2.4. Hari Poter i Dvorana tajni - Kod Brašnjavka i Mrljavka (1)

4. Kod Kitnjavka i Mrljavka Život u Jazbini potpuno se razlikovao od života u Šimširovoj ulici. Darslijevi su voleli da sve bude uredno i na svom mestu; kuća Vizlijevih vrvela je čudnim i neočekivanim. Hari se zabezeknuo kada je prvi put pogledao u ogledalo iznad kuhinjskog kamina, a ono mu doviknulo: – Uvuci košulju, dronjavi! – Akrep na tavanu je zavijao i bacao cevi kad god bi osetio da postaje previše tiho, a male eksplozije koje su dolazile iz Fredove i Džordžove sobe smatrane su sasvim normalnim. Hariju je pak kod Vizlijevih najčudnije bilo ne ogledalo koje govori, niti akrepovo tandrkanje, već činjenica da su ga svi voleli. Gospođa Vizli brinula se u kakvom su mu stanju čarape i nutkala ga da za svaki obrok triput uzme repete. Gospodin Vizli je voleo da Hari sedi pored njega za večerom, da bi ga zasipao pitanjima o životu Normalaca, moleći ga da mu objasni kako funkcionišu stvari kao što su utikači ili poštanska služba. – Fascinantno! – rekao bi, dok mu je Hari objašnjavao čemu služi telefon. – Genijalno, stvarno – kako se sve dovijaju Normalci ne bi li preživeli bez magije. Jednog sunčanog jutra, nekih nedelju dana pošto je stigao u Jazbinu, Hari je dobio pismo s Hogvortsa. On i Ron sišli su na doručak i zatekli gospodina i gospođu Vizli i Džini već posednute za kuhinjskim stolom. Čim je ugledala Harija, Džini slučajno ispusti svoju činiju s kašom na pod uz glasan zveket. Džini je, činilo se, bila vrlo sklona da ispušta stvari kad god bi Hari ušao u sobu. Zagnjurila se ispod stola da dohvati činiju i pojavila s licem koje je sijalo kao zalazeće sunce. Pretvarajući se da nije ništa primetio, Hari sede i uze tost koji mu je gospođa Vizli ponudila. – Pisma iz škole – reče gospodin Vizli, dodajući Hariju i Ronu identične koverte od žućkastog pergamenta, adresirane zelenim mastilom. – Dambldor već zna da si ovde, Hari, tom čoveku ništa ne može da promakne. I vas dvojica ste dobili – dodade on, kad Fred i Džordž lenjo uđoše, još uvek u pidžamama. Nekoliko minuta je vladao tajac, dok je svako čitao svoje pismo. Hariju je rečeno da, kao i uvek, uhvati Hogvorts ekspres sa stanice Kings kros prvog septembra. Bio je priložen i spisak novih knjiga potrebnih za sledeću godinu. Ðacima drugog razreda potrebne su: * Standardna knjiga čini za drugi razred od Mirande Sovuljage; * Odmor s vilom zloslutnicom od Gilderoja Lokharta; * Lutanje sa zlodusima od Gilderoja Lokharta; * Raspust s baba-vešticama od Gilderoja Lokharta; * Putovanja s trolovima od Gilderoja Lokharta; * Plovidba s vampirima od Gilderoja Lokharta; * Vikend s vukodlacima od Gilderoja Lokharta; * Godina s jetijem od Gilderoja Lokharta. Fred, koji je završio svoju listu, zaviri u Harijevu. – I vama su rekli da nabavite sve Lokhartove knjige! – reče. – Novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština mora da je njegov obožavatelj... kladim se da je neka veštica. U tom trenutku Fred uhvati majčin pogled i brzo se vrati svom džemu. – Ta gomila neće biti jeftina – reče Džordž, brzo pogledavši roditelje. – Lokhartove knjige su stvarno skupe... – Pa, snaći ćemo se – uzvrati gospođa Vizli, brižnog izraza. – Nadam se da ćemo makar za Džini uspeti da nabavimo što više polovnih stvari. – A ti polaziš u Hogvorts ove godine? – Hari upita Džini. Ona klimnu glavom, porumenevši do korena svoje plamene kose i nasloni lakat u dozu za puter. Na sreću, to niko osim Harija nije video jer je u kuhinju upravo ušao Ronov stariji brat Persi. Već je bio obučen, a hogvortska asistentska značka bila mu je zakačena za pleteni prsluk. – Dobro jutro svima – reče Persi živahno. – Divan dan. Seo je na jedinu slobodnu stolicu, ali je odmah poskočio, izvukavši ispod sebe očerupanu sivu perjanu pajalicu – ili se bar tako Hariju činilo, sve dok je nije video kako diše. – Erol! – reče Ron, uzimajući mlitavu sovu od Persija i izvlačeći pismo ispod njegovog krila. – Konačno... doneo je Hermionin odgovor. Pisao sam joj da ćemo pokušati da te spasimo od Darslijevih. Odneo je Erola do stalka za ptice kod izlaza za baštu i pokušao da ga nasadi na nju, ali se Erol ponovo skljokao, pa ga Ron umesto toga položi na rešetku za sušenje, promrmljavši: – Jadno. – Zatim otvori Hermionino pismo i pročita ga naglas: Dragi Rone i Hari, ako si tu, Nadam se da je kod vas sve u redu, i da je Hari okej a da ti, Rone, nisi učinio ništa nedozvoljeno da ga izvučeš, jer bi to dovelo i Harija u nevolju. Stvarno sam se brinula pa, ako je Hari dobro, molim te javi mi odmah, mada bi možda bilo bolje da koristiš neku drugu sovu. Mislim da bi još jedna pošiljka ovoj došla glave. Ja sam, naravno, vrlo zauzeta zadacima za školu... (– Kako može da bude zauzeta? – upita Ron, užasnut. – Na raspustu smo!)... ali sledeće srede idemo u London da kupimo nove knjige. Možda bismo mogli da se sretnemo u Dijagonaleji? Javi mi šta se dešava čim stigneš, voli te Hermiona. – Pa, to nam se uklapa, mogli bismo tada da uzmemo i stvari za vas – reče gospođa Vizli, počevši da raščišćava sto. – Šta ste naumili danas? Hari, Ron, Fred i Džordž nameravali su da idu na brdo gde su Vizlijevi imali malu ograđenu livadu. Bila je okružena drvećem, koje je skrivalo od pogleda iz sela podno brda. To je značilo da bi mogli da vežbaju kvidič, ukoliko ne lete previsoko. Nisu mogli da koriste prave lopte za kvidič, za koje teško da bi imali objašnjenje ako bi pobegle i odletele u selo. Umesto njih su jedan drugome dobacivali jabuke i na smenu se vozili na Harijevoj metli Nimbus 2000, koja je bila ubedljivo najbolja metla od svih. Ronovu staru Zvezdu padalicu često su prestizali prolazeći leptiri. Pet minuta kasnije marširali su uz brdo s metlama na ramenima. Pitali su Persija hoće li da im se pridruži, ali on je rekao da je zauzet. Hari je, za sada, Persija viđao samo za vreme jela; ostatak vremena provodio je zatvoren u svojoj sobi. – Voleo bih da znam šta smera – reče Fred mršteći se. – Ne liči na sebe. Rezultati njegovih ispita stigli su dan pre tebe, dvanaest O.Č.N.-a, a on gotovo da nije likovao. – Obični čarobnjački nivoi – objasni Džordž, primetivši Harijev zbunjen pogled. – I Bil je imao dvanaest. Ako ne budemo oprezni, imaćemo još jednog glavešinu dečaka u porodici. Mislim da bih umro od sramote. Bil je bio njihov najstariji brat. On i sledeći brat, Čarli, već su završili Hogvorts. Hari nije upoznao nijednog od njih, ali je znao da je Čarli u Rumuniji, gde proučava zmajeve, a Bil u Egiptu, gde radi u čarobnjačkoj banci Gringots. – Ne znam kako će mama i tata izaći na kraj s kupovinom svih školskih stvari – reče Džordž posle nekog vremena. – Pet kompleta Lokhartovih knjiga! A Džini je potrebna odora, i čarobni štapić, i sve... Hari je ćutao. Bilo mu je malčice neprijatno. U podzemnoj odaji banke Gringots u Londonu imao je čitavo malo bogatstvo koje su mu roditelji ostavili. Naravno, taj novac je važio samo u čarobnjačkom svetu; nije mogao da koristi galeone, sikle i knute u normalskim radnjama. Nikada nije spomenuo Darslijevima svoj račun u banci Gringots; nije verovao da bi njihovo užasavanje od svega što ima veze s magijom obuhvatilo i veliku gomilu zlata. * * * Sledeće srede, gospođa Vizli ih je sve probudila ranije. Pošto je brzo napravila za svakog po pola tuceta sendviča sa slaninom, obukli su kapute, a gospođa Vizli je uzela saksiju s kamina i zavirila unutra. – Ponestaje nam, Arture – uzdahnu ona. – Moraćemo danas da dokupimo još... pa dobro, gosti imaju prednost! Posle tebe, Hari dušo! I s tim rečima, ona ga ponudi saksijom. Hari je zurio u sve njih, a oni su ga zauzvrat pomno posmatrali. – Š-šta treba da radim? – promuca on – Nikada nije putovao pomoću flu-praška – iznenada reče Ron. – Izvini, Hari, zaboravio sam. – Nikada? – upita gospodin Vizli. – Ali kako si prošle godine stigao u Dijagonaleju da kupiš stvari za školu? – Išao sam metroom... – Stvarno? – upita gospodin Vizli radoznalo. – Ima li tamo okretnih stepenica? Kako, zapravo... – Ne sada, Arture – reče gospođa Vizli. – Flu-prašak je mnogo brži, dušo, ali zaboga, ako ga nikada nisi koristio... – Biće on dobro, mama – reče Fred. – Hari, gledaj prvo nas. On uze prstohvat svetlucave prašine iz saksije, priđe vatri i baci prašak u plamen. Uz tutanj, vatra postade smaragdnozelena i podiže se iznad Freda, koji uđe u nju, povika: – Dijagon-aleja! – i nestade. – Moraš da govoriš razgovetno, dušo – reče gospođa Vizli Hariju, dok je Džordž uvlačio ruku u saksiju. – I pazi da izađeš kroz pravu rešetku... – Pravu... šta? – upita Hari nervozno, dok je vatra tutnjala i odnosila Džordža s vidika. – Pa, imaš da biraš između mnogih čarobnjačkih ognjišta, znaš, ali sve dok budeš razgovetno govorio... – Biće sve u redu s njim, Moli, ne paniči – reče gospodin Vizli, te se i sâm posluži flu-praškom. – Ali, dragi, ako se izgubi, kako ćemo to objasniti njegovim tetki i teči? – Neće im smetati – uveravao ju je Hari. – Dadli će misliti da je to sjajan štos, to što sam nestao u dimnjaku, ne brinite zbog toga. – Pa... dobro... ti ćeš posle Artura – reče gospođa Vizli. – E sad, kad uđeš u vatru, reci kuda hoćeš da ideš... – I privij laktove uz telo – posavetova ga Ron. – I drži oči zatvorene – dodade gospođa Vizli. – Čađ... – Ne vrpolji se – reče Ron – inače lako možeš da ispadneš kroz pogrešan kamin... – Ali nemoj da se uspaničiš i prerano izađeš, čekaj dok ne vidiš Freda i Džordža. Trudeći se da zapamti sve ovo, Hari uze flu-praška među prste i priđe ivici kamina. Duboko udahnu, rasu prašak po vatri i zakorači napred; vatra mu se činila kao topli povetarac; otvorio je usta i odmah progutao oblak vrelog pepela. – D-Dijagon-aleja – zakašlja se. Osećao se kao da je usisan u nekakav veliki odvod. Činilo mu se da se kovitla vrlo brzo... tutnjanje u njegovim ušima bilo je zaglušujuće... pokušao je da drži oči otvorene, ali mu je bilo muka od vrtloga zelenih plamenova... nešto tvrdo ga udari u lakat i on privuče ruku čvrsto uza se, još uvek se kovitlajući i kovitlajući... a sada se osećao kao da ga hladne ruke šamaraju po licu...žmirkajući kroz svoje naočare, video je zamagljenu reku kamina, kroz koje bi tek letimično uspeo da ugleda sobe iza njih... sendviči sa slaninom su mu se komešali u stomaku... ponovo je zatvorio oči, poželevši da stane, a onda je pao, licem napred, na hladan kamen i osetio kako mu se naočare lome. Ošamućen, izubijan i čađav, oprezno se pridiže na noge, pridržavajući polomljene naočare pred očima. Bio je sasvim sam, ali nije imao pojma gde se nalazi. Jedino je uspeo da razluči da stoji u kamenom kaminu nečega što je ličilo na veliku, zadimljenu čarobnjačku radnju – ali teško da je išta unutra moglo da bude na spisku hogvortskih školskih potrepština. U staklenoj vitrini u blizini nalazili su se sasušena ruka na jastuku, krvav špil karata i zureće stakleno oko. Sa zida su se cerile zlokobne maske, na tezgi behu sortirane ljudske kosti, a s tavanice su visili zarđali šiljati instrumenti. Što je najgore, uska tamna ulica koju je Hari opazio kroz prašnjavi prozor radnje svakako nije bila Dijagon-aleja. Što pre ode odavde, to bolje. Nos ga je još uvek boleo na mestu kojim je udario o zemlju. Hari brzo i nečujno pođe ka vratima, ali nije stigao ni do pola puta kada se s druge strane izloga pojaviše dve osobe – a jedna od njih je bila osoba koju je Hari najmanje želeo da vidi sada, kada je bio izgubljen, čađav i nosio polomljene naočare – Drako Melfoj. Hari se brzo osvrnu i primeti veliku crnu vitrinu s leve strane; on uđe unutra i zatvori vrata za sobom, ostavivši mali otvor da bi mogao da viri kroz njega. Trenutak kasnije oglasi se zvono i Melfoj uđe u radnju. Čovek koji ga je pratio mogao je biti samo njegov otac. Imao je isto bledo šiljasto lice i identične hladne sive oči. Gospodin Melfoj pređe preko sobe, nezainteresovano razgledajući izloženu robu, a onda pritisnu zvonce na tezgi pre nego što se okrenu ka sinu i reče mu: – Drako, ništa ne diraj.