2.5. Hari Poter i Dvorana tajni - Mlatarajuća vrba (2)
Padali su sve brže, krećući se pravo ka čvrstom zidu zamka. – Neeeeee! – zaurla Ron, vrteći volan u krug; za dlaku su izbegli mračni kameni zid, jer su kola skrenula u velikom luku i vinula se iznad tamnih staklenih bašta, pa iznad povrtnjaka, a onda izbila iznad crnih travnjaka, sve vreme gubeći visinu. Ron potpuno pusti volan i izvuče čarobni štapić iz svog zadnjeg džepa. – STANI! STANI! – povika on, udarajući po vozačkoj tabli i vetrobranu, ali su i dalje padali, a zemlja je hitala ka njima... – PAZI NA TO DRVO! – viknu Hari, bacivši se na volan, ali prekasno... TRAS! Udariše u debelo stablo, uz zaglušujuć tresak metala o drvo, i srušiše se na zemlju uz strahovit trzaj. Iz zgužvane haube kuljala je para, Hedviga je prestravljeno kreštala, Hariju je izbila čvoruga veličine loptice za golf na mestu gde je udario o vetrobran, a s njegove desne strane Ron ispusti prigušen jecaj očajanja. – Da li si dobro? – brže-bolje upita Hari. – Moj čarobni štapić – reče Ron, drhtavim glasom. – Pogledaj moj štapić. Štap beše pukao, skoro nadvoje; vrh se mlitavo klatio, držeći se samo na par iveraka. Hari otvori usta da kaže kako će sigurno moći da ga poprave u školi, ali nije stigao ni da progovori. U tom trenutku nešto udari u njegovu stranu kola, snagom razjarenog bika, odbacivši ga postrance u Rona, baš kada podjednako jak udarac pogodi krov kola. – Šta se dešava? Povirivši kroz vetrobran, Ron se prenerazi, a Hari se osvrnu taman na vreme da vidi granu debelu kao piton kako udara u kola. Drvo u koje su udarili ih je napadalo. Njegovo stablo se skoro presavilo, mlateći kvrgavim granama svaki delić kola koji su mogle da dosegnu. – Auuuh! – vrisnu Ron, kad još jedna izuvijana grana napravi veliko udubljenje u vratima s njegove strane. Vetrobran je podrhtavao pod jačinom udaraca grana koje su ličile na čukljeve, a grana debela kao balvan besno je udarala po krovu, koji je, činilo se popuštao... – Bežimo odavde! – povika Ron, bacivši se celom težinom na vrata, ali već sledećeg trenutka bi odgurnut nazad u Harijevo krilo žestokim aperkatom jedne grane. – Gotovi smo! – prostenja on, dok se plafon ugibao, kad odjednom pod kola zadrhta – motor je proradio. – Rikverc! – viknu Hari, i kola krenuše unazad. Drvo je još uvek pokušavalo da ih udari. Čuli su kako mu korenje škripi kad je gotovo iščupalo sebe iz zemlje, šibajući ka njima dok su bežali izvan njegovog domašaja. – Zamalo – dahtao je Ron. – Bravo za kola. Kolima je, međutim, svega bilo dosta. Uz dva žustra klika, vrata se širom otvoriše i Hari oseti da mu se sedište izvrće u stranu. Već sledećeg trenutka bio je izvaljen na vlažnu zemlju. Glasni udari su mu govorili da kola izbacuju njihove stvari iz prtljažnika. Hedvigin kavez prolete kroz vazduh i širom se otvori. Ona izlete iz njega uz glasan i ljutit vrisak, i odlete ka zamku ne osvrnuvši se. A onda se kola, udubljena, izgrebana i zadimljena, izgubiše u tami ljutito trepereći svojim stop-svetlima. – Vrati se! – povika Ron za njima, mašući svojim slomljenim štapićem. – Ubiće me tata! Ali kola nestadoše s vidika uz poslednji frktaj iz auspuha. – Možeš li da poveruješ koliki smo baksuzi? – reče Ron očajno, saginjući se da podigne pacova Krasticu. – Od sveg drveća u koje smo mogli da udarimo, mi smo našli baš ovo koje uzvraća udarce. On baci pogled preko ramena na prastaro drvo, koje je još uvek preteći mlataralo granama. – Hajde – reče Hari umorno – bolje da odemo do škole... To nikako nije bio pobednički dolazak kakav su zamišljali. Ukrućeni, promrzli i izubijani, uhvatili su krajeve svojih kovčega i počeli da ih vuku po travnatoj kosini, ka velikim vratima od hrastovine. – Mislim da je gozba već počela – reče Ron, spuštajući kovčeg u podnožje ulaznih stepenica, tiho prilazeći osvetljenom prozoru da baci pogled kroz njega. – Hej, Hari, dođi da vidiš – to je Razvrstavanje! Hari dotrča i zajedno s Ronom proviri u Veliku salu. U vazduhu iznad četiri dugačka krcata stola lebdelo je bezbroj sveća, čineći da zlatni tanjiri i pehari blešte. Iznad, na začaranoj tavanici koja je uvek odslikavala nebo napolju, svetlucale su zvezde. Kroz šumu šiljatih crnih hogvortskih kapa, Hari vide dugačak red prvaka uplašenih pogleda kako ulaze u dvoranu. Džini je bila među njima, lako vidljiva zbog svoje jarke vizlijevske kose. U međuvremenu, profesorka Mek Gonagal, veštica s naočarima i zategnutom punđom, stavljala je čuveni hogvortski Šešir za razvrstavanje na stolicu ispred pridošlica. Svake godine taj stari šešir, zakrpljen, ofucan i prljav, razvrstava nove učenike u četiri hogvortske kuće (Grifindor, Haflpaf, Rejvenklo i Sliterin). Hari se dobro sećao trenutka kad ga je on stavljao, pre tačno godinu dana, i skamenjen čekao njegovu odluku dok mu je glasno mrmljao na uvo. Nekoliko strašnih sekundi bojao se da ga Šešir ne stavi u Sliterin, kuću koja je dala više mračnih čarobnjaka i veštica od ijedne druge – ali je završio u Grifindoru, zajedno s Ronom, Hermionom i ostalim Vizlijevima. U drugom polugodištu Hari i Ron su pomogli Grifindoru da pobedi na Školskom šampionatu, potukavši Sliterin prvi put posle sedam godina. Malenog dečaka mišje kose prozvaše napred da mu stave šešir na glavu. Harijev pogled odluta s njega na profesora Dambldora, direktora, koji je sedeo i posmatrao Razvrstavanje sa stola za osoblje, dok su mu dugačka srebrna brada i naočare u obliku polumeseca jasno sijali pri svetlosti sveća. Nekoliko sedišta dalje, Hari spazi Gilderoja Lokharta, skockanog u akvamarin odori. A na samom kraju beše Hagrid, veliki i kosmat; ispijao je velike gutljaje iz svog pehara. – Čekaj... – promrmlja Hari Ronu. – Ima jedna prazna stolica za stolom za osoblje... Gde je Snejp? Profesor Severus Snejp bio je Harijev najneomiljeniji profesor. A Hari je bio Snejpov najneomiljeniji učenik. Okrutan, sarkastičan i omražen od svih sem od učenika svoje kuće (Sliterin), Snejp je predavao Napitke. – Možda je bolestan! – reče Ron pun nade. – Možda je otišao – reče Hari – pošto ponovo nije uspeo da dobije mesto profesora Odbrane od Mračnih veština! – Ili su ga možda otpustili! – reče Ron oduševljeno. – Mislim, svi ga mrze... – Ili možda – reče veoma hladan glas odmah iza njih – čeka da čuje zašto vas dvojica niste stigli školskim vozom. Hari se osvrnu. Iza njih je stajao Severus Snejp, dok mu se crna odora vijorila na hladnom povetarcu. Bio je to mršav čovek žućkaste kože, kukastog nosa i masne crne kose koja mu je padala do ramena, i u ovom trenutku se tako smešio da su Hari i Ron znali da su u velikoj nevolji. – Za mnom – reče Snejp. Ne usuđujući se ni da se pogledaju, Hari i Ron su pratili Snejpa stepenicama do ogromne ječeće Ulazne dvorane, koja je bila osvetljena plamtećim bakljama. Iz Velike sale dopirao je primamljiv miris hrane, ali ih Snejp povede dalje od toplote i svetla, niz uske kamene stepenice koje su vodile u podzemne tamnice. – Unutra! – reče, otvorivši vrata nasred hladnog hodnika, upirući prstom. Oni uđoše u Snejpov kabinet, drhteći. Senoviti zidovi bili su prekriveni policama s velikim staklenim teglama u kojima su plutale raznorazne odvratne stvari čija imena, u ovom trenutku, Hari zaista nije želeo da zna. Kamin je bio mračan i prazan. Snejp zatvori vrata i okrenu se da ih pogleda. – Dakle – reče on meko – voz nije dovoljno dobar za čuvenog Harija Potera i njegovog vernog druga Vizlija. Hteli ste da stignete uz prasak, je li, dečaci? – Ne, gospodine, to je zbog pregrade na Kings krosu, ona... – Tišina! – reče Snejp ledeno. – Šta ste uradili s kolima? Ron proguta knedlu. Nije bio prvi put da se Hariju učinilo da Snejp ume da čita misli. Ali trenutak kasnije, kad Snejp odmota izdanje Večernjeg proroka za taj dan, on shvati. – Videli su vas – prošišta on, pokazujući im naslov: „LETEĆI FORD ANGLIJA ZBUNIO NORMALCE“. On poče da čita naglas: – 'Dva Normalca u Londonu ubeđena su da su videla stari automobil kako preleće toranj pošte... u Norfoku, u podne, gospođa Heti Bejlis, dok je prostirala veš... Gospodin Angus Flit, iz Piblsa, prijavio je policiji...' – ukupno šest ili sedam Normalaca. Verujem da tvoj otac radi u Odseku za zloupotrebu normalskih predmeta? – reče on podigavši pogled ka Ronu, smeškajući se još zlobnije. – Vidi, vidi... njegov rođeni sin... Hari se osećao kao da ga je upravo udarila u stomak jedna od većih grana sumanutog drveta. Ako bi iko otkrio da je gospodin Vizli začarao kola... nije ni pomislio na to... – Primetio sam, dok sam pretraživao park, da je načinjena ozbiljna šteta na veoma dragocenoj Mlatarajućoj vrbi – nastavi Snejp. – To drvo je više štete učinilo nama, nego mi... – omaknu se Ronu. – Tišina! – ponovo se obrecnu Snejp. – Na moju veliku žalost, vi niste u mojoj kući te odluka o vašem izbacivanju nije na meni. Idem sada da dovedem ljude koji imaju tu radosnu moć. Vi ćete sačekati ovde. Hari i Ron su zurili jedan u drugog, prebledeli. Hari više nije bio gladan. Sada mu je bilo strašno muka. Pokušavao je da ne gleda u nešto veliko ljigavo, očuvano u zelenoj tečnosti na polici iza Snejpovog stola. Ako je Snejp otišao po profesorku Mek Gonagal, starešinu grifindorske kuće, neće se bolje provesti. Ona je možda bila pravičnija od Snejpa, ali je isto tako bila izuzetno stroga. Snejp se vratio posle deset minuta, dakako, baš u pratnji profesorke Mek Gonagal. Hari je nekoliko puta video profesorku Mek Gonagal ljutitu, ali je ili zaboravio koliko usta mogu da joj se istanje, ili je nikad nije video ovoliko ljutu. Čim je ušla ona podiže svoj čarobni štapić. Hari i Ron ustuknuše, ali ona ga samo uperi ka praznom kaminu, u kome odjednom buknu vatra. – Sedite – reče i obojica sedoše u stolice pored vatre idući unatraške. – Objasnite – nastavi ona, s pretećim sjajem na naočarima. Ron se upusti u priču, počevši od pregrade koja je na stanici odbila da ih propusti. – ...tako da nismo imali drugog izbora, profesorka, nismo mogli da uđemo u voz. – Zašto nam niste poslali pismo po sovi? Verujem da ti imaš sovu? – hladno upita Harija profesorka Mek Gonagal. Hari se zablenu u nju otvorenih usta. Sada, kada je to pomenula, to se zbilja činilo kao logična stvar koju je trebalo uraditi. – Ja... ja nisam mislio... – To je – reče profesorka Mek Gonagal – očigledno. Začu se kucanje na vratima kancelarije, i Snejp ih otvori, delujući srećnije nego ikada. Na vratima je stajao direktor, profesor Dambldor. Hari pretrnu od glave do pete. Dambldor je bio neobično ozbiljan i smrknut. Zurio je u njih niz svoj izuzetno kriv nos, i Hari požele da njega i Rona još uvek tuče Mlatarajuća vrba. Zavlada duga tišina. Onda Dambldor reče: – Molim vas, objasnite mi zašto ste ovo uradili. Bilo bi im lakše da je vikao. Hari je mrzeo razočaranje u njegovom glasu. Iz nekog razloga, nije mogao da gleda Dambldora u oči; umesto toga se obraćao svojim kolenima. Ispričao je Dambldoru sve osim toga da začarana kola pripadaju gospodinu Vizliju, tako da je zvučalo kao da su on i Ron slučajno našli leteći auto parkiran ispred stanice. Znao je da će Dambldor to odmah prozreti, ali Dambldor nije pitao ništa o kolima. Kada je Hari završio, samo je nastavio da zuri u njih kroz svoje naočare. – Idemo po svoje stvari – reče Ron beznadežnim glasom. – O čemu ti to, Vizli? – podviknu profesorka Mek Gonagal. – Pa, izbacujete nas, zar ne? – reče Ron. Hari brzo pogleda u Dambldora. – Još ne, gospodine Vizli – reče Dambldor. – Ali moram obojici da stavim do znanja koliko je ozbiljno to što ste uradili. Večeras ću pisati vašim porodicama. Moram da vas upozorim da, ako opet uradite nešto slično, neću imati izbora nego da vas izbacim. Snejp je delovao kao da je upravo čuo da je Božić otkazan. On pročisti grlo i reče: – Profesore Dambldor, ovi dečaci su prekršili Dekret o ograničenju maloletničkog čarobnjaštva, naneli ozbiljnu štetu starom i vrednom drvetu... svakako je postupak ovakve prirode... – Na profesorki Mek Gonagal je da odluči kako će da kazni ove dečake, Severuse – reče Dambldor mirno. – Oni su u njenoj kući, stoga je to njena odgovornost. – On se okrenu ka profesorki Mek Gonagal. – Minerva, moram da se vratim na gozbu, trebalo bi da kažem par obaveštenja. Hodi, Severuse, video sam voćnu pitu s kremom od vanile vrlo slasnog izgleda, koju bih želeo da probam.
