Andrew Stanton: The clues to a great story

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Jelena Nedjic

Туриста путује

кроз брда Шкотске

и сврати у неки паб на пиће.

Једини људи унутра су бармен

и старац који грли криглу пива.

Туриста наручује криглу и неко време седе у тишини.

Одједном, старац се окреће ка њему:

"Видиш овај шанк?

Направио сам га голим рукама

од најбољег дрвета у околини.

Волео га више од сопственог детета.

И да ли ме зову МекГрегор, столар? Не."

Покаже кроз прозор.

"Видиш онај камени зид тамо?

Изградио сам га голим рукама.

Нашао сваки камен, градио га по киши и хладноћи.

И да ли ме зову МекГрегор, зидар? Не."

Показује кроз други прозор.

"Видиш пристан, тамо на језеру?

Саградио сам га голим рукама.

Стуб по стуб сам забио у песак, борећи се са плимом.

И да ли ме зову МекГрегор, градитељ пристаништа? Не.

Али ако појебеш једну козу..."

(смех)

Приповедање -

(смех)

је причање вицева.

Морате знати главну фору,

знати крај, знати да све

што говорите, од прве до последње реченице

води ка једином циљу

и у идеалном случају потврђује неку истину

која продубљује наше разумевање

тога ко смо, као људска бића.

Сви волимо приче.

Рођени смо за њих.

Оне нас потврђују.

Сви желимо потврду да наши животи имају смисла.

А најбољу потврду добијамо

повезивањем путем прича.

Оне могу да премосте време,

прошлост, садашњност и будућност,

и дозвољавају нам да искусимо

међусобне сличности и видимо

очима других, стварних или измишљених.

Аутор и водитељ дечије ТВ емисије, господин Роџерс

је у свом новчанику увек носио

цитат социјалног радника, који каже:

"Искрено, свакога можете заволети

кад чујете његову причу".

Ја то волим да протумачим

као највећу заповест приповедања,

а то је: "Заинтересуј ме" -

молим те, емоционално,

интелектуално, естетски,

само ме заинтересуј.

Сви знамо како је бити незаинтересован.

Прелазите стотине ТВ канала,

пребацујући с једног на други

и онда изненада стајете на једном.

Већ је пола програма прошло, али

нешто вас је привукло и заинтересовало.

То није случајно,

то је осмишљено.

Помислио сам, шта ако бих вам рекао да је моја историја прича,

како сам рођен за њу,

како сам успут научио о томе?

И да би било занимљивије,

почећу од краја

како бих дошао до почетка.

Кад бих вам испричао крај приче,

он би звучао отприлике овако:

И то ме је коначно довело до тога

да пред вама на TED-у

говорим о причи.

Последња лекција коју сам научио о причи

је завршавање једног

филма, ове 2012. године.

То је "Џон Картер", према књизи "Принцеза Марса"

коју је написао Едгар Рајс Бороуз.

Он је себи доделио улогу

једног од ликова и наратора.

Њега у своју вилу позива Џон Картер, богати ујак,

телеграмом који каже "Дођи сместа."

Али кад стигне, сазнаје

да је ујак мистериозно умро и да је

сахрањен у маузолеју на имању.

(Видео) Батлер: Нећете наћи кључаоницу.

Ово се отвара само изнутра.

Инсистирао је да не буде

балзамовања, отварања ковчега

нити сахране.

Не стичете богатство какво је имао Ваш ујак

ако сте као један од нас, ха?

Хајде, идемо унутра.

ЕС: Ова сцена, као и у књизи,

у основи даје обећање.

Обећава вам да вас ова прича

води негде и да је то вредно вашег времена.

То би требало да све приче раде на почетку, да обећавају

То се може урадити на небројено начина.

Понекад је једноставно као "Било једном...".

Едгар Рајс Буроуз је увек био наратор у Картеровим књигама.

Мислио сам да је то фантастично.

Као да вас неко позива око ватре

или неко у кафани каже: "Испричаћу ти нешто.

Није се десило мени, него неком другом,

али вреди чути."

Добро дато обећање

је као каменчић бачен праћком,

који вас муњевито води кроз

причу, до краја.

Године 2008. сам

сам све теорије које сам имао о причи

довео до граница свог разумевања овим пројектом.

(Видео) (Механички звуци)

♫ То је све ♫

♫ што љубав јесте ♫

♫ И сећаћемо се ♫

♫ кад прође време ♫

♫ да једино ♫

(смех)

ЕС: Приповедање без дијалога.

То је најчистија форма филмског приповедања.

То је најобухватнији приступ који можете имати.

То је потврдило осећај који сам имао,

а то је да публика

жели да заради свој оброк.

Само не желе да знају да то раде.

Ваш посао, као приповедача,

је да сакријете чињеницу

да их терате да зараде свој оброк.

Рођени смо да решавамо проблеме.

Привлачи нас да решавамо

и закључујемо

јер то радимо у стварном животу.

Привлачи нас добро организован

недостатак информација.

Постоји разлог зашто нас привлаче бебе или штенци.

Не само зато што су слатки до бола;

него зато што не могу потпуно да изразе

своја размишљања или намере.

То је као магнет.

Не можемо да се уздржимо

од завршавања реченице.

Први пут сам почео да схватам

овај механизам приповедања када сам

са Бобом Питерсом радио "У потрази за Немом".

То смо звали уједињујућа теорија збира 2 и 2.

Нека публика склопи коцкице.

Немојте им дати четири,

дајте им 2 плус 2.

Елементи које дајете и њихов редослед

су кључни за успех у ангажовању публике.

Монтажери и сценаристи одувек то знају.

Нашу пажњу на причи

задржава неприметан напор.

Не желим да поручим да

је то егзактна наука, јер није.

Оно што је посебно у вези с причама

је да нису справице, нису прецизне.

Ако су добре, приче су неизбежне,

али нису предвидиве.

Ове године сам ишао на семинар

код професорке глуме Џудит Вестон.

Научио сам кључни увид у карактер.

Она верује да сви добро осмишљени

ликови имају некакву основу.

Идеја је да карактер има унутрашњи покретач,

доминанти, несвесни циљ коме тежи,

потребу коју не може да задовољи.

Дала је диван пример Мајкла Корлеонеа,

Ал Паћиновог лика из "Кума",

коме је вероватно тежња

да задовољи свог оца.

То је увек било у основи његових избора.

Чак и кад му је отац умро,

он је покушавао да задовољи ту потребу.

Уронио сам у то као патка у воду.

Волијева тежња је да нађе лепоту.

Отац Марлин, у "У потрази за Немом",

жели да спречи невоље.

А Вуди жели да уради оно најбоље за своје дете.

Ове тежње не воде увек најбољим изборима.

Понекад можете донети неке ужасне одлуке.

Благословен сам родитељством,

и гледајући своју децу како расту, чврсто верујем

да се рађате са темпераментом и одређеним особинама

и ништа се ту не питате

и не можете то променити.

Можете само да научите да

то препознате и прихватите.

Неки од нас су рођени са позитивним темпераментом,

неки са негативним.

Али кад довољно сазрите

да схватите шта вас покреће

и почнете тиме да управљате,

прешли сте велики праг.

Као родитељи, увек учите ко су вам деца.

Они уче о томе ко су.

А још увек учите и ко сте ви.

Сви све време учимо.

Зато је промена важна за причу.

Ако ствари мирују, приче умиру

јер живот никад не мирује.

1998. сам завршио писање "Приче о играчкама" и "Живот бубе"

и потпуно сам се навукао на писање сценарија.

Желео сам да постанем много бољи и научим све што могу.

Истраживао сам све што сам могао.

Коначно сам наишао на фантастичан цитат

британског драматурга, Вилијама Арчера:

"Драма је ишчекивање

помешано са несигурношћу".

То је веома мудра дефиниција.

Да ли креирате ишчекивање,

док причате причу?

Да ли сте ме, за кратко време, навели

да желим да знам шта следи?

Али још важније је

да ли сте ме навели да

желим да знам како ће се завршити?

Да ли сте направили истинске конфликте

са истином који стварају сумњу

у могући исход?

Пример у "У потрази за Немом",

на кратке стазе сте забринути

да ли ће Дори, због свог кратког памћења

заборавити све што јој Марлин говори.

Али испод тога влада општа напетост,

да ли ћемо икад пронаћи Нема

у том огромном океану?

У својим раним данима у Пиксару,

пре него што смо разумели невидљиве механизме приче,

били смо момци који реагују инстинктивно.

Занимљиво је видети

како нас је то одвело на места

која су заправо била прилично добра.

Морате запамтити да се тада,

1993. сматрало да је добар анимирани филм

"Мала сирена", "Лепотица и звер",

"Аладин", "Краљ лавова".

Када смо први пут представили "Причу о играчкама" Тому Хенксу,

ушао је и рекао,

"Не желите ваљда да певам?"

Мислим да је то савршено осликавало оно

што су сви тада мислили да анимација мора бити.

Али ми смо стварно желели да докажемо

да се у анимацији може приповедати потпуно другачије.

Тада нисмо били утицајни,

па смо имали тајну листу правила

коју смо држали за себе.

Она су била: нема певања,

нема "Желим" момената,

нема срећног села,

нема љубавне приче.

Иронија је да, прве године

наша прича уопште није успевала

и Дизни је био у паници.

Приватно су добили савет

од познатог лиричара, ког нећу именовати,

а који им је послао неке предлоге.

Ми смо дошли до таг факса,

а у њему је писало:

"требало би да буде песама,

да буде "Желим" песма,

песма о срећном селу,

љубавна прича

и требало би да постоји зликовац.

Хвала богу што смо тада били

превише млади, бунтовни и другачији.

То нас је само учврстило у одлуци

да докажемо да се може направити боља прича.

Годину дана касније, успели смо.

Тиме смо доказали

да приповедање има упутства,

а не чврста правила.

Друга основна ствар коју смо научили

је да волимо свог главног лика.

Наивно смо мислили да Вуди,

у "Причи о играчкама", мора на крају да постане

несебичан и да мора од негде да се почне.

Направили смо да буде себичан и добили ово:

(Синхронизација) Вуди: Шта то радите?

Силазите с кревета.

Хеј, силазите с кревета!

Гдин Кромпироглави: Како ћеш нас натерати, Вуди?

Вуди: Не, он ће вас натерати.

Слинки? Слинки... Слинки!

Пењи се овамо и ради свој посао.

Јеси глув?

Рекао сам да их средиш.

Слинки: Извини, Вуди,

али слажем се с њима.

Мислим да ниси добро поступио.

Вуди: Шта? Да ли добро чујем?

Мислиш да нисам био у праву?

Ко је рекао да треба да мислиш, Опруго Кобасица?

ЕС: Како да ваш себични лик буде пријемчив?

Схватили смо да може да буде љубазан,

дарежљив, забаван, увиђаван,

све док испуњава један услов,

а то је да буде главна играчка.

Он то и представља,

сви живимо живот под неким условом.

Желимо да играмо по правилима и како треба,

уколико су испуњени неки услови.

После тога, ништа не важи.

Сада увиђам кључне ствари које су ми се десиле у младости,

пре него што сам одлучио да се бавим приповедањем,

а које су ми донекле отвориле очи

за неке ствари у вези са причом.

1986. сам уистину разумео идеју да прича треба да има тему.

Те године је прерађен и поново објављен

"Лоренс од Арабије".

Гледао сам га седам пута за месец дана.

Нисам могао да се заситим.

Знао сам да је добро смишљен -

сваки кадар, свака сцена, реченица.

Али на површини је деловало

да приказује историјски

след догађаја.

Ипак, говорило се нешто више. Шта је то било?

У једном од каснијих гледања,

вео се подигао у сцени

када он шета кроз синајску пустињу

и стиже до Суецког канала,

и тада сам схватио.

(Видео) Дечак: Хеј! Хеј! Хеј! Хеј!

Мотоциклиста: Ко сте ви?

Ко сте?

ЕС: То је била тема: ко сте ви?

Имамо све те наизглед различите

догађаје и дијалоге

који хронолошки причају причу о њему

али испод свега је константа,

водиља, мапа пута.

Све што Лоренс у филму ради

је покушај да пронађе своје место у свету.

Кроз добро причану причу

увек се прожима јака тематика.

Са пет година

сам упознао можда најважнији састојак

који прича мора да има,

а који се ретко користи.

Када сам имао пет година, мама ме је водила да гледам ово.

(Видео) Тампер: Хајде. У реду је.

Види.

Вода је чврста.

Бамби: Јупиии!

Тампер: Забавно је,

зар не, Бамби?

Хајде. Устани.

Овако.

Хаха. Не, не, не.

ЕС: Изашао сам из биоскопа

широм отворених очију од чуда.

Мислим да је то магични састојак,

тајни сос:

изазивање радозналости.

Радозналост је искрена, потпуно невина.

Не можете је вештачки изазвати.

За мене, нема веће способности

од дара друге особе да вам поклони то осећање -

да умирите људе у једном трену њиховог дана

и натерате их да се препусте радозналости.

Потврда да сте живи

прожима вас до сржи.

Када један уметник то уради другом,

као да сте приморани да наставите.

Као заповест, која је спавала у вама

и сад је активирана, као позив на ходочашће.

Радите другима оно што сте ви доживели.

Најбоље приче подстичу радозналост.

Јасно се сећам,

када сам имао четири године,

пронашао сам два малена ожиљка на чланку

и питао сам оца шта је то.

А он је рекао да имам исте такве на глави

али не могу да их видим због косе.

Објаснио ми је да сам

рођен прерано,

превише рано сам дошао на свет

и нисам био потпуно спреман;

био сам веома болестан.

И када је лекар погледао жуто дете с црним зубима,

погледао је моју маму и рекао јој

"Неће преживети".

Месецима сам био у болници.

После много трансфузија крви,

преживео сам

и то ме је учинило посебним.

Не знам да ли баш верујем у то.

Не знам да ли моји родитељи верују,

али нисам желео да их разуверим.

У чему год да сам добар,

доказивао сам да сам вредан друге шансе коју сам добио.

(Видео) (Плакање)

Марлин: У реду је.

У реду је, тата је ту.

Тата те чува.

Обећавам, Немо,

никада нећу дозволити да ти се нешто деси.

ЕС: То је прва лекција о причи коју сам научио.

Користи оно што знаш. Црпи из тога.

То није увек заплет или чињеница.

То је представљање истине из искуства,

изражавање вредности које лично осећате

дубоко у својој сржи.

И то је оно што ме је довело

да говорим данас на TED-у.

Хвала вам.

(аплауз)