2.2. Hari Poter i Dvorana tajni - Dobijevo upozorenje
2. Dobijevo upozorenje Hari se jedva suzdrža da ne vrisne. Malo stvorenje na krevetu imalo je velike uši poput šišmiša i buljave zelene oči veličine teniskih loptica. Hari odmah shvati da su to oči koje su ga tog jutra posmatrale iz baštenske živice. Dok su zurili jedno u drugo, Hari začu Dadlijev glas iz hodnika. – Mogu li uzeti vaše kapute, gospodine i gospođo Mejson? Stvorenje skliznu s kreveta i pokloni se tako duboko da je vrhom svog dugačkog, tankog nosa dotaklo tepih. Hari primeti da je obučeno u nešto nalik staroj jastučnici s prorezima za ruke i noge. – Ovaj... zdravo – reče Hari nervozno. – Hari Poter! – reče stvorenje, prodornim piskavim glasom, za koji je Hari bio siguran da će se čuti niza stepenice. – Dobi je toliko dugo želeo da vas upozna, gospodine... Velika mi je čast... – H-hvala – reče Hari, povlačeći se uza zid i tonući u svoju radnu stolicu, odmah pored Hedvige, koja je spavala u velikom kavezu. Hteo je da pita: „Šta si ti?“, ali pomisli da bi to zvučalo isuviše grubo, te umesto toga upita: – Ko si ti? – Dobi, gosn'. Samo Dobi. Dobi, kućni vilenjak – reče stvorenje. – A, stvarno? – reče Hari. – Ovaj, ne bih da budem nepristojan ili nešto slično, ali... nije baš pravi trenutak da mi se kućni vilenjak mota po sobi. Iz dnevne sobe se začu piskav, izveštačen smeh tetka-Petunije. Vilenjak obori glavu. – Nije da mi nije drago što sam te upoznao – dodade Hari brzo – ali, ovaj, da li si došao iz nekog određenog razloga? – Oh, da, gosn' – reče Dobi iskreno. – Dobi je došao da vam kaže... gosn'... Teško je to reći, gosn'... Dobi ne zna odakle da počne... – Sedi – reče Hari uljudno, pokazujući na krevet. Na njegov užas, vilenjak briznu u plač – i to vrlo glasan plač. – D-da sednem! – zavijao je. – Nikad... niko nikad... Hariju se učini da su glasovi odozdo naglo utihnuli. – Izvini – prošaputa on – nisam hteo da te uvredim. – Da uvredite Dobija! – zagrcnu se vilenjak. – Dobija nijedan čarobnjak nikada nije ponudio da sedne – kao sebi ravnog... Pokušavajući da ga utiša običnim 'Pssst', i da istovremeno deluje umirujuće, Hari pridiže Dobija na krevet, gde ovaj sede štucajući, nalik na veoma ružnu veliku lutku. Na kraju je uspeo da se skrasi i ostade da sedi, piljeći u Harija s izrazom ganutog divljenja. – Ti, verovatno, naprosto nisi upoznao baš mnogo pristojnih čarobnjaka – reče Hari, pokušavajući da ga razveseli. Dobi odmahnu glavom. A onda, bez ikakvog upozorenja, poskoči i poče besno da lupa glavom o prozor, vičući: – Nevaljali Dobi! Nevaljali Dobi! – Nemoj... šta to radiš? – prosikta Hari, skoči na noge i odvuče Dobija nazad na krevet. Hedviga se probudi, uz izuzetno glasan krik, i poče mahnito da udara krilima po rešetkama kaveza. – Dobi je morao da se kazni, gosn' – reče vilenjak, gledajući pomalo zrikavo. – Dobi umalo nije rekao nešto ružno o svojoj porodici, gosn'... – Tvojoj porodici? – Čarobnjačkoj porodici u kojoj Dobi služi, gosn'... Dobi je kućni vilenjak... obavezan da zauvek služi jednu kuću i jednu porodicu... – Je l' oni znaju da si ovde? – upita Hari znatiželjno. Dobi zadrhta. – Oh ne, gosn', ne... Dobi će morati da kazni sebe vrlo svirepo zato što je došao da vas vidi, gosn'. Dobi će zbog ovoga morati da priklješti svoje uši vratima rerne, ako bi oni ikada saznali, gosn'... – Ali zar neće primetiti ako priklještiš sebi uši vratima rerne? – Dobi sumnja u to, gosn'. Dobi stalno kažnjava sebe zbog nečega, gosn'. Oni pušćaju Dobiju to da radi, gosn'. Nekad me i podsete da se dodatno kaznim... – Ali zašto ne odeš? Zašto ne pobegneš? – Kućnog vilenjaka mora neko da oslobodi, gosn'. A ta porodica nikada neće osloboditi Dobija... Dobi će do svoje smrti služiti tu porodicu, gosn'... Hari je zurio. – A ja sam mislio da je meni teško što moram ovde da ostanem još četiri nedelje – reče on. – Pored tvoje priče, Darslijevi deluju gotovo čovečno. Zar niko ne može da ti pomogne? Mogu li ja? Hari se skoro u istom trenutku pokajao što je to rekao. Dobi se opet istopio u talasima zahvalnosti. – Molim te – prošaputa Hari izbezumljeno – molim te, tiše. Ako Darslijevi čuju bilo šta, ako saznaju da si ovde... – Hari Poter pita da li može da pomogne Dobiju... Dobi je čuo za vašu veličinu, gosn', ali Dobi nije znao kol'ka je vaša dobrota... Hari, koji je osećao primetnu vrućinu u licu, reče: – Sve što si čuo o mojoj veličini obična je gomila gluposti. Nisam čak ni najbolji u razredu na Hogvortsu, već Hermiona, ona je... Ali se brzo prekinu, jer je sama pomisao na Hermionu bila bolna. – Hari Poter je smeran i skroman – reče Dobi s poštovanjem a njegove okrugle oči se zacakliše. – Hari Poter ne priča o svojoj pobedi nad Onim Koji Se Ne Sme Imenovati. – Voldemorom? – reče Hari. Dobi šakama prekri svoje šišmišolike uši i zaječa: – Ne izgovarajte to ime, gosn'! Ne izgovarajte ime! – Izvini – reče Hari brzo. – Znam mnoge koji ne vole da ga čuju... moj prijatelj Ron... Ponovo zastade. Pomisao na Rona takođe je bila bolna. Dobi se nagnu ka Hariju, očiju širokih kao farovi. – Dobi je čuo govorkanja – reče promuklo – da je Hari Poter sreo Mračnog gospodara po drugi put, pre samo nekoliko nedelja... Da mu je Hari Poter ponovo umakao. Hari klimnu glavom a Dobijeve oči se iznenada zacakliše od suza. – Ah, gosn' – prodahta on, brišući lice krajem prljave jastučnice koju je nosio. – Hari Poter je hrabar i smeo! Već se suočio s tolikim silnim opasnostima! Ali Dobi je došao da zaštiti Harija Potera, da ga upozori, makar posle morao da priklješti uši vratima rerne... Hari Poter ne sme da se vrati na Hogvorts. Tišinu je remetio samo zveket noževa i viljušaka odozdo, i udaljeno brujanje teča Vernonovog glasa. – Š-šta? – zamuca Hari. – Ali ja moram da se vratim – polugodište počinje prvog septembra. To je jedino što me nagoni da istrajem. Ne znaš kako je ovde. Ja ne pripadam ovde. Ja pripadam tvom svetu... na Hogvortsu. – Ne, ne, ne – zacijuka Dobi, vrteći glavom tako jako da su mu uši landarale. – Hari Poter mora ostati tamo gde je bezbedan. On je previše važan, previše dobar da bismo ga izgubili. Ako se Hari Poter vrati na Hogvorts, biće u smrtnoj opasnosti. – Zašto? – upita Hari iznenađeno. – Postoji zavera, Hari Poteru. Zavera da se ove godine dogode najužasnije stvari na Hogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo – prošaputa Dobi, sav usplahiren. – Dobi to zna već mesecima, gosn'. Hari Poter ne sme da dovede sebe u opasnost. Isuviše je važan, gospodine! – Kakve užasne stvari? – upita brzo Hari. – Ko to planira? Dobi čudnovato zahropta, a onda poče mahnito da udara glavom o zid. – Dobro! – viknu Hari, zgrabivši vilenjaka za ruku ne bi li ga zaustavio. – Ne možeš da kažeš, razumem. Ali zašto mene upozoravaš? – Iznenada mu pade na pamet strašno neprijatna misao. – Čekaj – da to nema veze s Vol... izvini... sa Znaš-Već-Kim, je li? Samo klimni ili odmahni glavom – dodade brzo, pošto se Dobijeva glava ponovo opasno približavala zidu. Dobi polako zavrte glavom. – Ne... ne s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati, gosn'. Ali Dobi širom razrogači oči, kao da hoće nešto da nagovesti Hariju. Hari je, međutim, bio potpuno smeten. – Da nema možda brata, je li? Dobi odmahnu glavom, izbečivši oči više no ikad dotad. – Pa, onda ne mogu da se setim ko bi još bio u stanju da počini užasne stvari na Hogvortsu – reče Hari. – Mislim, kao prvo, tamo je Dambldor... ti znaš ko je Dambldor, zar ne? Dobi pognu glavu. – Albus Dambldor je najbolji direktor koga je Hogvorts ikada imao. Dobi zna za njega, gosn'. Dobi je čuo da se Dambldorova moć može meriti s moćima Onog Koji Se Ne Sme Imenovati kada je ovaj bio na vrhuncu. Ali, gosn' – Dobijev glas se stiša do jedva razaznatljivog šapata – postoje moći koje Dambldor ne bi... koje nijedan pristojan čarobnjak... I pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, Dobi skoči s kreveta, zgrabi Harijevu stonu lampu i poče njome da se udara po glavi, ispuštajući krike koji su parali uši. U prizemlju iznenada nastade tajac. Trenutak kasnije, Hari, čije je srce htelo da iskoči, začu teču Vernona kako dolazi hodnikom, govoreći: – Sigurno je Dadli ponovo zaboravio da ugasi televizor, mangup mali. – Brzo! U orman! – prosikta Hari, gurajući Dobija unutra, zatvarajući vrata i baci se na krevet baš pre nego što se kvaka okrenula. – Šta – to – kog đavola – radiš? – upita teča Vernon kroz zube, preteće približivši lice Harijevom. – Upravo si upropastio poentu mog vica o japanskom igraču golfa... pisneš li još jednom, zažalićeš što si se rodio, dečače! I izađe iz sobe bučnim koracima. Drhteći, Hari pusti Dobija iz ormana. – Vidiš li kako je ovde? – reče. – Vidiš zašto moram da se vratim na Hogvorts? To je jedino mesto gde imam... ovaj, gde makar mislim da imam prijatelje. – Prijatelje koji čak i ne pišu Hariju Poteru? – reče Dobi lukavo. – Verovatno su samo – stani malo – reče Hari, namrštivši se. – Otkud ti znaš da mi prijatelji ne pišu? Dobi poče da se premešta s noge na nogu. – Hari Poter ne sme da se ljuti na Dobija... Dobi je imao najbolju nameru... – Da li si ti to zadržavao moja pisma? – Dobi ih drži ovde, gosn' – reče vilenjak. Spretno se izmakavši van Harijevog domašaja, on izvuče debeo svežanj koverti iz jastučnice koju je nosio. Hari je mogao da prepozna Hermionin uredan rukopis, Ronov neuredan švrakopis, pa čak i škrabotine koje su, činilo se, poticale od Hagrida, čuvara imanja na Hogvortsu. Dobi uplašeno pogleda u Harija. – Hari Poter ne sme da se ljuti... Dobi se nadao... ukoliko bi Hari Poter pomislio da su ga prijatelji zaboravili... Hari Poter možda ne bi želeo da se vrati u školu, gosn'... Hari ga nije slušao. Posegao je za pismima, ali Dobi odskoči van njegovog domašaja. – Hari Poter će ih dobiti, gosn', ako Dobiju obeća da se neće vratiti na Hogvorts. Oh, gosn', ovo je opasnost s kojom ne smete da se suočite! Recite da se nećete vratiti, gosn'! – Ne – odbrusi Hari ljutito. – Vrati mi pisma mojih prijatelja! – Onda Hari Poter ne ostavlja Dobiju drugi izlaz – reče vilenjak žalosno. Pre nego što je Hari mogao da se pomeri, Dobi se sjuri ka vratima od sobe, otvori ih i otrča niza stepenice. Suvih usta, s grčem u stomaku, Hari poskoči za njim, pokušavajući da ne pravi buku. Preskočio je poslednjih šest stepenika, doskočivši kao mačka na tepih u hodniku, osvrćući se, pogledom tražeći Dobija. Iz trpezarije začu kako teča Vernon govori: – ...ispričajte Petuniji onu mnogo smešnu priču o onim američkim vodoinstalaterima, gospodine Mejson, jedva čeka da je čuje... Hari otrča u kuhinju kroz hodnik, osećajući neko propadanje u stomaku. Tetka Petunijino remek-delo sačinjeno od pudinga, šlaga i ljubičica od marcipana lebdelo je gore, blizu plafona. Na vrhu kredenca, u uglu, čučao je Dobi. – Ne – zagrakta Hari. – Molim te... ubiće me... – Hari Poter mora da kaže da se neće vratiti u školu... – Dobi... molim te... – Recite, gospodine... – Ne mogu! Dobi mu uputi tragičan pogled. – Onda Dobi to mora da uradi, gosn', za dobro Harija Potera. Puding pade na pod s treskom od kojeg bi srce prestalo da kuca. Kad se posuda razbi, šlag se razlete po prozorima i zidovima. Uz zvuk nalik fijuku biča, Dobi nestade. Iz trpezarije se začu vriska, a teča Vernon upade u kuhinju, gde zateče Harija, ukočenog od šoka, od glave do pete prekrivenog tetka Petunijinim pudingom. Isprva se činilo da će teča Vernon uspeti da zabašuri celu stvar. ('To je samo naš sestrić – veoma je poremećen – upoznavanje s nepoznatim ljudima ga uznemiri, pa smo ga ostavili gore...') Ugurao je zgranute Mejsonove nazad u trpezariju, obećao Hariju da će ga živog odrati kada Mejsonovi odu i dao mu metlu. Tetka Petunija je iskopala neki sladoled iz zamrzivača, a Hari, još uvek se tresući, krenu da riba kuhinju. Teča Vernon je još i mogao da ugovori posao – da nije bilo sove. Tetka Petunija je upravo nudila goste mentol bombonama kad velika sova kukuvija prolete kroz prozor dnevne sobe, ispusti pismo na glavu gospođe Mejson i ponovo izlete napolje. Gospođa Mejson vrisnu kao vila zloslutnica i istrča iz kuće, urlajući kako su svi poludeli. Gospodin Mejson je ostao tek toliko da saopšti Darslijevima kako se njegova žena smrtno boji ptica svih vrsta i veličina, i da ih pita je li to neka njihova neslana šala. Hari se ukipi u kuhinji, zgrabivši resastu metlu za svaki slučaj, jer je teča Vernon krenuo na njega, s demonskim sjajem u svojim sitnim očima. – Čitaj! – prosikta zlokobno, mašući pismom koje je sova dostavila. – Hajde – čitaj! Hari uze pismo. U njemu nije bila rođendanska čestitka. Poštovani gospodine Poter, Dobili smo informaciju da je večeras, u devet časova i dvanaest minuta, u vašem mestu boravka upotrebljena Lebdeća čin. Kao što već znate, maloletnim čarobnjacima je zabranjeno da izvode čini van škole, i svako ponovno korišćenje čarolija s vaše strane može dovesti do vašeg izbacivanja iz škole (po Dekretu o opravdanom ograničenju maloletničkog čarobnjaštva iz 1875, paragraf C). Takođe bismo želeli da vas podsetimo da sve magijske radnje koje prete da budu primećene od nečarobnjačke zajednice (Normalaca) predstavljaju ozbiljan prekršaj po 13. odeljku Statuta o tajnosti Međunarodne konfederacije čarobnjaka. Uživajte u raspustu! Iskreno vaša, Mafalda Hopkirk Odeljenje za nepropisnu upotrebu magije Ministarstvo magije Hari podiže pogled s pisma i proguta knedlu. – Nisi nam rekao da ne smeš da koristiš magiju van škole – reče teča Vernon, s ludačkim sjajem u očima. – Zaboravio si to da pomeneš... smeo si s uma, ako smem da primetim... Ustremio se na Harija kao veliki buldog, iskezivši zube. – Pa, imam vesti za tebe, momče... Zaključaću te... nećeš se više nikada vratiti u tu školu... nikada... A ukoliko pokušaš da upotrebiš čarolije da se izbaviš... oni će te izbaciti! I odvuče Harija uza stepenice, smejući se kao manijak. Teča Vernon je održao reč. Sledećeg jutra platio je majstoru da namesti rešetke na Harijevom prozoru. Sam je napravio mali otvor pri dnu vrata, kako bi kroz njega mogli da ubacuju male količine hrane, tri puta na dan. Puštali su Harija u kupatilo ujutru i uveče. Inače je ostatak vremena bio zaključan u sobi. * * * Tri dana kasnije, Darslijevi nisu ničim nagoveštavali da će popustiti, a Hari nije video nikakav izlaz iz ove situacije. Ležao je na krevetu, posmatrajući kako sunce tone iza rešetaka na prozorima, očajno se pitajući šta će biti s njim. Kakva je korist upotrebiti magiju da bi izašao iz sobe ako će ga zbog toga izbaciti s Hogvortsa? A ipak, život u Šimširovoj ulici postao je nepodnošljiv. Sad kad su Darslijevi znali da ih neće pretvoriti u slepe miševe, izgubio je svoje jedino oružje. Dobi je možda spasao Harija od užasnih stvari koje će se desiti na Hogvortsu, ali kako stvari stoje, on će ionako verovatno umreti od gladi. Otvor na vratima se zaljulja i pojavi se tetka Petunijina ruka, gurajući u sobu činiju sa supom iz kesice. Hari, kome je stomak krčao od gladi, skoči sa kreveta i zgrabi je. Supa je bila hladna kao led, ali on ispi polovinu u jednom gutljaju. Prišao je Hedviginom kavezu i ubacio gnjecavo povrće sa dna činije u njenu praznu posudu za hranu. Ona protrese perje i uputi mu pogled pun gađenja. – Ne vredi ti da se duriš i dižeš kljun, to je sve što imamo – reče Hari sumorno. Vratio je praznu činiju na pod blizu otvora i ponovo legao na krevet, još gladniji nego što je bio pre supe. Pod pretpostavkom da još uvek bude živ kroz četiri nedelje, šta će se desiti ako se ne vrati na Hogvorts? Da li će oni poslati nekog da vidi šta je s njim? Hoće li uspeti da nateraju Darslijeve da ga puste? Soba je postajala sve mračnija. Iscrpljen, dok mu je stomak krčao, neprekidno prebirajući u glavi ista pitanja bez odgovora, Hari pade u nemiran san. Sanjao je da ga pokazuju u zoološkom vrtu, s natpisom „Maloletni čarobnjak“ na njegovom kavezu. Ljudi su zurili u njega kroz rešetke, dok je on ležao, gladan i slab, na postelji od sena. Video je Dobijevo lice u gomili i povikao, tražeći pomoć, ali mu Dobi odgovori: – Hari Poter je tu siguran, gosn'! – i nestade. Uto se pojaviše Darslijevi i Dadli začangrlja po rešetkama, smejući mu se. – Prekini – promrmlja Hari, dok je čangrljanje odzvanjalo u njegovoj bolnoj glavi. – Pusti me na miru... prestani... pokušavam da spavam... Onda otvori oči. Kroz rešetke na prozoru blistala je mesečina. A neko jeste piljio kroz rešetke u njega: neko pegavog lica, riđe kose i dugog nosa. S druge strane Harijevog prozora bio je Ron Vizli.
