bila su već prepuna učenika, neki su visili na prozoru i pričali s rodbinom, neki su se svađali oko mesta. Hari gurnu kolica niz peron i krenu u potragu za slobodnim mestom. Prošao je kraj dečaka okruglastog lica koji je govorio: – Bako, ponovo sam izgubio svog žapca. – Oh, Nevile – čuo je staru gospođu kako uzdiše. Oko dečaka s dredovima okupila se omanja gomila. – Daj nam da vidimo, Li, hajde. Dečak skide poklopac s kutije koju je držao u rukama i ljudi oko njega vrisnuše i zaurlaše kada se iz nje pomoli duga kosmata nožica nekog stvora. Hari se probijao kroz gužvu dok ne naiđe na prazan kupe na samom kraju kompozicije. Prvo je ubacio Hedvigu, a zatim krenuo da tumba svoj prtljag kroz vrata vagona. Pokušao je da ga podigne uza stepenice, ali jedva je uspeo da podigne jedan kraj, pa mu je dvaput bolno pao na stopala. – Da li ti treba pomoć? – upita jedan od riđokosih blizanaca koje je maločas pratio do automata za karte. – Da, molim te – zadihano će Hari – Hoj, Frede! Dođi 'vamo i pomozi! Uz pomoć blizanaca, Hari smesti prtljag u ćošak kupea. – Hvala – reče Hari, sklanjajući oznojenu kosu s očiju. – Šta je to? – upita jedan od blizanaca iznenada, pokazujući na Harijev ožiljak u obliku munje. – Boga mu božjeg... – reče drugi blizanac. – Jesi li ti...? – Jeste, on je – reče prvi blizanac. – Jesi, zar ne? – obrati se Hariju. – Šta? – upita Hari. – Hari Poter – uglas povikaše blizanci. – A, on – reče Hari. – Hoću reći, da, jesam. Dva dečaka se zablenuše u njega, i Hari oseti kako crveni. Onda, na njegovu sreću, kroz otvorena vrata voza dopre glas: – Frede? Džordže? Jeste li tu? – Evo nas, mama. Bacivši još jedan pogled na Harija, blizanci iskočiše iz voza. Hari sede do prozora odakle je, napola skriven, mogao da posmatra riđokosu porodicu na peronu i čuje šta pričaju. Njihova majka upravo je izvadila maramicu. – Rone, imaš nešto na nosu. Najmlađi dečak pokuša da se izmigolji, ali ga ona ščepa i poče da mu trlja vrh nosa. – Mama... pušćaj me. – Dečak se iskobelja iz njenog stiska. – Jao, da li to mali Roni ima nešto na nosiću? – reče jedan od blizanaca. – Zaveži – reče Ron. – Gde je Persi? – upita njihova majka. – Upravo stiže. Najstariji dečak upravo im je dolazio u susret krupnim koracima. Već je bio obukao svoju lelujavu crnu odoru za Hogvorts, i Hari zapazi svetleću srebrnu značku sa slovom A na njegovim grudima. – Ne mogu dugo, majko – reče. – Ja sam skroz napred, asistenti profesora dobili su dva kupea za sebe... – O, zar si ti asistent, Persi? – reče jedan od blizanaca, s prizvukom velikog iznenađenja. – Trebalo je da nam kažeš, pojma nismo imali. – Čekaj malo, mislim da se sećam da je spomenuo nešto o tome – reče drugi blizanac. – Jednom... – Ili dvaput... – U minuti... – Pa tako celog leta... – Ma, umuknite – reče asistent Persi. – Kako to da je Persi dobio novu odoru? – zapita jedan od blizanaca. – Zato što je asistent – reče njihova majka ponosito. – U redu, dušice, želim ti puno uspeha na polugođu – pošalji mi sovu kad stigneš. Ona poljubi Persija u obraz i on ode. Onda se okrenu blizancima.