2: Neuromanser

Racova plastična ruka zujala je dok je podizao kriglu i otpijao. Obrijana glava bila mu je orošena znojem. "Loše izgledaš, prijatelju umetniče", reče, blesnuvši vlažnim grobljem svojih zuba. "Dobro mi je", reče Kejs, cereći se kao lobanja.

"Prokleto dobro." Sručio se u stolicu preko puta Racove, ne vadeći ruke iz džepova. "Pa si malo skitao okolo u toj pokretnoj tvrđavi od cuge i dizača, kako da ne. Bezbedan od jakih osećanja, a?

"Što mi se malo ne skineš, Rac? Jesi video Vejdža?" "Bezbedan od straha i samoće", nastavio je šanker. "Poslušaj malo strah.

Možda ti je to prijatelj." "Čuo si za noćašnju gužvu u arkadi, Race? Je li neko povređen?" "Ludak isek'o čuvara."

On slegnu ramenima. "Neka cura, kažu." "Moram da razgovaram sa Vejdžom, Race, ja..." "A." Racove usne se stisnuše u liniju.

Gledao je iza Kejsa, prema ulazu. "Samo što nisi, rek'o bih." Kejsu se iznenada javi blesak šurikena u onom izlogu. Spid mu je pevao u glavi.

Pištolj u ruci bio mu je mokar od znoja. "Herr Vejdže", reče Rac, polako pružajući svoje ružičasto pomagalo kao da očekuje rukovanje. "Kakvo zadovoljstvo. Tako nam retko ukazujete čast."

9

Kejs okrenu glavu i pogleda uvis u Vejdžovo lice. Bila je to preplanula i neupadljiva maska. Oči su bile odgajeni Nikonovi transplanti, morski zelene. Vejdž je imao svileno odelo boje puščanog metala i jednostavnu platinsku narukvicu na svakoj ruci.

Uz bok su mu stajali njegovi dečaci, gotovo istovetni mladići, ruku i ramena nabreklih od nakalemljenih mišića. "Kako je, Kejse?" "Gospodo", reče Rac, podižući prepunu pepeljaru sa stola ružičastom plastičnom kandžom. "Ovde neće biti gužve."

Pepeljara je bila načinjena od debele, nesalomljive plastike i reklamirala je Cingtao pivo. Rac je bez muke smrvi, a opušci i parčad zelene plastike popadaše po stolu. "Shvatate?" "Hej, srce", reče jedan od dečaka, "a da probaš to sa mnom?"

"Ne moraš da gađaš u noge, Kurte", reče Rac, običnim tonom. Kejs pogleda preko prostorije i vide Brazilca kako stoji na šanku, sa uperenom Smit i Veson policijskom puškom u njih trojicu. Otvor cevi te stvari, načinjen od legure tanke poput hartije, omotane kilometrom staklenog vlakna, bio je dovoljno širok da proguta pesnicu. U kosturu magacina videlo se pet debelih, narandžastih patrona napunjenih vrećicama podzvučnog želatina.

"Tehnički nije smrtonosno", reče Rac. "Hej, Race", reče Kejs. "Dužan sam ti za ovo." Šanker slegnu ramenima.

"Ništa mi ne duguješ. A ovi", i iskezi se prema Vejdžu i dečacima, "mogli bi malo da se uzmu u pamet. Nema ukokavanja u Čatsubu." Vejdž se zakašlja.

"Ko je pominjao ukokavanje? Došli smo da popričamo o poslu. Kejs i ja, mi radimo zajedno." Kejs istrgnu 22. iz džepa i uperi ga u dno Vejdžovog stomaka.

"Čujem da si rešio da me središ." Racova ružičasta kanža zatvori se oko pištolja i Kejs opusti ruku. "Slušaj, Kejse, reci mi koji ti je kurac, bre, jesi šenuo ili šta? Otkud to sranje da hoću da te ukokam?"

Vejdž se okrenu dečaku sa leve strane. "Vas dvojica se vratite u Namban. Čekajte me tamo." Kejs ih je posmatrao kako prolaze kroz bar, koji je sad bio potpuno prazan osim Kurta i naljoskanog mornara u uniformi, sklupčanog u podnožju barske stolice.

Otvor cevi Smit i Vesona otpratio je onu dvojicu do vrata, a onda se vratio da pokrije Vejdža. Magacin Kejsovog pištolja zveknu o sto. Rac uhvati pištolj među kandže i izbaci metak iz ležišta. "Ko ti je rekao da hoću da te sredim, Kejse?"

upita Vejdž. Linda. "Ko ti je rekao, čoveče? Je l' to neko pokušava da ti smesti?"

Mornar zastenja i silovito povrati. "Nosi ga odavde", reče Rac Kurtu, koji je sada sedeo na ivici šanka, sa Smit i Vesonom preko krila, paleći cigaretu. Kejs oseti težinu noći kako se spušta na njega kao vreća mokrog peska, pritiskajući ga iza očiju. Izvadio je bočicu iz džepa i pružio je Vejdžu.

"Sve što imam. Hipofizne. Donose ti pet stotki ako ih brzo utopiš. Imao sam ostatak duga u nešto RAM-a, ali je to sad otišlo."

"Je l' ti dobro, Kejse?" Bočica je već iščezla ispod metalno sivog revera. "Hoću da kažem, fino, sad smo kvit, ali mi nešto loše izgledaš. K'o zgaženo govno.

Bolje idi negde i naspavaj se." "Aha." Ustao je i osetio kako se Čat leluja oko njega. "Eto, imao sam pedeseticu, ali sam je dao nekome."

Zakikotao se. Podigao je magacin 22. i onaj jedan metak i spustio ih u džep, a onda gurnuo pištolj u drugi. "Moram da odem do Šina, da uzmem depozit." "Idi kući", reče Rac, meškoljeći se na škripavoj stolici kao da mu je zbog nečega neprijatno.

"Umetniče, idi kući." Osećao je kako ga posmatraju dok je prolazio kroz bar, sve dok se nije progurao kroz plastična vrata. "Kučka", rekao je nebu u prelivu ruže iznad Šige. Dole na Ninseiju hologrami su iščezavali poput duhova, a neon je već uglavnom bio hladan i mrtav.

Pijuckao je jaku crnu kafu iz čašice od pene kupljene na uličnoj tezgi i posmatrao rađanje sunca. "Samo ti beži, medena. Gradovi poput ovoga su za one koji vole kad sve ide naopako." Ali nije bilo baš tako, i sve mu je bilo teže da održi osećaj da je izdan.

Njoj je samo trebala karta za povratak kući i RAM u njegovom Hitačiju bi joj je kupio, da je znala da pronađe pravu tarabu. I stvar sa onom pedeseticom; gotovo da je odbila, svesna da će ga olakšati za sve što mu je preostalo. Kada je izišao iz lifta, zatekao je istog dečaka za stolom. Knjiga nije bila ista.

"Druže stari", doviknuo mu je preko plastičnog travnjaka, "ne moraš ništa da mi govoriš. Već znam. Zgodna dama dolazila 10

je u posetu, kazala da ima ključ. Dala ti je dobru napojnicu, recimo pedeset Novih?" Dečak odloži knjigu. "Žena", reče Kejs i povuče palcem liniju preko čela.

"Svila". Široko se nasmešio. Dečak uzvrati osmeh, klimnu glavom. "Hvala, dupeglavac", reče Kejs.

Na platformi je imao problema sa bravom. Nekako ju je pokvarila kada je prčkala oko nje, pomislio je. Početnica. Znao je gde se mogla unajmiti crna kutija koja je mogla da otvori bilo šta u 'Jeftinom Hotelu'.

Fluorescentna se upališe kada se uvukao unutra. "Zatvori ta vrata, ali sasvim polako, prijatelju. Još imaš onaj specijalitet subotnje večeri što si ga iznajmio od konobara?" Sedela je leđima uza zid, na suprotnom kraju kovčega.

Bila je podigla kolena, naslonivši šake na njih; u rukama joj se ukaza rupičasti otvor cevi bacača strelica. "To si ti bila u arkadi?" Povukao je vrata. "Gde je Linda?"

"Pritisni taj prekidač za bravu." Učinio je to. "To ti je devojka? Ta Linda?"

Potvrdio je. "Otišla je. Odnela tvoj Hitači. Nervozna klinka.

Šta je sa pištoljem, čoveče?" Nosila je reflektujuće naočari. Odeća joj je bila crna, potpetice crnih čizama duboko u fleksipeni. "Vratio sam ga Šinu, uzeo depozit.

Prodao mu metke za polovinu onoga što sam platio. Hoćeš novac?" "Ne." "Hoćeš malo suvog leda?

To je sve što imam, za sad." "Šta je tebi večeras? Šta ti je trebala ona scena u igračnici? Morala sam da udesim onog plaćenog žacu, napao me nunčakama."

"Linda kaže da hoćete da me ubijete." "Linda kaže? Prvi put sam je videla kad sam se popela ovamo." "Nisi sa Vejdžom?"

Odmahnula je glavom. Opazio je da su naočare bile hirurški ugrađene, prekrivajući joj očne kapke. Srebrna sočiva kao da su rasla iz glatke blede kože obraza, uokvirena crnom kosom ošišanom u nejednake čuperke. Prsti obavijeni oko bacača bili su vitki, beli, sa vrhovima boje sjaktećeg burgundca.

Nokti su izgledali veštački. "Rekla bih da si nešto zasr'o, Kejse. Tek što sam se pojavila, a već si me smestio u svoju sliku stvarnosti." "Pa, šta onda hoćete, gospođo?"

Naslonio se na vrata. "Tebe. Živo telo, mozak koliko-toliko čitav. Moli, Kejse.

Zovem se Moli. Treba da te pokupim za čoveka koji me plaća. Hoće da razgovara s tobom, samo to. Niko ne želi da te povredi."

"To me raduje." "Mada ja ponekad umem da povredim, Kejse. Valjda sam tako sastavljena." Nosila je tesne, crne pantalone od tanke, meke kože i prostranu, crnu jaknu skrojenu od neke mat tkanine koja kao da je upijala svetlost.

"Ako sklonim bacač strelica, hoćeš li biti 'ladan, Kejse? Izgledaš kao da voliš da glupo rizikuješ." "Hej, ja sam skroz 'ladan. Nema problema, nisam nikakav borac."

"Lepo od tebe, čoveče." Bacač nestade u crnini jakne. "Jer ako ti dune da se zajebavaš sa mnom, napravićeš jednu od najvećih gluposti u životu." Ispružila je šake, podignutih dlanova, belih prstiju nešto raširenih, i, uz jedva čujno škljocanje, deset dvoseklih, četiri centimetra dugačkih sečiva skalpela kliznuše iz ležišta ispod noktiju boje burgundca.

Nasmešila se. Sečiva se polako uvukoše. 2. Posle godinu dana spavanja u kovčezima, soba na dvadeset petom spratu Čiba Hiltona izgledala je beskrajna.

Imala je deset sa osam metara, polovina apartmana. Beli Braunov automat za kafu pušio se na niskom stolu kraj pomičnih staklenih ploča koje su vodile na usku terasu. "Uspi u sebe nešto kafe. Izgledaš kao da bi ti prijala."

Skinula je crnu jaknu; bacač joj je visio ispod mišice, u crnoj najlonskoj futroli. Nosila je sivi prsluk sa čeličnim rajsferšlusima preko oba ramena. Pancir, zaključi Kejs, srčući kafu iz jarko crvene šolje. Ruke i noge kao da su mu bile od drveta.

11

"Kejse." On podiže pogled i prvi put primeti čoveka. "Zovem se Armitaž." Tamni ogrtač bio mu je otvoren do struka, široka prsa bez malja i mišićava, trbuh ravan i čvrst.

Plave oči tako blede da Kejs pomisli na izbeljivač. "Svanulo je, Kejse. Ovo je tvoj srećan dan, dečko." Kejs izmahnu rukom u stranu, ali čovek lako izbeže vrelu kafu.

Na zidu u imitaciji pirinčanog papira ostade široka, smeđa mrlja. Na levom uhu nosio je uglast zlatni prsten. Specijalne Snage. Čovek se nasmeši.

"Uzmi svoju kafu, Kejse", reče Moli. "Dobar si ti, ali ne ideš nikud dok Armitaž ne kaže svoje." Sedela je prekrštenih nogu na svilenom tabureu i rasklapala bacač bez gledanja. Ogledala naočara su ga pratila dok je prilazio stolu i punio šolju.

"Suviše si mlad da bi pamtio rat, zar ne, Kejse?" Armitaž prođe krupnom šakom kroz potkresanu smeđu kosu. Sa zgloba sinu teška zlatna narukvica. "Lenjingrad, Kijev, Sibir.

Mi smo te izmislili u Sibiru, Kejse." "Šta bi to trebalo da znači?" "Vrišteća Pesnica, Kejse. Čuo si za taj naziv."

"Neka vrsta proboja, zar ne? Pokušaj da se uništi ruska mreža virusnim programima. Da, čuo sam za to. Niko se nije izvukao."

Osetio je iznenadnu napetost. Armitaž ode do prozora i pogleda napolje preko Tokijskog Zaliva. "To nije istina. Jedna jedinica uspela je da se vrati u Helsinki, Kejse."

Kejs slegnu ramenima i srknu kafu. "Ti si kauboj konzole. Prototipovi programa koje koristiš da bi otvorio industrijske banke podataka izrađeni su za potrebe Vrišteće Pesnice. Za napad na mrežu kompjutera u Kirensku.

Osnovni modul bio je Najtving, Nightwing - engleski: Noćno krilo; prim. prev. mikrolaka letilica, pilot, matrični uređaj, džokej. Koristili smo virus zvani Krtica.

Serija Krtica bila je prva generacija pravih probojnih programa." "Ledolomci", reče Kejs, preko ruba crvene šolje. "Led potiče od LED - Lomljenje Elektronskog Desanta." "Problem je u tome, mister, što ja više ne jašem, i mislim da bi sad trebalo da pođem..." "Bio sam tamo, Kejse; bio sam tamo kada su stvorili tvoju vrstu."

"Nemaš ti veze sa mnom i sa mojom vrstom, druškane. Dovoljno si bogat da unajmiš sekačicu da dovuče moju guzicu ovamo i to je sve. Nikad više neću pipnuti dek, ni za tebe ni za bilo koga drugog." Prišao je prozoru i pogledao dole.

"Eto gde živim sada." "Naš profil kaže da pokušavaš da navedeš ulicu da te ubije s leđa." "Profil?" "Izgradili smo podrobni model.

Kupili smo pristup svakom tvom pseudonimu i pustili materijal kroz neke vojne programe. Ti si samoubica, Kejse. Model ti daje najviše mesec dana života napolju. A naše medicinske prognoze kažu da će ti još ove godine biti potreban novi pankreas."

"Mi." Suočio se sa izbeljeno plavim očima. "Koji mi?" "Šta ako bih ti rekao da možemo da izlečimo tvoje nervno oštećenje, Kejse?"

Armitaž se Kejsu odjednom učini kao izliven od metala; nepomičan, nezamislivo težak. Kip. Sada je znao da sanja i da će se uskoro probuditi. Armitaž neće ponovo progovoriti.

Kejsovi snovi uvek su se završavali ovim zaleđenim slikama, a ovoj je sada bio kraj. "Šta bi rekao na to, Kejse?" Kejs pogleda preko Zaliva i zadrhta. "Rek'o bih da si pun govana."

Armitaž klimnu glavom. "A onda bih upitao koji su tvoji uslovi." "Ne mnogo različiti od onih na koje si navikao, Kejse." "Pusti čoveka da malo odspava, Armitaže", reče Moli sa taburea, sa delovima bacača prostrtim po svili kao da pripadaju nekoj skupoj slagalici.

"Raspada se po šavovima." "Uslovi", reče Kejs, "i to odmah. Ovog časa." Još je drhtao.

Nije nikako mogao da prestane. Zakupljena po visokoj ceni, klinika nije imala naziv, bila je to skupina vitkih građevina odvojenih malenim uređenim vrtovima. Setio se da je posetio to mesto prilikom obilaska tokom prvog meseca u Čibi.

12

"Bojiš se, Kejse. Stvarno te je strah." Bilo je nedeljno popodne i stajao je sa Moli u nekoj vrsti dvorišta. Belo kamenje, zasad zelenog bambusa, glatko oblikovani talasi crnog peska.

Vrtlar, stvar nalik na veliku metalnu krabu, negovao je bambuse. "Uspeće, Kejse. Nemaš pojma šta sve ima Armitaž. Sigurno će platiti ovim doktorima za živce da te poprave pomoću programa koji im on daje da im pokaže kako to da urade.

To će ih izbaciti tri godine ispred konkurencije. Šta misliš, koliko tako nešto vredi?" Zatakla je palčeve za gajke svog kožnog džinsa i zaljuljala se unazad na lakiranim potpeticama kaubojskih čizama višnjeve boje. Zašiljeni vrhovi bili su okovani blistavim meksikanskim srebrom.

Naočari su joj bile prazna živina ogledala, posmatrale su ga sa mirnoćom insekta. "Ti si ulični samuraj", reče on. "Koliko dugo radiš za njega?" "Nekoliko meseci."

"A pre toga?" "Za nekog drugog. Zaposlena ženska, znaš već?" Klimnuo je glavom.

"Čudno, Kejse." "Šta je čudno?" "Kao da te poznajem. Taj profil koji je načinio.

Znam kako si sastavljen." "Ne znaš ti mene, sestro." "Dobar si ti, Kejse. Ono što ti se dogodilo, samo je zla sreća."

"Šta je s njim? Je li i on dobar, Moli?" Robotska kraba pošla je prema njima, savlađujući peščane talase. Njen bronzani oklop mogao je biti star hiljadu godina.

Kada je stigla na metar od njenih čizama, ispalila je zrak svetlosti, a onda se na trenutak ukopala, proučavajući dobijene podatke. "Ono na šta uvek prvo mislim, Kejse, jeste moja sopstvena guzica." Da bi je izbegla, kraba je promenila pravac, ali je ona šutnu uz ležernu tačnost, tako da je srebrni vrh čizme odzvonio po oklopu. Stvar se prevrnu na leđa, ali je bronzani kraci odmah zatim ispraviše.

Kejs sede na jedan od kamenova, kvareći simetriju peščanih talasa vrhovima cipela. Poče da prekopava po džepovima tražeći cigarete. "U košulji su ti", reče ona. "Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje?"

Izvadio je zgužvani jijuan iz paklice i ona mu ga zapali tankom pločom nemačkog čelika koja je izgledala kao da joj je mesto na hirurškom stolu. "Pa, da ti kažem, taj čovek je bez sumnje naleteo na nešto. Sada je pun love, iako je ranije nikada nije imao i svaki dan je ima sve više." Kejs zapazi izvesnu napetost oko njenih usana.

"Ili je, možda, nešto naletelo na njega..." Slegnula je ramenima. "Šta to znači?" "Ne znam tačno. Znam samo da ne znam za koga ili za šta mi, zapravo, radimo."

On se zagleda u njena ogledala. Napustivši Hilton, u subotu ujutru, otišao je do 'Jeftinog Hotela' i prespavao deset sati. Potom se uputio u dugu i besciljnu šetnju u lučkoj zoni bezbednosti, posmatrajući kako galebovi kruže iza lanaca ograde. Ako ga je pratila, činila je to vešto.

Izbegao je Noćni Grad. Sačekao je u kovčegu da ga Armitaž pozove. A sada ovo tiho dvorište, nedeljno popodne, i ova devojka sa telom gimnastičarke i rukama čarobnice. "Ako biste sad da uđete, gospodine, anestetičar vas očekuje."

Tehničar se pokloni, okrete i uđe u kliniku, ne čekajući da vidi hoće li Kejs poći za njim. Miris hladnog čelika. Led mu je milovao kičmu. Izgubljen, tako mali usred svog tog mraka, šaka odjednom ledenih, vizija tela koja nestaje niz hodnike televizijskog neba.

Glasovi. A onda crni oganj pronađe razgranate nastavke nerava, bol nad svim onim što se bolnim naziva... Budi miran. Ne pomeraj se. I Rac bejaše tamo, i Linda Li, Vejdž i Loni Zon, stotinu lica iz neonske prašine, mornari, prevaranti i kurve, odande gde je nebo otrovno srebro, iza ograde od lanaca i tamnice lobanje.

Ne mrdaj, bogamu. Tamo gde je nebo prelazilo iz statičkog šuma u neboju matrice, on ugleda šurikene, svoje zvezde. "Prestani s tim, Kejse. Moram ti pronaći venu!"

13

Jahala mu je na grudima, sa plavim plastičnim špricom u ruci. "Ako ne budeš ležao mirno, ima da ti precvikujem jebeno grlo. Još si pun inhibitora endorfina." Probudio se i pronašao je ispruženu kraj sebe u tami.

Vrat mu je bio loman, sastavljen od suvaraka. Niz kičmu mu je tekla saobraćajnica upornog bola. Slike su nastajale i gubile se: treperava montaža kula Gradova i trošnih Fulerovih kupola, maglovitih prilika koje su išle prema njemu u senci ispod mosta ili nadvožnjaka... "Kejse? Danas je sreda, Kejse."

Pokrenula se, prevrnula, posežući preko njega. Dojka mu očeša mišicu. Začu je kako kida foliju poklopca boce sa vodom i pije. "Vidim i u mraku, Kejse.

Mikrokanalni pojačivači slike u mojim naočarima." "Bole me leđa." "Tu su ti zamenili tečnost. Promenili su ti i krv.

Krv zato što u ugovor ulazi i novi pankreas. I nešto svežeg tkiva da ti zakrpi jetru. Pa nešto u vezi sa nervima. Šta ja znam.

Puno injekcija. Nisu morali ništa da otvaraju za glavnu predstavu." Ponovo se spustila pored njega. "Sada je 2:43:12 posle ponoći, Kejse.

Imam očitavanje ugrađeno u optički nerv." On sede i pokuša da otpije iz boce. Zagrcnu se, zakašlja, i mlaka voda mu poprska grudi i prepone. "Moram da se uključim", začu sebe kako govori.

Pipao je za odećom. "Moram da znam." Ona se nasmeja. Male, snažne šake dohvatiše ga za mišice.

"Žalim, napaljenko. Osam dana čekanja. Tvoj nervni sistem rasuo bi se po podu kada bi se sad uključio. Lekar je zabranio.

Inače, smatraju da je uspelo. Pregledaće te za dan-dva." On ponovo leže. "Gde smo mi?"

"Kod kuće. U 'Jeftinom Hotelu'." "Gde je Armitaž?" "U Hiltonu, prodaje domorocima perlice ili tako nešto.

Uskoro idemo odavde, čoveče. Amsterdam, Pariz pa nazad u Gradove." Dodirnula mu je rame. "Okreni se.

Umem dobro da masiram." Okrenuo se na stomak, ruku ispruženih napred, dodirujući vrhovima prstiju zidove kovčega. Opkoračila mu je krsta, klečeći na fleksipeni; kožni džins mu je hladio kožu. Njeni prsti ovlaš mu dotakoše vrat.

"Kako to da nisi u Hiltonu?" Odgovorila mu je tako što je posegnula unazad, između njegovih butina, i nežno mu obuhvatila mošnice između palca i kažiprsta. Ljuljala se tako jedan minut u tami, uspravna iznad njega, sa drugom rukom na njegovom vratu. Koža njenog džinsa blago je škripala u skladu da pokretima.

Kejs se pomeri, osetivši da mu raste uz fleksipenu. U glavi mu je sevalo, ali ukočenost vrata kao da je popustila. Podigao se na lakat, okrenuo, ispružio na penu, povlačeći je dole, ližući joj grudi, puštajući da mu male, tvrde bradavice vlažno klize preko obraza. Pronađe zatvarač njenog džinsa i cimnu ga naniže.

"U redu je", reče ona, "ja vidim." Zvuk smicanja džinsa. Meškoljila se pored njega sve dok nije uspela da ih odbaci sa nogu. Prebacila je nogu preko njega i on joj dodirnu lice.

Neočekivana tvrdoća ugrađenih okana. "Nemoj", reče ona, "ostaju otisci." Tada ga ona ponovo objaha, uze mu ruku i povede je do sebe, tako da mu je palac bio u prorezu njenih polutki, prsti rašireni preko usmina. Kada je počela da se spušta, vizije se vratiše, pulsirajući, lica, odlomci neona sad tu, a sad opet ne.

Kliznula je, obuhvatajući ga u sebe, i leđa mu se grčevito izviše. Jahala ga je tako, nabijajući se, spuštajući se na njega opet i opet, sve dok oboje ne svršiše, njegov orgazam plavi plamen u bezvremenom prostoru, u beskraju sličnom matrici, gde su lica bila iskidana i oduvana niz uraganske hodnike, a njena bedra delovala čvrsta i mokra uz njegove bokove. Na Ninseiju, proređenija svetina, verzija za radne dane, prolazila je kroz pokrete plesa. Talasi zvuka valjali su se iz arkada i pačinko salona.

Kejs zaviri u Čat i ugleda Zona kako nadgleda svoje cure u toploj tmini koja je mirisala na pivo. Rac je bio za šankom. "Jesi li video Vejdža, Race?" "Ne večeras."

Rac podiže obrvu, ugledavši Moli. "Ako ga vidiš, reci mu da sam mu nabavio novac." "Okrenula se sreća, moj umetnički prijatelju?" 14

"Rano je da se kaže." "E, moram da vidim tog tipa", reče Kejs, posmatrajući svoj odraz u njenim naočarima. "Moram da otkažem biz." "Armitažu se neće dopasti što nisam uz tebe."

Stajala je ispod Dinovog rastopljenog sata, sa rukama na bokovima. "On neće hteti da razgovara sa mnom ako si ti tu. Boli mene za Dina. Ume on da se stara o sebi.

Ali tu su neki ljudi koji će jednostavno da odu pod led ako tek tako napustim Čibu. To je moj svet, razumeš?" Usta joj otvrdnuše. Zatresla je glavom.

"Imam ljude u Singapuru, tokijske veze u Šinđukuu i Asakuzi, i oni tada padaju, shvataš?" lagao je, sa rukom na ramenu njene crne jakne. "Pet. Pet minuta.

Po tvom satu, u redu?" "To nije ono za šta sam plaćena." "Jedna je stvar za šta si plaćena. To što ću ja pustiti da neki bliski prijatelji umru zato što suviše doslovno shvataš naređenja sasvim je druga stvar."

"Sereš. Bliski prijatelji, dupe moje. Ideš tamo da nas proveriš sa svojim krijumčarem." Podigla je čizmu na prašnjavi čajni stočić Kandinskog.

"A, Kejse, druškane, izgleda da je ova tvoja saputnica zaista naoružana, osim što ima poprilično silikona u glavi. Šta se to, u stvari, dešava?" Dinov avetinjski kašalj kao da je visio u vazduhu između njih. "Čekaj malo, Džuli.

Ionako ću sam ući kod tebe." "U to možeš biti siguran, sinko stari. Ne bi ni moglo drugačije." "U redu", reče ona.

"Idi. Pet minuta. Zakasniš li, ulazim da o'ladim tvog bliskog prijatelja na trajno. Uz put, pokušaj da provališ jednu stvar."

"Šta to?" "Zašto ti činim uslugu." Okrenula se i izišla napolje, pored nagomilanih belih modula sa konzerviranim đumbirom. "Neobičnije društvo nego obično, Kejse?"

upita Džuli. "Otišla je, Džuli. Da me pustiš unutra? Džuli, molim te."

Začuše se zasuni. "Polako, Kejse", reče glas. "Uključi aparate, Džuli, sve što imaš u tom stolu", reče Kejs, sedajući u okretnu stolicu. "Sve vreme su uključeni", reče blago Din, uzimajući pištolj iza izloženih delova stare mehaničke pisaće mašine i predostrožno ga uperi prema Kejsu.

Bio je to pištolj za nošenje, revolver magnum kalibra sa prerezanom cevi. Prednji deo štitnika obarača bio je odsečen, a drška omotana nečim što je podsećalo na staru izolir-traku. Kejs pomisli kako izgleda vrlo čudno u Dinovoj manikiranoj, ružičastoj šaci. "Samo mera opreza, razumeš.

Ništa lično. A sad mi reci šta želiš." "Potrebna mi je lekcija iz istorije, Džuli. I podaci o nekome."

"Šta se to giba, sinko stari?" Dinova košulja bila je od pamuka ispruganog poput lilihipa, sa krutom, belom kragnom kao od porculana. "Ja, Džuli. Odlazim.

Otišao sam. Ali mi prvo učini jednu uslugu, važi?" "Podaci o kome, sinko stari?" "Gejđinsko ime Armitaž, boravi u Hiltonu."

Din spusti pištolj. "Sedi miran, Kejse." Otkucao je nešto na prenosnom terminalu. "Izgleda da znaš koliko i moja mreža, Kejse.

Ovaj gospodin je, kako se čini, u privremenom dogovoru sa Jakuzama, a sinovi neonske hrizanteme imaju načina da zaštite svoje saveznike od ovakvih kao što sam ja. Tako mora biti. A sad istorija. Pomenuo si istoriju."

Ponovo je podigao revolver, ali ga nije okrenuo baš prema Kejsu. "Kakva vrsta istorije?" "Rat. Znaš nešto o ratu, Džuli?"

"Rat? Šta tu ima da se zna? Trajao je tri nedelje." "Vrišteća Pesnica."

"Čuvena stvar. Uči li vas ko istoriju ovih dana? Velika posleratna politička fudbalska utakmica, eto šta je to bilo. Votergejt do pakla i nazad.

Vaše glavonje, Kejse, vaše glavonje za Gradove u, gde ono beše, MekLinu? Sve je to u bunkerima... strašan skandal. Žrtvovana je gomila mladog patriotskog mesa samo da bi se isprobala neka nova tehnologija. Znali su za rusku odbrambenu mrežu, ispostavilo se kasnije.

Znali su o empovima, magnetskom impulsnom oružju. Ali su svejedno poslali te momke da vide šta će biti." Din slegnu ramenima. "Glineni golubovi za Ruje."

15

"Da li se neko od njih izvukao?" "Isuse", reče Din, "prošle su tolike jebene godine... Ali mislim da nekoliko njih jeste. Jedna od ekipa. Dokopali su se sovjetske topovnjače.

Ma, znaš, helikoptera. Odleteli nazad u Finsku. Nisu imali ulazne šifre, naravno, i napravili su rusvaj među finskim odbrambenim jedinicama. Tipovi su pripadali Specijalnim Snagama."

Din frknu. "Krvav pakao." Kejs klimnu glavom. Miris konzerviranog đumbira bio je nepodnošljiv.

"Ja sam rat proveo u Lisabonu, znaš", reče Din, odlažući revolver. "Divno mesto, taj Lisabon." "U službi, Džuli?" "Malo sutra.

Iako sam i ja video akcije." Din se nasmeši svojim ružičastim osmehom. "Divota šta rat može da učini za tržište." "Hvala, Džuli.

Dugujem ti za ovo." "Teško, Kejse. I, zbogom." Kasnije je priznao sebi da je veče kod Samija mirisalo na grešku od samog početka, da je to osetio još dok je išao iza Moli duž tog hodnika, kroz izgaženu kašu od bačenih karata i čaša od stiropora.

Vrebala ih je, Lindina smrt... Pošto je posetio Dina, otišli su do Nambana i on je otplatio Vejdžu dug, smotuljkom Armitažovih Novih Jena. Vejdžu se to dopalo, njegovim dečacima nešto manje, a Moli se cerila pored Kejsa sa nekom ekstatičnom silinom grabljivice, očigledno čeznući da neko od njih nešto pokuša. Onda ju je odveo u Čat na piće. "Gubiš vreme, kauboju", rekla je Moli, kada je Kejs izvadio osmougaonik iz džepa jakne.

"Kako to? Hoćeš jedan?" Pružio joj je pilulu. "Tvoj novi pankreas, Kejse, i oni umeci u jetri.

Armitaž ih je napravio tako da izoluju to sranje." Kucnula je osmougaonik noktom boje burgundca. "Biohemijski si nesposoban da se digneš na amfetaminima ili kokainu." "Jebi ga", reče on.

Pogleda osmougaonik, pa nju. "Progutaj to. Progutaj deset. Ništa se neće dogoditi."

Učinio je to. I, zaista, ništa. Tri piva kasnije, upitala je Raca za borbe. "Kod Samija", reče Rac.

"Ja ću preskočiti", reče Kejs, "čujem da se ubijaju međusobno tamo dole." Sat kasnije, kupovala je karte od mršavog Taija u beloj majici i vrećastim ragbijaškim gaćama. Sami je držao naduvanu kupolu iza jednog lučkog skladišta, čije je zategnuto sivo platno bilo ojačano mrežom čeličnih kablova. Prolaz, sa vratima na svakom kraju, bio je primitivna vazdušna komora koja je održavala razliku u pritisku potrebnu da kupola ne padne.

Za plutanu tavanicu bili su pričvršćeni, u pravilnim razmacima, fluorescentni prstenovi, ali većina je bila razbijena. Vazduh je bio memljiv i teško mirisao na znoj i beton. Ništa od toga nije ga pripremilo za arenu, gledalište, napetu tišinu, nadnete svetlosne lutke ispod kupole. Beton se spuštao u terasama do neke vrste glavne pozornice, uzdignutog kruga opkoljenog svetlucavim čestarom projektora.

Nije bilo drugog osvetljenja osim holograma koji su šetali i treperili iznad kruga, ponavljajući pokrete dvojice ljudi ispod. Oblaci duvanskog dima dizali su sa terasa, ploveći dok ih ne bi zahvatile struje iz ventilatora koji su održavali kupolu. Jedini zvuk bilo je prigušeno predenje ventilatora i pojačano dahtanje boraca. Odražene boje tekle su preko Molinih sočiva dok su borci kružili jedan oko drugog.

Hologrami su bili desetostruka uvećanja; deset puta uvećani, noževi boraca bili su tek nešto kraći od metra. Borac nožem drži oružje kao mačevalac, prisećao se Kejs, stisnutih prstiju, palca u liniji sečiva. Noževi kao da su se kretali po svojoj ćudi, klizeći sa obrednim odsustvom žurbe u lukovima i koracima plesa, sve po redu, dok su muškarci čekali da se onaj drugi otvori. Molino uzdignuto lice bilo je glatko i mirno, zaneseno.

"Idem da nam donesem nešto za jelo", reče Kejs. Ona klimnu glavom, obuzeta praćenjem plesa. Nije mu se dopadalo ovo mesto. Okrenuo se i zašao u senke.

Tamo je bilo suviše mračno. Suviše tiho. Opazio je da se gledalište sastoji uglavnom od Japanaca. Nije to bio isti onaj svet iz Noćnog Grada.

Tehovi, odozgo iz arkologija. Pretpostavio je da to znači da arena ima dozvolu nekog korporacijskog 16

komiteta za rekreaciju. Nakratko se zapitao kako li to izgleda, raditi čitav svoj vek za jednu zaibacu. Stan kod kompanije, svaki dan himna kompanije, pogreb plaćen od kompanije. Načinio je gotovo čitav krug oko kupole pre nego što je naišao na tezge sa hranom.

Kupio je jakitori na štapićima i dve visoke navoštanjene posude piva. Pogledavši prema hologramima, video je da grudi jednog od boraca ukrašava krv. Gust, smeđ sos curio mu je niz štapiće po prstima. Još sedam dana i uključiće se.

Kad bi sklopio oči, ugledao bi matricu. Senke su se preplitale dok su se hologrami vrteli u plesu. Onda je strah počeo da ga bode između ramena. Niz rebra mu je tekao hladan znoj.

Operacija nije uspela. Još je ovde, još je meso, ne čeka ga nikakva Moli, pogleda zanetog plesom noževa, nikakav Armitaž ne čeka ga u Hiltonu sa kartama i novim pasošem i novcem. Sve je to bio san, patetična maštarija... Pogled mu se zamagli od vrelih suza. Krv prsnu iz guše u crvenom mlazu svetlosti.

Rulja je sada vrištala, dizala se, opet vrištala... a jedna od prilika je padala, hologram je bledeo, treperio... Sirov ukus mučnine u njegovom grlu. Sklopio je oči, duboko udahnuo, otvorio ih i ugledao Lindu Li kako prolazi pored njega, sivih očiju slepih od straha. Nosila je isti onaj francuski kombinezon. Zatim nestade.

Među senkama. Čist životinjski refleks: bacio je pivo i piletinu i potrčao za njom. Možda ju je i pozvao po imenu, ali nije bio siguran da jeste. Odblesak jedne jedine linije crvene svetlosti, fine kao vlas kose.

Usijani beton pod tankim đonovima cipela. Blesnuše njene bele patike, sada sasvim blizu krivine zida, i ponovo mu avetinjska linija lasera ošinu preko očiju, uljez u njegovom vidokrugu dok je trčao. Neko ga saplete. Beton mu odra dlanove.

Otkotrljao se i ritnuo, promašio. Mršav dečak, kuštrave plave kose, osvetljen otpozadi duginim nimbusom, naginjao se nad njega. Iznad arene, prilika se okrenu, visoko podižući nož prema publici koja ju je pozdravljala. Dečak se osmehnu i izvuče nešto iz rukava.

Britva, crveno oivičena kada je treći zrak trepnuo pokraj njih u tamu. Kejs vide kako britva ponire prema njegovom grlu poput gnjurčevog štapa. Lice se rasprši u šumnom oblaku minijaturnih erupcija. Moline strelice, dvadeset u sekundi.

Dečak se zakašlja, jednom, grčevito, i strovali preko Kejsovih nogu. Kejs se uputi u senke, prema tezgama. Spustio je pogled, očekujući da vidi kako mu rubinska igla izbija iz grudi. Ništa.

Pronašao ju je. Bila je bačena blizu podnožja betonskog stuba, sklopljenih očiju. Osećao se miris pečenog mesa. Publika je uzvikivala pobednikovo ime.

Prodavac piva brisao je svoje slavine tamnom krpom. Jedna bela patika bila je spala, nekako, i ležala je pored njene glave. Prati zid. Betonska krivina.

Ruke u džepove. Samo hodaj. Pored lica koja ga nisu videla, sve oči uzdignute prema pobednikovoj slici iznad ringa. Jednom u svetlosti šibice zaigra izborano lice Evropejca, usana napućenih oko kratkog piska metalne lule.

Zamiriše hašiš. Kejs je koračao dalje, ne osećajući ništa. "Kejse." Njena ogledala izroniše iz dublje senke.

"Jesi dobro?" Nešto je zaječalo i zaklokotalo u tami iznad nje. On odmahnu glavom. "Borba je završena, Kejse.

Vreme je idemo kući." Pokušao je da prođe pored nje, nazad u tminu, gde je nešto umiralo. Zaustavila ga je njena ruka na grudima. "Prijatelji tvog bliskog prijatelja.

Ubili su ti devojku. Nisi baš zadužio prijatelje u ovom gradu, izgleda. Kada smo radili tvoj profil, načinili smo delimičan profil i onog matorog kopilana, čoveče. Taj bi zgazio svakog za šaku Novih.

Onaj tamo rekao je da su je uzeli na nišan kada je pokušala da proturi tvoj RAM. Bilo im jeftinije da je ubiju i uzmu ga. Uštedeli su koju kintu... Naterala sam onog sa laserom da mi ispriča sve o tome. Čista slučajnost što smo se zadesili ovde, ali sam morala da proverim."

Usta su joj bila tvrda, usne stisnute u tanku liniju. Kejs se osećao kao da mu je blokiran mozak. "Ko", izusti, "ko ih je poslao?" Ona mu pruži krvlju poprskanu vrećicu slatkiša od đumbira.

Opazio je da su joj ruke lepljive od krvi. Tamo, u senkama, neko načini vlažan zvuk i izdahnu. Pošto je postoperativni pregled na klinci bio obavljen, Moli ga je odvela do luke. Čekao ih je Armitaž.

Iznajmio je hoverkraft. Poslednje što je Kejs video od Čibe bili su mračni obrisi arkologija. Potom se magla zatvorila preko crnih voda i plutajućih ostrva đubreta. 17

Drugi deo: POHOD U KUPOVINU 3. Kod kuće. Kod kuće je bilo u BAMO, Gradovima, Boston-Atlanta Metropoliten Osovini. Programiraj mapu da prikaže učestalost razmene podataka, svakih hiljadu megabajta jedan jedini piksel veoma velikog ekrana.

Menhetn i Atlanta gore čistom belom. Zatim počinju da pulsiraju, gustina saobraćaja preti da preoptereti tvoju simulaciju. Mapa samo što nije buknula u novu. Ohladi je malo.

Povećaj razmere. Svaki piksel je milion megabajta. Sa sto miliona megabajta u sekundi, počinješ da razaznaješ pojedine stambene blokove u središtu Menhetna, obrise stogodišnjih industrijskih celina koji okružuju staro jezgro Atlante... Kejs se probudi iz sna o aerodromima, o Molinoj crnoj koži uvek ispred njega kroz svetinu na Nariti, Šipolu, Orliju... Video je sebe kako kupuje plastičnu pljosku danske votke na nekom kiosku, jedan sat pre zore. Negde dole u korenima Gradova od prenapregnutog betona, voz je terao ispred sebe stub ustajalog vazduha kroz tunel.

Sam voz bio je bešuman, klizio je na svom indukcijskom jastuku, ali je pokrenut vazduh činio da tunel bruji dubokim tonovima podzvučja. Vibracija se prenela sve do sobe u kojoj je on ležao i izazvala podizanje prašine iz pukotina u sasušenom parketu. Otvorivši oči, ugledao je Moli, nagu i tek nešto izvan dohvata u prostranstvu sasvim nove fleksipene. Iznad njih, sunce se probijalo kroz nagaravljenu rešetku svetlarnika.

Jedan polumetarski kvadrat stakla bio je zamenjen ivericom i odatle je izvirao debeli, sivi kabl, viseći tek nekoliko centimetara iznad poda. Kejs je ležao na boku i posmatrao je kako diše, njene grudi, krivinu njenog boka izvajanu svrsishodnom elegancijom trupa borbenog aviona. Telo joj je bilo vitko, čvrsto, sa mišićima igračice. Soba je bila prostrana.

On sede. Prostorija je bila prazna, izuzev široke, ružičaste spavaće ploče i dve najlonske kese, nove i istovetne, pored nje. Goli zidovi, bez prozora, samo jedna belo obojena čelična protivpožarna vrata. Zidovi su bili obloženi bezbojnim nanosima bele gumaste boje.

Fabrički prostor. Znao je ovu vrstu prostorija, ovu vrstu zgrada; njihovi stanari poslovali su u međuzoni gde umetnost nije baš zločin, zločin ne sasvim umetnost. Bio je kod kuće. Spustio je noge na pod.

Bio je načinjen od malih blokova drveta koji su ponegde nedostajali, negde bili olabavljeni. Bolela ga je glava. Setio se Amsterdama, jedne druge prostorije, u delu Starog Grada koji se zvao Centrum, gde su zgrade bile vekovima stare. Moli se vratila sa obale kanala sa sokom od narandže i jajima.

Armitaž je bio odsutan zbog nekog tajanstvenog posla, pa su njih dvoje odšetali sami pokraj Dam Skvera do jednog bara u prolazu Damrak, koji je ona poznavala. Pariz je bio zamućen san. Kupovina. Odvela ga je u kupovinu.

Ustao je, navukao zgužvan par novih crnih farmerki koje su mu ležale pod nogama i kleknuo pored kesa. Prva koju je otvorio bila je Molina: uredno složena odeća i sitnice skupog izgleda. Druga je bila natrpana stvarima koje se nije sećao da je kupio: knjige, trake, simstim uređaj, odeća sa francuskim i italijanskim etiketama. Ispod zelene majice našao je pljosnat paket spakovan u origami stilu, od reciklirane japanske hartije.

Hartija se pocepala kada ga je podigao; iz nje ispade blistava zvezda sa devet zraka... i ostade uspravno da štrči iz pukotine u parketu. "Suvenir", reče Moli. "Primetila sam da ih stalno posmatraš." On se okrenu i vide je kako sedi prekrštenih nogu na postelji, pospano češući trbuh noktima boje burgundca.

18

"Kasnije će neko doći da osigura mesto", reče Armitaž. Stajao je u otvorenim vratima sa staromodnim magnetskim ključem u ruci. Moli je kuvala kafu na limenom nemačkom rešou koji je uzela iz svoje torbe. "Mogu to i ja", reče ona. "Već imam dovoljno opreme.