Kako sami KOČIMO SVOJ NAPREDAK - kriva promene

Dragi moji, dobro mi došli! Ja sam Slavica, ovo je moj YouTube kanal

i ovde svakog četvrtka možete da dobijete korisne savete

kako da kreirate posao i život koje ćete da obožavate.

Pritisnite SUBSCRIBE I ZVONCE

da vas podseti uvek kad ima nešto novo.

U današnjem videu

se radi o tome kako u stvari

sa lakoćom napredovati

i to na mom primeru želim da vam kažem.

Danas ću malo pričati o tome

kako sam se preselila i kako sam se

teška srca, ali ipak

odrekla stana o kom sam vam pričala u nekom

drugom videu, koji možete ovde da kliknete

jer jako puno pitanja sam dobila od ljudi

koji me prate na društvenim mrežama i pitaju

"Jao, Slavice, pa kako si sad"

"iselila iz stana o kom si toliko pričala?"

I zato sam odlučila da snimim video da svi

budete obavešteni o tome i

možda vam bude korisno i naučite nešto novo iz ove lekcije

o napretku i kako on nije lak, čak ni za mene.

Toliko bih volela da pogledate taj video jer

toliko sam ja volela taj stan

i toliko je taj stan bio simbolika za mene

i za moj napredak u vreme kada sam ga kupila

2009. godine. To je bilo tako veliko za mene da ja nisam

mogla da verujem da je ta sreća meni dospela

i stvarno se to desilo. Ja sam živila i uživala i u tom

stanu sam imala jako puno divnih, dobrih trenutaka

i ogroman prosperitet u poslednjih 10 godina se desio

i baš zbog toga, u stvari, je došlo vreme

da idem dalje. Da napredujem.

A mi se često držimo nečega što je nekad bilo

fenomenalno za nas, iako

u stvari, još nešto bolje možemo da sebi

priuštimo ili da nekako sebe nagradimo,

mi se u stvari držimo onoga što je nekad bilo najbolja opcija koju smo mogli da dobijemo.

I taj stan stvarno jeste nekad

2009. godine bio najbolja opcija koju sam mogla da dobijem, ali više nije.

Počele su neke stvari da mi smetaju tamo.

Na primer, počelo je da mi smeta što nemam parking

što je bučno malo,

počelo je da mi smeta što zgrada nije negovana,

i puno drugih stvari su tamo počele da mi smetaju,

i onda sam shvatila da se pravi nova zgrada u kojoj ja mogu

sada sebi da priuštim stan. Sada mogu.

U 2009. tako nešto ne bih mogla ni da sanjam, ali sada mogu.

I prošlo je 10 godina kako sam živela tamo

godinu dana sam renovirala stan, deset godina sam živela

i odlučila sam stvarno da priuštim sebi novi stan.

I mislila sam da i dalje zadržim ovaj stari.

Ali sam odlučila, u stvari,

da ne radim to. Da ne vezujem sebe za

nešto što je bilo nekad fenomenalno

nego da jednostavno dam sebi prostora da napredujem.

Da raširim svoja krila.

Tako da sam ja dala uplatu za ovaj stan i skoro

godinu i po dana sam se borila sa sobom

da zadržim ovaj stan - da ga ne zadržim...

i tako sam se borila.

Imala sam mesece kad sam mislila: "Ma prodaću ga, šta me briga",

imala sam mesece kad sam mislila: "Ma ne mogu prodati taj svoj stan. To nikako!"

I verujem da i vama tako ide, ne samo sa stanovima,

možda niste u prilici da imate tako nešto,

znam kako je kada ne možete baš ni da sanjate o tome,

ali ono što se dešava nekad je da

to možda bude neka veza, možda neki posao, nešto što

jednostavno ste prevazišli, ali vas je strah

da promenite. Strah vas je da pustite to što ste prevazišli

i da se uhvatite za nešto što je huge, što je veliko za vas.

A poenta je odvažiti se i pustiti.

I ja sam nekako bila...

plašila sam se, šta ako pustim taj stan

toliko sam ga želela

šta ako ga sad pustim i onda

posle zažalim za tim?

I onda sam rekla sebi: Ne!

Ja idem u bolji stan.

U bolju zgradu, u lepšu zgradu

imam svoj parking, imam svoje parking mesto,

imam obezbeđenje

u zgradi imam bazen

ima spa centar,

ima lounge koji može da se iznajmi za proslave,

imam iz zgrade ulaz u predivan tržni centar

čitavo naselje je lepo, West 65 u Novom Beogradu....

I jednostavno ću da pustim staro da ode

kao što sam pustila

sve ono kada sam otišla iz Nemačke

tako želim da pustim i ovo da ode

i da odem u nešto što mogu sebi da priuštim

i nešto što mislim da zaslužujem.

Jer sve dok držim ono staro,

ja u stvari imam osećaj kao da ne zaslužujem

ovo što je bolje i što je novo.

I rešila sam. Jedan dan sam samo presekla

i to je bilo u tim talasima, kad: "Hoću-neću, hoću-neću...."

Presekla sam i rekla sam: "Prodajem!"

Zvala sam agenta i rekla sam: Prodajem stan!

Jer sam znala da ako to ne uradim sad, da ću za tri dana da se predomislim.

Kao i do sad.

Zvala sam agenta. On je rekao: Da, naravno,

mogu da ti prodam. Taj stan je fenomenalan!

I sledećeg dana je bio prodat!

Objavio ga je i već je sledećeg dana bio prodat.

Zato što je stvarno divan stan. A ja sam razmišljala

kada sam ga objavila, da bih volela da neka

mlada porodica dobije taj stan

i da stvarno uživaju. I stvarno su ga kupili ljudi koji

su dobili bebu

i koji se jako, jako raduju tom stanu

i tada mi je nekako srce leglo na mesto

kada sam shvatila da se oni tome raduju

i da će oni uživati u njemu

i da sam ga dala nekome

ko će znati da ga voli i ceni na način na koji sam ga ja volela i cenila,

a ja idem jednostavno dalje.

U isto vreme, znači, istog vikenda

kada se moj stan prodao, istog vikenda

odnosno, pre toga je moj Milan dao ponudu

za kuću koju je želeo

iz sveg srca da kupi.

I to je bila jedna interesantna priča.

Moj Milan je, u stvari, oduvek želeo da mi živimo u kući.

Njemu nikako nije prijalo to u stanu. Nije ni voleo

taj moj stan. Živeo je tamo zato što mene voli

ali nije voleo ni taj stan, ni okruženje, ni ništa

i uvek je želeo kuću.

A ja sam uvek bila kočnica i govorila sam: "Ma kakva kuća..."

"Ne možeš kupiti lepu kuću u Srbiji"

Mislim, možeš kupiti lepu kuću, ali okruženje je neizvesno

ko zna šta će tu da nikne sutra, prekosutra, za godinu, dve...

Tako da smo mi uvek ostajali u tome

da budemo negde gde je regulisano

Ali jednoga dana sam se ja sa njim uputila

kod prijatelja na večeru, kod kojih nikad nisam bila,

i onda smo došli u Lipov gaj.

U Lipovom gaju - ja nisam znala da postoji to -

je sve zaista onako kako bih ja volela da

bude mesto gde je moja kuća.

To je jedno uređeno naselje, zatvoreno naselje

Nisam znala da postoji.

I to sam baš htela da vam kažem.

Samo zato što mi ne znamo

ne znači da neke stvari ne postoje.

Ja nisam znala da u Srbiji postoji uređeno naselje

i govorila sam: "U Srbiji ne bih volela da imam kuću".

A pogrešila sam, prevarila sam se.

Jer u Srbiji postoji Lipov gaj

i sad kažu prave se još neka nova naselja

biće toga još, ali Lipov gaj postoji već duže vreme

i mnogo su lepe kuće. Onako su tipske

i mirno je, ograđeno

i ne može niko da uđe osim stanara i njihovih gostiju

i tu onako jako prijatna atmosfera vlada.

I ja sam rekla Milanu: Ako zaista hoćeš negde kuću,

onda to može da bude ovde. Ovde mi je ok.

I onda je Milan rekao: Pa dobro, možda sad nije vreme...

Međutim, došla je korona...

i korona je donela to da mi radimo sve virtuelno preko Zoom-a,

sve naše edukacije i sad više nije važno gde smo.

Možemo da budemo bilo gde.

A Lipov gaj je u Novom Sadu, nije u Beogradu.

Milanova deca žive u Novom Sadu.

I Milan je svaki drugi dan putovao da

bi proveo vreme sa svojom decom.

Svaki drugi dan je putovao iz Beograda u Novi Sad.

I jako je želeo da bude bliže svojoj deci.

I ja sam rekla: pa dobro, to je sad prilika

ne moramo više da budemo obavezni u Beogradu

možemo da budemo u Novom Sadu

našli smo divno mesto

Možda je sad vreme da se raspitamo za kuću...

I prijatelji su nam pokazali kuću

u koju se Milan zaljubio u prvi pogled.

Bukvalno nije hteo ni da gleda druge kuće

nego je samo hteo tu kuću da kupi

i dali smo ponudu

i istog vikenda... ja sam u subotu prodala stan

a nama je u subotu popodne javljeno

da je prodavac prihvatio našu ponudu

tako da smo mi u ponedeljak

već znali

da se selimo u kuću i da je stan otišao

i da ćemo to međuvreme između

toga da smo se iselili iz stana

u kom smo bili, dok se ne uselimo u kulu

taj visoki sprat trideseti, moći da provedemo sve vreme u kući

i da ćemo moći od nje da napravimo dom

u koji ćemo stalno da se vraćamo

a da ćemo u Beogradu imati takođe

naše gnezdo.

I sve to jako lepo zvuči i divno je

međutim, kada je došla sama selidba

ja sam upala u nešto što

stalno predajem i što se zove kriva promene

jer to je u psihologiji poznat pojam

i kad god čovek u životu nešto menja

prolazi kroz te faze krive promene

i ja mogu da vam ispričam kako sam ja prošla kroz te faze promene.

Kada smo krenuli u selidbu

sve se desilo za jedan dan.

Mi smo naručili firmu za selidbu i sve je spakovano tog jednog dana

i odneto u Novi Sad.

Imali smo strašan stres

sa komšijama taj dan

to ne mogu da vam objasnim šta smo doživeli i ne želim

da pričam ništa negativno u ovom videu

to je neka druga priča, ali hoću da vam kažem da smo doživeli taj stres

užasan stres,

i plus selidbu smo doživeli

tako da sam se ja kada smo došli u kuću

sutradan već probudila bolesna

i bila sam jako bolesna i

počela sam da imam te misli:

da li je trebalo ovo sad da radim...

Jer to je normalno, u krivi promene prvo ide entuzijazam

"Juhuuu, selimo se!"

To je isto kao kad saznate da

ste možda dobili otkaz

ili kada vi dajete otkaz ili kada se razvodite...

čovek kaže: "Juhuuu, sad sam slobodan... Sad ću sve!"

"Ovo ću... Ono ću..."

A onda u stvari dođe period kada shvatite

da je to možda preveliko za vas

kada počnete onako da se cenjkate sami sa sobom.

To je normalno

Zato se zove kriva promene.

Znači, prvo se najavi ta neka promena

onda idemo u: "Juhuuu"

a onda polako počne da pada dole...

"Da li je ovo preveliko za mene"

"Da li sam trebala ovo da radim"

Iako ja znam za krivu promene

i podučavam krivu promene

ja nisam uopšte neko ko je spašen toga

da ne upadne u nju. Ja znam šta se dešava

ali ono što je dobro kada znam

šta se dešava, znam kako u stvari da

skratim put i da brže

iz toga izađem.

I evo šta se u stvari desilo:

krenula sam da se cenjkam: "Jao Bože..."

Evo sad sam bolesna, počela sam da pijem antibiotike,

korona je tu (ali ja nisam imala koronu)

Očigledno sam se prehladila i pao mi je imunitet od stresa

od svega što se dešavalo tih dana...

Kuća puna kutija...

Ne znam gde su mi stvari...

Ne mogu da prođem kroz kuću, ne mogu

da funkcionišem normalno...

Moja dnevna rutina koja meni daje strukturu

i sigurnost u životu je potpuno nestala...

Ujutru ustanem i ne znam odakle da krenem

Osećala sam se u tom trenutku

jako loše. Em sam bila bolesna,

em je sve bilo tako...

I ja sam u stvari onda

u nekom trenutku, to je trajalo možda nedelju dana,

ja uopšte nisam shvatala šta se dešava

ali sam posle nedelju dana shvatila: Čekaj,

pa ja se nalazim u padu na krivoj promene

jer ako dozvolim sebi da padnem skroz dole

To je mesto gde u stvari tražimo krivca.

"Ko je kriv za ovo što se ja ovako loše osećam?"

"Jesam li ja kriva?" pa onda počne čovek sebi da zamera...

ili zamera drugima.

Pa neću da uđem u to da sad sa Milanom

gradim jedan loš odnos da je "on kriv", da sam "ja kriva"...

"Ko je kriv?", "Ko je lud?", "Ko je ovo... ko je ono..."

I onda sam shvatila: "Ne!"

Najbolja stvar koja se kada

menjamo nešto i kada krenemo da padamo što je prirodno i ljudski,

je implementacija i primena

i prilagođavanje, u stvari.

I onda sam odlučila: "Kako ću ja ovo da rešim?"

Čitavu tu buru u sebi

ću da rešim tako što ću da krenem da se raspakujem

i da krenem da sređujem deo po deo kuće

kako bih počela da se osećam normalno

kako bih počela da ponovo

vraćam svoju dnevnu rutinu.

I tako sam i uradila.

Zatražila sam pomoć,

jer sam shvatila da sama ne mogu. Zatražila sam pomoć

i raspakovala sam neke stvari

naravno, nisam još uvek sve. Evo dok snimam još uvek imam

neraspakovanog, ali toliko sam sredila da mogu

sada da funkcionišem.

Još uvek nisam vratila svoju dnevnu rutinu

ali radim na tome

i držite mi palčeve!

Radim jer mi je jako važno da se vratim u ono svoje funkcionisanje

Ali ono što sam već, znači, već idem na gore,

po čemu znam da sam na krivoj uhvatila taj talas na gore

već počinjem da uživam u tom sređivanju

počinjem da gledam neke kutke koje sam sredila

počinjem da uživam u naselju.

Izađem napolje da prošetam pse i uživam

kako je mirno, kako je tiho, kako je kulturica,

sve je lepo, sve je nekako

pod konac, a ja to volim.

Moja polu-nemačka duša obožava to kad je sve pod konac.

U kući mi nije sve pod konac još, ali napolju je sve pod konac!

Tako izađem napolje i uživam

i zaista ta kriva promene

me je uhvatila, ja sam je iskusila sa ovom selidbom

ali sam ponovo naučila da

šta da radim i to i vama kažem.

Samo krenite! Ako ste dobili otkaz,

krenite da tražite drugi posao.

Pre nego što padnete u tu

dolinu suza kako se zove u stvari

gde počnete da žalite

da tražite krivca... To je najgore što možete da uradite, jer tu može

da se desi da ostanete.

Neki ljudi godinama ostanu u toj dolini suza

sažaljevajući sebe i

plačući za nečim što je bilo

i kako su, eto, upropastili... i tako.

Kinje sebe i kinje sve oko sebe time.

Znači jako je važno da krenete da radite nešto

u vezi sa tim, a

to vas onda vodi na gore.

Da tražite posao, da možda

implementirate neku svoju novu rutinu

i tako dalje.

Ja sam uspela sa tim. Osećam se mnogo bolje

ozdravila sam,

i sad mi je i radost kad dođem kući

kad sređujem i očekujem neke nove delove

nameštaja koji će da dođu da upotpune sve

i svaki dan nešto sredim, svaki dan nešto uradim,

i svaki dan osećam da se polako penjem na toj

krivi promene, da idem sve više na gore.

Nadam se da vam je ovaj video bio koristan,

za nešto što je možda promena u vašem životu,

da nešto čega se možda držite, što je staro,

što ste prevazišli, čega se bojite da se odreknete,

i nadam se da će vas ohrabriti da

pustite da ode iz vašeg života

jer ste prevazišli i da dozvolite sebi neki drugi nivo

življenja, bilo da je to u odnosima, u poslu,

u mestu gde stanujete... šta god da je,

da jednostavno sebe ohrabrite, da razumete da će se desiti kriva promene

ali da ćete vi znati šta da radite

da iz toga izađete, i da će to biti nova faza

vašeg života.

Eto, ako sam vam dala par korisnih stvari,

i zanimljivih stvari, vi pritisnite like,

i pritisnite subscribe obavezno da

sledećeg četvrtka opet dobijete

neke korisne savete kako možete da živite

predivan život i da ga sami kreirate.

Vidimo se!